Počeo je.

Uvek kada pada kiša, a u septembru posebno, želim da me neko izvede u šetnju po istoj, i da nakon nje odemo na kolače. Dobrovoljaca ove godine nema, a i valjda se ljudi boje da me izvedu na bilo šta za jelo jer sam švorc ovih dana. Slanina se mora održavati, jebiga.

Jesen 2005, ma, i već jesen 2004, mirisala je ovako nekako. Prošlogodišnji septembar mirisao mi je na 1994. godinu, što svakako nije isto. Mirišljavi štapići upotpunjuju ugođaj.

Na godišnjem sam odmoru.

Odmor od blogovanja, hteo ne hteo, uzeo sam mnogo ranije. Kada nastupi sezona godišnjih odmora u Firmi Hraniteljki, uvek se ispostavim dovoljno multifunkcionalnim da menjam sve po spisku. Posle imam poriv da im sve po spisku zbog plate koja kasni i sličnih ugođaja, umesto kojih dobijemo samo tabele koje popunjavamo spiskom svega što smo radili u toku dana.

Zbog gorenavedenih zadovoljština, propada još jedan ispitni rok, a odmor ko šiša. Ekonomičniji sam kad sedim kod kuće, a i napokon ću moći da gledam serije do besomučnosti. U suštini, ja sam samo jedan mali neshvaćeni dečak koji nikad nije imao vremena da pogleda Futuramu. Ni Lost. I možete me mrzeti zbog toga.

Moj mesec je oduvek bio novembar, ali ni septembar nije za bacanje. Doba noćnih kiša (Denis&Denis intended) je odavno počelo. Klinci u školskim klupama pišu sastave na teme tipa Kako sam proveo raspust – stariji osnovci verovatno su se upravo naložili na deskripciju pa će raspomamljeno pisati o suncu, travi koja se njiše na povetarcu, šumama, gorama, plažama i morima… sve to opisujući sa po trideset epiteta, kao da celo leto samo oduševljeno stajaše na jednom mestu i širiše ruke ka prirodi kao kakvi hipici. (Da su bar krckali kakve zanimljive supstance, pa i da ih razumem.) Deca će pisati ogromne sastave o šetnjama u kojima se ne desi apsolutno ništa, da neki kontraš poput mene skonta da su oni celo leto blejali u jednu tačku i katastrofalno se dosađivali. Onda kontraš napiše nešto dinamično, a ostaci komunističkog nastavnog kadra pokušavaju da mu objasne razliku između doživljaja i događaja, te on mudro zaćuti, da ne bi tvrdio kako su događaji doživljaji, a puna pluća svežeg vazduha se ne dešavaju dovoljno intenzivno da bi bila jedina poenta sastava.

Za mesec dana, pisaće se teme o jeseni. Zlatni tepisi, krckanje lišća i grančica pod nogama u onome što je ostalo od parkova, kiša, naravno, uvek siva i ista, još da se izrodi i celi Sivi dan (Videosex intended) i milina. Šablonizovano, svi mrze jesen. Valjda tada moraju da mrdnu dupetom i urade nešto, nakon što su, tokom leta, plandovali ili barem letovali (odmora, realno, nikad dovoljno, iako letovanje prezirem kao instituciju). Društveno je prihvatljivo biti super raspoložen kad je sunčano i kada ima preko trideset stepeni, iako bi se svi najradije poizvrtali pod klimama (Moždani drnč intended). S jeseni, svi bi se popeli na neku baroknu sliku, obukli tešku večernju toaletu i hladili se lepezama, kmečeći kako im je teško i aristokratski kolutajući očima iako čak nije ni sparno.

Jesen kiši realnošću, pa tera na introspekciju. Psihičku, nadam se, ne bih voleo da me neko iznenadi sopstvenom kavurmom. Jesen, ujedno, znači, da je leto prošlo (ma je l’?!), kraj odmora, letnjih sezona, programskih šema sačinjenih od repriza… Sa’ će oglasi za stanove i kuće, sa’ će konkursi za posao, sa’ će poslednji voz za ostavljanje zimnice, sa’ će manje saplitanja o ljude po kući a više na ulicama, nova pozorišna sezona, nove kompenzacije, novo kašnjenje plata, strah od novih štrajkova…

Introspekcija mi baš i ne ide. Psihička. A društveno je prihvatljivo biti introspektivan u ovo vreme. Možda bi trebalo da pređem na fizičku introspekciju (Bojanova kavurma intended)?

Ovom septembru, pa i potonjoj jeseni, bolje bi bilo da budu dobri.

Za početak se treba naspavati.

I gledati serije.

Jer, ja sam samo jedan mali, neshvaćeni dečak koji nikad nije imao vremena da pogleda Futuramu. Ni Lost. I možete me mrzeti zbog toga.

Društvo za zaštitu životinja i životne sredine Smedereva osnovano 19. januara 2004. Jedan od osnivača i prva predsednica Društva bila je moja majka, Vesna Arsenović. U pokušaju da budem geeky (nikada dovoljno), 2005. godine sam zbudžio prvi sajt Društva, koji jeste bio suv HTML, ali je pružao osnovne informacije o organizaciji. Naslovna strana bila je ažurirana barem jednom nedeljno, budući da sam tada bio u geografskoj poziciji da teram ljude da pišu vesti (a i, ruku na srce, tada bejah malo integrisaniji i upućeniji u sve što se oko tog udruženja dešavalo).

Prečeste selidbe i meseci bez Interneta uslovile su da odustanem od sajta. Budimo realni, menadžment organizacije bi se setio da zapravo ima internet prezentaciju tek kada bi ih neko gnevno pozvao i rekao im da ga nisu ažurirali poodavno, ali to se dešavalo tek dva ili tri puta godišnje. Njima to nije trebalo, jer se u njihovo vreme moglo i bez toga. Yeah, sure.

Knjiga je, ubrzo, spala na dva slova, jer, uprkos akciji masovnog učlanjivanja ljudi u Društvo, koja je svojevremeno, zajedno sa potpisivanjem peticije za  izgradnju Azila, sprovedena na gradskom trgu, novi članovi mahom na pristupnice nisu upisivali svoje imejl adrese, već uglavnom telefone i to – mobilne, pa sazivanje članova na sastanak nikome nije padalo na pamet (Jeste, još i račun da pravim?!).

Budimo realini, u godinama koje su usledile, ono malo ljudi koji su nenametljvo talasali smederevsku opštinu, ipak je postiglo nešto. Ukinut je šinteraj, o jezivim stvarima vezanim za napuštene pse u Smederevu pisale su novine (ranga „Kurira“), uslovi u Azilu – na mestu nekadašnje kafilerije – poboljšani su, doduše, ne preterano, ali sistem je ipak, sistem.

U međuvremenu, ponovo se stvorila potreba za prisustvom na Internetu. Jedna devojka je, tražeći svog psa, obišla Azil, skandalizovala se viđenim uslovima i napravila grupu na Fejsbuku koja se isprva zvala „Azil u Smederevu“, a sada joj je promenjen naziv u ime Društva. Prošlog leta, nakon što sam postavio nekakav začetak prezentacije Društva na arsenovic.net, tadašnja predsednica je dala novac za domen, hoteći da se sajt zove Lunja – da bi asociralo na psa koji lunja i traži dom. Od starta koncipiran kao mesto gde bi se smenjivale vesti vezane za azil i aktivnosti društva i fotografije pasa za usvajanje, Lunja je bio sporadično ažuriran. Jednom u dva meseca, predsednica bi napisala kakav politikantski proglas gde bi bilo boldovano više od 50% teksta, sa fokusom ili na opšte (uslovi su loši, uslovi su užasni), ili na previše pojedinačno (dobili smo dobermana – doberman je uginuo, čestitamo bivšem gazdi), od čega nije bilo, realno, nikakve vajde. Devojka sa početka paragrafa imala je ideju kako da sakupi priloge za Azil, ali, nemavši dovoljno vremena, nudila je pomoć mahom u organizaciji volontera. Pošto se najpre nije javljala na telefon (ne zovem brojeve sa kojih imam propuštene pozive osim ako nisu iz Smedereva, a svaki poziv je propušten jer su mi isključeni tonovi), a potom uspešno izbegavala moguće radne kafe i sastanke, trebalo mi je nekoliko meseci da joj objasnim da volontera, zapravo, nije bilo, već je postojala samo ogromna tabela sa imenima članova od pre tri-četiri godine. Predsednica (ili tada već bivša predsednica?), nakon što joj je objašnjeno da zapravo postoji lozinka, a ne može bilo ko na internetu da piše po bilo kom sajtu (nisam video da ona piše na sajtu Njujork Tajmsa, zar ne?), izjavljuje da je ona platila domen i da je sajt, stoga, njen, te joj šaljem šifru za WordPress i sajt tone u mrak, ponovo.

Potom se pojavljuje još jedna aktivistkinja, i Azil postaje jedna od tema emisije Mire Adanje-Polak, krajem januara. Ljudi reaguju, okupljaju se na Fejsbuku (u grupi „Savest“), organizuju se odlasci do Azila, sa odnošenjem hrane i posuda za vodu… Stariji članovi društva kukaju kako su, zapravo, očekivali da se manje protestuje, a više zasuku rukavi i fizikališe po psećem izmetu, ali ne dozvoljavam im da budu glasni u tome jer se, zaboga, nešto napokon pokrenulo i jer ni ja ne bih ono malo slobodnog vremena (uglavnom jedan dan vikenda) trošio na nešto što, ruku na srce, ni ne znam da radim. Retroaktivno rešavam da pogazim principe i, u saradnji sa aktivistima, kačim vesti na sajt relativno redovno, do perioda kada nisam imao vremena ni da spavam. Uz to, ljudi nisu mogli da shvate da ne mogu da pratim dve ili tri fejsbuk grupe svakodnevno, već da mi moraju slati vesti za sajt na mejl. Valjda im zahtev nije zvučao dovoljno razumno. Trećoj aktivistkinji, koja je obećavala, pravim pablišerski akaunt i dogovaram se sa njom  koje bi stranice sajt još trebalo da ima. Ona kači nekoliko vesti a potom nestaje, i otvara novu imejl adresu Društva umesto da me pita za postojeću.

Fejsbuk aktivizam je, u međuvremenu, došao dotle da na Fejsbuku postoji nalog Smederevski psi. Koliko pratim, zaštitarka iz Beograda koja vodi ovaj nalog, posredstvom njega, zapravo, i uspeva da udomi poneku životinju. Ipak, više stvari je problematično u vezi sa konceptom. Objave o psima koje treba udomiti trebalo bi da za cilj imaju ljude izvan one grupe koja je već nešto uradila ili je povezana sa Društvom ili Azilom na bilo koji način. Šta znači što me ona taguje u note-u o tome kako su Azilu potrebne kućice za pse?! Mislim, ja to već znam, i sigurno bih javio, ako ništa drugo, svojoj kevi, ako bih mogao nabaviti koju. Za takve objave treba da postoji sajt. Onaj ko hoće da se informiše o bilo čemu u vezi sa Azilom sada na raspolaganju ima dve grupe na Fejsbuku i jednog korisnika suludog imena (Smederevski Psi wants to be friends with you on Facebook?!) a sva tri entiteta vode različiti ljudi, koji, opet, nemaju direktne veze sa menadžmentom Društva za zaštitu životinja, i između njih je transfer informacija veoma selektivan!

I onda me još majka, koja je barem upućena u problematiku hostinga i domena do određene mere, pozove da mi kaže kako joj je neko rekao kako sajt mogu da otvore kao blog i onda ne bi plaćali ništa. Postojeći sajt jeste blog, samo je instalacija WordPressa kod mene na serveru, a domen biste i ovako i onako plaćali, tu-tu-tu

Znam, neko će reći – kada toliko pametujem, neka odem i sredim stvari sam. Razmišljao sam o tome, i verovatno bih to uradio da mogu da uzmem par meseci slobodno.  Dokle god je najveći problem pojedinih što je kuče koje je otišlo za Novi Sad imalo buve, ovu priču smatram iluzornijom no pre nekoliko godina.

Edit: Domen nije obnovljen iako sam ih uredno obaveštavao prethodnih mesec dana. Poslednje što sam čuo je da hoće da menjaju ime sajta.

- Pustio sam da se stvari raspadnu.

- Spremao sam morske plodove.

- Skupljao sam sitninu sa poda.

- Nisam uključivao računar jer mi je internet postao retardiran.

- Lažem, uključivao sam drugi računar koji je, nakon višegodišnje verne službe, rešio da izađe iz ormana i objavi da je celog života želeo da bude… televizor. I Italijan, ali ta priča je prilično hard(verska).

- Našao sam tokene od prošlog Exita tek kad je ovaj Exit prošao.

- Pustio sam da se moj život susretne sa samim sobom. Pozdravili su se u zagušljivom haustoru, a onda su razmenili brojeve telefona i nastavili da se pretvaraju da gledaju svoja posla.

- Tvitovao sam.

-  Eksportovao sam sve kao PDF i ljudi su me psovali zbog toga.

- Stekao sam utisak da neko živi ispod mog kreveta.

- Bio mi je isključen mobilni telefon i osećao sam se kao da sam nag.

-  Propustio sam prijavu ispita.

- Stavio sam mikser na listu za kupovinu.

- Prestao sam da se radujem krastavcima jer ih to čini gorkim.

I tako, ponekad se pitam čemu Paramparčad[dot]kom zapravo služi. Nekad imam toliko ideja da hoću da otvorim zasebne tematske blogove, ali za početak pišem tekstove unapred i scheduleujem ih, a nekad ne pišem ništa nedeljama. Onda ubodem neki tekst kao onaj članak o blogovanju [hvala svima za RT-ove i ostale sitne radosti], a u međuvremenu zaboravim da, pošto sam promenio temu, dodam i kod za Google Analytics i onda pik u posećenosti ne ostane zabeležen a unapred sam se radovao da će barem blog da mi pruži koji gram ego boosting-a. No, i takvi tekstovi ostanu praćeni ovim nepoentiranima…

Vodim jutarnji program ovih dana. Indeksi i Kemal Monteno su zvučna kulisa. Ja jedva dočekao da ponovo vidim žarku crvenu lampicu podignutog reglera, pa se ne žalim. Samo mi listanje štampe ponekad ide na nerve. Šuškam njom da bi se čulo da radimo uživo. U Kuriru pisalo da, ako jedemo pljeskavice, naši potomci neće imati poneki organ. Nadam se da moje potomstvo neće nemati bubrege, ako naslede moju preduzimljivost samo prodaja dotičnih organa može da ih izvuče.

I ozbiljno razmišljam da počnem ozbiljno da razmišljam. Ali to nije zdravo.

I tako, domen paramparcad.com je krajem prošlog meseca napunio godinu dana. Kažem domen, ne i blog, pošto je blog postojao i ranije u različitim formama i na različitim adresama: štaviše, nemam blage da li da ovo računam kao novi blog ili samo pretakanje starih…

Prvih nekoliko godina svog druženja sa mrežom svih mreža, uglavnom sam koristio samo imejl. Leta gospodnjeg 2003. počinjem da visim po forumima, a blog kao formu izražavanja počinjem ozbiljno da shvatam tek 2006. godine. Tome su doprinele i fantastičan interfejs i opcije koje je nudio My Opera Community, gde su u blogove inkorporirani i foto albumi te razni korisni servisi. Uz to, dotično mesto je i dalje jedna od oaza normalnih blogova na internetu, ako gledamo raznolikost ljudi i o čemu oni pišu. No, mana: gomila stvari o kojima bih pisao ne bi bila zanimljiva nikome van srpskog govornog područja, a blog je, iz očitih razloga, od starta bio na engleskom. Tamo i dalje postoje blogovi koje redovno pratim, a sa nekim od tih ljudi sam (bio) i dalje u kontaktu putem različitih instant mesindžera i društvenih mreža. Obitavah na tom komjunitiju bar dve-tri godine, i bila je to prva stvar na koju sam se logovao kada asistent na Informatičkoj pismenosti nije gledao u mom pravcu. Eh, to su bili dani…

Kako god, falilo mi je čerečenje reči i na srpskom jeziku. Na nadlanu.com ekipica je bila fina, ali moj tamošnji blog nije doživeo više od trećeg posta, kao ni raniji pokušaj blogovanja na blog.hr, gde sam takođe želeo da se zamislim nakon čitanja bloga jednog svog prijatelja, koji i dalje preporučujem iako nije ažuriran dosta dugo.

Četvrti blog je ponovo bio na srpskom, ali sam, prilično isfrustriran i blago neurotičan, u tamošnjim tekstovima  prosipao intimu u većim dozama; blog je menjao lokacije i, na kraju, kao nešto previše emo, pao u zaborav (barem moj). No, nešto je preživelo: najstariji tekstovi na Paramparčadi zapravo su kopi/pejstovi najmanje prsnutih tekstova sa četvrtog bloga, a mislim da sam sačuvao čak i originalne datume.

Ovaj blog egzistira od pre dve zime, kada mi je na poslu bilo dosadno, pa sam, u trećoj smeni, krenuo budžit’ sajtić gde bih kačio stvari koje uradim pa ih mislim ozbiljno (što se, po svemu sudeći, ne dešava previše često), najpre na besplatnom domenu. Kao poddomen toga, nastao je i blog, koji je, nakon izlaska iz faze testiranja i cimanja sa prolupalom bazom i transferom na plaćeni hosting, postao poddomen na mom, šatro gistro ovo ono, zvaničnom/matičnom sajtu. Ipak, kako se to vezivalo za prezime, a ja sam hteo da se opustim, se#em i hejtujem, trebalo je smisliti zaseban domen. Tu su usledili problemi. Stari nickname (neću ga navoditi) kao domen nije registrovan ni u jednoj varijanti, ali nisam želeo da ga koristim zato što je iskompromitovan (i to ne od strane moje malenkosti, ali to je već neka druga priča). Setivši se Lososa sumnje, nažalost nezavršenog romana Daglasa Adamsa, čiji naziv mi je, inače, postao korisničko ime na mnogim mestima (jer je knjiga blejala na stolu dok sam pokušavao da, nakon masivnog hakovanja, pootvaram nove naloge svuda gde me je bilo – opet druga priča), palo mi je na pamet da bi blog mogao da mi se zove „Žestoki vetrovi“. Tako se zove mačka kojoj fali polovina, a to piše i na tabli pored puta u Rouzvelu, u Novom Meksiku – dobro, iznad toga, malim slovima piše „mogući“. Sad, ljude je to asociralo na digestivne probleme mnogo više nego mene, pa sam od zamisli odustao… I vraga, gustywinds je skoro svuda bilo zauzeto. Jedino što bi oslikalo moju viziju sopstvenog života (ah) je odneto… žestokim vetrovima, i onda se čekalo još nekoliko nedelja. Sebi sam za rođendan poklonio domen koji nije trebalo da ima nikakve veze sa grupom Darkwood dub, a koji mi je ipak namestio određenu dozu samoprojekcije (patetika, jebiga).

I, evo nas ovde. Ne hejtam koliko bih želeo, ne teoretišem koliko bih želeo, ne kuvam koliko bih želeo… tako da mislim da ovo mesto čeka bolje dane. Tipična je svaštara, tako da ga ljudi ne mogu pronaći ni po čemu posebnom, ali uvek ima bisera. Evo najzanimljivijih upita koje su ljude na ovo mesto doveli sa pretraživača – bilo bi ih i više da sam se setio Google Analyticsa malo ranije, ali ne, koristim ga tek od februara…

nekrofilija
pa, dobro. ima nas raznih? samo neka je kulturna.

danijela gudovic
danijelu gudović pomenuo sam samo u tekstu koji je predstavljao čistu fikciju i iskaljivanje frustracija hlebom i igrama u izvedbi savremenih srpskih medija. malo potom pročitah da bloger ne sme neistinu da piše pa se ujedoh za sve prste korišćene u kucanju tog unosa i ponadah da će ljudi da shvate da je reč o… pa, samo frustracijama. protiv pomenute danijele nemam ništa, osim što je, zaista, u svakoj emisiji, barem kod nas,  govorila nek sluti na radost i strpljen-spašen… ali dobro, to joj je trejdmark.

seks sa konjima
nikad me zapravo nije privlačio ni u kom obliku, mada, otkud znam… možda bi trebalo? O_o ako je neko probao, neka javi.

bari sta znaci na englekom
kako „bari“… kao bury ili…?

da li su pirati preziveli
jesu, svakako, eno ih u somaliji. o piratima u srpskom etru bih, doduše, imao reći štogod, ali to planiram i da uradim u nekom trenutku…

fejsbuk od milana dajeli jovan
ne znam da li ga daje, i kome…

idea bus koji vozi
meni ne treba bus do idee…

kišna glista diše
u to ne sumnjam.

ksenija pajcin nekrofilija
neki dan nakon ksenijine smrti, ušao sam u tv realizaciju firme hraniteljke. išla je emisija u kojoj je gostovala ksenija pajčin. u trenutku kada je dotična izgovorila „kazaću te kod filipa“, okrenuo sam se i otišao. jezivo. bre. mrš.

lesinari video

napupila

nekrofilija video
da bude najgore, pitam se kako meni nikad nije palo na pamet da tražim ovako nešto O_o i’ve seen things. i’ve seen them with my eyes. na snimcima, da…

sta ad stavim kao status na fejsu
ok, da li ljudi zaista postavljaju sebi ovo pitanje?!
i zašto bi tražili statuse za svoje profile na društvenim mrežama – po internetu?!
nikad neću razumeti mlađe generacije…

sta je bosiljak

sta je drustvena moc

sta je tviter
moram priznati da sam se ogrešio o tviter. ipak, odgovor na pitanje šta je, k vragu, to nije lako dati, i svoje viđenje tog problema ću takođe obnarodovati u zasebnom tekstu…

sta znaci ever

sta znaci ime amanda
latinskog porekla, znači „voljena“. valjda. davno bila srednja škola.

sta znaci majspejs

treba li mi plejer da bih slusala muziku sa interneta
hiperpragmatično, bre.

u srbiji se trosi belog luka
ne znam da li me uznemiruje činjenica da je ovo verovatno bilo u vreme neke od gripastih nam panika (sećam se i serijala fotografija gde se na nekoj nalazio beli luk kao univerzalni lek)… ili me uznemiruje genitiv.

treba mi neko da mi pokaze dalji put
to treba i meni, zapravo. O_o ko prvi nađe, neka javi.

statusi za lepe veze
čekaj… molim?

miki i sila crtani rtes
hm… er-te-es može zadati ljudima probleme da ga zapišu… no, ovo „sila“, iako je u pitanju šilja, podseća me na hi-mena sa titlom koji je bio toliko spljošten da je moj deda, kada bi mi ga čitao, ši-ru, koja je nekim slučajem transkribovana kao še-ra, usled spljoštene kukice, uvek čitao kao – sera…

ne podnosim ove fejsbuk veze
ni ja! a one tamo su još gore!

prica o kmetu i simeonu
slatko

toliko za sada. nek mi je srećan blogerski rođendan sa zakašnjenjem.

- Multitasking ne postoji.
- Marfi je prisutan svakodnevno, ali kada putujem negde, jebe me kao da me nije video mesecima.
- Onog meseca kada nemate para ni da jedete, skontaćete da obnova domena ipak nije sledećeg.
- Transkripcija je seksualna radnica.
- Veš mašine takođe.
- Ako odlažete stvari, odložićete ih do trenutka kada budete imali pametnija posla.
- This is the end of the world as we know it.
- Exiiiiit.
- Multitasking ne postoji.

E sad, ovo verovano ni nema preteranog smisla. No, ni ne treba da ima. Smisleniji post dolazi sutra. Stay tuned.

Znali smo unapred da je kraj bombardovanja blizu, ali ono – navuče se čovek na adrenalin, navuče se dete na režim bez škole pa makar se tu i tamo isprepadalo i tripovalo da vidi teledirigovane projektilčiće kako lepršaju na povetarcu ili lokatore od orošenog prolećnog cveća po dvorištu. Posle bombardovanja nam izmislili da idemo da se družimo u školi, izeš ga, bilo je predosadno, i stvarno mi se nije čvarilo do škole tih pet dana da bih otpadao sa decom s kojom već tada nisam imao o čemu da pričam. Bio jednom pa onda shvatio da ću godinama kasnije shvatiti da sam sociopata, i rešio da sedim u senci oraja do kraja leta, ali sam na kraju sedeo pod jelama jer su bile na severnoj strani dvorišta, a leta su postala nepodnošljivo topla, radioaktivna ili ne.

Idemo redom.

Javi meni otac, koji je tada bio rezervni poručnik, tog martovskog dana, da su avioni poleteli i da im treba oko šest sati da stignu do nas. Majka me pošalje u Rodić gde sam skontao da nismo samo mi imali tu informaciju. Uveče blejimo u RTS i, na njegov znak, gasimo svetla. Još nam niko nije verovao da je vazdušna opasnost, u celom gradu radile su sirene samo na kasarni koja je bila nama iza ćoška, zovemo rodbinu po centru a ona pogađa koji nam je moj. Komšinica me upregla da zovem njene u Crnoj Gori, linije bile u prekidu kao za Novu godinu. Sutradan, keva sredila suteren, u koji smo se spuštali u pratnji setera, koji su mi, ležanjem pored kreveta, stvorili naviku da češkam nešto dok spavam -  koja danas prilično iritira ljude sa kojima legnem u ovom ili onom kontekstu. Nekoliko dana kasnije doselila se i moja kuma (da, ovaj antihrist je kršten), kojoj je ovo svakako bilo podrumastije od podstanarstva, i koju sam tada prvi put u životu čuo da psuje. Ipak, i sada se refleksno ujedem za jezik kada pred njom kažem da me je nešto, recimo, pojebalo.

Ako ne gledaš TV, mogao si da biraš: brabonjci PVO,  eksplozije na horizontu, čkiljenje struje iz dalekovoda nemoćnih pod kasetnim bombama… Kada su roknuli Jugopetrol, celo Smederevo je bilo narandžasto i iskričavo, vrata od kupatila mi se otvorila s treskom a taman sam bio skoro pri kraju… Lokalna televizija pobegla je iz obdaništa (odakle je, inače, emitovala) u hotel, parada zbunjenih lica ispred ižvakanih scenografija. No, puštali su filmske maratone noću, po pet filmova od ponoći. Tako sam pogledao mnoge stvari, uključujući „Let iznad kukavičjeg gnezda“. Crveni aviončić u uglu ekrana je valjda delovao u sprezi sa nazivom filma. Džek je, kako god, umro, a avion je ostao do ranih jutarnjih sati.

Otac mi otišao u vojsku, dežurne tetke (od kojih su mi neke i bile tetke) mu, po meni, poručivale da nas čuva, a mene mrzelo da objašnjavam da je on samo intendant. Kako god, skontao je da ima PVO jedinicu podno brda na kojem mu je plac, na Orešcu, i hteo da me vodi da vidim kako to izgleda, ali kevina paranoja je oduvek bila jača. Ipak sam nosio čuveni Target bedž i blejao po mitinzima, od kojih je prvi bio kul, drugi je bio sranje bez reda i smisla i sa izlupavanjima govornika, a posle bih svratio na svakih nekoliko nedelja. I ovako i onako je odložene prenose svake večeri emitovala gore navedena lokalna televizija. „Srcem za otadžbinu“ me je asociralo na komunistički nastavni kadar, i prosto sam mogao da zamislim to kao temu za pismeni, u rangu pripadajućeg domoljublja. Lokalnom čelniku SPS-a dodelili satelitski tanjir, ali ni sam nije znao šta će mu, jer engleski ni da bekne. Jedino su ponekad slušali vesti na srpskom radija Dojče Vele, koje je sekretarica namerno prekrstila u Dojke Vele. Radio Smederevo je najpre imao uključenja u program kad god je mogao, potom su ih opomenuli pa su se malo smirili, ali i dalje su bili daleko korisniji od većih medija koji su bili više pod šapom vlasti i cenzure. Te godine su eksperimentisali i sa računarima koji su olakšali puštanje svega, pa i maski, i kao rezultat toga – preterivali su sa maskama, naročito u gluvo doba noći kada javljaju šta je pogođeno i ima li poginulih. Moje je bilo da šacujem gde ima onih debelih baterija za radio-kasetofon, i kao za inat, uvek bih video da ih ima kod Albanaca, čije bi radnje i trafike uglavnom bile razlupane u roku od dvanaest sati od moje izvidnice, pa smo redovno ostajali kratki. Pod svetlosti sveća uzeo sam da pravim novine, zvale su se „Ovokućne novosti“ („izdavao“ sam ih periodično i u narednih par godina), i tako zacementirao svoj put ka ćoravom piskaralu. Sestra i tada novopečeni i još nezvanični zet su se kačili na internet i skidali neke velike tabele za koje znam da su imale neke veze sa bombardovanjem, kao i sve tih dana. Na njihovoj pentium dvojci, godinu dana kasnije, nastavio sam da se razvijam u sociopatu, ali to je neka druga priča. Struje kasnije nije bilo i po par dana, ali dani su bili taman dovoljno dugi da mogu da sedim u dvorištu i čitam – ruku na srce, sve negativne aspekte odsustva električne energije, kao što su grejanje vode na šporetu na drva i potom lončiranje usled neupotrebljivosti tuša, apsolvirali smo malo ranije u toj dekadi.

Nato je bacao letke na perfektnom ćiriličnom sprskom, koje mi niko nije dao da sačuvam, iako sam hteo. Pričalo se da su umočeni u neko hemijsko ili biološko oružje. I moj deda je pričao da ne uzimam tuđe hemijske olovke jer su, možda, bombe. Govorkalo se i da NATO emituje neku propagandnu televiziju, ali u kući smo oduvek hvatali samo RTS i lokalnu.  I dalje se pitam čija propaganda je bila gora.

Radovali smo se kada je oboren nevidljivi, a još više što smo mogli i da ga vidimo, i gubili se pevajući Volimo te otadžbino naša – iako sam već godinu dana kasnije zaratio sa nastavnicom srpskog jer sam se deklarisao kao kosmopolita kada je ona htela da nam nametne rodoljubivi sastav kao nešto podrazumevano i bogougodno.  Verovatno karmički, od bombardovanja sam vukao i probleme sa kožom – pustiš me napolje na više od pola sata i ruke mi ispucaju do krvi; rečeno mi je da ne smem da ih izlažem suncu, kiši, vetru, snegu, prašini… i svemu ostalom što može da se nađe unutra i napolju, mackao sam se melemima par godina i imao jedini neposredni razlog da im mater agresorsku. Oni hrabriji su skupljali gelere, ogrebao bih se za poneki, i pokušavao sam da slikam njima izrešetane kapije i garaže, ali sam tek na kraju bombardovanja shvatio da je fotoaparat bio potpuno neupotrebljiv.

Nakon bombardovanja, ispoklanjali su nam ocene, oni na kraju školovanja upisivali su se dalje bez prijemnog ispita, čak dve radio stanice iz Požarevca puštale su samo stranu muziku, a mediji su toliko naduvali pomračenje sunca da  smo ga se plašili gore nego bombardovanja… zamračili smo prozore i polegali pod stolove i onda se pitali zašto nam se Evropa smeje. Šta, uopšte, hoće ta Evropa…

Kasnije te godine, shvatio sam i da postoje nezavisni mediji  koji hoće da nas vode u tu Evropu, a godinu dana kasnije sam se ponadao da će se to i desiti u neko skorije vreme.

Suteren je, dve nedelje nakon bombardovanja, ponovo postao smrdljiva, memljiva rupa, prepuštena seterima koji nisu stvorili naviku da ih neko češka dok spavaju.

Tako to ide.

Ponekad.

Tvrdoglavo je bio tu i kada su svi uveliko kupovali „Stojadine“ i „Jugiće“, i kada su oni elitniji vozili „Lade“. Sve troje sam mrzeo. Izgledali su mi previše natmureno, dok su njegove oči, mislim, farovi, i branik – gotovo pravili smešak. Da, i danas ponekad automobilima zamišljam lica.

Oni iskusniji hvalili su se kako su iz njega, svojevremeno, dok su svi zajedno – uključujući i njega – bili mlađi, izvlačili – za to vreme, i te uslove – basnoslovne brzine. Ja nikada nisam mogao da ga zamislim kako juri autoputem, kada ne bih to posmatrao sa suvozačevog sedišta. Oni malo viši kukali su kako, kada sednu, nikada nemaju gde da stave noge, ali ipak bi se primirili kada bi se našli u njegovoj blizini. Zahtevniji su mu zamerali što ga obično nisu mogli pretovariti koliko su hteli, pa su se neprestano raspitivali ko mu može nakačiti krovni gepek. Oduvek zamišljah stvari kako ispadaju sa njega, ma koliko dobro privezane bile.

Generalku je doživeo tek u dvadesetoj. Vala, i zaslužio ju je. Komšijske „peglice“, kojima je, laici su smatrali, bio glavni konkurent, odavno su već bile na nekom otpadu. I one su bile ružne. Mrštile su se. No, nijedna generalka nije mu mogla srediti prozore. Pucala je, vele, sajla, ali to ni sada ne mogu da zamislim. Vrelih letnjih dana, jedinu ventilaciju pružala su leptir-stakla. Nekako sam očekivao da se ti delovi prozora – ili ćemo ih posmatrati kao prozore same po sebi? – otvaraju i na svim drugim automobilima, ali… džabe. Zato je on u mojim očima bio još superiorniji. I još uvek se smešio. Pričalo se kako je mogao do Italije ili Grčke, i nazad, nekada. Sigurno bi mogao i tada. Po Srbiji se odlično snalazio.

No, bio je odveć star, i, priznajem – ali ponekad – trebalo mu je pridavati više pažnje, a za to nije bilo dovoljno vremena, a ni para. U svojoj dvadeset četvrtoj godini, kasnog proleća 2004, uveliko u prvoj deceniji dvadeset prvog veka – kojem se dugo trudio da pripada – i oko dvadeset godina nakon što je i poslednji njegove sorte proizveden, zvanično nas je napustio.

Ulice su pune nečeg boljeg i novijeg. Naučili smo i šta znali leasing. Aktuelnog „Fijata“ izvozimo. Ali ponekad, samo ponekad, ulicom prođe neka veoma sređena „Zastava 750“. „Fića“ nekog zaljubljenika, koja, verovatno, sada izgleda bolje nego što je izgledala kada ju je kupljio. Osmehne mi se i ja joj uzvratim.

I onda se zanosim kako ću i ja kupiti jednog. Da me želja mine. Neka stoji, pa ću doterivati jedno po jedno.

I onda – odustanem.

Ali, nedostaje mi.

Priznajem.

Ponekad.

Stan Broj Nula Zarez Pet, Beograd. – njime ću se pozabaviti kada se ponovo bude pojavio

Kuća Broj Jedan, Smederevo. Mesto na kojem sam proveo najviše vremena do sad, u pet ari džungle, a oko džungle – Crnogorci, Crnotravci i ostale životinje, među kojima i poneka domaća. Vojna lica, mafijaš nakoso prekoputa, raznorazna vatrena oružja, i poneko hladno – koje bi mladunče komšijsko uzelo dok mu preci gledaju na drugu stranu, pa jurilo njime decu po poljančetu. Poljanče je u drugoj polovini devedesetih dobilo (betonski) teren za… sportove, najšire shvaćeno, more like dranje kolena, i nasumično nabacane ljuljaške, klackalice i tobogan oko njega. Fino je tu bilo dok nisam postao sociopata, ostajalo se tamo do kasno u noć, mlađa komšijska deca su tamo palila vatru i u nju bacala mačiće i poneko pseto… A motao se i neki agresivni, poveliki i mentalno zaostali klinac koji me je oduvek plašio, valjda zato što je bio agresivan. Onda su, u međuvremenu, komšije počele da nam truju životinje, a kad je nastupila finansijska kriza (koja i dalje traje), kuća je počela da propada i zbog toga se prodavala četiri godine. Jipijajej, kulj, stan – i ovako se sve dešavalo u gradu.

Stan Broj Jedan, Smederevo. Lepa zgrada, nova, kajsijasta, tridesetinešto kvadrata, šatro jednoiposoban. Avangardne arhitekture sa sve trapezoidnom kuhinjom, pilastrom u dnevnoj sobi, stepenastim zidovima i prilično neupotrebljivom terasom, te nameštajem koji je samo prenet iz kuće koja je imala oko devedeset kvadrata korisne površine. Savremeni sistem ventilacije donosio je u naše kupatilo miris iz kuhinje iz stana broj šest (uglavnom su jeli pasulj). Visoko prizemlje, odmah iz hola zgrade, koji je većim delom vremena bio prekriven komšijskom obućom (imaju brojnu familiju). Onda je moja majka na tom i takvom prostoru zapatila desetak mačaka. Stan se prodavao nekoliko meseci.

Stan Broj Nula Zarez Pet, Beograd. Njime ću se pozabaviti kada se ponovo bude pojavio.

Stan Broj Dva, Beograd. Karaburma, ali onaj deo prema Mirijevu. Dvoiposoban. Sa cimerima. Spavao u dnevnoj sobi, povezanoj s kuhinjom, u kojoj je cimerka uglavnom imala poriv da kuva oko tri ujutru, jednom me je budila da joj izrendam nešto. Zbog perioda između Stana Broj Nula Zarez Pet i Stana Broj Dva, te raznih drugih problema o kojima sada ne bih, fejlujem faks pa se vraćam u…

Stan Broj Jedan, Smederevo, na dve nedelje i odatle se selim na mesto poznato kao

Kuća Broj Dva, Suva česma. Suva česma je vikend naselje deset minuta hoda od opštine Grocka, kroz njivu. Tako se zove zbog suvih česama, svakako. Radio sam u Smederevu, ali je buseva na toj relaciji bilo na svaka četiri sata, pa uglavnom nisam stizao da radim ništa drugo, a imao sam tako divne planove… Nemojte, elem, pokušavati da zagrejete 120 kvadrata. Uspeće, ali ćete primiti račun za struju od šesnaest hiljada pa na više. I nemojte uključivati računar ako znate da struja do vas dolazi kilometrima nadzemnog i prilično lelujavog kabla. Začudo, dajalap je tu bio brži nego u gradu. Prvo mesto gde sam sproveo svoj ideal uređenja prostora, parket bez tepiha, žaluzine bez zavesa, mnogo drveta i prostran pod.

Kuća Broj Tri, Vikendica Zapravo, Landol. Jedan od mračnijih perioda. Za razliku od dosadašnjih lokacija, nije imala kuhinju (tri meseca konzervi), ni bojler (lonče moje mladosti), i, zamislite – struja je do nje stizala kilometrima lelujavog nadzemnog kabla. Ako, ne daj bože, izađem, ne mogu ništa da pijem jer mi trebaju pare za taksi za povratak. Alternativno, gledam da zaginem do šest ujutru.

Stan Broj Nula Zarez Pet, Beograd. U dvonedeljnom tajmautu od Kuće Broj Tri, Vikendice Zapravo.

Stan Broj Tri, Novi Sad. Dupleks uglavnom bez svetla, sa nasleđenim telefonskim manijakom i, kasnije, neispravnom bravom. Ono najzanimljivije sam već napisao.

Stan Broj Četiri, Novi Sad. Sećate se Ranča prokletih iz Srećnih ljudi? E, tako nešto. U strogom centru, doduše. Betonski pod sa itisonom. Vrata od ostave, koja ne dihtuju, i gde je stalno otvoren prozor. Ludačko grejanje kompenzuje, donekle. Tanki zidovi, plašim se i da udahnem a kamoli nešto drugo.

I, dobro, šta sa Stanom Nula Pet? Ništa, biće prilike da pišem i o njemu. Možda ga jednom i nasledim.

I, dobro, kuda sada? Postojala je prvoaprilska (hm) varijanta za preseljenje, ali kako to obično biva, pozajmio sam novac za selidbu i onda ispušio za istu.

Seliću se ove godine.

Bolje bi mi bilo.

- E, super što si to izmontirao nakon što si petnaest sati bio na poslu, no, sada kada si prešao na sledeću stavku i ovaj prilog već stavio na net, moramo da ti kažemo da je muzika previše vesela.
- Nije previše vesela, to je klasičan njuz instrumental, oni su obično upbeat. Uostalom, završio sam to, okačio na net, i radim sledeću stavku. A ako podloga bude bila tiša, čuće se kako ti krklja grlo.
- Nema veze, promeni je.
- U ovoj tački, to znači da moram skoro sve da radim ponovo. Biće sutra. Šta da stavim? Posmrtni marš?
- Pa ne, neki instrumental.
- I ovo je bio instrumental, pametnice, aj naučimo terminologiju pa onda montiramo… Staviću ovaj što mi se ne sviđa, a ti piši mejl Tijaniću da mu je muzika u Dnevniku previše vesela. Je l’ slušaš ti radio uopšte?
- Pa ne.

Slika 2

- E, pravimo Pauer point prezentaciju. Ako stavimo prilog, neće da im se pusti, a treba da ga stavimo.
- Šta ste tačno radile?
- Ubacili smo ga hiperlinkom.
- Hiperlinkom omg… Uh. Treba da zapakujete to kao za CD.
- Ali, slaćemo im mejlom.
- Nema veze, to je to. Znači ideš na pabliš pa pekidž for sidi… Brauzuješ gde ćeš da ga sačuvaš, maj dokjumenc, jebemliga.
- Stavićemo na desktop pošto ćemo da šaljemo.
- Okej… I sad kopi tu folder, i on će da radi neko vreme. Ako te pita du ju vont tu inklud linkd fajlz kaži jes.
- E, naša koleginica kojoj verujemo jer je šatro išla na neki piar kurs ali je ipak isfejlovala na više mesta oko tog priloga i koja je radila na televiziji ali i dalje ne ume da pročita nešto naglas kako treba kaže da treba da obrišemo njen juzernejm iz lokacije snimanja.
- Zašto?
- Pa, onda će opet da se pušta samo na njenom kompu.
- Reci joj da ne ser… ovaj, ne, neće, biliv mi. Sećaš se da samo ja tu nisam isfejlovao pre tri godine?
- Aha, dobro. I kako sad ovo da pošaljemo?
- Pa, zipujte.
- Šta da zipujemo?
- Ceo folder, aman!

Slika 3

- E, u uputstvu piše da razmak između paragrafa treba da bude šest tačaka. Mi smo stavile šest redova pošto samo tako može, ali to je strašno mnogo. Kako sad? Redove u tačke?
- Da, u vezi sa tim, stavite prored jedan i po, ako niste, i…
- Možemo da ti pošaljemo da ti to formatiraš?
-… desni taster, paragraf, spejsing, pa ono bifor/aftr, nula šest, šest nula, tri tri… kako god.

Slika 4

- E, završili smo prezentaciju. Možemo da ti je pošaljemo da vidiš je l’ radi?
- Ovaj, nisam kod kuće. Tek sutra mogu, ili noćas posle Noći muzeja. Ćao!

Poenta Broj Jedan: Ako si došao do fakulteta, a kamoli treće godine istog, a ne znaš da koristiš Ofis, to stvarno nije moj problem. I neću da učim Informatičku pismenost kao predmet sa tobom. Čak ne moraš ni da imaš kompjuter, ako si išta radio ikada, morao si da sedneš za neki. I don’t give a fuck.

Poenta Broj Dva: Posle se pitamo zašto je u Srbiji novinarstvo sranje.

Mane? Iako ima začuđujuće dobar i podesiv objektiv (za nešto takvo), isti se podešava po osećaju – a gleda se samo kroz tražilo, ne kroz sam objektiv. Ponekad fejluje u premotavanju pa daje zanimljive superimposed slike na bar jednom mestu na filmu. Brojač snimaka je tu samo zarad orijentacije. Pre okidanja, blenda se mora otkočiti, što zahteva određenu praksu i brzinu prstiju, ali nije mana po sebi. Kada se pripitomi, Smena 8M ima odličnu oštrinu, a u stanju je da zarobi suludo intenzivne boje. Naravno, ovo zavisi i od kvaliteta filma. Test film bio je konfekcijski „kodak“ od ASA200. Hoću da probam „kodak portru“, ali sve u svoje vreme. Kvalitetnih filmova za sada znam da ima iznad „Buhe“, u „Staklencu“ ih više nema, ako neko zna još neko mesto u Srbiji, javite.

Uspeo sam da napravim i fotografiju u zatvorenom prostoru bez blica, igrajući se dužinom ekspozicije, ali pošto se na istoj nalazi krš po mom stolu, nisam je kačio nigde.

Imao sam problema da skontam kako se film namotava pre vađenja pa sam ga jedno vreme vukao na silu… Nadam se da mehaničkog oštećenja nema (osim žuljčine na prstu i pomerenog brojača snimaka). Da ne biste ponovili moj fejl, razumljivo uputstvo nalazi se ovde.

Ceo album sa slikama – ponavljam, probnim slikama, koje su mi pokazale da još nisam zaboravio kako se ovo koristi, ali mi treba još prakse – i primerima svega što sam naveo, možete pogledati na ovom linku.