izvor slike: www.pocketberry.com

Ljudi ne razumeju Tviter. Mnogi mu pristupaju kao Majspejsu ili Fejsbuku, nekako progutaju što zapravo ne mogu da naprave profil na kakve su navikli, ali onda mu pristupaju kao društvenoj mreži – dodaju grupicu prijatelja, koju verovatno poznaju lično, i apdejtuju status, iliti tvitnu, jednom u tri dana. Ili, gore, tvituju malo češće od toga, ali se uglavnom to svede na odgovor na status, iliti tvit, jednoj određenoj osobi, najčešće nečim besmislenim za posmatrača sa strane. Koleginica s posla je drugoj pokušala da objasni da je Twitter kao Facebook, samo nema igrica i više se piše po zidu. A?! Tviter nije društvena mreža sam po sebi. Ako ne pratite dovoljno ljudi, verovatno ćete imati utisak da se tamo ne dešava ama baš ništa; ako ne tvitujete dovoljno sami nego „etujete“ ljude koje poznajete i komentarišete im statuse, opet ništa niste uradili. Drugim rečima, koristite Tviter da biste od njega imali koristi. I nemate pravo da se ljutite što vas niko nije stavio u FollowFriday (tradicija da tviteraši svojim pratiocima preporučuju zanimljive tviteraše, petkom), ako ste u prethodne dve nedelje tvitovali tri puta, a od toga su dva tvita bili linkovi za spotove sa Youtubea. Ne funkcioniše to tako.

Jedan od suosnivača Tvitera, Džek Dorsi, na prošlogodišnjoj Nedelji interneta u Njujorku, izjavio je da će smatrati da je Tviter postigao uspeh kada ljudi budu prestali da pričaju o servisu i njegovoj mogućoj primeni, već ga jednostavno budu – koristili, kao struju. Njihov cilj jeste da Tviter postane samo deo komunikacije, kao što su to već uspeli imejl [verovali ili ne, ovo je pravilna trankripcija], SMS poruke ili telefon.

Ako ćemo Tviter posmatrati kao, primarno, mikrobloging servis, naći će se ljudi koji će reći da je, recimo, Tumblr uspešniji mikrobloging servis od Tvitera. Ipak, budimo realni, Tumblr jednostavno nije dovoljno mikro! Ograničenje Tvitera na 140 karaktera, te, na primer, korišćenje eksternih servisa za upload slika ili snimaka, sve u svemu, nezahtevnost Tvitera kao takvog, čine ga dostupnim na najrazličitijim platformama. Mirne duše možete Tvitovati krljajući GPRS na nekom starijem mobilnom telefonu, a kada ste za računarom i Tviter vam izgleda previše jednostavno, tu su različiti dodaci za pretraživače (Power Twitter, na primer, koji vam, pored ostalog omogućava da klipove sa Youtubea ili fotografije pregledate direktno na Tviteru) ili namenske aplikacije (recimo, TweetDeck).

Da, pitaćete se zašto biste tvitovali sa telefona? Zato. Da biste iskusili realtime web. Zato što će neko da tvituje o saobraćajki kojoj je prisustvovao ranom zorom dok ide na posao mnogo pre prvih zvaničnih vesti. Zato što će Amanda Palmer javiti u kojem klubu otpada pa, ako ste fan, možete ići da pijete s njom. Zato što ćete tako videti da imate još šest sati da, zahvaljujući akciji, zgrabite, za promenu, legalan full antivirus. Na primer.

Kako, na kraju krajeva, koristiti Tviter? Kako hoćete. I pre no što sam video šta o tome misli Džek Dorsi, bio sam mišljenja da ga je najbolje koristiti kao komunikacioni kanal. Na vama je kako ćete taj kanal upotrebiti. Komunikacija nikako ne treba da bude jednosmerna, ali ni previše hermetična. O korporativnim nalozima na tviteru, to jest, kako ih treba ili ne treba koristiti, već su pisali mnogi. No, i običnim smrtnicima treba skrenuti pažnju da Tviter nije RSS feed! Treba pomenuti i upotrebu ovog servisa na konferencijama i sličnim događajima, kada su komentari na, recimo, predavanja, i važnije servisne informacije, trenutniji nego ikad.

A ja? ne mogu da odlučim kako, zapravo, koristim  Tviter. Cirkulacija važnijih vesti i komentara, frustracije u realnom vremenu, beležnica trenutka, čak i toliko naizgled nebitne stvari kao što su kretanje kiše kroz zemlju  i zastoji na železnici – nikada ne znate o čemu će ko da tvituje! Sigurno će se namena mog Tviter naloga menjati postepeno, zajedno sa životom ili karijerom, ali hej – to ga čini trenutnim.  Čak i ako ga koristite samo kao servis za neki vid (mikro)blogovanja, moje je iskustvo – tamo lakše možete pronaći kompatibilne ljude nego što se to mogli na, recimo, Majspejsu.

Uostalom, nešto što je nateralo i najveće smarače da se ograniče, i ceo internet da počne skraćivati linkove, sigurno treba videti izbliza.  Ako niste koristili ništa slično, nemojte očekivati ništa slično nečemu što ste koristili. Simple as that.

P.S. Neko mi je nedavno rekao kako smatra da će Tviter propasti jer, zbog svoje jednostavnosti ne može da se razvije. Ne slažem se, iako mi je nedavno „pofejsbučivanje“ Tvitera (Who to follow opcija) izgledalo kao nadogradnja zarad nadogradnje…

Društvo za zaštitu životinja i životne sredine Smedereva osnovano 19. januara 2004. Jedan od osnivača i prva predsednica Društva bila je moja majka, Vesna Arsenović. U pokušaju da budem geeky (nikada dovoljno), 2005. godine sam zbudžio prvi sajt Društva, koji jeste bio suv HTML, ali je pružao osnovne informacije o organizaciji. Naslovna strana bila je ažurirana barem jednom nedeljno, budući da sam tada bio u geografskoj poziciji da teram ljude da pišu vesti (a i, ruku na srce, tada bejah malo integrisaniji i upućeniji u sve što se oko tog udruženja dešavalo).

Prečeste selidbe i meseci bez Interneta uslovile su da odustanem od sajta. Budimo realni, menadžment organizacije bi se setio da zapravo ima internet prezentaciju tek kada bi ih neko gnevno pozvao i rekao im da ga nisu ažurirali poodavno, ali to se dešavalo tek dva ili tri puta godišnje. Njima to nije trebalo, jer se u njihovo vreme moglo i bez toga. Yeah, sure.

Knjiga je, ubrzo, spala na dva slova, jer, uprkos akciji masovnog učlanjivanja ljudi u Društvo, koja je svojevremeno, zajedno sa potpisivanjem peticije za  izgradnju Azila, sprovedena na gradskom trgu, novi članovi mahom na pristupnice nisu upisivali svoje imejl adrese, već uglavnom telefone i to – mobilne, pa sazivanje članova na sastanak nikome nije padalo na pamet (Jeste, još i račun da pravim?!).

Budimo realini, u godinama koje su usledile, ono malo ljudi koji su nenametljvo talasali smederevsku opštinu, ipak je postiglo nešto. Ukinut je šinteraj, o jezivim stvarima vezanim za napuštene pse u Smederevu pisale su novine (ranga „Kurira“), uslovi u Azilu – na mestu nekadašnje kafilerije – poboljšani su, doduše, ne preterano, ali sistem je ipak, sistem.

U međuvremenu, ponovo se stvorila potreba za prisustvom na Internetu. Jedna devojka je, tražeći svog psa, obišla Azil, skandalizovala se viđenim uslovima i napravila grupu na Fejsbuku koja se isprva zvala „Azil u Smederevu“, a sada joj je promenjen naziv u ime Društva. Prošlog leta, nakon što sam postavio nekakav začetak prezentacije Društva na arsenovic.net, tadašnja predsednica je dala novac za domen, hoteći da se sajt zove Lunja – da bi asociralo na psa koji lunja i traži dom. Od starta koncipiran kao mesto gde bi se smenjivale vesti vezane za azil i aktivnosti društva i fotografije pasa za usvajanje, Lunja je bio sporadično ažuriran. Jednom u dva meseca, predsednica bi napisala kakav politikantski proglas gde bi bilo boldovano više od 50% teksta, sa fokusom ili na opšte (uslovi su loši, uslovi su užasni), ili na previše pojedinačno (dobili smo dobermana – doberman je uginuo, čestitamo bivšem gazdi), od čega nije bilo, realno, nikakve vajde. Devojka sa početka paragrafa imala je ideju kako da sakupi priloge za Azil, ali, nemavši dovoljno vremena, nudila je pomoć mahom u organizaciji volontera. Pošto se najpre nije javljala na telefon (ne zovem brojeve sa kojih imam propuštene pozive osim ako nisu iz Smedereva, a svaki poziv je propušten jer su mi isključeni tonovi), a potom uspešno izbegavala moguće radne kafe i sastanke, trebalo mi je nekoliko meseci da joj objasnim da volontera, zapravo, nije bilo, već je postojala samo ogromna tabela sa imenima članova od pre tri-četiri godine. Predsednica (ili tada već bivša predsednica?), nakon što joj je objašnjeno da zapravo postoji lozinka, a ne može bilo ko na internetu da piše po bilo kom sajtu (nisam video da ona piše na sajtu Njujork Tajmsa, zar ne?), izjavljuje da je ona platila domen i da je sajt, stoga, njen, te joj šaljem šifru za WordPress i sajt tone u mrak, ponovo.

Potom se pojavljuje još jedna aktivistkinja, i Azil postaje jedna od tema emisije Mire Adanje-Polak, krajem januara. Ljudi reaguju, okupljaju se na Fejsbuku (u grupi „Savest“), organizuju se odlasci do Azila, sa odnošenjem hrane i posuda za vodu… Stariji članovi društva kukaju kako su, zapravo, očekivali da se manje protestuje, a više zasuku rukavi i fizikališe po psećem izmetu, ali ne dozvoljavam im da budu glasni u tome jer se, zaboga, nešto napokon pokrenulo i jer ni ja ne bih ono malo slobodnog vremena (uglavnom jedan dan vikenda) trošio na nešto što, ruku na srce, ni ne znam da radim. Retroaktivno rešavam da pogazim principe i, u saradnji sa aktivistima, kačim vesti na sajt relativno redovno, do perioda kada nisam imao vremena ni da spavam. Uz to, ljudi nisu mogli da shvate da ne mogu da pratim dve ili tri fejsbuk grupe svakodnevno, već da mi moraju slati vesti za sajt na mejl. Valjda im zahtev nije zvučao dovoljno razumno. Trećoj aktivistkinji, koja je obećavala, pravim pablišerski akaunt i dogovaram se sa njom  koje bi stranice sajt još trebalo da ima. Ona kači nekoliko vesti a potom nestaje, i otvara novu imejl adresu Društva umesto da me pita za postojeću.

Fejsbuk aktivizam je, u međuvremenu, došao dotle da na Fejsbuku postoji nalog Smederevski psi. Koliko pratim, zaštitarka iz Beograda koja vodi ovaj nalog, posredstvom njega, zapravo, i uspeva da udomi poneku životinju. Ipak, više stvari je problematično u vezi sa konceptom. Objave o psima koje treba udomiti trebalo bi da za cilj imaju ljude izvan one grupe koja je već nešto uradila ili je povezana sa Društvom ili Azilom na bilo koji način. Šta znači što me ona taguje u note-u o tome kako su Azilu potrebne kućice za pse?! Mislim, ja to već znam, i sigurno bih javio, ako ništa drugo, svojoj kevi, ako bih mogao nabaviti koju. Za takve objave treba da postoji sajt. Onaj ko hoće da se informiše o bilo čemu u vezi sa Azilom sada na raspolaganju ima dve grupe na Fejsbuku i jednog korisnika suludog imena (Smederevski Psi wants to be friends with you on Facebook?!) a sva tri entiteta vode različiti ljudi, koji, opet, nemaju direktne veze sa menadžmentom Društva za zaštitu životinja, i između njih je transfer informacija veoma selektivan!

I onda me još majka, koja je barem upućena u problematiku hostinga i domena do određene mere, pozove da mi kaže kako joj je neko rekao kako sajt mogu da otvore kao blog i onda ne bi plaćali ništa. Postojeći sajt jeste blog, samo je instalacija WordPressa kod mene na serveru, a domen biste i ovako i onako plaćali, tu-tu-tu

Znam, neko će reći – kada toliko pametujem, neka odem i sredim stvari sam. Razmišljao sam o tome, i verovatno bih to uradio da mogu da uzmem par meseci slobodno.  Dokle god je najveći problem pojedinih što je kuče koje je otišlo za Novi Sad imalo buve, ovu priču smatram iluzornijom no pre nekoliko godina.

Edit: Domen nije obnovljen iako sam ih uredno obaveštavao prethodnih mesec dana. Poslednje što sam čuo je da hoće da menjaju ime sajta.

Sagovornici su već poznati domaćim blogerima: Tatjana Vehovec, Marko Stjepanović, Nebojša Radović, Slavko Ilić, Miloš Petrović i Dudarim (tačka kom).

Nedavno sam (Marfi je hteo – čim je tekst zapravo otišao put štamparije) čuo, doduše, trač da „BlogOpena“ ove godine najverovatnije neće biti Ima li ko informacije na tu temu?

Moram i, kao kakav disklejmer, napisati i da sam tradicionalista – no, kako je tekst pisan za juče, biće prilike da one sagovornike kojima sam pitanja postavio putem imejla ili društvenih mreža, nešto pitam i uživo.

Tekst možete pročitati ovde.

Eventualne komentare ostavite na ovom postu

I tako, domen paramparcad.com je krajem prošlog meseca napunio godinu dana. Kažem domen, ne i blog, pošto je blog postojao i ranije u različitim formama i na različitim adresama: štaviše, nemam blage da li da ovo računam kao novi blog ili samo pretakanje starih…

Prvih nekoliko godina svog druženja sa mrežom svih mreža, uglavnom sam koristio samo imejl. Leta gospodnjeg 2003. počinjem da visim po forumima, a blog kao formu izražavanja počinjem ozbiljno da shvatam tek 2006. godine. Tome su doprinele i fantastičan interfejs i opcije koje je nudio My Opera Community, gde su u blogove inkorporirani i foto albumi te razni korisni servisi. Uz to, dotično mesto je i dalje jedna od oaza normalnih blogova na internetu, ako gledamo raznolikost ljudi i o čemu oni pišu. No, mana: gomila stvari o kojima bih pisao ne bi bila zanimljiva nikome van srpskog govornog područja, a blog je, iz očitih razloga, od starta bio na engleskom. Tamo i dalje postoje blogovi koje redovno pratim, a sa nekim od tih ljudi sam (bio) i dalje u kontaktu putem različitih instant mesindžera i društvenih mreža. Obitavah na tom komjunitiju bar dve-tri godine, i bila je to prva stvar na koju sam se logovao kada asistent na Informatičkoj pismenosti nije gledao u mom pravcu. Eh, to su bili dani…

Kako god, falilo mi je čerečenje reči i na srpskom jeziku. Na nadlanu.com ekipica je bila fina, ali moj tamošnji blog nije doživeo više od trećeg posta, kao ni raniji pokušaj blogovanja na blog.hr, gde sam takođe želeo da se zamislim nakon čitanja bloga jednog svog prijatelja, koji i dalje preporučujem iako nije ažuriran dosta dugo.

Četvrti blog je ponovo bio na srpskom, ali sam, prilično isfrustriran i blago neurotičan, u tamošnjim tekstovima  prosipao intimu u većim dozama; blog je menjao lokacije i, na kraju, kao nešto previše emo, pao u zaborav (barem moj). No, nešto je preživelo: najstariji tekstovi na Paramparčadi zapravo su kopi/pejstovi najmanje prsnutih tekstova sa četvrtog bloga, a mislim da sam sačuvao čak i originalne datume.

Ovaj blog egzistira od pre dve zime, kada mi je na poslu bilo dosadno, pa sam, u trećoj smeni, krenuo budžit’ sajtić gde bih kačio stvari koje uradim pa ih mislim ozbiljno (što se, po svemu sudeći, ne dešava previše često), najpre na besplatnom domenu. Kao poddomen toga, nastao je i blog, koji je, nakon izlaska iz faze testiranja i cimanja sa prolupalom bazom i transferom na plaćeni hosting, postao poddomen na mom, šatro gistro ovo ono, zvaničnom/matičnom sajtu. Ipak, kako se to vezivalo za prezime, a ja sam hteo da se opustim, se#em i hejtujem, trebalo je smisliti zaseban domen. Tu su usledili problemi. Stari nickname (neću ga navoditi) kao domen nije registrovan ni u jednoj varijanti, ali nisam želeo da ga koristim zato što je iskompromitovan (i to ne od strane moje malenkosti, ali to je već neka druga priča). Setivši se Lososa sumnje, nažalost nezavršenog romana Daglasa Adamsa, čiji naziv mi je, inače, postao korisničko ime na mnogim mestima (jer je knjiga blejala na stolu dok sam pokušavao da, nakon masivnog hakovanja, pootvaram nove naloge svuda gde me je bilo – opet druga priča), palo mi je na pamet da bi blog mogao da mi se zove „Žestoki vetrovi“. Tako se zove mačka kojoj fali polovina, a to piše i na tabli pored puta u Rouzvelu, u Novom Meksiku – dobro, iznad toga, malim slovima piše „mogući“. Sad, ljude je to asociralo na digestivne probleme mnogo više nego mene, pa sam od zamisli odustao… I vraga, gustywinds je skoro svuda bilo zauzeto. Jedino što bi oslikalo moju viziju sopstvenog života (ah) je odneto… žestokim vetrovima, i onda se čekalo još nekoliko nedelja. Sebi sam za rođendan poklonio domen koji nije trebalo da ima nikakve veze sa grupom Darkwood dub, a koji mi je ipak namestio određenu dozu samoprojekcije (patetika, jebiga).

I, evo nas ovde. Ne hejtam koliko bih želeo, ne teoretišem koliko bih želeo, ne kuvam koliko bih želeo… tako da mislim da ovo mesto čeka bolje dane. Tipična je svaštara, tako da ga ljudi ne mogu pronaći ni po čemu posebnom, ali uvek ima bisera. Evo najzanimljivijih upita koje su ljude na ovo mesto doveli sa pretraživača – bilo bi ih i više da sam se setio Google Analyticsa malo ranije, ali ne, koristim ga tek od februara…

nekrofilija
pa, dobro. ima nas raznih? samo neka je kulturna.

danijela gudovic
danijelu gudović pomenuo sam samo u tekstu koji je predstavljao čistu fikciju i iskaljivanje frustracija hlebom i igrama u izvedbi savremenih srpskih medija. malo potom pročitah da bloger ne sme neistinu da piše pa se ujedoh za sve prste korišćene u kucanju tog unosa i ponadah da će ljudi da shvate da je reč o… pa, samo frustracijama. protiv pomenute danijele nemam ništa, osim što je, zaista, u svakoj emisiji, barem kod nas,  govorila nek sluti na radost i strpljen-spašen… ali dobro, to joj je trejdmark.

seks sa konjima
nikad me zapravo nije privlačio ni u kom obliku, mada, otkud znam… možda bi trebalo? O_o ako je neko probao, neka javi.

bari sta znaci na englekom
kako „bari“… kao bury ili…?

da li su pirati preziveli
jesu, svakako, eno ih u somaliji. o piratima u srpskom etru bih, doduše, imao reći štogod, ali to planiram i da uradim u nekom trenutku…

fejsbuk od milana dajeli jovan
ne znam da li ga daje, i kome…

idea bus koji vozi
meni ne treba bus do idee…

kišna glista diše
u to ne sumnjam.

ksenija pajcin nekrofilija
neki dan nakon ksenijine smrti, ušao sam u tv realizaciju firme hraniteljke. išla je emisija u kojoj je gostovala ksenija pajčin. u trenutku kada je dotična izgovorila „kazaću te kod filipa“, okrenuo sam se i otišao. jezivo. bre. mrš.

lesinari video

napupila

nekrofilija video
da bude najgore, pitam se kako meni nikad nije palo na pamet da tražim ovako nešto O_o i’ve seen things. i’ve seen them with my eyes. na snimcima, da…

sta ad stavim kao status na fejsu
ok, da li ljudi zaista postavljaju sebi ovo pitanje?!
i zašto bi tražili statuse za svoje profile na društvenim mrežama – po internetu?!
nikad neću razumeti mlađe generacije…

sta je bosiljak

sta je drustvena moc

sta je tviter
moram priznati da sam se ogrešio o tviter. ipak, odgovor na pitanje šta je, k vragu, to nije lako dati, i svoje viđenje tog problema ću takođe obnarodovati u zasebnom tekstu…

sta znaci ever

sta znaci ime amanda
latinskog porekla, znači „voljena“. valjda. davno bila srednja škola.

sta znaci majspejs

treba li mi plejer da bih slusala muziku sa interneta
hiperpragmatično, bre.

u srbiji se trosi belog luka
ne znam da li me uznemiruje činjenica da je ovo verovatno bilo u vreme neke od gripastih nam panika (sećam se i serijala fotografija gde se na nekoj nalazio beli luk kao univerzalni lek)… ili me uznemiruje genitiv.

treba mi neko da mi pokaze dalji put
to treba i meni, zapravo. O_o ko prvi nađe, neka javi.

statusi za lepe veze
čekaj… molim?

miki i sila crtani rtes
hm… er-te-es može zadati ljudima probleme da ga zapišu… no, ovo „sila“, iako je u pitanju šilja, podseća me na hi-mena sa titlom koji je bio toliko spljošten da je moj deda, kada bi mi ga čitao, ši-ru, koja je nekim slučajem transkribovana kao še-ra, usled spljoštene kukice, uvek čitao kao – sera…

ne podnosim ove fejsbuk veze
ni ja! a one tamo su još gore!

prica o kmetu i simeonu
slatko

toliko za sada. nek mi je srećan blogerski rođendan sa zakašnjenjem.

Redizajn Youtube-a sam očekivao mnogo ranije. Realno, Google ima  vrlo prepozatljiv, minimalistički i funkcionalan dizajn svega što poseduje a Youtube je pod njegovim krovom od novembra 2006. godine. Svi su ishtejtali redizajn kada smo ga, konačno, dočekali, iako je, uz malo privikavanja, praktičniji u nekim aspektima. Kako god, nisam mogao da verujem kada sam video da je sistem ocenjivanja klipova zvezdicama zamenjen… dugmetom LIKE! Moja omiljena vlogerka, Natalie Tran, koja je klipove na svom Communitychannelu završavala natpisom Your mum rates me, promenu je ispratila sledećim:

Navikli smo da neka mesta na netu, Failblog na primer, imaju rating sistem po principu zvezdica u obliku palčeva (kompromis?), Youtube jeste stare rejtove preinačio u broj palčeva gore, ali mi sada možemo da damo samo po palac, a to mi, nekako, ne deluje fer. Kada je utisak o bilo čemu mogao da bude jedna od sviđa mi se /ne sviđa mi se krajnosti?

Nedavno je i opcija Become a fan na Facebook stranama određenih proizvoda, ljudi ili pojava zamenjena opcijom… LIKE, čime je i Fejsbuk pokazao težnju da postane Fejsbuk.

Fejsbukova Fejsbuk stranica

Zanima me da li će uskoro i naši profili moći da se lajkuju?

Ko hoće da se šeta po netu i lajkuje, samo napred. Ja ću ipak lajkovati stvari u stvarnom svetu, jer tu barem mogu i da ih seksualno napastvujem ili umrem pokušavajući.

Sa institucijom misheard lyrics video klipova upoznao sam se pre nekoliko godina (u vreme kada ni na dramatic readings niko nije obraćao pažnju). Youtube je prepun i jednih i drugih, no, nisu svi podjednako uspeli. Viđao sam mnoge loše pokušaje da se napravo misheard za potpuno razgovetnu pesmu. No, ma šta fanovi nekih od bendova koji su postali žrtve ovog vida humora o tome mislili – neke pesme se zaista sa pravom nalaze u toj grupi. Meni su, do sada, u vrhu sledeće:

Pesma Od Koje Je Sve Počelo – Whishmaster (Nightwish)

Ovo svakako nije prvi misheard na ovu pesmu, ali po skromnom mi utisku, jeste najreprezentativniji. U određenim društvenim krugovima, i najpoznatiji. Ooooh, L’Oreaaaal. Maiden elf calling with her cunning soap. Hard porn will find a whip! Lasica i njene svilenkaste ruke. Čujem zov uragana, lol. Utisak kvari poslednja strofa, budući da je sugestivnost misheard stihova opala (to što je Tarja nerazgovetna ne znači da ću kupiti bilo šta, naročito ako se vokali razlikuju). Uživajte!

Pesma Koja Je Potpuno Genijalno Odrađena – Call me when you’re sober

Postoje dva fejla u vezi sa ovom pesmom. Iz nekog razloga, kome god da pomenem ovo, ne zna Call me when you’re sober! Samim tim, razloga za smeh uglavnom nema. Drugi fejl, čak i kada gledam reči sa akordima (mislim, prave reči), i sviram, po automatizmu ću barem početi pesmu sa Should I lick your ball…? Najgenijalniji momenti: Majkl Džekson, vuk, kožna mina, kečap-bliznakinje. Slobodno pojačajte, ton klipa je slabiji.

Pesma Koja Je Whaaaa? – This ain’t a scene (Fallout boy)

Iz nekog razloga, čini mi se da mnogi pokušavaju da naprave misheard za bilo koju pesmu ovog benda. Međutim, kako ne ostavljaju sve podjednako mesta za manipulaciju, jbg. Ovaj klip je prilično rendom, ali mom veselom skičanju nije bilo kraja kada je, u evoluiranju pogrešno čutog stiha, na red došao Our Space! – da, jesam majspejs generacija, da, tada sam ga koristio i da, profil prosečnog slušaoca ovog benda jeste da ima spejs, složićete se. It’s funny cause it’s true. A i, uostalom, ko da ostane ravnodušan prema I’m a little man, and I’m also evil, also into cats, also into caaats…

Pesma Koja Dolazi I Odlazi (Nažalost) – BYOB (SOAD)

Od svih misheard spotova koje znam, jedino je ovaj skidan (ako me sećanje ne vara, više puta), zbog autorskih prava i ostalih čuda. Wtf? Elem, zanimljiv pristup, kakav je izrabljivan i u prethodnom klipu: ako imaš reči koje se ponavljaju, zašto misheard mora svaki put da bude isti? Nisu sve fore podjednako uspele, ali se dovoljno brzo smenjuju da izmame barem woooah! Obratiti pažnju na Why do they… i Yet you…, ako ništa drugo. Stihovi su toliko random da su mi svojevremeno bili imena na mesindžerima. Da, zvao sam se Marchin’ for my hippo. Pa šta? Embedovanje je zabranjeno, tako da, za užitak u ovome uzbudljivome uzbuđenju (?!) morate pratiti ovaj link.

Kolega i ja prihvatismo se posla zamene preminulih komponenti.

Sam proces neću preterano opisivati, ali recimo da je prostor između polica i zidova premali, te da je kolega uspeo da drmne regulator pozadinom svojom, pa smo zakrčali i otišli u tišinu na desetak sekundi. Recimo i da me sve boli od istezanja u nameri da koristim obe ruke

Rešenje je stiglo, pardon, doneto od strane kolege, u vidu uređaja koji se odaziva na SONY STR-DE305. Prema uputstvu koje sam kasnije izguglao, spravica je iz 1996. godine i prilično je svestrana. Dok sam pokušavao da udahnem (i da, tokom dotičnog procesa ne zakačim nijedan kabl) iza polica, koleginica je uključila upravo povezanog Sonija i pitala me šta (na engleskom) znači Puno? Složili smo se da ne znači ništa i nastavili da čerečimo antenske i zvučničke kablove dok su nas napadali činčevi viška.

Prepreke su uspešno savladane, i, kada smo uhvatili sebe, videli smo da se, umesto imena pojedinih izvora zvučnog signala koji se mogu odabrati, na displeju ispisuje nešto… interesantnije.

Umesto Video, na displeju piše OLGICE. Umesto TV, ekran će pokazati PUNO. Phono je, takođe, vrlo uspešno modovano u VOLIM TE!

Najpre sam se ozbiljno nosio mišlju da direktora isprepadam pitanjem u maniru Dobro, ko je Olgica? a onda sam skontao da on, moguće, ni nema veze sa ovim: kamare i kamare opreme su u pitanju, verovatno je i ovaj komad kupljen u datom stanju.

Ako je, naposletku, završio kod nas, znači li to da Olgica i nije bila baš oduševljena?

Ja ni ne znam nikoga ko bi umeo da uradi ovako nešto.

I sigurno je da, ako bi neko modovao neki komad audio opreme da mi prenese ovakvu poruku, makar i klišeiziranu, dotičnu osobu ne bih puštao do kraja života.

No, izgleda da su se geekovi tek kasnije namnožili.

<3

Odmalena su me učili da ne otkrivam bubrege. Kako su me, takođe, naučili hipohondriji, rezultat je što i leti spavam pokriven – što je sigurno, sigurno je. U srednjoj školi imali smo profesorku biologije koja nas je (pored zanimljivih jezičkih zavrzlama kao što su zglafkari ili patuljas ras) naučila i paranoji za ženske genitalije, tako da sam zaključio da bi, da ih posedujem, sedenje na ladan beton bilo potencijalno duplo loše. Ipak, rukovodeći se svojom krilaticom da je bolje umreti od Kokakole nego u saobraćajki, interpoliranom na neki prilično opšti nivo, tu i tamo sedim na betonu (baš sam buntovnik)… Tako sam radio i u novogodišnjoj noći. Više sati. Sutradan ujutru, pre nego što sam, po običaju, trijumfalno konstatovao kako mi nije ništa (in your face!), hteo sam da pogledam slike od sinoć i skontao da vidim samo… fleke. Fotoaparat je, elem, bio u zadnjem džepu pantalona u kojima sam sedeo na ‘ladnom betonu (nije da je temperatura istog bitna, ali mi se dopada simbolika), i stradao mu je displej.   U početku sam ispustio nekoliko neartikulisanih zvukova, a nakon što sam se otišao daviti u doručku od ostataka večere i još nekoliko doručaka koji su usledili, shvatio sam da mi fotoaparat ne nedostaje. Bio je to matori Kulpiks El Četiri, škripav i polusvestan od zanimljivih padova godnama starih, koji u poslednje vreme nisam koristio osim kada se Tamara i ja slikamo dok jedemo. Uslikati nešto njime odavno je sporije no što je ikada bilo, i da bih u realtimeu reagovao realtime, a i kako je web vrlo realtime, te kako sam se (@vukalter zaključio) navukao na Twitter… u poslednje vreme ako slikam, slikam mobilnim i odmah uploadujem makar preko GPRS-a! Sad se pitam ko, zapravo, diktira tempo i da li sam ranije više vremena gubio na nešto iste trivijalnosti, ali u stanju kognitivne rastočenosti na kraju radnog dana – bolje da ne mrsim vijuge nad ovim pitanjima. Pozabaviću se time kasnije. Evo poslednjeg pomena mom ipak prerano neupotrebljivom idiotu, šifru za fliker sam zaboravio.

Keri Bredšo mi je oduvek bila kul. Radila je od kuće, imala je nekakvo Mekintošče, kupovala je cipele sa istim žarom sa kojim bih ja kupovao… pa… bilo šta što bi mi se kupovalo da zarađujem toliko i radim od kuće. (Da, gledao sam Seks i grad – koliko su ga reprizirali, čudno bi bilo da sam ga propustio pa makar gledao tek petinu sezone po emitovanju, i to jer je emitovanje bilo blizu vesti.) Ono što je Keri, takođe, unela u moj život, jeste insitucija zvana cab money. Za razliku od matoraca, koji umeju biti prilično tvrdokorni u usvajanju novih navika (naročito onih koje i nisu bile toliko zastupljene u njihovo vreme), smatram da su mlađi naraštaji sve – pa i ekspanziju taksija koja se dešava poslednjih desetak godina  – prihvatile prilično brzo. Kako god,  veoma brzo sam stasao za sopstveni cab money. A onda sam promenio posao pa više nisam mogao da trošim par stotina evra na prevoz u toku meseca. O_o I tako, blagodeti gradskog prevoza opet su me srdačno prihvatile (napisao bih oberučke, ali je ruku potencijalno previše). U autobusu je, ovih zimskih dana, svakako toplije nego u taksiju, ponekad toliko da poželite da otvorite i prozor. Body heat nikad nije za potcenjivanje. Sigurno ćete jednom mesečno sedeti pored neke osobe sa cegerom iz kojeg se šire opojni mirisi hrane (od sendviča do pasulja), podgrejane (kombinacijom erkondišninga i pomenute telesne toplote) toliko da izloženošću istima (mirisima, je li) možete najneposrednije uticati i na svoj apetit. Ako biste da se ugojite, čim osetite – bež’te, da bi moglo tek da vam zagolica želudačne sokove. Ako, pak, želite da smršate, gledajte da se približite izvoru užeglih mirisa toliko da narednih nedelju dana nemate želju da stavite ikakvu hranu u usta (a da je potom ne povratite). Dok taksisti umeju da vas smore ponekad, u autobusu je potencijalno manje dosadno. Možete naučiti nove reči i dijalektizme (kao što je lerna), prisustvovati uzbudljivim razgovorima (na primer, dva vremešna putnika su se najpre pitala za godine, i pošto je jedan bio trideset i neko a drugi dvadeset i neko godište, valjda je bilo sasvim prirodno da u narednih sedam minuta razgovora zaključe kako im je celoga života najvernija bila Desanka Šakić, ah, te žene!), slučajnim otkrovenjima, klasnim sukobima, generacijskim jazovima… izbor je veliki. U krajnjoj liniji, možete nabiti slušalice u uši (kako je odvratno što u taksiju nikad ne svira nešto za šta ste u tom trenutku raspoloženi, zar ne?) i rešavati kvazienigmatske zadatke sa Jakobsovih print reklama (da, moja kafa nije dovoljno jaka, in fact nisam ni popio kafu ovog jutra, mrš)! Keri, ipak, radi od kuće i ima nekakvo Mekintošče, a ja se sa svojim Asusom ne mogu odvažiti da uđem u gradski. Ipak njega vodim u šetnju samo taksijem.

U nekim pisanijama davnim, pokušaju satire koji je na kraju satro samog sebe, te nekim internim auditivnim glupostima namenjenih izvozu u Grčku (drug studira tamo, prim. aut.), tu i tamo bih, u najavi programa ili kakvom fiktivnom reklamnom pravougaoniku, glamurozno najavljivao pregled žute štampe.  Pratio bi ga pregled crvene, plave, zelene, te pregled štampe ostalih boja iz spektra (ako bi mi bilo baš dosadno). Thought it was a fun idea, tim pre što pojedine (i to, nažalost, gledane) emisije, kad se malo bolje pogleda, i nisu ništa drugo. Besides, program lokalnih radio stanica se neretko i svede, bar u nekom delu dana, na listanje štampe svud okolo, što elektronske, što u papiru. I mislio sam da sam superciničan, nenadmašni zajebant i ostali suhomesnati proizvodi – kako to obično biva u životnim dobima od pre nekoliko godina. Kako god… zanimljivo je kako, kad god uradimo nešto što se može okarakterisati kao karikiranje, možemo biti sigurni da će neko doći na tu istu ideju misleći je sasvim ozbiljno!!! Još je gore kada vi i ta osoba, a slučaj je kurva, radite u istoj firmi. Pa, šta reći… Pripala mi je čast da montiram pilot izdanje pregleda žute štampe. Da, dobro ste čuli – kolega to zapravo hoće da radi. I zastrašujuće je ponosan na sebe. Štaviše, ni ne čudi me što mislim da će biti gledano. Samo ne mogu da se otmem utisku da je nešto, u poslednje vreme, pošlo strašno naopako.

Imam tog jednog internet-ortaka koji me, otkako je prvi put, negde drugde, pre no što se skrasih na svom domenu, došao u dodir sa blogovanjem mojim, upoređuje sa Isidorom Bjelicom. Uz dužno poštovanje onome što je ona postigla, moram reći da me je to vređalo, ali me je još više uvredilo kada mi je rekao da… više ne pišem kao pomenuta. Prethodni tekst, veli, o audio plejeru, izgledao je kao da je iz Sveta kompjutera ili tako nečega (malo trešastijeg, svakako). Te odbojan mu bio onaj tekst zbog slike video kasete, te ono mu njanjavo, te… O, aman. Tim povodom imam da kažem (više sebi, nego njemu, a kamoli drugima) nekoliko stvari. Klasifikacija paramparčadi lepo stoji sa desne strane. Svaka od tih kategorija je tek načeta, a neke čak ni toliko. Da imam vremena (kao što ga nemam, a oni koji me poznaju lično će to i posvedočiti), sve bi bilo razrađeno. Budući da tekstove izbacujem veoma sporo, kakve su šanse da izbacim baš tip teksta koji želite da pročitate? Ne, nisam inicijalno zamislio ovaj blog kao toliku svaštaru, je#iga, ali pošto se ne radi o u startu usko definisanoj niši, blog posmatram kao nešto fluidno. Ujedno, kao jedino uvek dostupno mesto za iživljavanje, moram i ja ponekad da se igram sa stilovima… Zvuči kao da tražim izgovore, ali gomilu stvari oko bloga još uvek sređujem, kako mi padnu na pamet (opcija subscribe to comments, na primer, dolepršala je tek pre desetak dana, aljkav sam, znam). U svakom slučaju, poenta je – stay tuned, a ja ću se valjda setiti da platim hosting. Vremenom će se valjda iskristalisati čemu ovo čudo, zapravo, služi, i – nadajmo se da ću umreti od Kokakole pošto ću tako, valjda, to i dočekati. :iksde:

Nikad nisam posebno gotivio WinAmp. Moja omiljena verzija ovog programa jeste ona koju koristismo u radiju – WinAmp 2.24. Poslednja za koju znam da je (za mene) najkorisniju moguću opciju (no playlist advance) imala u meniju na desni klik. Kad god bih, pak, koristio bilo koju verziju softvera, najpre bih mu dodavao SQR Soft Crossfader – plugin koji i dalje koriste mnoge radio stanice po Srbiji kojima WinAmp zadovoljava potrebe (može da zapuca ponekad ali de se usudi da kažeš da to zvuči kao da je iz WinAmpa)… Svaka sledeća verzija WinAmpa bila je sve glomaznija i sve pogubnija po sporije mašine. Uz to, ne znam nikoga kome je praktično da mu i video i audio pušta isti plejer (da bar može da pređe sa vizualizacije na spot, pa i da razumem)…

Alternativa WinAmpovoj galopirajućoj sporosti (dobro, jesam imao kršinu od kompjutera, ali that’s not the point) stigla je u vidu programčeta pod nazivom XMPlay. Zip od 300-400 kilobajta (!!!) koji se samo otpakuje i onda pušta sve i svašta, izmenjivih je skinova, ima fin reverb i nekoliko modova budženja jačine tokom plejbeka, a i seče tišinu i (valjda) podržava i kakve pluginove – zvuči sjajno, a računar ga ni ne oseti. Plejerčić koji preporučujem svima koji ne rade ništa zahtevnije s muzikom (na primer, skroblovanje ili sređivanje tagova)…

Quintessential Media Player mi je oduvek bio sladak, iako je bio malo sporiji u naletima (pre nekoliko godina, dakle, ne znam kakav je sada), i premda je bio all-in-one koncept (koji već rekoh da ne volim). Ipak, na starom kompu bi mi odsekao po pola sekunde na kraju svega – a kada radite audio reklame, naročito kraće, to može da bude prilična ispala pri preslušavanju… Jedno vreme ga nije bilo za download osim ako se ne prekopa po Quinwareovom forumu, a QCD, kao manje multimedijalna varijanta istog parčeta softvera, bila je OK, znam ljude koji je i dalje koriste (ja ih navukao).

Da, to bi bili svi važniji plejeri u mom životu. Već oko dve godine koristim nešto što se zove Aimp2. Imajući u vidu da sam na njega uspeo da navučem i Tamaru, koja je celog života koristila Windows Media Player, zaključuje se da zaista vredi

AIMP2

Instaliran, Aimp2 zauzima oko pet megabajta. Iako sam godinama bežao od Media library-ja kao institucije, i mada i dalje volim ručno napravljene plejliste (pesmu po pesmu), život sada ne mogu da zamislim bez library-ja. Aimpov je prilično brz (na primer, biblioteka u iTunesu je na mojim računarima radila prilično truckavo – ja sam od onih koji konstantno imaju krš otvorenih programa). Plugin za last.fm se uglavnom nalazi u default instalaciji. Tek instaliran, na plejlisti će grupisati fajlove po folderima, ali sve je to podesivo. Podržava rad sa više plejlisti u isto vreme, a raspoređuje ih po tabovima, i još mi se nije desilo da ih izgubi ukoliko se skrši. Ukoliko vam se trenutno ne sluša neka pesma a ne želite da je obrišete sa liste, možete je samo disableovati.

Konverter

Ono što ovaj program izdvaja iz mase su i odlični pripadajući alati. Konverter iliti greber, kako vam drago, nudi sasvim dovoljno opcija da mi završava i brze intervencije na poslu. Radi sa više formata, uključujući i OGG, tagovi i nazivi fajlova se završavaju o istom trošku (a za nazive fajlova je moguće koristiti predefinisane šablone ili napraviti svoje).

Tag editor

Tag editor omogućava masovno editovanje tagova, kao i promenu naziva fajlova prema tagovima. Sound recorder nisam isprobao u praksi (pošto za snimanje po defaultu koristim nešto profesionalnije), ali svaki program koji u roku od dva klika može početi da snima 256k mp3 je moj prijatelj.

Da, recimo, u WinAmpu želite da nagrebujete nešto, to znači da nećete slušati muziku neko vreme. U Aimpu je svaki od ovih alata – zaseban program. Glavni prozor i biblioteka su uvek tu, i muzika se ne prekida!

Direktno iz plejera moguće je i snimati program internet radio stanica. Skinove i ikonice možete potražiti po internetu. Osnovnim skinovima se može menjati dominantna boja, pa je i to dovoljno za uklapanje u već ulickano grafičko okruženje računara vam nasušnoga.

Među brojnim opcijama koje program poseduje izdvojio bih još i tajmer – da li ćete isključiti kompjuter, zaustaviti plejlistu ili je pokrenuti ujutru u vreme za buđenje, svejedno. Najviše koristim, da se pretpostaviti, poslednje navedenu opciju. Ikonica sa komandom za Aimp nalazi se u statusbaru, a ako vam zatreba više od toga – i za to postoji rešenje.

Rešenje

I, za kraj, program možete preuzeti sa http://aimp.ru/

Sajt jeste izvorno na ruskom, ali postoji i prevod na engleski, a plejer (i njegove komponente) vam pri prvom pokretanju izbace veliku listu jezika za interfejs koje možete koristiti.

I ne, nisu mi platili za reklamu