sep

26

(Ne)održivost?

Life(less) / Ljudizam

Pisalo se, pričalo, a bogami i kukalo, kada je novosadski GSP uveo novi režim naplate karata. Tek tada sam postao svestan koliko se ljudi, zapravo, švercuje. Kupovina karata (ili pokazivanje pokazne, kako to Novosađani zovu) kod vozača, te ulazak samo na prednja vrata, u početku su pravili probleme i gužve, a onda su se svi što uigrali, što navikli. Nezvanično sam čuo da je na povećanju prihoda ove vrste moralo da se poradi jer je novac iz gradske slavine prestao da teče onoliko obilato; kako god, rigorozniju politiku naplate, uz incidente (u vidu fizičkog naselja, jer – ipak smo u Srbiji) prati(la) je i kampanja Red je/Zna se red. Hvale se oni kako je novosadski gradski prevoz među najtačnijima u Evropi, pa je još i klimatizovan, te kako su vozači kulturni i stručni (zaista, izgleda da su dobili direktivu i da budu ljubazni prema putnicima – lepo je kada vam se neko zahvali što ste kupili kartu, iako nemate mnogo izbora, i iako vas onda nerviraju oni tvrdokorniji primerci koji su večito natmureni). U kojoj meri šta od ovoga deluje, tek…

Radio 021 je saznao da je samo prvog dana akcije naplaćeno oko 4.000 evra više u odnosu na ponedeljak prethodne nedelje.

I tako, pošto nemam uvek para za taksi, a idem s kraja na kraj Novog Sada prilično često, kupujem karte. Ne pitajte zašto ne vadim pokaznu, duga je to priča. Smanjio kafu na poslu da bih kompenzovao manjak šverca po prevozu – i sve je u redu. Tek, pre neki dan, dok sam se laktao ne bih li ušao u autobus koji vozi prema kampusu, ne previše pamtljiva žena koju bih okarakterisao kao sredovečnu, iako je bila nešto starija od toga, gurnula mi je izgužvani papirić u ruku kojom sam pridržavao landarave slušalice što mi iz majice viriše. Ženino mrmljanje sam dešifrovao koji sekund kasnije. Evo ti karta. Zbunjeno sam rekao Ali… ermh i još zbunjenije strpao papirić u džep. Simpatično, pomislio sam, ali neću umreti za 40 dinara… A i kako proći pored vozača, kada sam već ovde? Novcem iz druge ruke sam, dva koraka kasnije, kupio kartu. Dok sam stigao do kampusa, shvatio sam da je sjajno što ljudi i dalje pokušavaju da prevare sistem, makar radi lične satisfakcije.

Problem je, valjda, što nismo složni u tome, i što se obično fokusiramo na ono što i ne ostavlja neki vidljiviji konstruktivan trag.

Autor: | 5 Komentara
jun

29

Rendomizacija

Life(less) / Ljudizam / Nasumičnost

Leta su sve kraća. Pre deset godina, u mom okruženju, to su bila najduža godišnja doba. Često i najdosadnija, mada je u to vreme bilo mnogo lakše zabaviti se, iako je, objektivno, sredstava za zabavu bilo mnogo manje. Sočni odresci slobodnog vremena garnirani u zavisnosti od ličnih preferencija. Bilo je tu dosta vode, i sladoleda, i čitanja u mom slučaju. Stara pisaća mašina, malo mlađi radio i, potom, suludi ali korisni izleti na drugu stranu več pomalo škriputavog zvučnika. Zamalo sam se udavio pre deset godina, eto, tačno je toliko prošlo, i od tada ne prilazim vodi osim u kupatilu. Bez čoporativnog kvašenja, leta su bila još duža. Ne sećam se kada su tačno počela bivati kraća.

Leta su sve duža. Proleća gotovo i da ne postoje. Prelije se jesen tamo gde je najmanje očekujemo, i na tome joj hvala. Pakleni dani, pustinjski temperaturni kontrasti. Koja opekotina tu i tamo, dehidratacija ne bira ni mesto, ni vreme, ni seksualni odnos. Polemisanje sa sobom postoji li letnja muzika, i mentalno stanje koje se iz plejliste može prilično dobro pročitati.

Dužina leta toliko  me iscrpljuje da samo još manje iskoristim mrvice njegove kratkoće. Svako leto prolazi sve brže: nekome mnogo, a nekome tek da mu ne bude onoliko dosadno. Individualno je. Ako ne podnosite vrućinu, kao ja, ne ostaje vam ništa. Živećete krajem godine. Novembar je seksi. Oktobar zaradovan. Ni prošla zima nije izgledala previše loše.

Počela je sezona odlazaka. Kada čak i oni za koje mislite da nemaju gde da odu – jedostavno nestanu, pojačavate internet i serije na FoksLajfu ili nečem sličnom. Vi ostajete gde jeste. Nije da nemate gde, ali nemate zašto. Ljudi se uglavnom vrate. Uz malo boje tu i tamo, mirisima ranijih života u kosi i dovoljno čudnih susreta za narednih godinu dana. Usamljenost samo što nije.

Zamalo sam otišao. Obesmislilo bi sve, ali to najbolje umem. Ipak, malo endorfina, malo letnje lenjosti, malo navike, i malo ubeđivanje da ništa nije savršeno. I Tamara se preispituje ovih dana. Ne čudi me. Ipak je ona desna glava. Nedavno rekoh da je ona ženska verzija mene. Zato valjda i ne očekujem da me skonta neko drugi ponekad.  Za kolektivno preispitivanje krivim vazdušni pritisak ili tako nešto, iako bioprognozu ne smatram naročito korisnim izvorom autosugestije. Ne mislim da je gotovo.

Noćas sam sanjao da polažem prijemni i da ga padam. Isprojektovao sam Dašu, Ramonu i paniku mi. Misliću o tome sutra. Kao i o promeni fakulteta.

Exit je sledećeg vikenda.

Autor: | 4 Komentara
© Copyright paramparčad tačka kom?!