Šopin zi bite?

Kliknuh, tako, jednu više internetsku no stvarnoživotnu mi poznanicu, tokom njenog boravka Preko Okeana. Nikad nismo previše komunicirali, no – raskucasmo se tom prilikom sve u šesnaest, i raskuka se ona kako u Americi ljudi ne umeju da se zabave ako ne troše pare, kako joj ide na živce rečenica „We had fun at the mall“ ["Zabavili smo se u tržnom centru"], kako joj nedostaje švercovanje u gradskom prevozu i blejačina na Kališu uz sladoled – te, sve u svemu, fenomenalno provedeno vreme za svega pedeset dinara.

Nekoliko meseci kasnije, četovah tako sa jednom prekookeanskom blogerkom, Amanda se zove, ako me sećanje služi. Rekoh joj ja kako mi je u Novom Sadu dosadno i kako gledam da sam stalno u Beogradu, a ona je na razdaljinu između Novog Sada i Beograda reagovala sa: „Nije to ništa, to je kao meni najbliži tržni centar!“

Još nekoliko meseci kasnije, otvoren je Delta Siti. Klesi, trendi, raznovrsno, što samo Njujorker mogu da si priuštim – to je već moj problem. Ljudi s kojima iđah u dotični mol kukaše što ima previše veštačkog svetla (mis’im… prirodno? kako?!), ali, očekivano, veći animozitet nisam susreo.

Hteli mi to da priznamo ili ne, tržni centri su (čak i pre ovih izvikanih) gospodarili našim životima i više nego što smo bili voljni da priznamo. Odavno govorim, kao (prinudni) Novosađanin, da ono što ne nađeš na Spensu – ni ne postoji. Gradovi su nastajali oko tržnica, cenkanje je i dalje umetnost, a hteli mi to ili ne – kupujemo barem po jedan artikal, neka je i prehrambeni, dnevno.

Otac mi je pričao o nekom čoveku koji je ostavio sve i otišao u neko selo kojem sam zaboravio ime, gde živi bez struje, nameštaja i ostalih blagodeti potrošačkog društva, jedući sirove semenke i povremeno odlazeći na književne večeri.

Ostatak Srbije još nije postao potrošačko društvo poput Amerike, ali, iskreno, između semenki i života u tržnom centru…

Hm.