Etape

Počinje tako što oribate tepih. Dobro, uslovno rečeno: zapravo, tiho pizdite što uopšte imate tepih, jer ste uvek bili parketu skloni, ali ovu prokletinju ne smete da dignete jer je ispod itison, koji ne smete da dignete jer ispod može biti bilo šta. I tako trljate, skandalizovani što ima isto štroke kao prošli put kad ste ga ribali (a pre toga nije pran godinu i po), deo razmažete, deo udahnete, i, dok krkljate, pokušavate da ne primetite ostatke davno uginulog doručka koji ste dovukli u sobu nekog usamljenog praskozorja.

Ne, počinje tako što  se odlučite, i kad sve izorganizujete – u firmi vam uvale bednih šest hiljada s kojima nemate ideju šta ćete, ali je u tom trenutku kasno da se predomislite: najzad, i nije neizvodljivo, a pošto niste uradili tako nešto još od onog letnjeg otpadanja na Kalemegdanu pre tri godine (neću pomenuti ni Brankka ni sa kim se po’vatao), red bi bio, i željni ste, a uz malo sreće – ujedno se možete videti sa ljudima s kojima se niste videli mesecima, od onog trenutka kada se vaš život odselio u toplije krajeve.

Nekad je ovo bilo jednostavnije – kada niste morali da sve ovo radite u etapama jer se još nije bilo odraslo. No, tada još niste mogli da terorišete ljude svojim kulinarskim umećem jer isto nije bilo ni u zametku.

Pokušavate, dakle, kupovinu namirnica u dovoljno etapa izvesti… ali nekako ne možete da kvarljive stvari kupujete nedelju dana unapred. Onda spiritualno orgazmišete po veličini pečurki i minijaturnosti paradajza kupljenih na pijaci, ali ste se toga dana iznervirali na faksu na koji ste otišli nakon posla i… to vas čini nervoznijim te vam sporost i ponavljanje oduzimaju i ono malo vremena što imate… Zaboravili ste tanjire, umesto pomfrita stižu gosti i to dok ste u kadi, proklinjete što ste se rodili pre vremena pa u sred ispitnog roka,  a  nakon što zaspite u sred razgovora satima kasnije, eventually zaključite da rođendani i nisu toliko loša stvar.

Elem, moram još da okačim i fotku ovih seksi pečuraka… Ako nekome treba recept, smo pitajte :)