Noćna mora svakog blogera: napraviti pauzu nakon koje može pisati o svemu i ni o čemu. U mom slučaju, tada se javlja nekakav đuveč od zapisa.
Evo, recimo, dan pre Melanholije bio je totalno sulud. Cimerka i ja smo skontali da previše poznatih nam ljudi dolazi u Novi Sad u isto vreme, a onda smo skontali da svi dolaze istim povodom. Ipak, link za bilo šta što bi imalo veze sa tim besedničkim takmičenjem, ne mogu da nađem. Tek, to je bila prilika da odem do Movie Cluba najpre sa fellow blogerkom Marijom, iz Kikinde, čiji blog je umro jer, apparently, njen brat Mika nije platio hosting (: Slika nam je kriminalna, svakako.
U roku od sat vremena nakon rastanka, krenuo sam da se nađem sa Tijanom (kuja zalajala, kuja prolajala) koja je ponosno nosila ulogu inventara (: sa kolegama ASMYLEovcima (: Fotografija je, naravno, iz Movie Cluba.
Nikako da počnem da čitam Knjigu o groblju, ali sam počeo Utkane priče; bejah sinoć na promociji. Priča gorepomenute Marije je među objavljenima, ali ona nije dolazila. Kako za sada stvari stoje, videćemo se sledećeg meseca u Mokrinu. Od tviteraša (da, ipak tvitujem) ovom prigodom upoznah Slavka.
Počelo je hladno vreme, najzad. Još nije novembar, no – blagi mirisi snega i smoga (ili više – dima iz dimnjaka) me uvek vraća u neko bezbrižnije vreme. Vreme sa decenijama starim orahom i starinskom jabukom kolačarom.
Promenih telefon, da. Kao neko ko je bio toliki fan sonieriksona svojevremeno (da su sonieriksoni bili čak i uslov za ‘vatanje), nisam baš očekivao da ću preći na Nokiju. Ipak nisam nezadovoljan. Glasnija je i ima veći ekran, MSN je fina stvar, nervira me samo što ne mogu da obrišem aplikacije koje su stigle s telefonom. Mogao sam i neki jači model, ali bilo je vrlo in a rush [prethodni se dezintegrisao u hodu]. Veći pain in the ass je što ne mogu da minimizujem aplikacije (osim pojedinih koje imaju predviđenu tu opciju), a baš bih voleo da mi Opera mini i recimo Tiny Twitter rade stalno. Manji problem je muzika koja je došla uz telefon i koja se po defaultu javlja u muzičkom plejeru, a koju takođe ne mogu da išutiram… No ipak, zadovoljan sam: vrlina je dovoljno.
I tako. Ima tu još novotarija, ali se nadam da će me neka naterati da napišem neki moždaniji post. Ovo je čisto da se zapljunem.
Like
