Nedostaju mi video klubovi.
Bolje – nedostaju mi video klubovi kakvih se sećaju oni koji odrastaše devedesetih. Možda mi nedostaje mesto koje su oni imali u mom životu, a možda i drugima nedostaju na isti način?
Prvu člansku kartu neke videoteke, sa svojim imenom i prezimenom, dobio sam davne 1993. godine. Kako (s obzirom na godine) – ne znam. Tada je video klub postojao u okviru lokalnog doma kulture, i iz njega sam, logično, uzimao mahom crtaće – ponekad bi, doduše, keva pogledala nekog Almodovara. Bledi katalozi štampani matričnim štampačem sadržali su nazive filmova i oznake žanra. Osim što su me tamo naplašili da premotavam kasete kada ih pogledam, od prve videoteke u mom životu nikakve veće koristi nije bilo. Nekoliko godina kasnije, a bar dve godine pre kraja devedesetih, taj video klub je propao, i iako su rafovi sa kasetama stajali tamo još neko vreme, nikome se nije kralo.
No, krajem decenije u kojoj je i počela ova priča, množe se privatne videoteke i lagano dovode ovaj vid zabave u Srbiji do renesanse. Video klubovi su često obezbeđivali i filmski program lokalnih televizija 
ali da ne pričamo o stanju u kojem su (bili) naši mediji… Konkurencija je (oduvek) opasna stvar, pa se tada period između petka i ponedeljka računao kao jedan dan, a na dve kasete, treća se iznajmljivala besplatno… Postkomunistički™ sistem u kojem je sve stajalo iza rafa odavno je zamenjen sistemom „otvorenih polica“, i zabava je mogla da počne!
Pored legalnih izdanja, ne smemo zaboraviti VHS pirateriju. Ipak, devojka koja je držala video klub je uredno odgovarala na pitanja o kvalitetu snimka, pa je i potencijalno razočaranje bilo dovedeno do minimuma. A i legalna i nelegalna izdanja – to su stariji članovi i radili – bilo je najbolje rezervisati negde u četvrtak, kako se u petak ne bi razgrabilo baš ono što smo planirali iznajmiti. Išlo se tada i u bioskop, no, ipak su piratske kopije bile brže. Jeste da sam nekoliko puta morao čistiti glavu dragog mi videa, ali i to se dalo istrpeti zbog trunke prestiža (;
Ne znam kada je tačno počeo sumrak video klubova u Srbiji. Najjači su opstali, svakako. DVD mi nema šmek koje su imale kasete (ah, nazovite me konzervativnim). Dostupnost, koliko mi godi kada govorimo o muzici, u ovom slučaju postaje pomalo demotivišuća. Drugarica iz srednje je filmove uzimala iz DVD kluba koji je imao pretežno piratske kopije, zato što je tako mogla da ih kopira bez previše muke. Video klub iz ove priče je, u međuvremenu, najpre doživeo još jednu lokaciju, a onda je nestao. Smenio ga je još jedan video klub, u koji već tada nisam imao poriv da uđem, a na čijem se mestu godinu dana kasnije našao prosečni STR…
I tako. Dok sam bio član video kluba (ili dok sam imao čega da budem član?), sve je imalo dušu. Jeste da su filmovi bili malo komercijalniji (dobronamerni savet vlasnice: Nisam baš sigurna da li treba da gledaš Linča), ali ipak sam gledao bar tri filma nedeljno. Ponekad i pet! Sada mi je kompjuter redovno pun filmova koje nakrcam u Kriptloud pa često i zaboravim šta skidam, a naterati se pogledati ih… je neka posebna priča. Uz to, tada sam pratio film mnogo više nego sada (kasnije sam imao fazu kada sam išao u bioskop po tri puta nedeljno, ali ni tada ga nisam pratio nego puštao da me iznenadi), i mnogo mahnitije i nestrpljivije čekao loše piratske snimke… Kasete više, naravno, nemam na čemu da puštam, i trebalo bi nekad barem prebaciti na diskove ono što je preživelo od moje video arhive (mislim na privatne snimke i crtaće sa RTS-ovom sinhronizacijom, raditi to sa filmovima bilo bi prilično iluzorno)…
Is it just me, ili su ljudi generalno više gledali filmove back then?
nikki
10. januar 2010. at 08:47
kaseteee :O ja se sećam da je nama tetkin neki drug doneo punu kutiju kaseta najnovijih filmova i da smo mi to onako imali da gledamo nekoliko meseci sigurno :O on je btw vlasnik takvuda u bgu ili tako nešto
al ja generalno sad više gledam filmove jer mi je lakše da skinem s neta sednem i pogledam, nemam pojma.. al kaseteee <3
creep
10. januar 2010. at 16:54
Primetio sam da dosta ljudi naše generacije pati za devedesetima (pri tom ne mislim na političko-socijalne prilike, mada ima ljudi kojima i to nedostaje), smatrajući kako je sve tada imalo više duše nego danas.
Pitam se da nismo ostarili pre vremena?
A možda je i ta žal za detinjstvom normalna…
Bojan
11. januar 2010. at 02:44
niki
pa jeste lakše doći do filmova nego tada, ali baš to, evo prošle nedelje sam skinuo šest filmova, taman za DVD… jesam li ih pogledao do sada? da li ću ih pogledati ove nedelje, pre no što skinem još?
Bojan
11. januar 2010. at 02:53
kripče,
ovo moje čak nisu ni devedesete, kako je glavni deo priče počeo 1999. godine… no, ne znam.
) i takve stvari
možda se u jednom trenutku sve brzo izmenilo…
kontaš, klinci sada dobijaju telefone već sa sedam godina i, ako njihovi imaju komp, praktično im je sve na dlanu…
za samo deset godina stigli smo od starih crtaća iz šezdesetih sa RTSovom sinhronizacijom iz osamdesetih do… teletabisa
nema više serija nalik otvorenim vratima, nema hleba za dva i po dinara…
nema kasetaša nijedne vrste…
bla
udaljio sam se, definitivno, od teme…
s jedne strane, bilo nam je mnogo lakše da budemo, hm, entuzijastični
a, sa druge, ako pretpostavimo da se sada sistem vrednosti srozao…
da nismo imali sankcije, devedesete bi nam bile kul, don’t ya think?
creep
11. januar 2010. at 09:24
možda. ali ne mogu sa sigurnošću da tvrdim tako.
na to me, pre svega, navodi stav dobrog dela naše generacije da im je nato bombardovanje, paradoksalno, bio jedan od najboljih perioda detinjstva. celonoćna druženja u skloništu, zavijanje sirena i neprestani piratski crtaći i filmovi na „politici“ su bili divna stvar u odvratnom vremenu.
nekako mi se čini da su sloba, ratovi, nemaština i sve ostalo dali mračnu romantiku tom vremenu. dali su mu sadržaj. dali su inspiraciju umetnicima da stvaraju koliko-toliko dobra dela.
da je sve bilo kako valja, devedesete bi bile svakako sadržajnije, a mi ispunjeniji nego u 00-im, ali…
ipak, prošla je već decenija… „sećanje je smešna lupa koja sitne stvari preuveličava“ – reče balašević jedared.
izvinjavam se što sam malo proširio temu. što se tiče filmova – čini mi se da su ljudi danas prezasićeni i da ih malo šta fascinira. a razloga je puno, između ostalog i laka dostupnost.
SasaKostic
28. januar 2010. at 19:23
Patio sam 90tih, sta ima da patim za 90tim.
Danas je sve tehnicki bolje; kasete su naravno deo istorije i sve te pozitivne emocije vezane za te godine su samo pomesane sa zaboravom a kad ljude nesto spaja, pa makar bila i opasnost (’99.), osecaju da pripadaju negde inace uopste nije bilo prijatno; naprotiv.
Bojan
28. januar 2010. at 19:57
Šta znam, bombardovanje mi je bilo kul (?) sa stanovišta… ne znam, pomirljivosti i ptilagodljivosti. Nemaš struje mesec dana, prilagodiš se tome i pročitaš suludi broj knjiga i tako to.
Devedesetih smo bili generalno pomirljiviji i spremni na sve i, pored krize i inflacije, a naročito nakon njih, ne sećam se da je iko previše kukao koliko loše živimo…
Što sada nije slučaj. O_o
Elem, moderno društvo je previše instant, ali mislim da se to baš i ne koristi na pravi način… A kasete… Uskoro će postati relikvije.
SasaKostic
28. januar 2010. at 20:49
Pa da, osecao sam i ja tu ‘carobnost’, posto sam Net dobio tek juna stalno sam prelistavao Britanniku na CD-u, napravio sah od kartona i igrali u podrumu, radio mi je cak bio vazan izvor informacija.. ali.. realno, izmuceni smo.
Devedeste.. zavisi u kom zivotnom dobu su te zatekle, bile su trening izdrzljivosti, snalazljivosti, bezobrazluka i svega najgoreg, ne treba nam podsecanje.
Moderno drustvo, pa ubrzano se zivi, tajfun informacija prolazi kroz glavu.. ne znam, jos uvek se prilagodjavam.. Ma pusti te kasete
salim se.
Bojan
28. januar 2010. at 21:21
Radio mi je oduvek bio važan izvor informacija, odrastao sam u kući gde je bio uključen 24 sata dnevno. Oddly enough, taj prijemnik i dalje radi.
Da pustim kasete? Pa odneće ih tajfun! Ma, šalim se. Kasete su mahom stradale selidbama i prokišnjavanjem, a video je odavno odslužio svoje.
Devedesetih, nakon krize, ipak je novi dinar bio maltene marka!
Hvatam sebe kako zavidim, recimo, svojoj sestričini. Klinka je rođena 2000. godine, odrasta uz komp i kablovski net, da ne pominjem DVD plejer koji je već standardan i ostale gedžete kojima je okružena… Njoj neće biti potrebno privikavanje na tajfune, samo mi stariji se, tu i tamo, batrgamo.
Ali opet, ona neće u životu imati ništa kao video klub – ok prestajem zaista
#nostalgijakill
SasaKostic
28. januar 2010. at 22:09
Ma radio ne radio..
I meni vidoje vise ne radi, a treba da prebacim na dvd snimke sa nekih kaseta dok je moguce…
Bio pa pros’o
(dinar-marka 
)
Ja kazem da svako vreme nosi svoje breme; ima poteskoca u svakoj generaciji i naravno mnoge stvari su individualne, ali i sva ta ‘udobnost’ od digitalizacije nosi opasnost od prevelike pasivnosti, jer mi smo pre svega ZIVA bica, moramo da se krecemo da ne bismo zardjali, a danas je dosta toga i na klik, mada nam tako ostaje vremena za druge aktivnosti (citaj: za beskrajno uplitanje u wwweb gde ako ne znas da se vratis odakle si dosao, bolje ni da ne zapocinjes da citas tekstove)
Ma ne bre, razumem skroz ovo za vidoje klubove, eto pricamo…
SasaKostic
28. januar 2010. at 22:11
Btw. a sto ne stavis ugnjezdene odgovore na komentare? (ovo ne moras ni da komentarises, ako moze moze… mozda treba dosta da se prepravlja sablon).
Bojan
31. januar 2010. at 12:27
Šabloni se i tako menjaju u potrazi za savršenim
Što se tiče pasivnosti, da; no, dobro usmerena pasivnost uspeva da iskoristi na pravi način ponuđeno obilje informacija… Od mora nepoznate muzike, na primer, s kojim ne bismo imali dodira da nije interneta, do svojevrsnog obilja informacija koje ne bismo ni znali gde bismo tačno tražili – sad, treba plivati kroz redundantno, ali bar ne moramo izaći iz kuće, kad ni za redovne aktivnosti ponekad nemamo vremena…
SasaKostic
31. januar 2010. at 12:52
Ma da bre, nemam nista protiv Neta; naprotiv;
Bojan
1. februar 2010. at 07:10
Nisam ni sumnjao
Samo kažem.