Paramparčad

Uhvatila me neka nostalgija ovih dana, pa imam poriv da zapišem ovu priču. Nešto od toga mi je pripovedano, nešto sam sâm doživeo. Ni u jednom slučaju ne mora da bude tačno, ali, uglavnom, jeste.

U ono neko vreme, 1994. godine [jednom ću sesti i podsetiti se svih prethodećih zbivanja na medijskoj i regulatornoj nam sceni], firma Genes S - svi znamo za šta je to S stajalo, otvorila je radio stanicu… i potom, još nekoliko. Ideja da se informativni program vuče iz jednog centra [naročito u slučaju pada RTS-a, koji je, eto, došao tek nekoliko godina kasnije, ali vratiću se na to] a da ostalo prati pitku pop/dens/hleba i igara matricu, u kontekstu političke slike Srbije, iz ove perspektive zvuči zastrašujuće. No, ako to ostavimo po strani, projekat je bio koncipiran do savršenstva. Kadrovi su obučavani u beogradskoj centrali, i muzika se u startu podudarala – a bilo je i gotovih džinglova. Frekvencije su bile slične [iako je, na primer, smederevska ispostava radija S zvanično dobila 102MHz, centrali je odgovaralo da im radio stanice budu na sličnim frekvencijama, pa se tako emitovalo na 97.9 (zvuči poznato?), dok je 102MHz nešto pre konkursa za dodelu frekvencija u Smederevu zauzeo Lux radio - ali to je neka druga priča], način rada prepoznatljiv… Beogradski dnevnik prenosio se od, ako se dobro sećam, 15h, a lokalni su emitovani od 16h… I, pošto računari tada gotovo da nisu ni postojali u realizaciji radio programa, beogradski S prenosio se noću. Ostatak dana – lokalne priče, formatirane po jedinstvenim standardima za mrežu. Voleo bih da vidim nešto tako održivo i standardizovano u današnje vreme (rekoh, politiku ostavimo po strani), no, to bi se kosilo sa zabranom medijske koncentracije…

Realizacija

Oprema je dovlačena sa svih strana. Lolina mikseta sa koje je emitovao smederevski S je, verovali ili ne, služila kao razglas u nekoj od obližnjih fabrika. Najčudnija priča u vezi sa tehnikom je definitivno odgovor na pitanje gde su završila četiri bež mikrofona u koje je pričao Tito, as seen na snimcima u Trezoru… No, nikada ih nisam video. Možda su i dalje negde u magacinu. Sa njih je, vele, emitovan program prvih nekoliko godina.

Pad RTS-a dogodio se kada je palo i sve ostalo što je imalo veze sa Slobodanom Miloševićem i njegovom strankom. Od mreže radija S preživeli su samo beogradski i smederevski (koji je od početka imao zasebni račun, dok su svi ostali išli preko jednog).

Od početka je entuzijazam bio na nivou: prvi minidisk u gradu bio je u S-u, prva lokalna stanica koja je puštala džinglove sa računara bio je S… U to vreme balansiralo se između domaće i strane muzike, a Lux, koji je krenuo stidljivo i uspeo da pridobije određeni deo kolača slušanosti emitovanjem isključivo domaće muzike i željotekom, još je bio u povoju. U međuvremenu se, zbog eksploatisanja muzičkih želja kao nezaobilazne stavke na programskoj šemi lokalnih radio stanica, na S-u rađa Folk vikend, a posle 20h radnim danima razvija se UPSS (Urbani Program Super Smedereva). Lakac i Formick, odnosno emisija Soundform, učinili su da se S populariše i kao medijski pokrovitelj svih techno događaja u okolini.

Studio

Moja malenkost na S odlazi 2004. godine. Ako zazvuči kao da čitam reklame i kada govorim, oni su krivi. Naredne tri godine proveo sam tamo, radeći sve što mi je palo pod ruku, i one su mi ostale u vrlo prijatnoj uspomeni. Folk S, noćni program namenjen ispunjavanju SMS muzičkih želja, bio mi je, against all odds, među omiljenim segmentima programa jer je bio najopušteniji. Gafovi nalik crkavanju štampača te čitanja rukom pisanih vesti bili su savršen trening, a sam program dovoljno raznovrstan i svi voditelji univerzalni… Za geekove među vama, jedan kompjuter sa dve zvučne kartice – na dva reglera, WinAmp i SQR krosfejder saundblasteru i druga instanca WinAmpa sa manual advanceom, na C-Mediji, na levom – za maske, instrumentale, etc… Za montažu – tadašnji Cool Edit Pro.

S kraja devedesetih postojao je određeni dug za porez, koji je u jednom trenutku doveo do blokade računa. Beogradski S dobio je nacionalnu dozvolu, a Genes S nije mogao da interveniše kod nas, jer je i sam bio u blokadi. Nakon izbora 2007. godine smo stupili u štrajk. Posle podrške svih mogućih sindikata, i jednokratne finansijske pomoći tadašnjeg predsednika opštine, te varijanti za privatizaciju koje su – ni ne znam čijom krivicom – propale, teška srca, u martu odlazim sa radija (tada sam već živeo podalje pa mi se nije isplatilo putovati). Negde u maju, signal je nestao. Ubrzo potom je u prostorije provaljeno, i, otprilike,  sve što je ostalo staje na nekoliko dividija i jedan hard, koji su ostali što kao bekap, što kao uspomena.

Možda mi je najomiljenije sećanje iz tog vremena kada se sve rušilo – stoto izdanje emisije Za svakog ponešto Mirjane Vasić, koju sam, nakon iznenadne i svakako prerane smrti Mirjane Stanojević, vodio ja. Standardne rubrike (Tanjir iznenađenja, Oko stola, Modni vrisak, Biseri svetske kuhinje, Umiveno lepotom…) u satiričnom i samoironičnom maniru uz obaveznu dozu improvizacije – bile su komentar i reagovanje na celokupnu situaciju (od besparice do ljudi koji više ne čitaju), ali i obraćanje kolegama na način na koji će samo oni shvatiti. U Tanjiru iznenađenja, tako, govorilo se o novinarskoj patki. Nakon objašnjenja porekla termina, pristigla nam je i poslednja vest vezana za aktivnost lokalne samouprave.  Na jučerašnjem sastanku osnivača radija S  Genes grupe i suosnivača, opštine Smederevo, doneta je odluka da se na račun ovog radija prebaci novčani iznos od dva i po miliona dinara, kako bi se račun ove poznate medijske kuće odblokirao i na taj način nesmetano nastavljeno sa radom… Patke jesu ukusne ali, ako ne pazite kako jedete, možete se i zagrcnuti. Mi ne možemo ni da se zagrcnemo jer nemamo čime, kako tri meseca nismo primili platu, tako da nas u tanjiru, a, vala, i van njega, više ništa ne može iznenaditi.

Ipak nas je iznenadilo kada smo zaćutali, iako smo to znali unapred.

4 people like this post.

Unlike