Paramparčad

Vidoje i druge priče

Nedostaju mi video klubovi.

Bolje – nedostaju mi video klubovi kakvih se sećaju oni koji odrastaše devedesetih. Možda mi nedostaje mesto koje su oni imali u mom životu, a možda i drugima nedostaju na isti način?

Prvu člansku kartu neke videoteke, sa svojim imenom i prezimenom, dobio sam davne 1993. godine. Kako (s obzirom na godine) – ne znam. Tada je video klub postojao u okviru lokalnog doma kulture, i iz njega sam, logično, uzimao mahom crtaće – ponekad bi, doduše, keva pogledala nekog Almodovara. Bledi katalozi štampani matričnim štampačem sadržali su nazive filmova i oznake žanra. Osim što su me tamo naplašili da premotavam kasete kada ih pogledam, od prve videoteke u mom životu nikakve veće koristi nije bilo. Nekoliko godina kasnije, a bar dve godine pre kraja devedesetih, taj video klub je propao, i iako su rafovi sa kasetama stajali tamo još neko vreme, nikome se nije kralo.

No, krajem decenije u kojoj je i počela ova priča, množe se privatne videoteke i lagano dovode ovaj vid zabave u Srbiji do renesanse. Video klubovi su često obezbeđivali i filmski program lokalnih televizija ali da ne pričamo o stanju u kojem su (bili) naši mediji… Konkurencija je (oduvek) opasna stvar, pa se tada period između petka i ponedeljka računao kao jedan dan, a na dve kasete, treća se iznajmljivala besplatno… Postkomunistički™ sistem u kojem je sve stajalo iza rafa odavno je zamenjen sistemom „otvorenih polica“, i zabava je mogla da počne!

Pored legalnih izdanja, ne smemo zaboraviti VHS pirateriju. Ipak, devojka koja je držala video klub je uredno odgovarala na pitanja o kvalitetu snimka, pa je i potencijalno razočaranje bilo dovedeno do minimuma. A i legalna i nelegalna izdanja – to su stariji članovi i radili – bilo je najbolje rezervisati negde u četvrtak, kako se u petak ne bi razgrabilo baš ono što smo planirali iznajmiti. Išlo se tada i u bioskop, no, ipak su piratske kopije bile brže. Jeste da sam nekoliko puta morao čistiti glavu dragog mi videa, ali i to se dalo istrpeti zbog trunke prestiža (;

Ne znam kada je tačno počeo sumrak video klubova u Srbiji. Najjači su opstali, svakako. DVD mi nema šmek koje su imale kasete (ah, nazovite me konzervativnim). Dostupnost, koliko mi godi kada govorimo o muzici, u ovom slučaju postaje pomalo demotivišuća. Drugarica iz srednje je filmove uzimala iz DVD kluba koji je imao pretežno piratske kopije, zato što je tako mogla da ih kopira bez previše muke. Video klub iz ove priče je, u međuvremenu, najpre doživeo još jednu lokaciju, a onda je nestao. Smenio ga je još jedan video klub, u koji već tada nisam imao poriv da uđem, a na čijem se mestu godinu dana kasnije našao prosečni STR…

I tako. Dok sam bio član video kluba (ili dok sam imao čega da budem član?), sve je imalo dušu. Jeste da su filmovi bili malo komercijalniji (dobronamerni savet vlasnice: Nisam baš sigurna da li treba da gledaš Linča), ali ipak sam gledao bar tri filma nedeljno. Ponekad i pet! Sada mi je kompjuter redovno pun filmova koje nakrcam u Kriptloud pa često i zaboravim šta skidam, a naterati se pogledati ih… je neka posebna priča. Uz to, tada sam pratio film mnogo više nego sada (kasnije sam imao fazu kada sam išao u bioskop po tri puta nedeljno, ali ni tada ga nisam pratio nego puštao da me iznenadi), i mnogo mahnitije i nestrpljivije čekao loše piratske snimke… Kasete više, naravno, nemam na čemu da puštam, i trebalo bi nekad barem prebaciti na diskove ono što je preživelo od moje video arhive (mislim na privatne snimke i crtaće sa RTS-ovom sinhronizacijom, raditi to sa filmovima bilo bi prilično iluzorno)…

Is it just me, ili su ljudi generalno više gledali filmove back then?

11 people like this post.

Unlike

SNG

Imao bih šta reći glede Nove godine, ali ću to uraditi u formi samocitiranja:

Klik klik

3 people like this post.

Unlike

Doba… sadašnje.

Do pre godinu dana, tranzicija bila je izgovor za… sve. Upiralo se u nju prstom kao u krivca za otkaze, haos u obrazovnom sistemu, radno vreme, plate, privatizaciju… i sve ostale bauke jednog tako primernog, tradicionalnog, patrijarhalnog ćorsokaka društva kakvo je naše. Koleginica beše počela da piše kuvar iz doba tranzicije (gorko-slatku i, planirano, u nekoj tački budućnosti zabavnu knjigu recepata nastalih uz što manji kućni budžet), i nije joj loše krenulo; kako god, ta ista tranzicija joj je produkovala i mnoge druge životne nedaće, te ga nikad nije završila. Videh skoro da je neko drugi, nevezano, tu ideju sproveo u delo… i mislim da sam čak i listao knjigu. Kako god, poenta je: žrtve su padale. Nekako me je uljuljkala rezigniranost kojom su sijali stariji koji su me okruživali – zašto očekujem više, pobogu, pa u tranziciji smo!  Iz prikrajka sam još bio entuzijasta. Naročito, moram priznati, kada se radilo o medijima. Napokon će etar biti očišćen, a kada ostane ono što valja, možda će i ljudi napokon apsorbovati neki drugi sistem vrednosti od onog u koji su se ušuškali još polovinom devedesetih…

Nije sve, ipak, prošlo tako sjajno. Od lokalnih stanica, opstale su uglavnom one koje su nastupale dovoljno tržišno (što znači da iole dubokoumniji program ne emituju u startu) – čast izuzecima, naravno. Sa regionalnim dozvolama se, valjda, prošlo malo bolje (mada, opet, rame uz rame: Boom93 iz Požarevca i Kan iz Melnice?!). Nadao sam se da će se u Beogradu moći probrati od lokalaca, ali ne… Smanjenje troškova se gledalo u startu. Često mi je žao što Idea FM nije ostala u etru, ali, kada se setim da su, dok su, pred gašenje, menjali poziciju na skali, već imali toliko redukovan program da uopšte nisu ličili na sebe… pomislim kako ih više ni ne bih slušao. No, ovo je već neka druga priča (hajde da se ne bavimo RRA)… Progutao sam knedlu i radio narodnjačke blokove jer su oni isplaćivali bar tri plate, entuzijastično gledao prve, trapave, iskrice novih nacionalnih emitera, i živeo sa svojim šarenim četvrtastim prijateljem u potrazi za radio stanicom koja bi me privukla na više od sat vremena dnevno… Ostao bez posla, stana, novca…

Ali sve je bilo u redu. U tranziciji valjda tako treba.  I ovako i onako svima govorim da je selekcija sasvim prirodna stvar. U nameri da izbalansiraju što više faktora, mediji su uglavnom ponudili veoma polovična rešenja, pa sam u međuvremenu shvatio da nikakav reset kolektivne nam svesti ne mogu da očekujem… još. Dok sam se bavio nečim pametnijim, i devedesete su se vratile. Časna reč, prolaze pored mene na ulici!

A onda je došla Seka. Foksovo otpuštanje zvanično 40, nezvanično 120 radnika, honorarci počišćeni iz većih kuća… Radio Tri je, sa dolaskom novog direktora, uveo automatizovanu plejlistu sa veličanstevene dve emisije dnevno (i veoma dosadnim džinglovima nakon svake emitovane numere). Radio Fokus (koji zbog političke opcije koju propagira nikada ni nisam slušao) postao je još neslušljiviji zahvaljujući telefonskim kvizovima i naftalinskim narodnjacima (te potom promenama formata koje uglavnom nisu vodile nigde). Javni servis i SMS licitacije. Manje radio stanice još više gledaju smanjiti troškove emitovanja: sve se, tako, nasnimi tokom prve smene, onda se lista napakuje, i – ide sama (ako ne nestane struje) do sutradan ujutru. Još ako se glavešine povedu onim istraživanjima prema kojima se radio najviše sluša zbog muzike… Ne ostaje ništa drugo sem muzike i reklama. Na i dalje brojnim piratskim stanicama, praše muzičke želje – one legalne su većinom (čast izuzecima) – zaćutale, ma koliko malo da su govorile. Uostalom, imam i ja briga: kašnjenje plate, fakultetske dažbine, krov koji prokišnjava (obično na čist veš)… I sve je ovo u redu, jer je kriza.

Onda sam jedne noći potenciometar uperio ka Roadstar radiju, a na njemu je išla plejlista.

Onaj Roadstar koji sam upravo zbog živog programa slušao putujući po celu noć, ne bih li stigao ujutru na posao. Onaj Roadstar zahvaljujući kojem sam uvek ostajao budan, po kojem sam mogao sat da štelujem, i ujedno jedini radio koji je podnosila i moja majka!

Stvarno ću da se naljutim.

Da, na kraju, ne bude ovo samo žalopojka što se jedna radio stanica više ne oglašava na svakih dvadeset minuta: sigurno ste primetili kako, paradoksalno ili ne, niču televizije? Valjda po sistemu – dobro ide komšiji, dobro će ići i meni. Evo, i Tina Ivanović je otvorila svoj muzički kanal. Zanimljivo je da su se ranije po tom principu otvarale radio stanice. Tranzicija, ili prihodi od SMS poruka…?

Nama uvek treba hleba i igara. No, valjda će izgovori presahnuti u nekom trenutku.

3 people like this post.

Unlike

Sećanje na S

Uhvatila me neka nostalgija ovih dana, pa imam poriv da zapišem ovu priču. Nešto od toga mi je pripovedano, nešto sam sâm doživeo. Ni u jednom slučaju ne mora da bude tačno, ali, uglavnom, jeste.

U ono neko vreme, 1994. godine [jednom ću sesti i podsetiti se svih prethodećih zbivanja na medijskoj i regulatornoj nam sceni], firma Genes S - svi znamo za šta je to S stajalo, otvorila je radio stanicu… i potom, još nekoliko. Ideja da se informativni program vuče iz jednog centra [naročito u slučaju pada RTS-a, koji je, eto, došao tek nekoliko godina kasnije, ali vratiću se na to] a da ostalo prati pitku pop/dens/hleba i igara matricu, u kontekstu političke slike Srbije, iz ove perspektive zvuči zastrašujuće. No, ako to ostavimo po strani, projekat je bio koncipiran do savršenstva. Kadrovi su obučavani u beogradskoj centrali, i muzika se u startu podudarala – a bilo je i gotovih džinglova. Frekvencije su bile slične [iako je, na primer, smederevska ispostava radija S zvanično dobila 102MHz, centrali je odgovaralo da im radio stanice budu na sličnim frekvencijama, pa se tako emitovalo na 97.9 (zvuči poznato?), dok je 102MHz nešto pre konkursa za dodelu frekvencija u Smederevu zauzeo Lux radio - ali to je neka druga priča], način rada prepoznatljiv… Beogradski dnevnik prenosio se od, ako se dobro sećam, 15h, a lokalni su emitovani od 16h… I, pošto računari tada gotovo da nisu ni postojali u realizaciji radio programa, beogradski S prenosio se noću. Ostatak dana – lokalne priče, formatirane po jedinstvenim standardima za mrežu. Voleo bih da vidim nešto tako održivo i standardizovano u današnje vreme (rekoh, politiku ostavimo po strani), no, to bi se kosilo sa zabranom medijske koncentracije…

Realizacija

Oprema je dovlačena sa svih strana. Lolina mikseta sa koje je emitovao smederevski S je, verovali ili ne, služila kao razglas u nekoj od obližnjih fabrika. Najčudnija priča u vezi sa tehnikom je definitivno odgovor na pitanje gde su završila četiri bež mikrofona u koje je pričao Tito, as seen na snimcima u Trezoru… No, nikada ih nisam video. Možda su i dalje negde u magacinu. Sa njih je, vele, emitovan program prvih nekoliko godina.

Pad RTS-a dogodio se kada je palo i sve ostalo što je imalo veze sa Slobodanom Miloševićem i njegovom strankom. Od mreže radija S preživeli su samo beogradski i smederevski (koji je od početka imao zasebni račun, dok su svi ostali išli preko jednog).

Od početka je entuzijazam bio na nivou: prvi minidisk u gradu bio je u S-u, prva lokalna stanica koja je puštala džinglove sa računara bio je S… U to vreme balansiralo se između domaće i strane muzike, a Lux, koji je krenuo stidljivo i uspeo da pridobije određeni deo kolača slušanosti emitovanjem isključivo domaće muzike i željotekom, još je bio u povoju. U međuvremenu se, zbog eksploatisanja muzičkih želja kao nezaobilazne stavke na programskoj šemi lokalnih radio stanica, na S-u rađa Folk vikend, a posle 20h radnim danima razvija se UPSS (Urbani Program Super Smedereva). Lakac i Formick, odnosno emisija Soundform, učinili su da se S populariše i kao medijski pokrovitelj svih techno događaja u okolini.

Studio

Moja malenkost na S odlazi 2004. godine. Ako zazvuči kao da čitam reklame i kada govorim, oni su krivi. Naredne tri godine proveo sam tamo, radeći sve što mi je palo pod ruku, i one su mi ostale u vrlo prijatnoj uspomeni. Folk S, noćni program namenjen ispunjavanju SMS muzičkih želja, bio mi je, against all odds, među omiljenim segmentima programa jer je bio najopušteniji. Gafovi nalik crkavanju štampača te čitanja rukom pisanih vesti bili su savršen trening, a sam program dovoljno raznovrstan i svi voditelji univerzalni… Za geekove među vama, jedan kompjuter sa dve zvučne kartice – na dva reglera, WinAmp i SQR krosfejder saundblasteru i druga instanca WinAmpa sa manual advanceom, na C-Mediji, na levom – za maske, instrumentale, etc… Za montažu – tadašnji Cool Edit Pro.

S kraja devedesetih postojao je određeni dug za porez, koji je u jednom trenutku doveo do blokade računa. Beogradski S dobio je nacionalnu dozvolu, a Genes S nije mogao da interveniše kod nas, jer je i sam bio u blokadi. Nakon izbora 2007. godine smo stupili u štrajk. Posle podrške svih mogućih sindikata, i jednokratne finansijske pomoći tadašnjeg predsednika opštine, te varijanti za privatizaciju koje su – ni ne znam čijom krivicom – propale, teška srca, u martu odlazim sa radija (tada sam već živeo podalje pa mi se nije isplatilo putovati). Negde u maju, signal je nestao. Ubrzo potom je u prostorije provaljeno, i, otprilike,  sve što je ostalo staje na nekoliko dividija i jedan hard, koji su ostali što kao bekap, što kao uspomena.

Možda mi je najomiljenije sećanje iz tog vremena kada se sve rušilo – stoto izdanje emisije Za svakog ponešto Mirjane Vasić, koju sam, nakon iznenadne i svakako prerane smrti Mirjane Stanojević, vodio ja. Standardne rubrike (Tanjir iznenađenja, Oko stola, Modni vrisak, Biseri svetske kuhinje, Umiveno lepotom…) u satiričnom i samoironičnom maniru uz obaveznu dozu improvizacije – bile su komentar i reagovanje na celokupnu situaciju (od besparice do ljudi koji više ne čitaju), ali i obraćanje kolegama na način na koji će samo oni shvatiti. U Tanjiru iznenađenja, tako, govorilo se o novinarskoj patki. Nakon objašnjenja porekla termina, pristigla nam je i poslednja vest vezana za aktivnost lokalne samouprave.  Na jučerašnjem sastanku osnivača radija S  Genes grupe i suosnivača, opštine Smederevo, doneta je odluka da se na račun ovog radija prebaci novčani iznos od dva i po miliona dinara, kako bi se račun ove poznate medijske kuće odblokirao i na taj način nesmetano nastavljeno sa radom… Patke jesu ukusne ali, ako ne pazite kako jedete, možete se i zagrcnuti. Mi ne možemo ni da se zagrcnemo jer nemamo čime, kako tri meseca nismo primili platu, tako da nas u tanjiru, a, vala, i van njega, više ništa ne može iznenaditi.

Ipak nas je iznenadilo kada smo zaćutali, iako smo to znali unapred.

4 people like this post.

Unlike