…bez granica.

Nije mi jasno zašto do sada nisam napisao ovaj post… Možda nisam imao vremena? Možda sam očekivao nekakav trip u fazonu „Čudan vajb, momak, duhovi su stigli“ [što bi, je l' te, bio citat iz jedne knjige Tonija Parsonsa, ujedno i rečenica kojom volim da opisujem sve čemu ona iole odgovara]? Nostalgije, stvarno, nije bilo, iako je bila očekivana i gotovo predvidiva.

Priča počinje početkom septembra. Odavno odustao od posla u Novom Sadu, gde mi ništa od medija do trafika nije polazilo za rukom, a Mileni zahvaljujući, dospevam na nešto za šta do tada nisam čuo. A kako da i čujem, kada se tada pokrivanje kako Balkana, tako i Evrope, zasnivalo, ako me sećanje dobro služi, tek na Eutelsatu W2, Totalu i Kopernikusovoj kablovskoj. Top Mjuzik Čenl. Satelitska televizija koja se u tom trenutku tek odomaćivala u novim, zemunskim, prostorijama, u čemu su joj pomagali novi džinglovi i potpisi. Jedan od onih SMS muzičkih kanala, dijaspori namenjenih, sa manje starih narodnjaka od Draganine televizije, ali sa solidnim brojem pop, rok, čak i spotova koji pripadaju malo alternativnijim muzičkim pravcima (doduše, za sve vreme koje sam proveo tamo, KKN sam pustio tek jednom, a LiraVegu sam želeo da pustim svaki dan, ali nikad ne bih uspeo da je uklopim). Astrologija, numerologija i tarot, sve iz kuhinje CB Info Talasa – u dva termina dnevno, a tu i tamo pojavio bi se i Vidoviti Dali (koga sam pomenuo i ovde). U početku sam bio malo prestravljen jer nikada do tada nisam radio sa slikom (i uspevao bih da ukadriram nekoga tek iz trećeg pokušaja), ali kasnije je sve prešlo u rutinu. Dnevnice nisu bile loše, a i posao realizatora je podrazumevao gotovo konstantno četovanje sa gledaocima – što se činilo zanimljivim i dinamičnim, a uglavnom je i bilo tako.

Džingl koji sam voleo da puštam neposredno pre ili odmah posle emisija, kada ne bih puštao ni logo stanice. Kroz redovan program koristi se varijanta džingla sa slovima u gornjem delu ekrana, jer bi ih ovde preklopio SMS krol.

Kolega Petar jednom je rekao kako je naš posao izuzetno plemenit – pojedinim gledaocima, tvrdio je, zamenjivali smo terapeute. Ali ne, niko nije tražio povišicu zbog toga :) Dobro, nisu svi bili loši. Sanja, iliti Kasper, negde iz okoline Požarevca, vlasnica STR-a, ljubiteljka zime (a kako i ne bi, kad je zimsko dete) i osoba za koju nisam mogao skontati spava li i koliko, bila je jedan od omiljenih mi sagovornika. Ovčica, kako sam je prozvao, iliti 007, mnoge iz televizije uživo je upoznala. Slala je torte (!) i poklone dugo unazad, sve dok se jednom nije naljutila shvativši da je još neko počeo raditi nešto slično. Bila je tu i Elena, zanosna Dalmatinka koja studira u Crnoj Gori, uvek sa dosta udvarača i sve širim krugom društva. Na kraju se jedan jadni Nikola ubio zbog nje, ali ga je zamenio Goran, koji je studirao psihologiju kao granu medicine (?!), dok je u međuvremenu Elena flertovala sa kolegom Š. Onda je do prostorija televizije svratila Elenina Majka, i tada prisutnima je postalo očigledno ta su svi ti ljudi… jedna te ista osoba. A Cica… eh, Cica. Puljanka s nostalgijom. A i pedigreom, i to vojvođanskim, ako joj je verovati. Ipak, stvarnost je maglovita, a razlozi zbog kojih je kolegu i mene obasipala poklončićima ostaće nepoznati. Nedostajaće mi to (uostalom, pitajte Branka je l’ bilo ukusno ;)). Izvesna Lady Gaga bila je jedini gledalac sa kojim sam mogao da kuckam na engleskom, Jasna iz Italije, koja ima sestru čije ime nikad nisam mogao da zapamtim, imala je standardne i uglavnom fine muzičke želje, kao i Vesna koja se javljala pred kraj treće ili na samom početku prve smene.

U međuvremenu kretale su i nove emisije, počeo sam petljati oko ofova i zvuka u većim emisijama, Petru je bilo dosadno pa je u Darimovom Title Designeru skontao više stvari nego što bi meni palo na pamet, pod delimično Solutionovom palicom pokrivanje se širi, a i reklame se od jeseni gomilaju… Problem toplotne izolacije rezultuje kolektivnom bolešću u januaru, a i onemogućava mi da štedim pare i kilometre spavanjem u studiju. Trčeći na voz po ledu – uganuo sam nogu, ali nisam mogao da priuštim da ne radim…

Na uglu ulica Cara Dušana i Filipa Višnjića, u Zemunu, postoji neugledna crvena trafika pekarskih proizvoda, u kojoj vam preporučujem… sve. Burek sa mesom je nešto najmasnije i najburekastije što sam do sada probao (mada, o bureku ću nekom drugom prilikom), a i stvari sa sirom su dobre, i uz to – cene su veoma, veoma kloš. Burek je pedeset dinara, pa vi vidite. U Ugrinovačkoj pekara radi celu noć, a i imenjakinja mi je. Negde između je i pekara sa nasmejanim ljudima.

Upoznao sam Zemun, u kojem sam bio samo nekoliko puta u životu, uprkos tamošnjoj rodbini. Probio sam nekoliko ličnih rekorda u nespavanju, upoznao neke dobre ljude s kojima je pitanje hoću li se opet sresti i kada, ali mi je drago što su, eto, bili tu. Video sam mnoge „selebritije“ uživo. Bora Drljača bio je najveći šok. Sexy Sandra je bila ćutljiva, a Afriku Prodanović neću komentarisati. Nedeljne emisije sa Sokolom i Ljiljanom Smiljanić nešto je što ću, takođe, pamtiti, kao i pogled sa krova zgrade (… na bazen vlasnika iste) i svitanja neona na Tošinom bunaru.

Suludo kako je i počeo, sedmomesečni mi rad u Topu završio se početkom aprila. I sigurno će mi još budućih izvora nostalgije pasti na pamet čim budem objavio ovaj tekst. Ipak, mislim da je ovo bilo dovoljno njanjavo. Da li je starije SvetPlusovo „Zabava ne poznaje granice“ ili naše, pardon, Topovo „Zabavaah bez granicaah“ – nikad neću saznati.

P.S. I… nikad neću zaboraviti ni ono veče kada smo Petar i ja terali Donnu Ares da  snimi plejbek za pesmu čije reči nije znala, a koju smo čuli tako što smo grebovali pogrešnu. Ma, mnogo toga ja neću zaboraviti (; a čak ni ne slušam ovo. oO