RSS
 

Sendviči sa Šrodingerom

25 dec

Zamislite ovu situaciju. Dotrčavate kući noseći, recimo, nešto iz Meka. Pojedete to nešto, ali shvatate da ste još malo gladni. Na papiru od tog nečega iz Meka, kako biste uštedeli vreme i tanjir, želite da napravite, na primer, sendvič. No, ne prlja vam se nož, pa praktično u paštetu umačete hleb, koji je kukurzni, i od juče, pa se mrvi. Dok prstima lovite krastavčiće iz tegle i sve to obilno i mahnito zalivate kipućom cedevitom, pri tom pokušavajući da uklonite komadiće tog prebrzog – jer, pobogu, žurite – obroka sa odeće, ili bar onih njenih delova gde bi se mogla videti eventualna fleka… e, tada neko dolazi u kuhinju. Po mogućstvu cimer s kojim niste u dovoljno dobrim odnosima da biste mu dopustili da vidi tako nešto, i, obično, sa dodatkom jedne ili više osoba koju apsolutno ne poznajete. Podjednako dobro deluju i ljudi koje poznajete, ali koji su, recimo, poranili, zatim – šefovi (ali se ovo onda ne dešava u vašoj kući nego na poslu, dok zubima komadate nešto za šta ste bili ubeđeni da nećete ni morati da ga komadate ali nigde niste našli nož), stanodavci i prijatelji prijatelja.

Još uvek nisam došao do zaključka šta, kog vraga, raditi u takvim situacijama. Tri su varijante – ili rapidno završiti jelo, ili zgrabiti sve bitno i otići u svoju sobu, ili jednostavno iskulirati – ipak, previše je faktora u igri ne bi li neka od njih prevagnula…

Publika uvek dođe nenajavljeno. Kada jedete po propisu nikog nema… No, ako pokušate da nagurate četiri parčeta hleba u dubok tanjir ili po podu lovite zrna pasulja koja su se otkotrljala  sa plitkog, uvek će neko naići i pokušavati da se ponaša kao da je sve pod kontrolom. Ne znam postoji li Marfijev zakon o ovome, ali sendviči (estetski) najlepše ispadnu kada ama baš niko osim vas ne može da ih vidi, ali kada je tu publika… ouch. Problem sa Šrodingerovim sendvičima je, verovatno, u činjenici da ljudi o njima ni ne razmišljaju. Realno, ni mene nije briga koja bezbrojna svojstva ima Brankina sarma u zatvorenom, mračnom loncu, ali me zanima onih nekoliko primeraka koji na kraju dođu u dodir s mojom kašikom…

Poenta ovog teksta? Dnevni meni: pomije sa publikom (:

4 people like this post.
Unlike
 
9 Comments

Posted in Fun Fun Fun, Nasumičnost

 

Leave a Reply

 
 
 
 

  1. bBrankica

    25. decembar 2009. at 19:05

    ahahahhahahaha xD
    ja te volim xD
    mogla sam ti spakovati d’imaš još da jedeš voljenu ti sarmu xD
    mada, nije bila dobra kao što zna keva da napravi. kad bude TAKVA, zovem te xD

     

  2. Bojan

    25. decembar 2009. at 19:09

    Da li je Kevina sarma definisanija od Šrodingerove?
    Držim te za reč, svakako.

     

  3. Anja

    25. decembar 2009. at 19:11

    ahahaha sjajnooooo! :D

     

  4. Bojan

    25. decembar 2009. at 19:13

    ^^

     

  5. bBrankica

    25. decembar 2009. at 19:13

    kevina sarma je kevina sarma.
    tačka.
    :D

     

  6. lili marlen

    25. decembar 2009. at 19:23

    xaxax joj pa ja ne znam..ja bih se udavila najverovatnije….da me neko tako presece dok sam zanesena opojnim ukusima krastavca iz tegle…i kojecega slicnog..

     

  7. BRANKKO

    25. decembar 2009. at 19:52

    Meni je prosto zadivljujuće kako Marfi nikad ne spava i vreba iza svakog ćoška. Kao što i sam zakon kaže „Ako nešto ne može poći po zlu, poći će po zlu“, posebno ako ima publike.
    Dodao bih zanimljivu paralelu kada je (neželjena) publika u pitanju: Kada smo sami, sa slašću podrignemo uz čašu hladne coca-cole posle obilnog obroka, a kada je (prethodno pominjana) publika tu, čak i taj tako prijatan i relaxirajući doživljaj postaje jedan od nih sa tri varijante ishoda od kojih su sve tri pogrešne, a ujedno je i svaka najbolja…

     

  8. Tweets that mention Paramparčad » Sendviči sa Šrodingerom -- Topsy.com

    26. decembar 2009. at 02:55

    [...] This post was mentioned on Twitter by Nebojša Muljava and Bojan Arsenović, Bojan Arsenović. Bojan Arsenović said: Sendviči sa Šrodingerom. Novo Paramparče (: http://www.paramparcad.com/2009/12/sendvici-sa-srodingerom/ #blogpost [...]

     

  9. Em Dzi

    26. decembar 2009. at 06:28

    Ne znam da li te zanima, no resenje za ovaj problem je trivijalno.. Zahteva malo truda.. Uzmes muvu.. Na’vatas muvu.. Negde.. Anyway, stavis je u teglu u kojoj moze da zivi i das joj malo muva-hrane.. Bitno je da je svesna da si prisutan, tako da joj dajes lepe muva-hrane.. Potom vezes teglu na stap (kanapom, ili necim drugim sto – u tvojim rukama – nece epic failovati i resultovati u bezhanju iste te, jel da, muve – najbolje lancem nekim) i drzis je na dohvat ruke.. Svaki put kad hoces da zagrizes Schroedignerov sendvich, protresi teglu.. Budi pritom uveren da ti muvino prisustvo i njen mnogostruki pogled ne smetaju, krucijalno je.. Sta se dogadja? Ona postaje tebe svesna kad je protreses (dobro, ne, ali ride with me – jednog dana hoce!), mozda te cak i pogleda – cinjenica je da joj sinapse prorade i neka mala struja tamo negde joj kaze „omg! leti malo, leti malo! onda sleti ponovo ako hoces ali moras da se ponasas kao muva!“ U registru [ubaci ime bozanstva u koje verujes], ovo se racuna kao prisustvo and you know it.. Schroedinger kaze „sve dok nema merenja, sve je ok“, a u istom onom registru, ovo se racuna kao merenje.. Muvino, no merenje, nevertheless. Tako da – dobijes ti onaj osecaj koji si tako lepo opisao gore, no u pitanju je muva i svaka od tri opcije je – pa.. lol.. tako da se slatko nasmejes i nastavis svoj lepi „sendvic“, mozda cak i podrignes, jel, a i ona je srecna sto… hm.. ne nije.. no da. :) prisustvo counts, size doesn’t matter.