BlogOpen 2011 – veliko.

BlogOpen. 

Ono kad prvi put nemaš snage da ostaneš na TvitApu, kad od 25 jedinih (šatro) boljih baterija od 9V, za mikrofone, više od polovine ne radi (a neke i otpakuješ nagrižene korozijom), kad poneseš fotoaparat a ne slikaš apsolutno ništa, kad umoran pokušavaš da rifrešuješ TvitDek sedeći za miksetom a laptop ti kaže da treba da mu zameniš bateriju, kad mikrofon za pitanja iz publike promeni frekvenciju i samim tim nestane sa radara (pa gledaoci viču na binu ali oni na strimu i dalje ne čuju ništa), kad čekaš džinglove i na kraju ne stignu pa se zavučeš u mrak iza spuštene zavese i prepustiš PauerPointu, i kad u prilično nezgodnom trenutku ponovo potvrdiš da ceo svemir ove godine želi da raskine sa tobom – sve to nije BlogOpen.

Nije BlogOpen ni kad baterija od 9V ničim izazvano… eksplodira i pri tome prozviždi kroz pola režije, očeše se o nekoga i ostavi te privremeno gluvim na levo uvo – povređenih, na sreću, ne bude – i Roman ti ne dozvoli da tvituješ o tome, iako je to kod tebe već gotovo refleksna akcija .

Ok, znamo šta BlogOpen nije.
A šta jeste?

Velik.
Pre desetak dana sam otišao da pogledam salu za konferenciju. Nikada pre, zapravo, nisam bio u Nisovoj sali. A-ha. Ovo je ovde, ono je onde, projektori su ovde i tamo, evo režije, evo još jedne režije, evo i treće režije. OMG. Dobro, a kako ćemo ovo? A kako ćemo ono? A koliko je ovo, jebote?! Dimenzije sale i njena tehnička opremljenost prvi put su mi dale fizičku predstavu o tome koliko je BlogOpen porastao u prethodnih godinu dana. Iako sam znao ko su keynote predavači, njih bih već mogao, ‘nako profesionalno, da iskuliram. Sala me je, već ostavila bez teksta.

Internacionalan.
Prošle godine je, eto, biti iza kulisa bilo mnogo opuštenije. Ne, ništa nije fejlovalo, no – u komjuniti-za-komjuniti atmosferi, ne bi to, realno, ni bilo uzeto za zlo. A ove godine… zju.  Svakako smo radili za komjuniti, ali, iskreno, komjuniti se i tako okuplja i interaguje sve češće. Internacionalizacija konferencije doprinela je raznovrsnosti.

Novosadski.
Kada mi je Mooshema svojevremeno rekla da će BlogOpen ostati u Novom Sadu kako bi mogao da se razvija, iskreno, nisam mogao pretpostaviti da će se razvijati ovako brzo. Sad sam već radoznao koliko će evoluirati do naredne godine.

A sad, nabacano.
Papazjanija, daklem, iz pomešanih perspektiva:

Infrastrukturu smo ukrotili. Prezentacioni laptop imao je slika/ton vezu sa režijom, odakle je išao na projektor za prednje, odnosno bioskopsko, platno. Sa Mekovima je, drugog dana, bilo problema, za šta, smatram, treba kriviti isključivo gremline. Imali smo i Tviter-vol, zapravo, čak tri, ponekad i istovremeno, u zavisnosti od onoga što se dešavalo na sceni; one plazme jesu, verovatno, bile premale da bi se videle iz cele sale, ali konferencije na našim prostorima uglavnom još uvek nemaju tviter-volove po difoltu, tako da je ovo bio sasvim nice touch. 

Vreme je ukrotilo nas. Reče Mooshema da za BlogOpen, u Novom Sadu, nikad nije lepo vreme. Sada kada je to već na nivou činjenice, sledeće godine bi baš moglo i nešto da se promeni. Mislim, ja obožavam kišu, ali imam utisak da celokupno raspoloženje na konferenciji malčice padne ako je napolju oblačno.

Predavači su ukrotili našu pažnju. Što se mene tiče, prvog dana bih izdvojio Natashu Friis Saxberg, a drugog - Ricka Falkvingea (ne zbog sklonosti ka pirateriji već se dotakao tema u vezi sa strukom mi) i Hasana Elahia. Ovo ne znači da su ostali bili loši (naprotiv), samo bih, recimo, neka predavanja stavio u drugačije termine. No…

Koncept je ukrotio sve. Propisana a različita minutaža za različite tipove prezentacija i dovoljan broj pauza učinili su BlogOpen, bar sa moje tačke gledišta, prilično pitkom konferencijom sa dobro odmerenim uzimanjem daha između zalogaja informacija.

Sve u svemu, smatram da je ovo bio win. Čekam feedback – šta je za vas (bio ovogodišnji) BlogOpen?