Imajući u vidu da sam, pored ostalog, na aktuelnom radnom mestu zadužen za čitanje velikog dela tekstova koji se emituju ovim ili onim putem (radio/tv), još više sam počeo da mrzim nemar ljudi koji su pre mene u lancu proizvodnje. Dokopa se neko tekstova odavde i odande, i ako smatra da bi nešto tu trebalo da se dotera, prebaci to na sledećeg, a sledeća osoba u nizu ili podrazumeva da je već sve u redu ili i ona prebaci na sledeću i… Tako završim sa, recimo, ćiriličnim natpisom Китзстеинхорн – to što sam učio nemački nekada davno pa sam posle određenog lupanja glavom o miksetu sposoban da pročitam Kicštajnhorn i potom izguglam to radi provere, i što sam učio i španski u srednjoj a engleski se podrazumeva – ne znači da umem, recimo, da pročitam u originalu (ili ćirilicom!) napisan, na primer, francuski. No, dobro. Brzo se radi, obaveza mnogo, ljudi malo, potkradu se i gramatičke greške u tom lancu… PR JKP „Put“ pre neki dan je u vestima bila potpisana kao Jelena Stoisavljević, predsednik Srbije – ali, što kraći lanac, to manje vremena. Smorih?
Ono što ne razumem su omaške tog tipa u… pesmama. Lanci su tu veći a procesi dugoročniji, i neke stvari mi nikad neće biti jasne. Evo prvog sledovanja WTF momenata, uz ogradu da je, za sada, fokus na suvoj gramatici. Napomena: klipovi sa jutuba nisu obavezni, ali upotpunjuju ugođaj svakako.
Dakle, šta ovde imamo? Amadeusovci su mi bili (i još su pomalo) gotivni, iako sam zaista u potpuno devetim muzičkim vodama. No… Prolij moju tugu, brod ti neću dati, samo hrabra srca tu plivaju znati. Čekaj malo… Plivaju znati?! Ok, možda sam ja lud, ajmo opet… Plivaju znati, znači – znati plivaju. Ne, i dalje zvuči čudno. Da, dovoljno slično da se ne primeti (naročito ako ste prosečan konzument lakih nota), ali hej… Nije da bi znaju pli-vaati u ovom ritmičkom/melodijskom ustrojstvu zvučalo baš kako treba no, ako nas to dovodi do ideje da je ovo bila ad hoc izmena… Ma, svejedno. Nadam se da je odgovoran za ovaj tekst negde nakon izlaska albuma rekao barem Fak i lupio se po čelu.
Ovo je već treš, iako pretenduje da bude urbano. Onih trista konja već teraju na blagi facepalm, ali hej – ako uporedimo ovu pesmu sa Čokoladom iste pevačice… Ah, svejedno. Nakon čitanja ovog posta, slobodno uradite bilo šta što bi vas dekontaminiralo… Popijte mleko, odvalite neki mjetal (mada bih bio mnogo srećniji da slušate neki 8-bit recimo) ili se obesite u kupatilu. Elem, tekst… Vino i benzin daju mi krila, proslost na drumu vrelim gumama sam spalila. A znala sam da ću, kad jednom odem ja, to biti zauvek i bez povratka. Reeeewind! ‘Ajmo ponovo. Dakle, ako izostavimo zavisnu rečenicu iz poslednje, šta dobijamo? A znala sam da ćuto biti zauvek i bez povratka. Je l’ ovde postoji neka simbolika koju ne vidim, izuzev što ona će? I sada je pitanje, je li dobila ovakav tekst, ili je mahinalno otpevala ovako, ili ga je, zlu ne trebalo, sama i izmenila iz nekog razloga…?
Ne valja kada si poslednji u lancu. Naročito ako oni pre tebe ne odrade svoj posao kako treba.
Zanimljiva (barem nam se činila) kolaboracija izmeđ’ Psa koji laje i Paramparčadi, jedne pripite noći, februara.
Čisto onako. Postprično. Reče Pas. Tijana, mislim.
Vezao je kosu i uzeo nešto-za-ruke. Bilo je to jutro kao i svako drugo: jednostavno… ljubičasto. Dok se elan iskradao iz prostorije, gomila nasumično nabacanih dlaka tiho se ušunjala. Hormonalno napupele životinje neprimetno su se meškoljile po hodnicima. Nije imao volje da bilo šta radi- teško je nastaviti nešto što su drugi započeli. Ali čašica uvek pogura… proizvodnju. Čak i kada nemaš ništa pametno da kažeš. Sa druge strane vrata zagrebala je čupava, velika šapa. Ignorišući grepkanje sve dok nije prešlo u riku, blejao je u prazan ekran svojega laptopa. Tada više nije ni bilo bitno. Vrata su se uz tresak prepolovila, i napupela životinja je, suptilno gazeći sve pred sobom, ušetala u sobu iz predsoblja. Gomila nasumično nabacanih dlaka promrmljala je nešto o hormonima, a on je samo izašao napolje da ubere koju viljušku. „Ah, jebem ti mater!“, promrmlja piljeći u stvorenje kroz zamazana stakla naočari dok je izlazio iz sobe. Ni te dlake mu nisu bile po volji, ali zaista nije imao živaca da sastavi prastari usisivač svojih pokojnih stanodavaca. Neka gamižu okolo! Dlake, ne stanodavci! Kuhinja je, kao po običaju, bila zatrpana masnim, skorelim sudovima i šoljama sa prstom taloga kafe koje cimeri mu nisu uklonili. Značajno je frknuo i pružio ruku ka željenom predmetu. Viljuška. Čista. Poslednja. „Neeeeee!“, začu se iza nj. Odavno je naučio da ignoriše stvari koje bi čuo otkako živi u toj trošnoj kući. Disanje u hodniku ga je prepadalo ponekad… dok ponavljanje „ništa strašno – to je samo zamrzivač“ nije iz mantričkog prešlo u podsvesno. Meškoljenje šporeta bilo je posebna priča, a pogužvana garderoba postala mu je svakodnevica kada je shvatio da ne može više da trpi nepodnošljivi hard rok kojim ga je pegla redovno čašćavala. Ipak, ovaj krik nije bio nalik tim zvucima. Bio je ljudski. Lenjo, okrenuo je razroko levo oko ka izvoru tog visokog tona. Raščupanu priliku svog cimera retko je viđao… a još ređe trpeo. Ponekad je i njega smatrao hormonalno napupelom životinjom, samo što on nije grebao i lomio vrata (dovoljno često), već je samo za sobom ostavljao sluzavi trag puža… i talog na dnu šolje. Ipak, imao je impozantne zalihe strarog ‘leba, koje je voleo da nosi nanizane oko vrata kao skupocenu nisku bisera. Ne dao ti Bog (ili bog) da mu skreneš pažnju na buđ koja se nahvatala. Kada bi, pak, taj hleb odložio po bilo čemu što polici nalikuje, u određenim kombinacijama, uz kakvo osmobitno pištanje, hleb bi se, upotpunjeno efektima nalik onim iz nekog naprednijeg tetrisa, sjedinjavao u krompir. Mladić je na taj krik ranjene životinje samo značajno podigao obrvu i iz inata ubrao viljušku. Čistu. Poslednju. Prošla im je sezona, ali to nije bilo toliko stražno jer su uskoro stizali noževi. Pobednički je zavitlao njom kroz ljubičasti smog i isplazio smežurani jezik. Samo je još trebalo da nađe nešto (nekog) u koga bi ju zaboo. Preskočio je cimera i ušao u kuću, raspomamljeno merkajući napupele životinje. U hodniku se čulo disanje. Iz ostave se čulo hrapavo hrkanje koje je zvučalo nekako… podeljeno. U cimerkinoj sobi, bičevi masne kose prekrivali su usnulo lice kraj tepiha na kojem su se već ocrtavali krugovi u žitu… s tim što su bili u, je li, tepihu. Pomislio je kako će ona utabati celu kuću ako svakog ispitnog roka bude ovako nervozna. Možda ju je trebalo češće puštati u ormarić s alkoholom. I njeno hrkanje mešalo se u upornu ali tihu kakofoniju. Ako to izuzmemo, kuća je bila potpuno tiha. Od spolja je još dopiralo cimerovo jecanje za poslednjom zrelom viljuškom. Pokušao je da nanjuši hormone u vazduhu, ali mu nije uspelo. Gladno se osvrnuo oko sebe, i jedino što je video bila je gomila nasumično nabacanih dlaka koja mu je razdragano šljapkala u susret. Šutnuo ju je i zamasturbirao. Nedugo zatim, hormonalno napupela zver uletela je u prostoriju i pokupila i to malo hormona koje je imao i kojima se raskalašno razbacivao. Izgledala je prilično žilavo, ali je ipak, na trenutak, razmišljao kako bi izgledala na viljušci. Odmahnuo je glavom sa gađenjem. Ipak je to bilo samo genetski modifikovano, preraslo morsko prase. Ljudi su ih nekad jeli, to je istina, ali više ga je zanimalo kakvog su ukusa, recimo, mačke. A i pripadalo je njegovoj cimerki, koja je umela da bude krvoločna kada ne dobije dnevnu dozu lipida. On je toga imao na pretek. Kada bi ona nešto imala ponuditi u zamenu, bilo bi dobro, no, čak ni seksualne usluge ga ne bi zasitile. A i nije bio siguran koliko je erotično zabosti joj viljušku u… jorgan.
Poslednji put kada je želeo da uključi gramofon, on ga je ujeo i ostavio ga bez pola srednjeg prsta. Hteo je da ga čuva u teglici formalina, ali je nestao u roku od nekoliko minuta. Od tada nije verovao hormonalno napupelim životinjama. Čak ni kada nisu bile životinje. Sunce se nerado probijalo kroz rumene oblake, obasjavajući vazduh koji je lako mogao da se seče. Praćen kašljanjem ptica, ušao je u kuhinju, i mogao je da se zakune da je nešto ljigavo upravo šmugnulo u džezvetinu koju je dobio na poklon za svoj prošli rođendan. Nije smeo (ili hteo?) ni da razmišlja o koječemu što se moglo nakotiti u nepranim sudovima. Nije primetio da je podeljeno hrkanje prestalo. Šporet mu je zadovoljno preo dok ga je češkao po jedinom delu mu na kojem se nije nakupila zapečena, narandžasta mast. Sporo je izašao iz kuhinje, spotakao se o gomilu nasumično nabacanih dlaka, usput je nagazivši, tako da ga neko vreme neće pratiti osim ako mu se ne zalepi na đon. Napolju, cimer je sedeo na zemlji, u tišini, klateći se napred-nazad.
Ponekad je mislio da ludi. Ipak, ljudi su mu govorili da ima onih koji žive i u gorim rupama. Obišao je krug oko kuće, koracima izazivajući krunjenje maltera. Želeo je sive naočari, jer je, pod ljubičastom svetlošću, sve oduvek izgledalo ružičasto. Bio je veoma umoran od toga. Naslednica pokojnih stanodavaca, kojoj je sada plaćao kiriju, živela je negde preko Okeana, gde je voda još uvek bila plava a trava zelena. Planirao je da pobegne na neko takvo mesto čim završi fakultet, ali svaki dead-end posao koji bi našao trajao je koju godinu više nego što bi bilo razumno. A i kraj fakulteta se nekom magijom uporno odgađao. Fuck. Setno je uzdanuo, shvativši da je hrkanje postalo smenjeno disanjem. Aha, cimerka se sigurno probudila – i bilo je tako. Ćutke je ušetala u kuhinju i, pre no što je pitala tvorevinu koja se skrivala u džezvetini ima li čega za jelo, zgrabila ono malo siće što je ostavila na stolu prethodne noći i nestala u pravcu ljubičastog grada. Stajao je u tišini i dvoumio se. Mogao bi se zakleti da je nekad, negde, bila neka tegla nekih kiselih krastavaca. Jeste da ga je gorušica mučila i ovako, ali ipak je njegov organizam zahtevao bilo kakve kalorije koje bi mu omogućile nastavak obitavanja u ovom realmu… bar do sledeće teme za depresiju. U mislima je preturao po cegerima koje su mu njegovi slali dok još ljubičasti smog nije postao toliko gust da je Grad postao potpuno odsečen od bilo kojih delova sveta koji bi mu bili korisni.
Cegeri su se nalazili u ostavi. Neprovetrenoj i, samim tim, manje ljubičastoj. U njoj je bila tišina, na šta nije navikao, jer je u njoj, oduvek, isprekidano hrkao rastavljeni usisivač. Sada je disao. Tiho. Sastavljen enormnom glađu, vrebao je u zasedi. Dok je junak naše priče gnjurao po prašnjavim cegerima, usisivač se poneo kao očajnik. Iskoristio je trenutak i čeljustima zgrabio viljušku. Poslednju. Čistu.
Junak naše priče nekoliko dana kasnije umro je od gladi.
Viljušaka više nije bilo, a nije mogao da dozvoli sebi da jede prstima.
Zamislite ovu situaciju. Dotrčavate kući noseći, recimo, nešto iz Meka. Pojedete to nešto, ali shvatate da ste još malo gladni. Na papiru od tog nečega iz Meka, kako biste uštedeli vreme i tanjir, želite da napravite, na primer, sendvič. No, ne prlja vam se nož, pa praktično u paštetu umačete hleb, koji je kukurzni, i od juče, pa se mrvi. Dok prstima lovite krastavčiće iz tegle i sve to obilno i mahnito zalivate kipućom cedevitom, pri tom pokušavajući da uklonite komadiće tog prebrzog – jer, pobogu, žurite – obroka sa odeće, ili bar onih njenih delova gde bi se mogla videti eventualna fleka… e, tada neko dolazi u kuhinju. Po mogućstvu cimer s kojim niste u dovoljno dobrim odnosima da biste mu dopustili da vidi tako nešto, i, obično, sa dodatkom jedne ili više osoba koju apsolutno ne poznajete. Podjednako dobro deluju i ljudi koje poznajete, ali koji su, recimo, poranili, zatim – šefovi (ali se ovo onda ne dešava u vašoj kući nego na poslu, dok zubima komadate nešto za šta ste bili ubeđeni da nećete ni morati da ga komadate ali nigde niste našli nož), stanodavci i prijatelji prijatelja.
Još uvek nisam došao do zaključka šta, kog vraga, raditi u takvim situacijama. Tri su varijante – ili rapidno završiti jelo, ili zgrabiti sve bitno i otići u svoju sobu, ili jednostavno iskulirati – ipak, previše je faktora u igri ne bi li neka od njih prevagnula…
Publika uvek dođe nenajavljeno. Kada jedete po propisu nikog nema… No, ako pokušate da nagurate četiri parčeta hleba u dubok tanjir ili po podu lovite zrna pasulja koja su se otkotrljala sa plitkog, uvek će neko naići i pokušavati da se ponaša kao da je sve pod kontrolom. Ne znam postoji li Marfijev zakon o ovome, ali sendviči (estetski) najlepše ispadnu kada ama baš niko osim vas ne može da ih vidi, ali kada je tu publika… ouch. Problem sa Šrodingerovim sendvičima je, verovatno, u činjenici da ljudi o njima ni ne razmišljaju. Realno, ni mene nije briga koja bezbrojna svojstva ima Brankina sarma u zatvorenom, mračnom loncu, ali me zanima onih nekoliko primeraka koji na kraju dođu u dodir s mojom kašikom…
Poenta ovog teksta? Dnevni meni: pomije sa publikom (:
Poslednjih nekoliko godina, kablu zahvaljujući, doživeli smo – a i dalje doživljavamo – ekpanziju malih televizija, pretežno muzičkog ili nazovi-kolažnog sadržaja. Budžet tih televizija nije uvek na zavidnom nivou: na televiziji EMM, iz, elem, Male Moštanice [ko se pitao, neka se više ne pita], izletalo je čuveno „divx video“ na početku muzičkih spotova… Top Mjuzik sa svoja dva Darima nije – tehnički gledano - loš, Dragana Mirković ima ultrafensi reportažna kola koja ne koristi… No, osim za samo emitovanje, odnosno prisustvo na satelitu i/ili u kablu, niko ne ulaže gotovo ni u šta, pa je produkcija sopstvenih emisija svedena na… minimum. Najblaže rečeno.
Ipak, i tome se bliži kraj, ako je verovati navodima iz uredništva jedne televizije u osnivanju. Preduzeće je u procesu registracije [kapitalom sa Devičanskih ostrva], a televizija će verovatno emitovati pod nazivom PLN.
„Poznato je koji programski sadržaji su najkomercijalniji na Balkanu i u dijaspori, no, sve televizije koje su ih auditorijumu nudile zasnovale su svoj program na muzičkim spotovima i SMS porukama. Ne računamo Mitrovićevu imperiju. Naša programska šema biće moderna, brza, dinamična i visokobudžetna, što ne znači da neće biti i blokova muzičkih spotova i kontakta sa gledaocima, ali sa većom dozom smisla“, navodi direktor ove televizije, koji je želeo da njegovo ime ostane u tajnosti još neko vreme.
Osim dnevne pop i dnevne folk top liste, koje će biti realizovane uživo sa voditeljima u studiju, PLN će od samog starta gledaocima nuditi reality show radnog naziva Komšijske krave. Ekipe televizije će svakog dana u nasumično odabranim gradovima prolaziti kroz veće ulice i snimati šta se u kućama i stanovima dešava kroz prozore. Najprovokativniji snimci ulaze u emisiju, a gledaoci potom biraju po jedan koji ulazi u četvrtfinale. Svakog meseca biraju se najomiljeniji, a akteri istog dobijaju svojih petnaest minuta slave u talk showu. Zbog eksplicitnog sadržaja kojem se producenti emisije nadaju, ista će biti emitovana nakon ponoći, zajedno sa necenzurisanim SMS porukama.
Nedeljni pregled svih srpskih događaja iz sveta zabave i estrade [od tezgica po Mihajlovcu do modnih revija] imaće centralnu poziciju u programskoj šemi, u trajanju od po dva sata, a ova emisija kolažnog tipa imaće i nekoliko repriznih termina. U planu je da se područje delovanja ove emisije proširi i na ostatak ex-yu prostora, ali su za to potrebne barem po tri terenske ekipe u svakoj zemlji. Gledaoci će se moći prijaviti za učešće u emisiji „Ja mislim“, gde dobijaju po sedam minuta da kažu šta misle o bilo kojoj temi koju odaberu. Glasanje će postojati i u toku ove emisije, a najomiljeniji „mislilac“ će, nakon desetomesečnog ciklusa, dobiti svoju emisiju na PLN-u i transformaciju u TV lice svetskog ranga. Politika će takođe naći mesto u programskoj šemi, a uredništvo će se truditi da teme tih emisija budu što opštije, kako bi auditorijum bio što veći. Okosnica serijskog programa biće sačinjena od onog najboljeg domaće produkcije emitovanog na televizijama sa prostora bivše Jugoslavije u prethodnih dvadeset godina, a dobar deo prava je već otkupljen. No, nažalost, u početku će pojedine serije biti skremblovane za određena područja. Talentovani gledaoci oprobaće se i u pevanju, recitovanju i mačevanju. Jutarnji program biće sačinjen od kratkih formi sa uključenjima reportera iz zemalja gde imamo najrasprostranjeniju dijasporu i fokusiraće se na smanjenje nostalgije i pobeđivanje daljine.
Televizija će biti potpuno komercijalna, a očekuje se da se početno ulaganje višestruko isplati. Ipak, nije poznato koga ćemo sve, za početak, gledati na PLNu. U toku su pregovori sa najeminentnijim ličnostima naše medijske scene, ali – ko će se priključiti ovom ambicioznom timu, još uvek nije poznato. Danijela Gudović, koju gledasmo na Balkanici, a trenutno je angažovana na BN-u i TopMjuziku, na pitanje može li da potvrdi ili opovrgne glasine da je pregovarala sa PLNom o svom transferu u njihov prajmtajm, lakonski je odgovorila: „Strpljen-spašen“.
