Pre neki dan, dok je napolju padala kiša, a pre no što smo pokisli dok smo odlazili da nastavimo blagoutrobije i prepuštanje raznoraznim miomirisima i mioukusima negde drugde, pitah Tamaru, onako usput, šta ćemo sa nesrećnim Ždrebetom… Ona je primetila da se ždrebetove glave ne bave ničim drugim, ni zajedno ni odvojeno, ako izuzmemo besomučno kopanje po lastefemu, osim – hranom. Ipak, pre nego što se i Ždrebe preorijentiše na miomirise i mioukuse raznorazne homemade ili restoranske hrane, dobih poriv da blagoutrobiju posvetim i deo Paramparčadi.
Davno je prošlo vreme divovskih postkomunističkih kulinarskih izazova – kada, tu i tamo, naletim na ostatke nekog recepta u maniru prva kora… druga kora… uh, treća kora… prvi fil, drugi fil, mogu samo sa setom da se vratim u vreme kada sam bio samo levo smetalo u kuhinji, a rođendani i ostali hepeninzi tog tipa pripremali su se barem dva-tri dana unapred. Ne, daleko od toga da prezirem kalorijske bombe dobijene tim putem; ipak, činjenica je da iste imamo prilike da jedemo samo kada (što se nikad ne dešava) nemamo da radimo apsolutno ništa, ili (češće, ali dovoljno retko) kada ubedimo nekog vremešnijeg nam srodnika, po mogućstvu penzionianog, da se podseti maltret… ovaj, uživanja u pripremanju nekakve megaslojevite torte. Znalo se i da se to priprema jednom ili dva puta godišnje, jer bi češće uživanje u već spomenutim mioukusima prilično poručkalo vreme za nešto egzistencijalnije, da ne kažem preče.
Znači, takvim receptima se ovde neću baviti, osim u izuzetnim prilikama.
A ovu kategoriju bloga mi čast ima da otvori prilično jednostavan kol(j)ač koji je prvi put savršeno upotpunio kafu kod Helene mi. Kao veliki poštovalac kolača koji se ne peku, morao sam saznati šta je sve u isti smešano. Onomad, nakon što sa Tamarom o Ždrebetovoj sudbini zborih, sačinih prvu mi verziju navedenog, no, nestala je pre no što sam je uspeo isfotkati… A i imala je falinku – preveliku zapreminu, koja ju je smestila u, maltene, lonac, a takvog obličja nije baš mogla da se stegne kako treba, čak ni u šizofrenom mi frižideru.
Dakle, brzo je, prilično jednostavno, i prilično odokativno. I sasvim dovoljno letnje, da.
Potrebni sastojci:
- keks (koja god neplazma. zlatni pek od kilo je srazmerno jeftiniji od polukilogramskog pri bera)
- jogurt (preporučujem pola litra, dovoljno za bar dva dana umerene konzumacije, a i tako se neće pobuniti zapremina dobijene smese)
- šećer po ukusu (srknuti i probati)
- voće
- šlag
Krenuti od jogurta, te ga zasladiti, a onda u njega drobiti keks. Da, još jedan plus ovoj poslastici je što keks ne mora da se melje. Tu se savetuje određeni oprez, jer ma koliko gusto da se smesa učini u jednom trenutku, jogurt će pobediti u roku od pet minuta. Neka zalatna sredina je odnos 1:1, ali – kao što rekoh, sve je odokativno. Smesa ne sme biti previše tečna jer se takva nikada neće stegnuti. Voće je individualna stvar. Cimerka i ja smo stavili sitno seckane banane i breskve, ali meni se ipak više sviđa varijanta sa crvenim voćem (i da, mislio sam na zamrznuti miks crvenog voća, koji me je tako mamio iz zamrzivača, a i poštedeo čišćenja istog – voća, ne zamrzivača). Samo neka je dovoljno sitno isečeno i neka se sve lepo izmeša, kada budete sigurni da ste jači od jogurta – oblikujte po želji, šlogirajte i strpajte na kakvo hladnije mesto u frižideru. Ja bih tu još dodao i čokoladne mrvice, ali se nikad ne setim da ih kupim, eh.
Prijatno (:
Like
