Lajk. I ostalo.

Preporučiše mi ljudi da pogledam epizodu South Parka pod nazivom You have 0 friends, pogledao, bio prijatno iznenađen (kao neko ko aktivno ne gleda South Park već nekoliko godina), i sada je preporučujem dalje. :) Nekada davno, živeo sam na Majspejsu. Fejsbuk profil sam otvorio 2007. godine, ali ga nisam sređivao pre proleća 2008. Do kraja 2008, Spejs sam napustio, jer je počeo da konvergira ka Fejsbuku koji mu je, pod maskom nečeg ozbiljnijeg, zrelijeg i praktičnijeg (a možda i lakšeg za upotrebu), lagano preotimao korisnike. Nedostajao nam je HTML kod, ali, budući da je Spejs oduvek imao preferenciju ka tinejdžerima dok je Fejs nastao kao mreža za studente, to je izgledalo sasvim normalno. #SvimikojismonaspejsukoristilisopstveniHTML bili bismo, s vremena na vreme, skandalizovani nenormalno kičastim profilima sa mnoštvom animiranih gifova – na Fejsbuku tako nešto nije moglo da se desi. Te godine nije samo moje Majspejs društvo lagano prelazilo na Fejs, već se to događalo i na globalnom planu:   Grafikon sa predstavlja broj jedinstvenih poseta ovim servisima, i u izvornom ga okruženju možete naći ovde. Pitanje koje se neizostavno nameće: budući da, recimo, Srbija nije mogla na Fejsbuk dosta dugo, da li bismo, da smo mogli, pohrlili na ovaj servis ranije? S jedne strane, ne verujem. Oni koji su bili tu pre nas tvrde da su bili „gotovo jedini“. Sa druge, možda bi „pukla priča“, šta god. Ovako smo u Fejsbuk groznici učestvovali kada i ostatak sveta, nja. U vreme kada je Fejsbuk počeo da uzima primat, Majspejs je postao primat (as in majmun) pokušavajući da lagano razvije stvari koje su, načelno, bile Fejsbukove prednosti. Kada su uveli mogućnost da se subscribeujemo na updateove svojih prijatelja (što je više ličilo na Majkrosoftove pokušaje da napravi društvenu mrežu od MSN-a), završili smo uglavnom primajući potpuno irelevantne stvari, budući da bismo za novododate ljude tu opciju ostavljali čekiranom, a starih u updateovima mahom nije bilo. Aplikacije na Fejsbuku izgledale su kul u početku (to kaže neko ko je od svih koristio samo last.fm), ali kasnije se namnožiše igrice čiju poentu zaista ne vidim (download pa igranje, molim lepo; na stranu što stvarno nije skupo kupiti Tamagočija); uz to, postao sam i paranoičan pa ne dozvoljavam svakoj besmislenoj aplikaciji da pristupi mojim podacima, ali to je neka druga priča. Spejs je oduvek, zbog tone HTMLa po profilima i činjenici da je za svaki klik otvarao novu stranicu, bio tromiji od Fejsbuka, ali uvođenjem aplikacija uspeli su da ga učine još tromijim. Još nefunkcionalnija kopija Fejsbukovog četa me je užasnula i to je bio poslednji put da sam se na Spejsu zadržao više od minuta. Profil 2.o, valjda, treba da predstavlja klona profila na Fejsbuku pre dva-tri redizajna, ali uprava Majspejsa bi, moje je mišljenje, mogla da se odluči da li žele da oni budu informativniji i ozbiljniji ili i dalje sa više opcija za (vizuelno) prilagođavanje korisniku. I jedno i drugo – nekako ne ide. Često kukam kako mi nedostaje Spejs [na kojem je sve bilo drugačije, tamo sam čak i upoznavao ljude - što sada radim na Tviteru], ali Majspejs u ovom obliku mi zapravo ne treba. Sumnjam da će uspeti da, dodavanjem novih opcija, ako uopšte budu pomišljali na tako nešto, naprave društvenu mežu sa širom ciljnom grupom (ako im do sada nije uspelo). Ako ćemo last.fm i slične servise posmatrati kao društvene mreže, one su jedine koje su uspele biti dovoljno široke, ali je reč o fundamentalno različitim stvarima. U međuvremenu, kao i se što se omasovi, Fejsbuk terminologija počela je ulaziti u svakodnevni govor. Dobro, ima i dalje ljudi koji ne razumeju razliku između, recimo, headlinea, statusa i tweeta [social media confusables o kojima ću možda jednom pisati], pa su ljudi, kao što sam ja nekada govorio „rofl“ umesto da se, zapravo, nasmejem (#sociopata), počeli govoriti „lajk“, pojedinci i previše puta na dan. Ja često razmišljam o tome kako bi bilo kul tagovati svoje slike bilo gde na netu, ne bi li se iste potom slivale na jedno mesto, ali ideja lajkovanja okolo, naročito u stvarnom životu, nije mi bila posebno zanimljiva. Dopada ti se? Šeruj, bre! Okej, priznajem, imam LIKE dugme na blogu, ispod svakog teksta, ali više zato što znam da ljudi ne komentarišu blogove često: ovako barem mogu da se zapljunu da znam da ne baljezgam ovde za džabe. Elem, na LIKE smo se toliko navikli da zaista deluje kao da je dotična opcija mnogo duže u našim životima, ali ne – zvanično je tu tek od februara prošle godine.

Redizajn Youtube-a sam očekivao mnogo ranije. Realno, Google ima  vrlo prepozatljiv, minimalistički i funkcionalan dizajn svega što poseduje ;) a Youtube je pod njegovim krovom od novembra 2006. godine. Svi su ishtejtali redizajn kada smo ga, konačno, dočekali, iako je, uz malo privikavanja, praktičniji u nekim aspektima. Kako god, nisam mogao da verujem kada sam video da je sistem ocenjivanja klipova zvezdicama zamenjen… dugmetom LIKE! Moja omiljena vlogerka, Natalie Tran, koja je klipove na svom Communitychannelu završavala natpisom Your mum rates me, promenu je ispratila sledećim:

Navikli smo da neka mesta na netu, Failblog na primer, imaju rating sistem po principu zvezdica u obliku palčeva (kompromis?), Youtube jeste stare rejtove preinačio u broj palčeva gore, ali mi sada možemo da damo samo po palac, a to mi, nekako, ne deluje fer. Kada je utisak o bilo čemu mogao da bude jedna od sviđa mi se /ne sviđa mi se krajnosti?

Nedavno je i opcija Become a fan na Facebook stranama određenih proizvoda, ljudi ili pojava zamenjena opcijom… LIKE, čime je i Fejsbuk pokazao težnju da postane Fejsbuk.

Fejsbukova Fejsbuk stranica

Zanima me da li će uskoro i naši profili moći da se lajkuju?

Ko hoće da se šeta po netu i lajkuje, samo napred. Ja ću ipak lajkovati stvari u stvarnom svetu, jer tu barem mogu i da ih seksualno napastvujem ili umrem pokušavajući.