Imam drugaricu koja je, kao i njena sestra, preko koje sam je upoznao, oduvek bila stava da neće da menja broj telefona jer joj ga je žao. No, tu i tamo se štekala za poruke sa kevinog mobilnog. Memorišem ja i taj. Ode da studira i nakon nekog vremena promeni broj telefona, zbog besplatnih čuda. Memorišem ja i taj. Pređe na postpejd, nakon više godina mog nagovaranja, eto ga još jedan broj, ali kombinovaće ga i sa nekim od prethodnih, siguran sam, tim pre što, svičujući kartice, izbegava koga treba. Nedugo potom, neka od mreža je imala promociju, pa – eto još jedne kartice, to nam je baš tada odgovaralo. Novi broj svoje majke uzima zato što je na pripejdu, kada odlazi u Španiju na mesec dana. Vraća se i koristi naizmenično taj, i još neki broj; počinje da radi pa potpuno novi broj uzima kao poslovni, koristi još jedan – s kraja fakulteta, kupuje neki pripejd jer joj je zatrebao, i na kraju uzima i još jedan postpejd, sa svojim datumom rođenja kao brojem, a koji kombinuje sa nekim od prethodnih, kad istroši saobraćaj uračunat u pretplatu. U nekom trenutku, šalje mi poruku sa onog prvog pripejd broja svoje majke, i ljuti se što neću da memorišem najnoviji.

Imam drugaricu koja je imala običan i muzički profil na Majspejsu. Onda su svi, eto, prešli na Fejsbuk, gde je imala jedan profil. Onda je izgubila šifru, napravila drugi, okačila sliku za koju bi trebalo da skontamo da je novija nego ona sa prošlog. Potom je izgubila šifru i za taj profil, kao i za tada aktuelan mejl, za koji se u međuvremenu ispostavilo da je na njemu bila samo u prolazu. Otvorila je i treći profil, rikvestovala sve prijatelje, a nekim čudom je frendovala i samu sebe, sa prvog profila valjda. Nakon nekog vremena, dodao me je nekakav pseudonim ženskog roda. Nakon nekoliko razmenjenih poruka, kapiram da je to ona, i da je opet isfejlovala sa šiframa. ‘Ajde, postoji neko smotaniji od mene. Nakon nekog vremena uobičajene Fejsbuk komunikacije, vidim da se vratila i na jedan od prethodnih Fejsbuk profila. Onda nestane sa sva četiri. Potom joj umre majka a meni ne pada na pamet da pišem na šest profila i dve društvene mreže da bih joj izjavio saučešće. I tako se nismo kuckali već godinu dana jer meni sve njene slike izgledaju isto.

Imam četiri broja telefona a znam samo jedan, onaj koji je stalno uključen. Ostala tri ne rade već godinu dana, a nemam ni telefone u koje bih ih stavio. Izvučem jedan od njih iz fioke kad mi ovaj isključe (kasni plata u poslednje vreme), i to onaj koji je na istoj mreži, jer mi je telefon kodiran.

Je li problem u meni?

Društvo za zaštitu životinja i životne sredine Smedereva osnovano 19. januara 2004. Jedan od osnivača i prva predsednica Društva bila je moja majka, Vesna Arsenović. U pokušaju da budem geeky (nikada dovoljno), 2005. godine sam zbudžio prvi sajt Društva, koji jeste bio suv HTML, ali je pružao osnovne informacije o organizaciji. Naslovna strana bila je ažurirana barem jednom nedeljno, budući da sam tada bio u geografskoj poziciji da teram ljude da pišu vesti (a i, ruku na srce, tada bejah malo integrisaniji i upućeniji u sve što se oko tog udruženja dešavalo).

Prečeste selidbe i meseci bez Interneta uslovile su da odustanem od sajta. Budimo realni, menadžment organizacije bi se setio da zapravo ima internet prezentaciju tek kada bi ih neko gnevno pozvao i rekao im da ga nisu ažurirali poodavno, ali to se dešavalo tek dva ili tri puta godišnje. Njima to nije trebalo, jer se u njihovo vreme moglo i bez toga. Yeah, sure.

Knjiga je, ubrzo, spala na dva slova, jer, uprkos akciji masovnog učlanjivanja ljudi u Društvo, koja je svojevremeno, zajedno sa potpisivanjem peticije za  izgradnju Azila, sprovedena na gradskom trgu, novi članovi mahom na pristupnice nisu upisivali svoje imejl adrese, već uglavnom telefone i to – mobilne, pa sazivanje članova na sastanak nikome nije padalo na pamet (Jeste, još i račun da pravim?!).

Budimo realini, u godinama koje su usledile, ono malo ljudi koji su nenametljvo talasali smederevsku opštinu, ipak je postiglo nešto. Ukinut je šinteraj, o jezivim stvarima vezanim za napuštene pse u Smederevu pisale su novine (ranga „Kurira“), uslovi u Azilu – na mestu nekadašnje kafilerije – poboljšani su, doduše, ne preterano, ali sistem je ipak, sistem.

U međuvremenu, ponovo se stvorila potreba za prisustvom na Internetu. Jedna devojka je, tražeći svog psa, obišla Azil, skandalizovala se viđenim uslovima i napravila grupu na Fejsbuku koja se isprva zvala „Azil u Smederevu“, a sada joj je promenjen naziv u ime Društva. Prošlog leta, nakon što sam postavio nekakav začetak prezentacije Društva na arsenovic.net, tadašnja predsednica je dala novac za domen, hoteći da se sajt zove Lunja – da bi asociralo na psa koji lunja i traži dom. Od starta koncipiran kao mesto gde bi se smenjivale vesti vezane za azil i aktivnosti društva i fotografije pasa za usvajanje, Lunja je bio sporadično ažuriran. Jednom u dva meseca, predsednica bi napisala kakav politikantski proglas gde bi bilo boldovano više od 50% teksta, sa fokusom ili na opšte (uslovi su loši, uslovi su užasni), ili na previše pojedinačno (dobili smo dobermana – doberman je uginuo, čestitamo bivšem gazdi), od čega nije bilo, realno, nikakve vajde. Devojka sa početka paragrafa imala je ideju kako da sakupi priloge za Azil, ali, nemavši dovoljno vremena, nudila je pomoć mahom u organizaciji volontera. Pošto se najpre nije javljala na telefon (ne zovem brojeve sa kojih imam propuštene pozive osim ako nisu iz Smedereva, a svaki poziv je propušten jer su mi isključeni tonovi), a potom uspešno izbegavala moguće radne kafe i sastanke, trebalo mi je nekoliko meseci da joj objasnim da volontera, zapravo, nije bilo, već je postojala samo ogromna tabela sa imenima članova od pre tri-četiri godine. Predsednica (ili tada već bivša predsednica?), nakon što joj je objašnjeno da zapravo postoji lozinka, a ne može bilo ko na internetu da piše po bilo kom sajtu (nisam video da ona piše na sajtu Njujork Tajmsa, zar ne?), izjavljuje da je ona platila domen i da je sajt, stoga, njen, te joj šaljem šifru za WordPress i sajt tone u mrak, ponovo.

Potom se pojavljuje još jedna aktivistkinja, i Azil postaje jedna od tema emisije Mire Adanje-Polak, krajem januara. Ljudi reaguju, okupljaju se na Fejsbuku (u grupi „Savest“), organizuju se odlasci do Azila, sa odnošenjem hrane i posuda za vodu… Stariji članovi društva kukaju kako su, zapravo, očekivali da se manje protestuje, a više zasuku rukavi i fizikališe po psećem izmetu, ali ne dozvoljavam im da budu glasni u tome jer se, zaboga, nešto napokon pokrenulo i jer ni ja ne bih ono malo slobodnog vremena (uglavnom jedan dan vikenda) trošio na nešto što, ruku na srce, ni ne znam da radim. Retroaktivno rešavam da pogazim principe i, u saradnji sa aktivistima, kačim vesti na sajt relativno redovno, do perioda kada nisam imao vremena ni da spavam. Uz to, ljudi nisu mogli da shvate da ne mogu da pratim dve ili tri fejsbuk grupe svakodnevno, već da mi moraju slati vesti za sajt na mejl. Valjda im zahtev nije zvučao dovoljno razumno. Trećoj aktivistkinji, koja je obećavala, pravim pablišerski akaunt i dogovaram se sa njom  koje bi stranice sajt još trebalo da ima. Ona kači nekoliko vesti a potom nestaje, i otvara novu imejl adresu Društva umesto da me pita za postojeću.

Fejsbuk aktivizam je, u međuvremenu, došao dotle da na Fejsbuku postoji nalog Smederevski psi. Koliko pratim, zaštitarka iz Beograda koja vodi ovaj nalog, posredstvom njega, zapravo, i uspeva da udomi poneku životinju. Ipak, više stvari je problematično u vezi sa konceptom. Objave o psima koje treba udomiti trebalo bi da za cilj imaju ljude izvan one grupe koja je već nešto uradila ili je povezana sa Društvom ili Azilom na bilo koji način. Šta znači što me ona taguje u note-u o tome kako su Azilu potrebne kućice za pse?! Mislim, ja to već znam, i sigurno bih javio, ako ništa drugo, svojoj kevi, ako bih mogao nabaviti koju. Za takve objave treba da postoji sajt. Onaj ko hoće da se informiše o bilo čemu u vezi sa Azilom sada na raspolaganju ima dve grupe na Fejsbuku i jednog korisnika suludog imena (Smederevski Psi wants to be friends with you on Facebook?!) a sva tri entiteta vode različiti ljudi, koji, opet, nemaju direktne veze sa menadžmentom Društva za zaštitu životinja, i između njih je transfer informacija veoma selektivan!

I onda me još majka, koja je barem upućena u problematiku hostinga i domena do određene mere, pozove da mi kaže kako joj je neko rekao kako sajt mogu da otvore kao blog i onda ne bi plaćali ništa. Postojeći sajt jeste blog, samo je instalacija WordPressa kod mene na serveru, a domen biste i ovako i onako plaćali, tu-tu-tu

Znam, neko će reći – kada toliko pametujem, neka odem i sredim stvari sam. Razmišljao sam o tome, i verovatno bih to uradio da mogu da uzmem par meseci slobodno.  Dokle god je najveći problem pojedinih što je kuče koje je otišlo za Novi Sad imalo buve, ovu priču smatram iluzornijom no pre nekoliko godina.

Edit: Domen nije obnovljen iako sam ih uredno obaveštavao prethodnih mesec dana. Poslednje što sam čuo je da hoće da menjaju ime sajta.

Znali smo unapred da je kraj bombardovanja blizu, ali ono – navuče se čovek na adrenalin, navuče se dete na režim bez škole pa makar se tu i tamo isprepadalo i tripovalo da vidi teledirigovane projektilčiće kako lepršaju na povetarcu ili lokatore od orošenog prolećnog cveća po dvorištu. Posle bombardovanja nam izmislili da idemo da se družimo u školi, izeš ga, bilo je predosadno, i stvarno mi se nije čvarilo do škole tih pet dana da bih otpadao sa decom s kojom već tada nisam imao o čemu da pričam. Bio jednom pa onda shvatio da ću godinama kasnije shvatiti da sam sociopata, i rešio da sedim u senci oraja do kraja leta, ali sam na kraju sedeo pod jelama jer su bile na severnoj strani dvorišta, a leta su postala nepodnošljivo topla, radioaktivna ili ne.

Idemo redom.

Javi meni otac, koji je tada bio rezervni poručnik, tog martovskog dana, da su avioni poleteli i da im treba oko šest sati da stignu do nas. Majka me pošalje u Rodić gde sam skontao da nismo samo mi imali tu informaciju. Uveče blejimo u RTS i, na njegov znak, gasimo svetla. Još nam niko nije verovao da je vazdušna opasnost, u celom gradu radile su sirene samo na kasarni koja je bila nama iza ćoška, zovemo rodbinu po centru a ona pogađa koji nam je moj. Komšinica me upregla da zovem njene u Crnoj Gori, linije bile u prekidu kao za Novu godinu. Sutradan, keva sredila suteren, u koji smo se spuštali u pratnji setera, koji su mi, ležanjem pored kreveta, stvorili naviku da češkam nešto dok spavam -  koja danas prilično iritira ljude sa kojima legnem u ovom ili onom kontekstu. Nekoliko dana kasnije doselila se i moja kuma (da, ovaj antihrist je kršten), kojoj je ovo svakako bilo podrumastije od podstanarstva, i koju sam tada prvi put u životu čuo da psuje. Ipak, i sada se refleksno ujedem za jezik kada pred njom kažem da me je nešto, recimo, pojebalo.

Ako ne gledaš TV, mogao si da biraš: brabonjci PVO,  eksplozije na horizontu, čkiljenje struje iz dalekovoda nemoćnih pod kasetnim bombama… Kada su roknuli Jugopetrol, celo Smederevo je bilo narandžasto i iskričavo, vrata od kupatila mi se otvorila s treskom a taman sam bio skoro pri kraju… Lokalna televizija pobegla je iz obdaništa (odakle je, inače, emitovala) u hotel, parada zbunjenih lica ispred ižvakanih scenografija. No, puštali su filmske maratone noću, po pet filmova od ponoći. Tako sam pogledao mnoge stvari, uključujući „Let iznad kukavičjeg gnezda“. Crveni aviončić u uglu ekrana je valjda delovao u sprezi sa nazivom filma. Džek je, kako god, umro, a avion je ostao do ranih jutarnjih sati.

Otac mi otišao u vojsku, dežurne tetke (od kojih su mi neke i bile tetke) mu, po meni, poručivale da nas čuva, a mene mrzelo da objašnjavam da je on samo intendant. Kako god, skontao je da ima PVO jedinicu podno brda na kojem mu je plac, na Orešcu, i hteo da me vodi da vidim kako to izgleda, ali kevina paranoja je oduvek bila jača. Ipak sam nosio čuveni Target bedž i blejao po mitinzima, od kojih je prvi bio kul, drugi je bio sranje bez reda i smisla i sa izlupavanjima govornika, a posle bih svratio na svakih nekoliko nedelja. I ovako i onako je odložene prenose svake večeri emitovala gore navedena lokalna televizija. „Srcem za otadžbinu“ me je asociralo na komunistički nastavni kadar, i prosto sam mogao da zamislim to kao temu za pismeni, u rangu pripadajućeg domoljublja. Lokalnom čelniku SPS-a dodelili satelitski tanjir, ali ni sam nije znao šta će mu, jer engleski ni da bekne. Jedino su ponekad slušali vesti na srpskom radija Dojče Vele, koje je sekretarica namerno prekrstila u Dojke Vele. Radio Smederevo je najpre imao uključenja u program kad god je mogao, potom su ih opomenuli pa su se malo smirili, ali i dalje su bili daleko korisniji od većih medija koji su bili više pod šapom vlasti i cenzure. Te godine su eksperimentisali i sa računarima koji su olakšali puštanje svega, pa i maski, i kao rezultat toga – preterivali su sa maskama, naročito u gluvo doba noći kada javljaju šta je pogođeno i ima li poginulih. Moje je bilo da šacujem gde ima onih debelih baterija za radio-kasetofon, i kao za inat, uvek bih video da ih ima kod Albanaca, čije bi radnje i trafike uglavnom bile razlupane u roku od dvanaest sati od moje izvidnice, pa smo redovno ostajali kratki. Pod svetlosti sveća uzeo sam da pravim novine, zvale su se „Ovokućne novosti“ („izdavao“ sam ih periodično i u narednih par godina), i tako zacementirao svoj put ka ćoravom piskaralu. Sestra i tada novopečeni i još nezvanični zet su se kačili na internet i skidali neke velike tabele za koje znam da su imale neke veze sa bombardovanjem, kao i sve tih dana. Na njihovoj pentium dvojci, godinu dana kasnije, nastavio sam da se razvijam u sociopatu, ali to je neka druga priča. Struje kasnije nije bilo i po par dana, ali dani su bili taman dovoljno dugi da mogu da sedim u dvorištu i čitam – ruku na srce, sve negativne aspekte odsustva električne energije, kao što su grejanje vode na šporetu na drva i potom lončiranje usled neupotrebljivosti tuša, apsolvirali smo malo ranije u toj dekadi.

Nato je bacao letke na perfektnom ćiriličnom sprskom, koje mi niko nije dao da sačuvam, iako sam hteo. Pričalo se da su umočeni u neko hemijsko ili biološko oružje. I moj deda je pričao da ne uzimam tuđe hemijske olovke jer su, možda, bombe. Govorkalo se i da NATO emituje neku propagandnu televiziju, ali u kući smo oduvek hvatali samo RTS i lokalnu.  I dalje se pitam čija propaganda je bila gora.

Radovali smo se kada je oboren nevidljivi, a još više što smo mogli i da ga vidimo, i gubili se pevajući Volimo te otadžbino naša – iako sam već godinu dana kasnije zaratio sa nastavnicom srpskog jer sam se deklarisao kao kosmopolita kada je ona htela da nam nametne rodoljubivi sastav kao nešto podrazumevano i bogougodno.  Verovatno karmički, od bombardovanja sam vukao i probleme sa kožom – pustiš me napolje na više od pola sata i ruke mi ispucaju do krvi; rečeno mi je da ne smem da ih izlažem suncu, kiši, vetru, snegu, prašini… i svemu ostalom što može da se nađe unutra i napolju, mackao sam se melemima par godina i imao jedini neposredni razlog da im mater agresorsku. Oni hrabriji su skupljali gelere, ogrebao bih se za poneki, i pokušavao sam da slikam njima izrešetane kapije i garaže, ali sam tek na kraju bombardovanja shvatio da je fotoaparat bio potpuno neupotrebljiv.

Nakon bombardovanja, ispoklanjali su nam ocene, oni na kraju školovanja upisivali su se dalje bez prijemnog ispita, čak dve radio stanice iz Požarevca puštale su samo stranu muziku, a mediji su toliko naduvali pomračenje sunca da  smo ga se plašili gore nego bombardovanja… zamračili smo prozore i polegali pod stolove i onda se pitali zašto nam se Evropa smeje. Šta, uopšte, hoće ta Evropa…

Kasnije te godine, shvatio sam i da postoje nezavisni mediji  koji hoće da nas vode u tu Evropu, a godinu dana kasnije sam se ponadao da će se to i desiti u neko skorije vreme.

Suteren je, dve nedelje nakon bombardovanja, ponovo postao smrdljiva, memljiva rupa, prepuštena seterima koji nisu stvorili naviku da ih neko češka dok spavaju.

Tako to ide.

- E, super što si to izmontirao nakon što si petnaest sati bio na poslu, no, sada kada si prešao na sledeću stavku i ovaj prilog već stavio na net, moramo da ti kažemo da je muzika previše vesela.
- Nije previše vesela, to je klasičan njuz instrumental, oni su obično upbeat. Uostalom, završio sam to, okačio na net, i radim sledeću stavku. A ako podloga bude bila tiša, čuće se kako ti krklja grlo.
- Nema veze, promeni je.
- U ovoj tački, to znači da moram skoro sve da radim ponovo. Biće sutra. Šta da stavim? Posmrtni marš?
- Pa ne, neki instrumental.
- I ovo je bio instrumental, pametnice, aj naučimo terminologiju pa onda montiramo… Staviću ovaj što mi se ne sviđa, a ti piši mejl Tijaniću da mu je muzika u Dnevniku previše vesela. Je l’ slušaš ti radio uopšte?
- Pa ne.

Slika 2

- E, pravimo Pauer point prezentaciju. Ako stavimo prilog, neće da im se pusti, a treba da ga stavimo.
- Šta ste tačno radile?
- Ubacili smo ga hiperlinkom.
- Hiperlinkom omg… Uh. Treba da zapakujete to kao za CD.
- Ali, slaćemo im mejlom.
- Nema veze, to je to. Znači ideš na pabliš pa pekidž for sidi… Brauzuješ gde ćeš da ga sačuvaš, maj dokjumenc, jebemliga.
- Stavićemo na desktop pošto ćemo da šaljemo.
- Okej… I sad kopi tu folder, i on će da radi neko vreme. Ako te pita du ju vont tu inklud linkd fajlz kaži jes.
- E, naša koleginica kojoj verujemo jer je šatro išla na neki piar kurs ali je ipak isfejlovala na više mesta oko tog priloga i koja je radila na televiziji ali i dalje ne ume da pročita nešto naglas kako treba kaže da treba da obrišemo njen juzernejm iz lokacije snimanja.
- Zašto?
- Pa, onda će opet da se pušta samo na njenom kompu.
- Reci joj da ne ser… ovaj, ne, neće, biliv mi. Sećaš se da samo ja tu nisam isfejlovao pre tri godine?
- Aha, dobro. I kako sad ovo da pošaljemo?
- Pa, zipujte.
- Šta da zipujemo?
- Ceo folder, aman!

Slika 3

- E, u uputstvu piše da razmak između paragrafa treba da bude šest tačaka. Mi smo stavile šest redova pošto samo tako može, ali to je strašno mnogo. Kako sad? Redove u tačke?
- Da, u vezi sa tim, stavite prored jedan i po, ako niste, i…
- Možemo da ti pošaljemo da ti to formatiraš?
-… desni taster, paragraf, spejsing, pa ono bifor/aftr, nula šest, šest nula, tri tri… kako god.

Slika 4

- E, završili smo prezentaciju. Možemo da ti je pošaljemo da vidiš je l’ radi?
- Ovaj, nisam kod kuće. Tek sutra mogu, ili noćas posle Noći muzeja. Ćao!

Poenta Broj Jedan: Ako si došao do fakulteta, a kamoli treće godine istog, a ne znaš da koristiš Ofis, to stvarno nije moj problem. I neću da učim Informatičku pismenost kao predmet sa tobom. Čak ne moraš ni da imaš kompjuter, ako si išta radio ikada, morao si da sedneš za neki. I don’t give a fuck.

Poenta Broj Dva: Posle se pitamo zašto je u Srbiji novinarstvo sranje.

Bio je dovoljno jak da, u roku od dvadesetak minuta, uopšte nisam shvatio da se pojavio još jedan izvor sličnog.

Komešanje u dvorištu sam ignorisao (kao nešto što je, zapravo, status quo) sve do trenutka kada sam primetio kako plamen liže kuću na pet koraka od moje.

Šta ću, kud ću, komšiluk već uveliko izašao iz dvorišta, dolaze vatrogasci, da l’ da izvlačim sve što vidim iz struje ili da izvlačim sebe iz kuće, ne znam da l’ me žalije uređaja ili sebe ako krene ili vatra kablovima, ili oscilacije napona, il’ oba… Zaključim, ipak, da, ako mi se do tada ništa neće desilo, posle dolaska vatrogasaca tek neće – i tako ostanem za računarom. Pisao sam, inače, neke probne tekstove za jedan časopis (ah, promena posla, promena posla, pliiiiz), koji su zahtevali dosta guglanja, i cajtnot je bio nekako… bezmeran.

U nekom trenutku gašenja požara, stradao je kabl od kablovske, pa je sedenje za računarom postalo besmisleno a cajtnot se zlurado smeškao u uglu. Znači, ni TV nisam mogao da gledam… da slušam muziku, nije bogougodno, ovaj, primereno – da izađem i odem lepo na burek pa pivo s pelinkovcem, ni to… Jer, u tom trenutku, požar je plamteo bar četrdeset minuta. Izmešati se iznebuha sa komšijama i vatrogascima nakon pola sata nije izgledalo kao dobra ideja. I ovako i onako se ne odlikujem baš primerenim ponašanjem, ali ovo bi me dokusurilo. Onda sam shvatio da oni verovatno ni ne znaju da sam tu, pa sam se plašio i svetlo da isključim – svaka promena bi me odala.

Sklupčao sam se na krevetu i čekao da se svi raziđu.

E, sad.

Zašto je zapravo društveno prihvatljivo izaći napolje? Celo dvorište je to uradilo, realno. Zar ne bi bili korisniji sami sebi unutra?

Ili sam ja veći sociopata nego što mislim…

Svejedno.
Neta nije bilo četiri dana.

I da, kukam što nisam imao net. Verovatno bih zbog toga kukao čak i da je požar bio kod mene

U međuvremenu, razmišljao sam o tome kako je ući u izgorelu pa potom i smočenu kuću.
Zgrabio bih ono što je ostalo od laptopa i otrčao u brda.

Neprihvatljivo.

spadam u one kojima je gtalk stalno uključen. sedim, tako, ovog popodneva za kompom i petljam oko jednog sajta koji je odavno trebalo da bude ažuriran, te u prvi mah ne pridajem  previše značaja notifikacijama o primljenoj pošti koje iskaču sa strane. ljudi s vremena na vreme prokomentarišu taj klip, ali nikada ne napišu ništa dovoljno zanimljivo. no, negde kod trećeg r.i.p, nešto mi bi čudno te podigoh tweetdeck da vidim šta se desilo.

odavno važi ono da pre na tviteru nego kroz prozor vidim kakvo je vreme napolju. tako sam u roku od nekoliko sekundi bio informisan o događaju koji me je ostavio bez teksta.

reakcije su se zahuktavale.

neki forumi su već kopirali po tri-četiri verzije iste vesti, sa različitih sajtova, ne bi li podigli broj svojih posetilaca sa pretraživača.

nikla je i stranica na fejsbuku, što je bilo i očekivano. [uzgred, je l' samo ja smatram da bi bilo bolje da je ovo otvoreno kao grupa? nekako mi to becoma a fan of r.i.p. ksenija pajčin zvuči previše pogrešno]

potom su ljudi na tviteru negodovali što je stranica napravljena pre no što su se pajčinova i kapisoda ohladili.

-.-

uprkos vrlini tvitera koju sam gore naveo, to jest doprinosu širenju informacija, bilo je i onih koji su negodovali što svi šire baš tu informaciju.

bilo je onih koji su negodovali što je ona uopšte i postojala, to jest, što je sama ksenija postojala, tvitujući jedna budala manje i slično. [more, daj da vidim tebe, kapisoda je bio tvoje godište!]

na stranu neke zanimljive morbidarije, zapravo mi neće biti jasno što postoje ljudi koje je ova vest zabavila! ne smatram sebe čovekom odavno, ali neljudi me… pa, iznenađuju. čak i ako ste je mrzeli, zar nije ljudski živeti i pustiti druge da umru?

u moru svega i svačega tvitnuo sam:

RIP Ksenija Pajčin O_o ma koliko bi trebalo da rolajzujem na ovo kao neko sa boljim muzičkim ukusom, nekako sam… potpuno zatečen.

nešto kasnije pojavila se i tamara sa

@paramparce zatechen si zato shto je u pitanju chist primer zlostavljanja. ostali komentari su u krajnjem sluchaju neukusni.

nažalost, tek još nekolicina ljudi delila je ovo mišljenje.

ima tu još stvari koje ne razumem…

smrt tošeta proeskog donela je mnogo više internet halabuke, proglašavanje dotičnog pevača anđelom, mogu se zakleti da se sada i sluša mnogo više no dok je bio živ… ipak, nikad ne mogu sebe uhvatiti kako, čim čujem da je neka poznata ličnost koju jesam (ili, izgleda da je isto, veoma nisam) gotivio umrla, krenem po youtubeu da joj na svakom snimku poželim da počiva u miru (ili nemiru, zavisi da li je jesam, ili nisam gotivio). no, ‘ajde.

što se ksenije tiče… pa, sve sam već rekao. na kraju krajeva, da li je bitno da li ćemo je se sećati onako ili ovako, ili je se nećemo sećati uopšte?

siguran sam samo da bi, da mene ili tebe sutradan neko, na primer, ubije… negde na netu, neko sigurno ostavio pokušaj duhovitog komentara.

sve što kažem, može biti upotrebljeno protiv slobode govora.

Nije sve, ipak, prošlo tako sjajno. Od lokalnih stanica, opstale su uglavnom one koje su nastupale dovoljno tržišno (što znači da iole dubokoumniji program ne emituju u startu) – čast izuzecima, naravno. Sa regionalnim dozvolama se, valjda, prošlo malo bolje (mada, opet, rame uz rame: Boom93 iz Požarevca i Kan iz Melnice?!). Nadao sam se da će se u Beogradu moći probrati od lokalaca, ali ne… Smanjenje troškova se gledalo u startu. Često mi je žao što Idea FM nije ostala u etru, ali, kada se setim da su, dok su, pred gašenje, menjali poziciju na skali, već imali toliko redukovan program da uopšte nisu ličili na sebe… pomislim kako ih više ni ne bih slušao. No, ovo je već neka druga priča (hajde da se ne bavimo RRA)… Progutao sam knedlu i radio narodnjačke blokove jer su oni isplaćivali bar tri plate, entuzijastično gledao prve, trapave, iskrice novih nacionalnih emitera, i živeo sa svojim šarenim četvrtastim prijateljem u potrazi za radio stanicom koja bi me privukla na više od sat vremena dnevno… Ostao bez posla, stana, novca…

Ali sve je bilo u redu. U tranziciji valjda tako treba.  I ovako i onako svima govorim da je selekcija sasvim prirodna stvar. U nameri da izbalansiraju što više faktora, mediji su uglavnom ponudili veoma polovična rešenja, pa sam u međuvremenu shvatio da nikakav reset kolektivne nam svesti ne mogu da očekujem… još. Dok sam se bavio nečim pametnijim, i devedesete su se vratile. Časna reč, prolaze pored mene na ulici!

A onda je došla Seka. Foksovo otpuštanje zvanično 40, nezvanično 120 radnika, honorarci počišćeni iz većih kuća… Radio Tri je, sa dolaskom novog direktora, uveo automatizovanu plejlistu sa veličanstevene dve emisije dnevno (i veoma dosadnim džinglovima nakon svake emitovane numere). Radio Fokus (koji zbog političke opcije koju propagira nikada ni nisam slušao) postao je još neslušljiviji zahvaljujući telefonskim kvizovima i naftalinskim narodnjacima (te potom promenama formata koje uglavnom nisu vodile nigde). Javni servis i SMS licitacije. Manje radio stanice još više gledaju smanjiti troškove emitovanja: sve se, tako, nasnimi tokom prve smene, onda se lista napakuje, i – ide sama (ako ne nestane struje) do sutradan ujutru. Još ako se glavešine povedu onim istraživanjima prema kojima se radio najviše sluša zbog muzike… Ne ostaje ništa drugo sem muzike i reklama. Na i dalje brojnim piratskim stanicama, praše muzičke želje – one legalne su većinom (čast izuzecima) – zaćutale, ma koliko malo da su govorile. Uostalom, imam i ja briga: kašnjenje plate, fakultetske dažbine, krov koji prokišnjava (obično na čist veš)… I sve je ovo u redu, jer je kriza.

Onda sam jedne noći potenciometar uperio ka Roadstar radiju, a na njemu je išla plejlista.

Onaj Roadstar koji sam upravo zbog živog programa slušao putujući po celu noć, ne bih li stigao ujutru na posao. Onaj Roadstar zahvaljujući kojem sam uvek ostajao budan, po kojem sam mogao sat da štelujem, i ujedno jedini radio koji je podnosila i moja majka!

Stvarno ću da se naljutim.

Da, na kraju, ne bude ovo samo žalopojka što se jedna radio stanica više ne oglašava na svakih dvadeset minuta: sigurno ste primetili kako, paradoksalno ili ne, niču televizije? Valjda po sistemu – dobro ide komšiji, dobro će ići i meni. Evo, i Tina Ivanović je otvorila svoj muzički kanal. Zanimljivo je da su se ranije po tom principu otvarale radio stanice. Tranzicija, ili prihodi od SMS poruka…?

Nama uvek treba hleba i igara. No, valjda će izgovori presahnuti u nekom trenutku.

Radio 021 je saznao da je samo prvog dana akcije naplaćeno oko 4.000 evra više u odnosu na ponedeljak prethodne nedelje.

I tako, pošto nemam uvek para za taksi, a idem s kraja na kraj Novog Sada prilično često, kupujem karte. Ne pitajte zašto ne vadim pokaznu, duga je to priča. Smanjio kafu na poslu da bih kompenzovao manjak šverca po prevozu – i sve je u redu. Tek, pre neki dan, dok sam se laktao ne bih li ušao u autobus koji vozi prema kampusu, ne previše pamtljiva žena koju bih okarakterisao kao sredovečnu, iako je bila nešto starija od toga, gurnula mi je izgužvani papirić u ruku kojom sam pridržavao landarave slušalice što mi iz majice viriše. Ženino mrmljanje sam dešifrovao koji sekund kasnije. Evo ti karta. Zbunjeno sam rekao Ali… ermh i još zbunjenije strpao papirić u džep. Simpatično, pomislio sam, ali neću umreti za 40 dinara… A i kako proći pored vozača, kada sam već ovde? Novcem iz druge ruke sam, dva koraka kasnije, kupio kartu. Dok sam stigao do kampusa, shvatio sam da je sjajno što ljudi i dalje pokušavaju da prevare sistem, makar radi lične satisfakcije.

Problem je, valjda, što nismo složni u tome, i što se obično fokusiramo na ono što i ne ostavlja neki vidljiviji konstruktivan trag.

Leta su sve duža. Proleća gotovo i da ne postoje. Prelije se jesen tamo gde je najmanje očekujemo, i na tome joj hvala. Pakleni dani, pustinjski temperaturni kontrasti. Koja opekotina tu i tamo, dehidratacija ne bira ni mesto, ni vreme, ni seksualni odnos. Polemisanje sa sobom postoji li letnja muzika, i mentalno stanje koje se iz plejliste može prilično dobro pročitati.

Dužina leta toliko  me iscrpljuje da samo još manje iskoristim mrvice njegove kratkoće. Svako leto prolazi sve brže: nekome mnogo, a nekome tek da mu ne bude onoliko dosadno. Individualno je. Ako ne podnosite vrućinu, kao ja, ne ostaje vam ništa. Živećete krajem godine. Novembar je seksi. Oktobar zaradovan. Ni prošla zima nije izgledala previše loše.

Počela je sezona odlazaka. Kada čak i oni za koje mislite da nemaju gde da odu – jedostavno nestanu, pojačavate internet i serije na FoksLajfu ili nečem sličnom. Vi ostajete gde jeste. Nije da nemate gde, ali nemate zašto. Ljudi se uglavnom vrate. Uz malo boje tu i tamo, mirisima ranijih života u kosi i dovoljno čudnih susreta za narednih godinu dana. Usamljenost samo što nije.

Zamalo sam otišao. Obesmislilo bi sve, ali to najbolje umem. Ipak, malo endorfina, malo letnje lenjosti, malo navike, i malo ubeđivanje da ništa nije savršeno. I Tamara se preispituje ovih dana. Ne čudi me. Ipak je ona desna glava. Nedavno rekoh da je ona ženska verzija mene. Zato valjda i ne očekujem da me skonta neko drugi ponekad.  Za kolektivno preispitivanje krivim vazdušni pritisak ili tako nešto, iako bioprognozu ne smatram naročito korisnim izvorom autosugestije. Ne mislim da je gotovo.

Noćas sam sanjao da polažem prijemni i da ga padam. Isprojektovao sam Dašu, Ramonu i paniku mi. Misliću o tome sutra. Kao i o promeni fakulteta.

Exit je sledećeg vikenda.

Like

Unlike