This weekend, the chronicles of

Naravno, bilo je tu mnogo više događaja no što su ovde opisani, i taksativnom nabrajanju istih služiće napomene. U ovoj, eto – petak je bio vrlo lep i pozitivan dan. Palačinke su me potpuno oduševile prethodne večeri, no i ostali aspekti Robertovog boravka u Novom Sadu su bili euforije vredni. Tog petka, ispratio sam ga na autobus u 18:10, i otišao da se nađem sa Tijanom.

„Ne volim ove… nazovimo ih… bljuu“, Tijana je prozborila, i glas joj se ubrzo utopio u mom za nijansu preglasnom roflu.
Gotovo pet sati nasumičnog šetanja Novim Sadom. Razgovori od njenih utisaka iz Francuske do mog paničenja u vezi sa periodom nakon završetka studija. U Dunavskoj pričao sam kako idem na Beer Fest sutradan, iako me mrzi i ne volim ga i…
„Ideš da bi imao iluziju da se nešto dešava“, reče. I bila je u pravu.

Subota

Ne volim Beer Fest.
Zaista.
Sve je počelo da gubi draž kada su sa tog hepeninga nestale male pivare, čiji proizvodi gotovo da i ne mogu da se nađu u stvarnom životu, tj. slobodnoj prodaji – te kada su se jedan do drugog, čineći manje ili više pravilno geometrijsko telo na čijem je jednom kraju bila bina, poređali štandovi velikih, onih koje svakodnevno viđamo po kafićima i samouslugama. Prošlogodišji eksperiment sa dva stejdža sam propustio (zapravo, nisam mogao hodati neka tri meseca), ali i on je, ako se ne varam, za poprište imao Kalemegdan. Beer Fest na Kalemegdanu je bio gotovo podnošljiv. Premali prostor, previše ljudi, vašarska atmosfera… Siđeš u masu nekoliko puta po pivo a ostatak večeri provedeš u nepretencioznoj blejačini s društvom, na zidiću ili tek brežuljku… Muzički program gotovo da i ne čuješ, a i kada čuješ, to te samo učini svesnim nekog tehničkog baga ili barem kašnjenja. Eto, takav je Beer Fest kakvog se moja malenkost može setiti.
Hvališe se organizatori u Jelou Kebu dobrom atmosferom – besplatan ulaz, te pivo (koje nije besplatno), i šta ćeš više? Pa, da, makar se nešto dešava. A i pivo nekako lepo legne letnjih noći. Doduše, mišljenja sam – ne i u slučaju da za isto moraš da se laktaš…
Kako god, Beer Fest se dogodio. Svakako atraktivniji muzički program (Timo Maas je smorio, čujem), previše čudno poređan (Block Out i Goribor propušteni jer su jednostavno bili prerano), veći prostor, pretres na ulazu (koji je ostao besplatan), a umesto Kališa – Ušće! Odmah kraj Večne vatre, koja je bila moje omiljeno mesto kada sam bio klinac… dok je ne osakatiše u petooktobarskoj revoluciji.
Da mi je neko rekao da se negde može podići na momente i gora prašina no na Exitu, verovatno ne bih poverovao… do juče. Možda je, razmišljam, količina prašine bila planirana i/ili očekivana – što se više prašine ljudi nagutaju, više će piva popiti da je speru sa unutrašnjosti usnih im duplji… A cene piva – katastrofalne. Ne, nisam očekivao nešto previše promotivno, ali ipak…
Na Keltima dovoljno pozitivna atmosfera. Darkwood Dub nisu odustali od šablona „aha, imamo koncert i sviraćemo samo hitove“, što svaku njihovu svirku čini nekako… istom. Da, sve pesme svima poznate i može se lepo igrati uz njih, ali – ako ste bili na dva njhova koncerta, već ste sve čuli. It is as good as it will get. Nothing less, but nothing more. I nisu izašli na bis. A nije baš da im nije neki od hitova ostao neodsviran.

Takođe u subotu: Moj otac van zemlje; Petar koji je premalo spavao te nije bio raspoložen za poziranje; premalo 75-ice; mnogo čudnih slika i vetra.

Nedelja

Nakon samo tri sata spavanja, otvaram oči i kontam da mi se veš još uvek nije osušio. Kačenje mokrih i, samim tim, preteških stvari, pukla je žica prethodnog… jutra. Pa, bilo je jutro. Dan je protekao u mahnitom pokušavanju sušenja mokrih stvari peglom, a sve u cilju pakovanja.

I onda, naša železnica, koja me svakog dana sve više oduševljava.

Baš u trenutku kada sam počeo razmišljati o vađenju režijske karte ili tako nečega, dogodi se… jedan putnički vagon. Da, samo jedan. U tome je i bila caka. Putnički vagon koji je bio em toliko pun da se u njemu nije moglo ni disati (a kamoli stajati), em okružen desetinama ljudi koji nisu bili raspoloženi da čekaju preko tri sata radi putovanja sledećim vozom za Novi Sad. Nakon samoinicijativnog ulaženja u teretni vagon – ili beše poštanski, grupi ljudi koja je to uradila (među kojima sam, naravno, bio i ja) pridružila se još jedna, mnogo veća grupa – ohrabrena od strane konduktera. I tako se punio taj čudni, prljavi, ali prostrani vagon, sa nekih šest-sedam paketa i sve više ljudi meću rešetkama – i slomljenim prozorom negde na podu. Vožnju, doduše, nisu naplaćivali onima koji već nisu kupili kartu. Ne, ne kažem da ovo nije bio strahovito dobar trip… ali me je, ipak, samo podsetilo da je – kako je proleće prošlo – sada leto… i da živim u Srbiji*.

U nedelju još… saznao da smo cimerova devojka i ja rođeni istog dana, iste godine. Što je, zapravo, i za nju bio šok.

—-
*Analogija: Proleće je a ja živim u Srbiji vs Proleće je a ja sam slep