SNG
Imao bih šta reći glede Nove godine, ali ću to uraditi u formi samocitiranja:
Klik klik
Archive for the ‘Ljudizam’ Category
Doba… sadašnje.
Do pre godinu dana, tranzicija bila je izgovor za… sve. Upiralo se u nju prstom kao u krivca za otkaze, haos u obrazovnom sistemu, radno vreme, plate, privatizaciju… i sve ostale bauke jednog tako primernog, tradicionalnog, patrijarhalnog ćorsokaka društva kakvo je naše. Koleginica beše počela da piše kuvar iz doba tranzicije (gorko-slatku i, planirano, u nekoj tački budućnosti zabavnu knjigu recepata nastalih uz što manji kućni budžet), i nije joj loše krenulo; kako god, ta ista tranzicija joj je produkovala i mnoge druge životne nedaće, te ga nikad nije završila. Videh skoro da je neko drugi, nevezano, tu ideju sproveo u delo… i mislim da sam čak i listao knjigu. Kako god, poenta je: žrtve su padale. Nekako me je uljuljkala rezigniranost kojom su sijali stariji koji su me okruživali – zašto očekujem više, pobogu, pa u tranziciji smo! Iz prikrajka sam još bio entuzijasta. Naročito, moram priznati, kada se radilo o medijima. Napokon će etar biti očišćen, a kada ostane ono što valja, možda će i ljudi napokon apsorbovati neki drugi sistem vrednosti od onog u koji su se ušuškali još polovinom devedesetih…
Nije sve, ipak, prošlo tako sjajno. Od lokalnih stanica, opstale su uglavnom one koje su nastupale dovoljno tržišno (što znači da iole dubokoumniji program ne emituju u startu) – čast izuzecima, naravno. Sa regionalnim dozvolama se, valjda, prošlo malo bolje (mada, opet, rame uz rame: Boom93 iz Požarevca i Kan iz Melnice?!). Nadao sam se da će se u Beogradu moći probrati od lokalaca, ali ne… Smanjenje troškova se gledalo u startu. Često mi je žao što Idea FM nije ostala u etru, ali, kada se setim da su, dok su, pred gašenje, menjali poziciju na skali, već imali toliko redukovan program da uopšte nisu ličili na sebe… pomislim kako ih više ni ne bih slušao. No, ovo je već neka druga priča (hajde da se ne bavimo RRA)… Progutao sam knedlu i radio narodnjačke blokove jer su oni isplaćivali bar tri plate, entuzijastično gledao prve, trapave, iskrice novih nacionalnih emitera, i živeo sa svojim šarenim četvrtastim prijateljem u potrazi za radio stanicom koja bi me privukla na više od sat vremena dnevno… Ostao bez posla, stana, novca…
Ali sve je bilo u redu. U tranziciji valjda tako treba. I ovako i onako svima govorim da je selekcija sasvim prirodna stvar. U nameri da izbalansiraju što više faktora, mediji su uglavnom ponudili veoma polovična rešenja, pa sam u međuvremenu shvatio da nikakav reset kolektivne nam svesti ne mogu da očekujem… još. Dok sam se bavio nečim pametnijim, i devedesete su se vratile. Časna reč, prolaze pored mene na ulici!
A onda je došla Seka. Foksovo otpuštanje zvanično 40, nezvanično 120 radnika, honorarci počišćeni iz većih kuća… Radio Tri je, sa dolaskom novog direktora, uveo automatizovanu plejlistu sa veličanstevene dve emisije dnevno (i veoma dosadnim džinglovima nakon svake emitovane numere). Radio Fokus (koji zbog političke opcije koju propagira nikada ni nisam slušao) postao je još neslušljiviji zahvaljujući telefonskim kvizovima i naftalinskim narodnjacima (te potom promenama formata koje uglavnom nisu vodile nigde). Javni servis i SMS licitacije. Manje radio stanice još više gledaju smanjiti troškove emitovanja: sve se, tako, nasnimi tokom prve smene, onda se lista napakuje, i – ide sama (ako ne nestane struje) do sutradan ujutru. Još ako se glavešine povedu onim istraživanjima prema kojima se radio najviše sluša zbog muzike… Ne ostaje ništa drugo sem muzike i reklama. Na i dalje brojnim piratskim stanicama, praše muzičke želje – one legalne su većinom (čast izuzecima) – zaćutale, ma koliko malo da su govorile. Uostalom, imam i ja briga: kašnjenje plate, fakultetske dažbine, krov koji prokišnjava (obično na čist veš)… I sve je ovo u redu, jer je kriza.
Onda sam jedne noći potenciometar uperio ka Roadstar radiju, a na njemu je išla plejlista.
Onaj Roadstar koji sam upravo zbog živog programa slušao putujući po celu noć, ne bih li stigao ujutru na posao. Onaj Roadstar zahvaljujući kojem sam uvek ostajao budan, po kojem sam mogao sat da štelujem, i ujedno jedini radio koji je podnosila i moja majka!
Stvarno ću da se naljutim.
Da, na kraju, ne bude ovo samo žalopojka što se jedna radio stanica više ne oglašava na svakih dvadeset minuta: sigurno ste primetili kako, paradoksalno ili ne, niču televizije? Valjda po sistemu – dobro ide komšiji, dobro će ići i meni. Evo, i Tina Ivanović je otvorila svoj muzički kanal. Zanimljivo je da su se ranije po tom principu otvarale radio stanice. Tranzicija, ili prihodi od SMS poruka…?
Nama uvek treba hleba i igara. No, valjda će izgovori presahnuti u nekom trenutku.
(Ne)održivost?
Pisalo se, pričalo, a bogami i kukalo, kada je novosadski GSP uveo novi režim naplate karata. Tek tada sam postao svestan koliko se ljudi, zapravo, švercuje. Kupovina karata (ili pokazivanje pokazne, kako to Novosađani zovu) kod vozača, te ulazak samo na prednja vrata, u početku su pravili probleme i gužve, a onda su se svi što uigrali, što navikli. Nezvanično sam čuo da je na povećanju prihoda ove vrste moralo da se poradi jer je novac iz gradske slavine prestao da teče onoliko obilato; kako god, rigorozniju politiku naplate, uz incidente (u vidu fizičkog naselja, jer – ipak smo u Srbiji) prati(la) je i kampanja Red je/Zna se red. Hvale se oni kako je novosadski gradski prevoz među najtačnijima u Evropi, pa je još i klimatizovan, te kako su vozači kulturni i stručni (zaista, izgleda da su dobili direktivu i da budu ljubazni prema putnicima – lepo je kada vam se neko zahvali što ste kupili kartu, iako nemate mnogo izbora, i iako vas onda nerviraju oni tvrdokorniji primerci koji su večito natmureni). U kojoj meri šta od ovoga deluje, tek…
Radio 021 je saznao da je samo prvog dana akcije naplaćeno oko 4.000 evra više u odnosu na ponedeljak prethodne nedelje.
I tako, pošto nemam uvek para za taksi, a idem s kraja na kraj Novog Sada prilično često, kupujem karte. Ne pitajte zašto ne vadim pokaznu, duga je to priča. Smanjio kafu na poslu da bih kompenzovao manjak šverca po prevozu – i sve je u redu. Tek, pre neki dan, dok sam se laktao ne bih li ušao u autobus koji vozi prema kampusu, ne previše pamtljiva žena koju bih okarakterisao kao sredovečnu, iako je bila nešto starija od toga, gurnula mi je izgužvani papirić u ruku kojom sam pridržavao landarave slušalice što mi iz majice viriše. Ženino mrmljanje sam dešifrovao koji sekund kasnije. Evo ti karta. Zbunjeno sam rekao Ali… ermh i još zbunjenije strpao papirić u džep. Simpatično, pomislio sam, ali neću umreti za 40 dinara… A i kako proći pored vozača, kada sam već ovde? Novcem iz druge ruke sam, dva koraka kasnije, kupio kartu. Dok sam stigao do kampusa, shvatio sam da je sjajno što ljudi i dalje pokušavaju da prevare sistem, makar radi lične satisfakcije.
Problem je, valjda, što nismo složni u tome, i što se obično fokusiramo na ono što i ne ostavlja neki vidljiviji konstruktivan trag.
Rendomizacija
Leta su sve kraća. Pre deset godina, u mom okruženju, to su bila najduža godišnja doba. Često i najdosadnija, mada je u to vreme bilo mnogo lakše zabaviti se, iako je, objektivno, sredstava za zabavu bilo mnogo manje. Sočni odresci slobodnog vremena garnirani u zavisnosti od ličnih preferencija. Bilo je tu dosta vode, i sladoleda, i čitanja u mom slučaju. Stara pisaća mašina, malo mlađi radio i, potom, suludi ali korisni izleti na drugu stranu več pomalo škriputavog zvučnika. Zamalo sam se udavio pre deset godina, eto, tačno je toliko prošlo, i od tada ne prilazim vodi osim u kupatilu. Bez čoporativnog kvašenja, leta su bila još duža. Ne sećam se kada su tačno počela bivati kraća.
Leta su sve duža. Proleća gotovo i da ne postoje. Prelije se jesen tamo gde je najmanje očekujemo, i na tome joj hvala. Pakleni dani, pustinjski temperaturni kontrasti. Koja opekotina tu i tamo, dehidratacija ne bira ni mesto, ni vreme, ni seksualni odnos. Polemisanje sa sobom postoji li letnja muzika, i mentalno stanje koje se iz plejliste može prilično dobro pročitati.
Dužina leta toliko me iscrpljuje da samo još manje iskoristim mrvice njegove kratkoće. Svako leto prolazi sve brže: nekome mnogo, a nekome tek da mu ne bude onoliko dosadno. Individualno je. Ako ne podnosite vrućinu, kao ja, ne ostaje vam ništa. Živećete krajem godine. Novembar je seksi. Oktobar zaradovan. Ni prošla zima nije izgledala previše loše.
Počela je sezona odlazaka. Kada čak i oni za koje mislite da nemaju gde da odu – jedostavno nestanu, pojačavate internet i serije na FoksLajfu ili nečem sličnom. Vi ostajete gde jeste. Nije da nemate gde, ali nemate zašto. Ljudi se uglavnom vrate. Uz malo boje tu i tamo, mirisima ranijih života u kosi i dovoljno čudnih susreta za narednih godinu dana. Usamljenost samo što nije.
Zamalo sam otišao. Obesmislilo bi sve, ali to najbolje umem. Ipak, malo endorfina, malo letnje lenjosti, malo navike, i malo ubeđivanje da ništa nije savršeno. I Tamara se preispituje ovih dana. Ne čudi me. Ipak je ona desna glava. Nedavno rekoh da je ona ženska verzija mene. Zato valjda i ne očekujem da me skonta neko drugi ponekad. Za kolektivno preispitivanje krivim vazdušni pritisak ili tako nešto, iako bioprognozu ne smatram naročito korisnim izvorom autosugestije. Ne mislim da je gotovo.
Noćas sam sanjao da polažem prijemni i da ga padam. Isprojektovao sam Dašu, Ramonu i paniku mi. Misliću o tome sutra. Kao i o promeni fakulteta.
Exit je sledećeg vikenda.
