Nebo nam pada na glavu

A baš sam se smorio na današnji dan pre jedanaest godina.

Znali smo unapred da je kraj bombardovanja blizu, ali ono – navuče se čovek na adrenalin, navuče se dete na režim bez škole pa makar se tu i tamo isprepadalo i tripovalo da vidi teledirigovane projektilčiće kako lepršaju na povetarcu ili lokatore od orošenog prolećnog cveća po dvorištu. Posle bombardovanja nam izmislili da idemo da se družimo u školi, izeš ga, bilo je predosadno, i stvarno mi se nije čvarilo do škole tih pet dana da bih otpadao sa decom s kojom već tada nisam imao o čemu da pričam. Bio jednom pa onda shvatio da ću godinama kasnije shvatiti da sam sociopata, i rešio da sedim u senci oraja do kraja leta, ali sam na kraju sedeo pod jelama jer su bile na severnoj strani dvorišta, a leta su postala nepodnošljivo topla, radioaktivna ili ne.

Idemo redom.

Javi meni otac, koji je tada bio rezervni poručnik, tog martovskog dana, da su avioni poleteli i da im treba oko šest sati da stignu do nas. Majka me pošalje u Rodić gde sam skontao da nismo samo mi imali tu informaciju. Uveče blejimo u RTS i, na njegov znak, gasimo svetla. Još nam niko nije verovao da je vazdušna opasnost, u celom gradu radile su sirene samo na kasarni koja je bila nama iza ćoška, zovemo rodbinu po centru a ona pogađa koji nam je moj. Komšinica me upregla da zovem njene u Crnoj Gori, linije bile u prekidu kao za Novu godinu. Sutradan, keva sredila suteren, u koji smo se spuštali u pratnji setera, koji su mi, ležanjem pored kreveta, stvorili naviku da češkam nešto dok spavam -  koja danas prilično iritira ljude sa kojima legnem u ovom ili onom kontekstu. Nekoliko dana kasnije doselila se i moja kuma (da, ovaj antihrist je kršten), kojoj je ovo svakako bilo podrumastije od podstanarstva, i koju sam tada prvi put u životu čuo da psuje. Ipak, i sada se refleksno ujedem za jezik kada pred njom kažem da me je nešto, recimo, pojebalo.

Ako ne gledaš TV, mogao si da biraš: brabonjci PVO,  eksplozije na horizontu, čkiljenje struje iz dalekovoda nemoćnih pod kasetnim bombama… Kada su roknuli Jugopetrol, celo Smederevo je bilo narandžasto i iskričavo, vrata od kupatila mi se otvorila s treskom a taman sam bio skoro pri kraju… Lokalna televizija pobegla je iz obdaništa (odakle je, inače, emitovala) u hotel, parada zbunjenih lica ispred ižvakanih scenografija. No, puštali su filmske maratone noću, po pet filmova od ponoći. Tako sam pogledao mnoge stvari, uključujući „Let iznad kukavičjeg gnezda“. Crveni aviončić u uglu ekrana je valjda delovao u sprezi sa nazivom filma. Džek je, kako god, umro, a avion je ostao do ranih jutarnjih sati.

Otac mi otišao u vojsku, dežurne tetke (od kojih su mi neke i bile tetke) mu, po meni, poručivale da nas čuva, a mene mrzelo da objašnjavam da je on samo intendant. Kako god, skontao je da ima PVO jedinicu podno brda na kojem mu je plac, na Orešcu, i hteo da me vodi da vidim kako to izgleda, ali kevina paranoja je oduvek bila jača. Ipak sam nosio čuveni Target bedž i blejao po mitinzima, od kojih je prvi bio kul, drugi je bio sranje bez reda i smisla i sa izlupavanjima govornika, a posle bih svratio na svakih nekoliko nedelja. I ovako i onako je odložene prenose svake večeri emitovala gore navedena lokalna televizija. „Srcem za otadžbinu“ me je asociralo na komunistički nastavni kadar, i prosto sam mogao da zamislim to kao temu za pismeni, u rangu pripadajućeg domoljublja. Lokalnom čelniku SPS-a dodelili satelitski tanjir, ali ni sam nije znao šta će mu, jer engleski ni da bekne. Jedino su ponekad slušali vesti na srpskom radija Dojče Vele, koje je sekretarica namerno prekrstila u Dojke Vele. Radio Smederevo je najpre imao uključenja u program kad god je mogao, potom su ih opomenuli pa su se malo smirili, ali i dalje su bili daleko korisniji od većih medija koji su bili više pod šapom vlasti i cenzure. Te godine su eksperimentisali i sa računarima koji su olakšali puštanje svega, pa i maski, i kao rezultat toga – preterivali su sa maskama, naročito u gluvo doba noći kada javljaju šta je pogođeno i ima li poginulih. Moje je bilo da šacujem gde ima onih debelih baterija za radio-kasetofon, i kao za inat, uvek bih video da ih ima kod Albanaca, čije bi radnje i trafike uglavnom bile razlupane u roku od dvanaest sati od moje izvidnice, pa smo redovno ostajali kratki. Pod svetlosti sveća uzeo sam da pravim novine, zvale su se „Ovokućne novosti“ („izdavao“ sam ih periodično i u narednih par godina), i tako zacementirao svoj put ka ćoravom piskaralu. Sestra i tada novopečeni i još nezvanični zet su se kačili na internet i skidali neke velike tabele za koje znam da su imale neke veze sa bombardovanjem, kao i sve tih dana. Na njihovoj pentium dvojci, godinu dana kasnije, nastavio sam da se razvijam u sociopatu, ali to je neka druga priča. Struje kasnije nije bilo i po par dana, ali dani su bili taman dovoljno dugi da mogu da sedim u dvorištu i čitam – ruku na srce, sve negativne aspekte odsustva električne energije, kao što su grejanje vode na šporetu na drva i potom lončiranje usled neupotrebljivosti tuša, apsolvirali smo malo ranije u toj dekadi.

Nato je bacao letke na perfektnom ćiriličnom sprskom, koje mi niko nije dao da sačuvam, iako sam hteo. Pričalo se da su umočeni u neko hemijsko ili biološko oružje. I moj deda je pričao da ne uzimam tuđe hemijske olovke jer su, možda, bombe. Govorkalo se i da NATO emituje neku propagandnu televiziju, ali u kući smo oduvek hvatali samo RTS i lokalnu.  I dalje se pitam čija propaganda je bila gora.

Radovali smo se kada je oboren nevidljivi, a još više što smo mogli i da ga vidimo, i gubili se pevajući Volimo te otadžbino naša – iako sam već godinu dana kasnije zaratio sa nastavnicom srpskog jer sam se deklarisao kao kosmopolita kada je ona htela da nam nametne rodoljubivi sastav kao nešto podrazumevano i bogougodno.  Verovatno karmički, od bombardovanja sam vukao i probleme sa kožom – pustiš me napolje na više od pola sata i ruke mi ispucaju do krvi; rečeno mi je da ne smem da ih izlažem suncu, kiši, vetru, snegu, prašini… i svemu ostalom što može da se nađe unutra i napolju, mackao sam se melemima par godina i imao jedini neposredni razlog da im mater agresorsku. Oni hrabriji su skupljali gelere, ogrebao bih se za poneki, i pokušavao sam da slikam njima izrešetane kapije i garaže, ali sam tek na kraju bombardovanja shvatio da je fotoaparat bio potpuno neupotrebljiv.

Nakon bombardovanja, ispoklanjali su nam ocene, oni na kraju školovanja upisivali su se dalje bez prijemnog ispita, čak dve radio stanice iz Požarevca puštale su samo stranu muziku, a mediji su toliko naduvali pomračenje sunca da  smo ga se plašili gore nego bombardovanja… zamračili smo prozore i polegali pod stolove i onda se pitali zašto nam se Evropa smeje. Šta, uopšte, hoće ta Evropa…

Kasnije te godine, shvatio sam i da postoje nezavisni mediji  koji hoće da nas vode u tu Evropu, a godinu dana kasnije sam se ponadao da će se to i desiti u neko skorije vreme.

Suteren je, dve nedelje nakon bombardovanja, ponovo postao smrdljiva, memljiva rupa, prepuštena seterima koji nisu stvorili naviku da ih neko češka dok spavaju.

Tako to ide.

U slučaju požara, samo društveno prihvatljivo

Sedim ja, tako, u subotu za računarom, i skontam neko brektanje, stenjanje i miris topljene plastike metar dalje. Računar, ali ne onaj isti, već onaj koji je pre godinu dana izašao iz plakara i priznao da je celog života želeo da bude televizor, dahće i preznojava se jer sam mu, jadnom, dok sam preturao po sobi, nabacao i previše stvari na kućište. Šta ću, isključim ga, otkopam, i ostavim da se iskulira. Ostane miris nagorelog.

Bio je dovoljno jak da, u roku od dvadesetak minuta, uopšte nisam shvatio da se pojavio još jedan izvor sličnog.

Komešanje u dvorištu sam ignorisao (kao nešto što je, zapravo, status quo) sve do trenutka kada sam primetio kako plamen liže kuću na pet koraka od moje.

Šta ću, kud ću, komšiluk već uveliko izašao iz dvorišta, dolaze vatrogasci, da l’ da izvlačim sve što vidim iz struje ili da izvlačim sebe iz kuće, ne znam da l’ me žalije uređaja ili sebe ako krene ili vatra kablovima, ili oscilacije napona, il’ oba… Zaključim, ipak, da, ako mi se do tada ništa neće desilo, posle dolaska vatrogasaca tek neće – i tako ostanem za računarom. Pisao sam, inače, neke probne tekstove za jedan časopis (ah, promena posla, promena posla, pliiiiz), koji su zahtevali dosta guglanja, i cajtnot je bio nekako… bezmeran.

U nekom trenutku gašenja požara, stradao je kabl od kablovske, pa je sedenje za računarom postalo besmisleno a cajtnot se zlurado smeškao u uglu. Znači, ni TV nisam mogao da gledam… da slušam muziku, nije bogougodno, ovaj, primereno – da izađem i odem lepo na burek pa pivo s pelinkovcem, ni to… Jer, u tom trenutku, požar je plamteo bar četrdeset minuta. Izmešati se iznebuha sa komšijama i vatrogascima nakon pola sata nije izgledalo kao dobra ideja. I ovako i onako se ne odlikujem baš primerenim ponašanjem, ali ovo bi me dokusurilo. Onda sam shvatio da oni verovatno ni ne znaju da sam tu, pa sam se plašio i svetlo da isključim – svaka promena bi me odala.

Sklupčao sam se na krevetu i čekao da se svi raziđu.

E, sad.

Zašto je zapravo društveno prihvatljivo izaći napolje? Celo dvorište je to uradilo, realno. Zar ne bi bili korisniji sami sebi unutra?

Ili sam ja veći sociopata nego što mislim…

Svejedno.
Neta nije bilo četiri dana.

I da, kukam što nisam imao net. Verovatno bih zbog toga kukao čak i da je požar bio kod mene :P

U međuvremenu, razmišljao sam o tome kako je ući u izgorelu pa potom i smočenu kuću.
Zgrabio bih ono što je ostalo od laptopa i otrčao u brda.

Neprihvatljivo.