Rendomizacija

Leta su sve kraća. Pre deset godina, u mom okruženju, to su bila najduža godišnja doba. Često i najdosadnija, mada je u to vreme bilo mnogo lakše zabaviti se, iako je, objektivno, sredstava za zabavu bilo mnogo manje. Sočni odresci slobodnog vremena garnirani u zavisnosti od ličnih preferencija. Bilo je tu dosta vode, i sladoleda, i čitanja u mom slučaju. Stara pisaća mašina, malo mlađi radio i, potom, suludi ali korisni izleti na drugu stranu več pomalo škriputavog zvučnika. Zamalo sam se udavio pre deset godina, eto, tačno je toliko prošlo, i od tada ne prilazim vodi osim u kupatilu. Bez čoporativnog kvašenja, leta su bila još duža. Ne sećam se kada su tačno počela bivati kraća.

Leta su sve duža. Proleća gotovo i da ne postoje. Prelije se jesen tamo gde je najmanje očekujemo, i na tome joj hvala. Pakleni dani, pustinjski temperaturni kontrasti. Koja opekotina tu i tamo, dehidratacija ne bira ni mesto, ni vreme, ni seksualni odnos. Polemisanje sa sobom postoji li letnja muzika, i mentalno stanje koje se iz plejliste može prilično dobro pročitati.

Dužina leta toliko  me iscrpljuje da samo još manje iskoristim mrvice njegove kratkoće. Svako leto prolazi sve brže: nekome mnogo, a nekome tek da mu ne bude onoliko dosadno. Individualno je. Ako ne podnosite vrućinu, kao ja, ne ostaje vam ništa. Živećete krajem godine. Novembar je seksi. Oktobar zaradovan. Ni prošla zima nije izgledala previše loše.

Počela je sezona odlazaka. Kada čak i oni za koje mislite da nemaju gde da odu – jedostavno nestanu, pojačavate internet i serije na FoksLajfu ili nečem sličnom. Vi ostajete gde jeste. Nije da nemate gde, ali nemate zašto. Ljudi se uglavnom vrate. Uz malo boje tu i tamo, mirisima ranijih života u kosi i dovoljno čudnih susreta za narednih godinu dana. Usamljenost samo što nije.

Zamalo sam otišao. Obesmislilo bi sve, ali to najbolje umem. Ipak, malo endorfina, malo letnje lenjosti, malo navike, i malo ubeđivanje da ništa nije savršeno. I Tamara se preispituje ovih dana. Ne čudi me. Ipak je ona desna glava. Nedavno rekoh da je ona ženska verzija mene. Zato valjda i ne očekujem da me skonta neko drugi ponekad.  Za kolektivno preispitivanje krivim vazdušni pritisak ili tako nešto, iako bioprognozu ne smatram naročito korisnim izvorom autosugestije. Ne mislim da je gotovo.

Noćas sam sanjao da polažem prijemni i da ga padam. Isprojektovao sam Dašu, Ramonu i paniku mi. Misliću o tome sutra. Kao i o promeni fakulteta.

Exit je sledećeg vikenda.