Paramparčad

Šopin zi bite?

Kliknuh, tako, jednu više internetsku no stvarnoživotnu mi poznanicu, tokom njenog boravka Preko Okeana. Nikad nismo previše komunicirali, no – raskucasmo se tom prilikom sve u šesnaest, i raskuka se ona kako u Americi ljudi ne umeju da se zabave ako ne troše pare, kako joj ide na živce rečenica „We had fun at the mall“ ["Zabavili smo se u tržnom centru"], kako joj nedostaje švercovanje u gradskom prevozu i blejačina na Kališu uz sladoled – te, sve u svemu, fenomenalno provedeno vreme za svega pedeset dinara.

Nekoliko meseci kasnije, četovah tako sa jednom prekookeanskom blogerkom, Amanda se zove, ako me sećanje služi. Rekoh joj ja kako mi je u Novom Sadu dosadno i kako gledam da sam stalno u Beogradu, a ona je na razdaljinu između Novog Sada i Beograda reagovala sa: „Nije to ništa, to je kao meni najbliži tržni centar!“

Još nekoliko meseci kasnije, otvoren je Delta Siti. Klesi, trendi, raznovrsno, što samo Njujorker mogu da si priuštim – to je već moj problem. Ljudi s kojima iđah u dotični mol kukaše što ima previše veštačkog svetla (mis’im… prirodno? kako?!), ali, očekivano, veći animozitet nisam susreo.

Hteli mi to da priznamo ili ne, tržni centri su (čak i pre ovih izvikanih) gospodarili našim životima i više nego što smo bili voljni da priznamo. Odavno govorim, kao (prinudni) Novosađanin, da ono što ne nađeš na Spensu – ni ne postoji. Gradovi su nastajali oko tržnica, cenkanje je i dalje umetnost, a hteli mi to ili ne – kupujemo barem po jedan artikal, neka je i prehrambeni, dnevno.

Otac mi je pričao o nekom čoveku koji je ostavio sve i otišao u neko selo kojem sam zaboravio ime, gde živi bez struje, nameštaja i ostalih blagodeti potrošačkog društva, jedući sirove semenke i povremeno odlazeći na književne večeri.

Ostatak Srbije još nije postao potrošačko društvo poput Amerike, ali, iskreno, između semenki i života u tržnom centru…

Hm.

8 people like this post.

Unlike

Vidoje i druge priče

Nedostaju mi video klubovi.

Bolje – nedostaju mi video klubovi kakvih se sećaju oni koji odrastaše devedesetih. Možda mi nedostaje mesto koje su oni imali u mom životu, a možda i drugima nedostaju na isti način?

Prvu člansku kartu neke videoteke, sa svojim imenom i prezimenom, dobio sam davne 1993. godine. Kako (s obzirom na godine) – ne znam. Tada je video klub postojao u okviru lokalnog doma kulture, i iz njega sam, logično, uzimao mahom crtaće – ponekad bi, doduše, keva pogledala nekog Almodovara. Bledi katalozi štampani matričnim štampačem sadržali su nazive filmova i oznake žanra. Osim što su me tamo naplašili da premotavam kasete kada ih pogledam, od prve videoteke u mom životu nikakve veće koristi nije bilo. Nekoliko godina kasnije, a bar dve godine pre kraja devedesetih, taj video klub je propao, i iako su rafovi sa kasetama stajali tamo još neko vreme, nikome se nije kralo.

No, krajem decenije u kojoj je i počela ova priča, množe se privatne videoteke i lagano dovode ovaj vid zabave u Srbiji do renesanse. Video klubovi su često obezbeđivali i filmski program lokalnih televizija ali da ne pričamo o stanju u kojem su (bili) naši mediji… Konkurencija je (oduvek) opasna stvar, pa se tada period između petka i ponedeljka računao kao jedan dan, a na dve kasete, treća se iznajmljivala besplatno… Postkomunistički™ sistem u kojem je sve stajalo iza rafa odavno je zamenjen sistemom „otvorenih polica“, i zabava je mogla da počne!

Pored legalnih izdanja, ne smemo zaboraviti VHS pirateriju. Ipak, devojka koja je držala video klub je uredno odgovarala na pitanja o kvalitetu snimka, pa je i potencijalno razočaranje bilo dovedeno do minimuma. A i legalna i nelegalna izdanja – to su stariji članovi i radili – bilo je najbolje rezervisati negde u četvrtak, kako se u petak ne bi razgrabilo baš ono što smo planirali iznajmiti. Išlo se tada i u bioskop, no, ipak su piratske kopije bile brže. Jeste da sam nekoliko puta morao čistiti glavu dragog mi videa, ali i to se dalo istrpeti zbog trunke prestiža (;

Ne znam kada je tačno počeo sumrak video klubova u Srbiji. Najjači su opstali, svakako. DVD mi nema šmek koje su imale kasete (ah, nazovite me konzervativnim). Dostupnost, koliko mi godi kada govorimo o muzici, u ovom slučaju postaje pomalo demotivišuća. Drugarica iz srednje je filmove uzimala iz DVD kluba koji je imao pretežno piratske kopije, zato što je tako mogla da ih kopira bez previše muke. Video klub iz ove priče je, u međuvremenu, najpre doživeo još jednu lokaciju, a onda je nestao. Smenio ga je još jedan video klub, u koji već tada nisam imao poriv da uđem, a na čijem se mestu godinu dana kasnije našao prosečni STR…

I tako. Dok sam bio član video kluba (ili dok sam imao čega da budem član?), sve je imalo dušu. Jeste da su filmovi bili malo komercijalniji (dobronamerni savet vlasnice: Nisam baš sigurna da li treba da gledaš Linča), ali ipak sam gledao bar tri filma nedeljno. Ponekad i pet! Sada mi je kompjuter redovno pun filmova koje nakrcam u Kriptloud pa često i zaboravim šta skidam, a naterati se pogledati ih… je neka posebna priča. Uz to, tada sam pratio film mnogo više nego sada (kasnije sam imao fazu kada sam išao u bioskop po tri puta nedeljno, ali ni tada ga nisam pratio nego puštao da me iznenadi), i mnogo mahnitije i nestrpljivije čekao loše piratske snimke… Kasete više, naravno, nemam na čemu da puštam, i trebalo bi nekad barem prebaciti na diskove ono što je preživelo od moje video arhive (mislim na privatne snimke i crtaće sa RTS-ovom sinhronizacijom, raditi to sa filmovima bilo bi prilično iluzorno)…

Is it just me, ili su ljudi generalno više gledali filmove back then?

11 people like this post.

Unlike

SNG

Imao bih šta reći glede Nove godine, ali ću to uraditi u formi samocitiranja:

Klik klik

3 people like this post.

Unlike

Doba… sadašnje.

Do pre godinu dana, tranzicija bila je izgovor za… sve. Upiralo se u nju prstom kao u krivca za otkaze, haos u obrazovnom sistemu, radno vreme, plate, privatizaciju… i sve ostale bauke jednog tako primernog, tradicionalnog, patrijarhalnog ćorsokaka društva kakvo je naše. Koleginica beše počela da piše kuvar iz doba tranzicije (gorko-slatku i, planirano, u nekoj tački budućnosti zabavnu knjigu recepata nastalih uz što manji kućni budžet), i nije joj loše krenulo; kako god, ta ista tranzicija joj je produkovala i mnoge druge životne nedaće, te ga nikad nije završila. Videh skoro da je neko drugi, nevezano, tu ideju sproveo u delo… i mislim da sam čak i listao knjigu. Kako god, poenta je: žrtve su padale. Nekako me je uljuljkala rezigniranost kojom su sijali stariji koji su me okruživali – zašto očekujem više, pobogu, pa u tranziciji smo!  Iz prikrajka sam još bio entuzijasta. Naročito, moram priznati, kada se radilo o medijima. Napokon će etar biti očišćen, a kada ostane ono što valja, možda će i ljudi napokon apsorbovati neki drugi sistem vrednosti od onog u koji su se ušuškali još polovinom devedesetih…

Nije sve, ipak, prošlo tako sjajno. Od lokalnih stanica, opstale su uglavnom one koje su nastupale dovoljno tržišno (što znači da iole dubokoumniji program ne emituju u startu) – čast izuzecima, naravno. Sa regionalnim dozvolama se, valjda, prošlo malo bolje (mada, opet, rame uz rame: Boom93 iz Požarevca i Kan iz Melnice?!). Nadao sam se da će se u Beogradu moći probrati od lokalaca, ali ne… Smanjenje troškova se gledalo u startu. Često mi je žao što Idea FM nije ostala u etru, ali, kada se setim da su, dok su, pred gašenje, menjali poziciju na skali, već imali toliko redukovan program da uopšte nisu ličili na sebe… pomislim kako ih više ni ne bih slušao. No, ovo je već neka druga priča (hajde da se ne bavimo RRA)… Progutao sam knedlu i radio narodnjačke blokove jer su oni isplaćivali bar tri plate, entuzijastično gledao prve, trapave, iskrice novih nacionalnih emitera, i živeo sa svojim šarenim četvrtastim prijateljem u potrazi za radio stanicom koja bi me privukla na više od sat vremena dnevno… Ostao bez posla, stana, novca…

Ali sve je bilo u redu. U tranziciji valjda tako treba.  I ovako i onako svima govorim da je selekcija sasvim prirodna stvar. U nameri da izbalansiraju što više faktora, mediji su uglavnom ponudili veoma polovična rešenja, pa sam u međuvremenu shvatio da nikakav reset kolektivne nam svesti ne mogu da očekujem… još. Dok sam se bavio nečim pametnijim, i devedesete su se vratile. Časna reč, prolaze pored mene na ulici!

A onda je došla Seka. Foksovo otpuštanje zvanično 40, nezvanično 120 radnika, honorarci počišćeni iz većih kuća… Radio Tri je, sa dolaskom novog direktora, uveo automatizovanu plejlistu sa veličanstevene dve emisije dnevno (i veoma dosadnim džinglovima nakon svake emitovane numere). Radio Fokus (koji zbog političke opcije koju propagira nikada ni nisam slušao) postao je još neslušljiviji zahvaljujući telefonskim kvizovima i naftalinskim narodnjacima (te potom promenama formata koje uglavnom nisu vodile nigde). Javni servis i SMS licitacije. Manje radio stanice još više gledaju smanjiti troškove emitovanja: sve se, tako, nasnimi tokom prve smene, onda se lista napakuje, i – ide sama (ako ne nestane struje) do sutradan ujutru. Još ako se glavešine povedu onim istraživanjima prema kojima se radio najviše sluša zbog muzike… Ne ostaje ništa drugo sem muzike i reklama. Na i dalje brojnim piratskim stanicama, praše muzičke želje – one legalne su većinom (čast izuzecima) – zaćutale, ma koliko malo da su govorile. Uostalom, imam i ja briga: kašnjenje plate, fakultetske dažbine, krov koji prokišnjava (obično na čist veš)… I sve je ovo u redu, jer je kriza.

Onda sam jedne noći potenciometar uperio ka Roadstar radiju, a na njemu je išla plejlista.

Onaj Roadstar koji sam upravo zbog živog programa slušao putujući po celu noć, ne bih li stigao ujutru na posao. Onaj Roadstar zahvaljujući kojem sam uvek ostajao budan, po kojem sam mogao sat da štelujem, i ujedno jedini radio koji je podnosila i moja majka!

Stvarno ću da se naljutim.

Da, na kraju, ne bude ovo samo žalopojka što se jedna radio stanica više ne oglašava na svakih dvadeset minuta: sigurno ste primetili kako, paradoksalno ili ne, niču televizije? Valjda po sistemu – dobro ide komšiji, dobro će ići i meni. Evo, i Tina Ivanović je otvorila svoj muzički kanal. Zanimljivo je da su se ranije po tom principu otvarale radio stanice. Tranzicija, ili prihodi od SMS poruka…?

Nama uvek treba hleba i igara. No, valjda će izgovori presahnuti u nekom trenutku.

3 people like this post.

Unlike