Paramparčad leta
U draftovima mi stoji post bez teksta, a naslova - Duhovi iz frižidera. Ukratko, kada sam se napokon skrasio na jednom mestu (u aprilu) i otvorio frižider, za svaku namirnicu u njemu znao sam da kažem kada je kupljena i koja je njena priča (jao, vidi, ovo sam uzeo sedamnaestog decembra kad sam dolazio za novi sad, video sam se sa tim i tim, pričali smo o tome i tome, bio sam tu dva dana i čak sam otišao na fakultet). Od ideje slatke melanholije okinute ubuđalom hranom sam odustao zato što je listanje te hrpe načetih i polusažvakanih stvari bilo previše gnusno, a kada sam je pobacao – polovine njenih činilaca nisam mogao da se setim.
I tako, ugrabio sam sada slobodnu nedelju (slobodnu u smislu – na poslu sam po sedam-osam sati umesto pređašnjih… trinaest) pa sam rešio da pospremim sobu. Ovo je popis nebitnih stvari od ovog leta, koje kontejner pred Brankodexom ili barem nekakva skrovita fioka gladno iščekuju, a koje ću popisati kako budu nailazile.
Kineski štapići. Ah, naručivanje kineske hrane. Još ahije, naručivanje kineske hrane sa Tamarom. Tamarino oduševljenje kineskim hlebom. Komentar o umakanju (kineskog hleba u sos) je doveo do toga da me je Ramona dodala, a potom se ispostavilo da svi oni znaju Nemanju. Kineskim sam štapićima ovladavati počeo na Exitu, druge ili treće noći, oko ponoći, jer je kineska bila najbolji način da se zagrejem nakon nekoliko sati koncerta… Forgetting Sarah Marshall je lejm, iako Derviš/Ivica tvrdi drugačije.
Potvrda od povraćaja novca od karte za Depeche. Pare su popijene još pre Exita, a koncert nikada neću prežaliti (mada mi je jasno da bih radije na njega išao zbog Lejditrona). Mogao sam zameniti tu kartu za kartu za Madonnu – kako god, nije da sam oduševljen ovom turnejom. Kontao sam da ću lako kupiti kartu ako mi se bude išlo, čim nisam osetio neko prejako kajanje večeras – znači da je sve u redu.
Pivo od rođendana… ili prazne flaše od istog. E, rođendan se desio negde između kineskog Tamarinog i povraćanja (:bljuzg:) novca od karte za otkazani Depeche. Bilo je zanimljivo, pečurke su bile seksi, ljudi su rano otišli, treša je bilo i previše.
Unuče Votke. Baltik. Jan i alkoholisanje u parku, razgovori ni o čemu i svemu istovremeno. Nismo otišli na krofne, nisam se ogrebao za njegovu muziku, nismo stigli ni da ga ispratimo kako valja (vratio se za Bratislavu nedelju dana ranije, a meni je kasnio voz). Šta je – tu je. Ovako imamo tu-du za sledeći put (:
Nekakav iritantni, crveni šećer za espreso. Moj otac je počeo da dolazi poslovno za NS. Još kada bih prestao da ga srećem na čudnim mestima, i kada bi udelio koji dinar…
Ambalaža od destilovane vode. Cvetala mi mesožderka pa sam je tetošio. Ne znam gde je seme završilo, zameo me Exit. Oporavlja se sada, baš je bila ofucana neko vreme.
Kutija od mp3 plejera koji sam kupio da bih smanjio sebi duševnu bol kada sam shvatio da ipak ne idem u Hrvatsku na Inmusic. Ne podsećajte me.
nastaviće se…
I, dok sam tu, čisto da napišem šta je trenutno aktuelno u životu mi, za one koji prate moj lik i delo (jea bejbe):
polako se završava kurs kreativnog pisanja u Beogradu; uskoro počinje angažman na novosadskom In radiju, a ove nedelje bi trebalo raditi i sajtić za smederevsko Društvo za zaštitu životinja. Imodžen Hip je izdala novi album (najzad!), a uskoro izlazi i šesti nastvak Autostopera (u vezi sa kojim sam vrlo skeptičan). Naterao sam sebe da čitam Murakamija i prilično mi se dopao. Planiram da se bacim na fotografiju malo entuzijastičnije, za početak na analognu, ali… o tome kasnije. To je, valjda to. Uostalom – nastaviće se… i ovo. Posted by Bojan | 0 comments
