Kučine.
Kako sam shvatio da su mi se škljocajuće navike promenile, zašto je dobro biti Keri Bredšo a zašto voziti se gradskim prevozom, zašto su nam mediji tu gde jesu i čemu ovaj blog, pobogu, služi…
Odmalena su me učili da ne otkrivam bubrege. Kako su me, takođe, naučili hipohondriji, rezultat je što i leti spavam pokriven – što je sigurno, sigurno je. U srednjoj školi imali smo profesorku biologije koja nas je (pored zanimljivih jezičkih zavrzlama kao što su zglafkari ili patuljas ras) naučila i paranoji za ženske genitalije, tako da sam zaključio da bi, da ih posedujem, sedenje na ladan beton bilo potencijalno duplo loše. Ipak, rukovodeći se svojom krilaticom da je bolje umreti od Kokakole nego u saobraćajki, interpoliranom na neki prilično opšti nivo, tu i tamo sedim na betonu (baš sam buntovnik)… Tako sam radio i u novogodišnjoj noći. Više sati. Sutradan ujutru, pre nego što sam, po običaju, trijumfalno konstatovao kako mi nije ništa (in your face!), hteo sam da pogledam slike od sinoć i skontao da vidim samo… fleke. Fotoaparat je, elem, bio u zadnjem džepu pantalona u kojima sam sedeo na ‘ladnom betonu (nije da je temperatura istog bitna, ali mi se dopada simbolika), i stradao mu je displej. 
U početku sam ispustio nekoliko neartikulisanih zvukova, a nakon što sam se otišao daviti u doručku od ostataka večere i još nekoliko doručaka koji su usledili, shvatio sam da mi fotoaparat ne nedostaje. Bio je to matori Kulpiks El Četiri, škripav i polusvestan od zanimljivih padova godnama starih, koji u poslednje vreme nisam koristio osim kada se Tamara i ja slikamo dok jedemo. Uslikati nešto njime odavno je sporije no što je ikada bilo, i da bih u realtimeu reagovao realtime, a i kako je web vrlo realtime, te kako sam se (@vukalter zaključio) navukao na Twitter… u poslednje vreme ako slikam, slikam mobilnim i odmah uploadujem makar preko GPRS-a! Sad se pitam ko, zapravo, diktira tempo i da li sam ranije više vremena gubio na nešto iste trivijalnosti, ali u stanju kognitivne rastočenosti na kraju radnog dana – bolje da ne mrsim vijuge nad ovim pitanjima. Pozabaviću se time kasnije. Evo poslednjeg pomena mom ipak prerano neupotrebljivom idiotu, šifru za fliker sam zaboravio.
Keri Bredšo mi je oduvek bila kul. Radila je od kuće, imala je nekakvo Mekintošče, kupovala je cipele sa istim žarom sa kojim bih ja kupovao… pa… bilo šta što bi mi se kupovalo da zarađujem toliko i radim od kuće. (Da, gledao sam Seks i grad – koliko su ga reprizirali, čudno bi bilo da sam ga propustio pa makar gledao tek petinu sezone po emitovanju, i to jer je emitovanje bilo blizu vesti.) Ono što je Keri, takođe, unela u moj život, jeste insitucija zvana cab money. Za razliku od matoraca, koji umeju biti prilično tvrdokorni u usvajanju novih navika (naročito onih koje i nisu bile toliko zastupljene u njihovo vreme), smatram da su mlađi naraštaji sve – pa i ekspanziju taksija koja se dešava poslednjih desetak godina – prihvatile prilično brzo. Kako god, veoma brzo sam stasao za sopstveni cab money. A onda sam promenio posao pa više nisam mogao da trošim par stotina evra na prevoz u toku meseca. O_o I tako, blagodeti gradskog prevoza opet su me srdačno prihvatile (napisao bih oberučke, ali je ruku potencijalno previše). U autobusu je, ovih zimskih dana, svakako toplije nego u taksiju, ponekad toliko da poželite da otvorite i prozor. Body heat nikad nije za potcenjivanje. Sigurno ćete jednom mesečno sedeti pored neke osobe sa cegerom iz kojeg se šire opojni mirisi hrane (od sendviča do pasulja), podgrejane (kombinacijom erkondišninga i pomenute telesne toplote) toliko da izloženošću istima (mirisima, je li) možete najneposrednije uticati i na svoj apetit. Ako biste da se ugojite, čim osetite – bež’te, da bi moglo tek da vam zagolica želudačne sokove. Ako, pak, želite da smršate, gledajte da se približite izvoru užeglih mirisa toliko da narednih nedelju dana nemate želju da stavite ikakvu hranu u usta (a da je potom ne povratite). Dok taksisti umeju da vas smore ponekad, u autobusu je potencijalno manje dosadno. Možete naučiti nove reči i dijalektizme (kao što je lerna), prisustvovati uzbudljivim razgovorima (na primer, dva vremešna putnika su se najpre pitala za godine, i pošto je jedan bio trideset i neko a drugi dvadeset i neko godište, valjda je bilo sasvim prirodno da u narednih sedam minuta razgovora zaključe kako im je celoga života najvernija bila Desanka Šakić, ah, te žene!), slučajnim otkrovenjima, klasnim sukobima, generacijskim jazovima… izbor je veliki. U krajnjoj liniji, možete nabiti slušalice u uši (kako je odvratno što u taksiju nikad ne svira nešto za šta ste u tom trenutku raspoloženi, zar ne?) i rešavati kvazienigmatske zadatke sa Jakobsovih print reklama (da, moja kafa nije dovoljno jaka, in fact nisam ni popio kafu ovog jutra, mrš)! Keri, ipak, radi od kuće i ima nekakvo Mekintošče, a ja se sa svojim Asusom ne mogu odvažiti da uđem u gradski. Ipak njega vodim u šetnju samo taksijem.
U nekim pisanijama davnim, pokušaju satire koji je na kraju satro samog sebe, te nekim internim auditivnim glupostima namenjenih izvozu u Grčku (drug studira tamo, prim. aut.), tu i tamo bih, u najavi programa ili kakvom fiktivnom reklamnom pravougaoniku, glamurozno najavljivao pregled žute štampe. Pratio bi ga pregled crvene, plave, zelene, te pregled štampe ostalih boja iz spektra (ako bi mi bilo baš dosadno). Thought it was a fun idea, tim pre što pojedine (i to, nažalost, gledane) emisije, kad se malo bolje pogleda, i nisu ništa drugo. Besides, program lokalnih radio stanica se neretko i svede, bar u nekom delu dana, na listanje štampe svud okolo, što elektronske, što u papiru. I mislio sam da sam superciničan, nenadmašni zajebant i ostali suhomesnati proizvodi – kako to obično biva u životnim dobima od pre nekoliko godina. Kako god… zanimljivo je kako, kad god uradimo nešto što se može okarakterisati kao karikiranje, možemo biti sigurni da će neko doći na tu istu ideju misleći je sasvim ozbiljno!!! Još je gore kada vi i ta osoba, a slučaj je kurva, radite u istoj firmi. Pa, šta reći… Pripala mi je čast da montiram pilot izdanje pregleda žute štampe. Da, dobro ste čuli – kolega to zapravo hoće da radi. I zastrašujuće je ponosan na sebe. Štaviše, ni ne čudi me što mislim da će biti gledano. Samo ne mogu da se otmem utisku da je nešto, u poslednje vreme, pošlo strašno naopako.
Imam tog jednog internet-ortaka koji me, otkako je prvi put, negde drugde, pre no što se skrasih na svom domenu, došao u dodir sa blogovanjem mojim, upoređuje sa Isidorom Bjelicom. Uz dužno poštovanje onome što je ona postigla, moram reći da me je to vređalo, ali me je još više uvredilo kada mi je rekao da… više ne pišem kao pomenuta. Prethodni tekst, veli, o audio plejeru, izgledao je kao da je iz Sveta kompjutera ili tako nečega (malo trešastijeg, svakako). Te odbojan mu bio onaj tekst zbog slike video kasete, te ono mu njanjavo, te… O, aman. Tim povodom imam da kažem (više sebi, nego njemu, a kamoli drugima) nekoliko stvari. Klasifikacija paramparčadi lepo stoji sa desne strane. Svaka od tih kategorija je tek načeta, a neke čak ni toliko. Da imam vremena (kao što ga nemam, a oni koji me poznaju lično će to i posvedočiti), sve bi bilo razrađeno. Budući da tekstove izbacujem veoma sporo, kakve su šanse da izbacim baš tip teksta koji želite da pročitate? Ne, nisam inicijalno zamislio ovaj blog kao toliku svaštaru, je#iga, ali pošto se ne radi o u startu usko definisanoj niši, blog posmatram kao nešto fluidno. Ujedno, kao jedino uvek dostupno mesto za iživljavanje, moram i ja ponekad da se igram sa stilovima… Zvuči kao da tražim izgovore, ali gomilu stvari oko bloga još uvek sređujem, kako mi padnu na pamet (opcija subscribe to comments, na primer, dolepršala je tek pre desetak dana, aljkav sam, znam). U svakom slučaju, poenta je – stay tuned, a ja ću se valjda setiti da platim hosting. Vremenom će se valjda iskristalisati čemu ovo čudo, zapravo, služi, i – nadajmo se da ću umreti od Kokakole pošto ću tako, valjda, to i dočekati. :iksde:
