Archive for the ‘Kulinarije’ Category
februar 20th, 2010
Iako ovaj sos smatram daleko običnijim od onoga o kojem sam već blogovao, Mikina je želja da se i ovaj recept nađe na Paramparčadi.
Znači, danas smo se našli ne bismo li gledali Tvajlajt da vidimo oko čega je toliki hajp [transkripcijo, ljubavi]… Premda je prvobitni plan bio da pravim nešto od pirinča, naposletku se ipak išlo u pravcu oprobane kombinacije testenine i sosa. Znači,
dve glavice crnog luka
dva čena belog luka
300-400 grama šampinjona
nekoliko manjih pečenih paprika
maslinovo ulje
oko 2dl paradajza iz tetrapaka
so, beli biber, bosiljak
brašno, ako zatreba (zbog gustine)
Iako obično nemam živaca ili vremena pa sve spremam što brže, to jest na što jačoj vatri, ovog puta nisam odvrtao ringlu do maksimuma i nisam se pokajao.
Crni i beli luk sitno saseckati i pržiti dok crni luk ne počne da postaje staklast. Dodati seckane šampinjone (ja obično jedan deo iseckam jako sitno, da bi se dobro stopio sa sapatnicima, a drugi isečem krupno, u ovom slučaju uzduž ili na prutiće). Posoliti i sačekati dok šampinjoni ne počnu puštati vodu, potom dodati bosiljak i dinstati sve to u vodi koje su pustile pečurke. Kada ispari jedan deo tečnosti (sami procenite gustinu koju želite da postignete) dodajte veoma sitno seckane pečene paprike i nastavite da krčkate. Postepeno dodavati paradajz iz tetrapaka i, kada ukrčkate sos (uz, opciono, dodavanje brašna ako ste paradajza sipali u naletu previše), dodati belog bibera po ukusu i promešati još nekoliko puta.
Sos smo gasili pavlakom, a makarone su barene sa začinima čiji listići ostadođe među njima i nakon ceđenja.
Prijatno!
4 people like this post.
januar 31st, 2010
I tako, juče upriličih ručak za nekoliko bitnih mi ljudi.
Pošto je Ivana želela neku varijaciju špageta, trebalo je samo napraviti sos. Evo kako je to izgledalo:
400g šampinjona
dve glavice crnog luka
maslinovo ulje
do 200ml pavlake za kuvanje
do 200ml kuvanog paradajza
50g maslina
vegeta (ili so, ali so nisam imao)
bosiljak
beli biber
Sitno saseckane šampinjone i luk propržio sam na maslinovom ulju, posolio (tj. povegetio) da bi šampinjoni pustili vodu. U toku prženja dodao sam dosta bosiljka, a kada je veći deo vode ispario, i paradajz. Nekih pet minuta sam krčao to uz neizbežno mešanje, dodao pavlaku za kuvanje i beli biber, pa sitno seckane masline (koristio sam one punjene paprikom), isključio ringlu i ostavio da se iskrčka još deset minuta.
Sos nije prejak i donekle je slatkast (zbog pavlake i bosiljka), uz kontrastirajuće masline 
Prijatno! xD
edit: a za posle, belo vino 
7 people like this post.
septembar 20th, 2009
Kako cimerka i ja ovih dana počinjemo da vežbamo i držimo dijetu, danas sam, nakon dva dana orijentisana ka sirovom voću i povrću, imao zadatak da skuvam nešto uz šta ne mora da se jede hleb. Dakle, na prvu loptu – ili nešto od pirinča, ili nešto od krompira. Izbor je pao na modifikaciju recepta koji sam najpre čuo od Tamare. To zvuči, otprilike, ovako:
250 grama pirinča
300 grama šampinjona
200 ml kuvanog paradajza
glavica crnog luka srednje veličine
ulje, začini
kocka goveđe supe
pavlaka za kuvanje
Sitno saseckati šampinjone i luk (što sitnije – to bolje, uvek se vodim logikom da sastojci treba da se što bolje izmešaju), pa ih pržiti na ulju – uz dodatak soli ili začina, kako bi šampinjoni pustili vodu. Kada je tečnost napola isparila, dodati supu u kocki i nastaviti krčkati, dok gotovo sva tečnost ne ispari. U međuvremenu obariti pirinač – recite da sam snob, ali kupujem Uncle Ben’s, izdeljen je na porcije po gramaži, a i ne moram da ga čistim, dovoljno malo vremena imam i bez toga Kada je pirinač dobro obaren, ocediti ga i sjediniti sa pečurkama i lukom. Sipati sok od paradajza (stvar ukusa koliko), začiniti i, kada izravnate masu u posudi u kojoj ćete je peći, sipati odozgo pavlaku za kuvanje – po mogućstvu, što ravnomernije. Moje weapon of choice, kada govorimo o začinima, ove nedelje su beli luk u prahu i bosiljak – i idu savršeno uz pomalo slatkasti ukus pavlake za kuvanje. Zapeći jelo u rerni dok se od pavlake ne stvori korica – nema pravila koliko se peče, stvar je ukusa.
Pošto je celokupan dojam jela – sočno i slatkasto, a smatram da ukusi nisu zanimljivi ako nisu kontrastni, uz ovo jelo preporučujem fetu ili kiselu pavlaku i masline.
Fotografija nema jer je glad prevladala, ali obećavam da će biti blagovremeno okačene.
septembar 13th, 2009
Pre neki dan, dok je napolju padala kiša, a pre no što smo pokisli dok smo odlazili da nastavimo blagoutrobije i prepuštanje raznoraznim miomirisima i mioukusima negde drugde, pitah Tamaru, onako usput, šta ćemo sa nesrećnim Ždrebetom… Ona je primetila da se ždrebetove glave ne bave ničim drugim, ni zajedno ni odvojeno, ako izuzmemo besomučno kopanje po lastefemu, osim – hranom. Ipak, pre nego što se i Ždrebe preorijentiše na miomirise i mioukuse raznorazne homemade ili restoranske hrane, dobih poriv da blagoutrobiju posvetim i deo Paramparčadi.
Davno je prošlo vreme divovskih postkomunističkih kulinarskih izazova – kada, tu i tamo, naletim na ostatke nekog recepta u maniru prva kora… druga kora… uh, treća kora… prvi fil, drugi fil, mogu samo sa setom da se vratim u vreme kada sam bio samo levo smetalo u kuhinji, a rođendani i ostali hepeninzi tog tipa pripremali su se barem dva-tri dana unapred. Ne, daleko od toga da prezirem kalorijske bombe dobijene tim putem; ipak, činjenica je da iste imamo prilike da jedemo samo kada (što se nikad ne dešava) nemamo da radimo apsolutno ništa, ili (češće, ali dovoljno retko) kada ubedimo nekog vremešnijeg nam srodnika, po mogućstvu penzionianog, da se podseti maltret… ovaj, uživanja u pripremanju nekakve megaslojevite torte. Znalo se i da se to priprema jednom ili dva puta godišnje, jer bi češće uživanje u već spomenutim mioukusima prilično poručkalo vreme za nešto egzistencijalnije, da ne kažem preče.
Znači, takvim receptima se ovde neću baviti, osim u izuzetnim prilikama.
A ovu kategoriju bloga mi čast ima da otvori prilično jednostavan kol(j)ač koji je prvi put savršeno upotpunio kafu kod Helene mi. Kao veliki poštovalac kolača koji se ne peku, morao sam saznati šta je sve u isti smešano. Onomad, nakon što sa Tamarom o Ždrebetovoj sudbini zborih, sačinih prvu mi verziju navedenog, no, nestala je pre no što sam je uspeo isfotkati… A i imala je falinku – preveliku zapreminu, koja ju je smestila u, maltene, lonac, a takvog obličja nije baš mogla da se stegne kako treba, čak ni u šizofrenom mi frižideru.
Dakle, brzo je, prilično jednostavno, i prilično odokativno. I sasvim dovoljno letnje, da.
Potrebni sastojci:
- keks (koja god neplazma. zlatni pek od kilo je srazmerno jeftiniji od polukilogramskog pri bera)
- jogurt (preporučujem pola litra, dovoljno za bar dva dana umerene konzumacije, a i tako se neće pobuniti zapremina dobijene smese)
- šećer po ukusu (srknuti i probati)
- voće
- šlag
Krenuti od jogurta, te ga zasladiti, a onda u njega drobiti keks. Da, još jedan plus ovoj poslastici je što keks ne mora da se melje. Tu se savetuje određeni oprez, jer ma koliko gusto da se smesa učini u jednom trenutku, jogurt će pobediti u roku od pet minuta. Neka zalatna sredina je odnos 1:1, ali – kao što rekoh, sve je odokativno. Smesa ne sme biti previše tečna jer se takva nikada neće stegnuti. Voće je individualna stvar. Cimerka i ja smo stavili sitno seckane banane i breskve, ali meni se ipak više sviđa varijanta sa crvenim voćem (i da, mislio sam na zamrznuti miks crvenog voća, koji me je tako mamio iz zamrzivača, a i poštedeo čišćenja istog – voća, ne zamrzivača). Samo neka je dovoljno sitno isečeno i neka se sve lepo izmeša, kada budete sigurni da ste jači od jogurta – oblikujte po želji, šlogirajte i strpajte na kakvo hladnije mesto u frižideru. Ja bih tu još dodao i čokoladne mrvice, ali se nikad ne setim da ih kupim, eh.
Prijatno (:
