Paramparčad

Tipovi radijskih reklama

Budući da me iste, pored ostalog, hrane, prilično ne razumem kako ima ljudi iz struke koji i dalje ne razlikuju jedno od drugog. Ovo kačim ovde da bi i meni bilo pri ruci, ako bude zatrebalo…

Maska. Osnovno je da nema muzičku podlogu. Trebalo bi da traje do petnaest sekundi. Pre no što je RRA propisala [kodeksom] da reklamni blokovi moraju biti ograđeni džinglovima, maske su se emitovale preko pesama [najčešće preko uvodnih taktova]. Od tonca je to zahtevalo da ima osećaja koliko i voditelj koji priča do vokala. Kako god, jednom sam morao da pustim masku koja je trajala preko dvadeset sekundi [znači, u svakom satu mi je trebala pesma sa bar četrdeset sekundi uvoda]. Pojedine lokalne stanici po Srbiji snimaju maske koje traju kao spotovi [ali su, jbg, jeftinije]. Otkako se reklamne maske ne smeju emitovati preko pesama, tako se puštaju samo identifikacije radio stanica. Po pravilu, maske ne bi trebalo da sadrže ni zvučne efekte [znači, suvo]. Neke radio stanice u Srbiji [za okolinu ne znam] maske zovu još i markice.

Reklamni spot. Pa, to je praktično sve što ima podlogu. Negde na zapadu oni se dele na servisne spotove [promovišu, na primer,  ograničenu akciju i sadrže iščitano obaveštenje preko muzičke podloge, jednostavno su urađeni te nisu namenjeni dužem vremenskom periodu emitovanja], dramske spotove [ekvivalent bi bilo lamentiranje o tome kako je neki tip nije pogledao te epsko razrešenje u maniru šampona protiv peruti, volumena,vašaka... i na kraju, servisna informacija u vezi sa datim proizvodom; treba, pak, imati u vidu da, u praksi, dužina, to jest odnos ovih segmenata, zapravo, varira], imidž spotove [koji se koriste u brendiranju određenog proizvoda] i pevane spotove.

Eto tako.

Post je namenjen svima onima koji mi traže masku sa podlogom^^

3 people like this post.

Unlike

Doba… sadašnje.

Do pre godinu dana, tranzicija bila je izgovor za… sve. Upiralo se u nju prstom kao u krivca za otkaze, haos u obrazovnom sistemu, radno vreme, plate, privatizaciju… i sve ostale bauke jednog tako primernog, tradicionalnog, patrijarhalnog ćorsokaka društva kakvo je naše. Koleginica beše počela da piše kuvar iz doba tranzicije (gorko-slatku i, planirano, u nekoj tački budućnosti zabavnu knjigu recepata nastalih uz što manji kućni budžet), i nije joj loše krenulo; kako god, ta ista tranzicija joj je produkovala i mnoge druge životne nedaće, te ga nikad nije završila. Videh skoro da je neko drugi, nevezano, tu ideju sproveo u delo… i mislim da sam čak i listao knjigu. Kako god, poenta je: žrtve su padale. Nekako me je uljuljkala rezigniranost kojom su sijali stariji koji su me okruživali – zašto očekujem više, pobogu, pa u tranziciji smo!  Iz prikrajka sam još bio entuzijasta. Naročito, moram priznati, kada se radilo o medijima. Napokon će etar biti očišćen, a kada ostane ono što valja, možda će i ljudi napokon apsorbovati neki drugi sistem vrednosti od onog u koji su se ušuškali još polovinom devedesetih…

Nije sve, ipak, prošlo tako sjajno. Od lokalnih stanica, opstale su uglavnom one koje su nastupale dovoljno tržišno (što znači da iole dubokoumniji program ne emituju u startu) – čast izuzecima, naravno. Sa regionalnim dozvolama se, valjda, prošlo malo bolje (mada, opet, rame uz rame: Boom93 iz Požarevca i Kan iz Melnice?!). Nadao sam se da će se u Beogradu moći probrati od lokalaca, ali ne… Smanjenje troškova se gledalo u startu. Često mi je žao što Idea FM nije ostala u etru, ali, kada se setim da su, dok su, pred gašenje, menjali poziciju na skali, već imali toliko redukovan program da uopšte nisu ličili na sebe… pomislim kako ih više ni ne bih slušao. No, ovo je već neka druga priča (hajde da se ne bavimo RRA)… Progutao sam knedlu i radio narodnjačke blokove jer su oni isplaćivali bar tri plate, entuzijastično gledao prve, trapave, iskrice novih nacionalnih emitera, i živeo sa svojim šarenim četvrtastim prijateljem u potrazi za radio stanicom koja bi me privukla na više od sat vremena dnevno… Ostao bez posla, stana, novca…

Ali sve je bilo u redu. U tranziciji valjda tako treba.  I ovako i onako svima govorim da je selekcija sasvim prirodna stvar. U nameri da izbalansiraju što više faktora, mediji su uglavnom ponudili veoma polovična rešenja, pa sam u međuvremenu shvatio da nikakav reset kolektivne nam svesti ne mogu da očekujem… još. Dok sam se bavio nečim pametnijim, i devedesete su se vratile. Časna reč, prolaze pored mene na ulici!

A onda je došla Seka. Foksovo otpuštanje zvanično 40, nezvanično 120 radnika, honorarci počišćeni iz većih kuća… Radio Tri je, sa dolaskom novog direktora, uveo automatizovanu plejlistu sa veličanstevene dve emisije dnevno (i veoma dosadnim džinglovima nakon svake emitovane numere). Radio Fokus (koji zbog političke opcije koju propagira nikada ni nisam slušao) postao je još neslušljiviji zahvaljujući telefonskim kvizovima i naftalinskim narodnjacima (te potom promenama formata koje uglavnom nisu vodile nigde). Javni servis i SMS licitacije. Manje radio stanice još više gledaju smanjiti troškove emitovanja: sve se, tako, nasnimi tokom prve smene, onda se lista napakuje, i – ide sama (ako ne nestane struje) do sutradan ujutru. Još ako se glavešine povedu onim istraživanjima prema kojima se radio najviše sluša zbog muzike… Ne ostaje ništa drugo sem muzike i reklama. Na i dalje brojnim piratskim stanicama, praše muzičke želje – one legalne su većinom (čast izuzecima) – zaćutale, ma koliko malo da su govorile. Uostalom, imam i ja briga: kašnjenje plate, fakultetske dažbine, krov koji prokišnjava (obično na čist veš)… I sve je ovo u redu, jer je kriza.

Onda sam jedne noći potenciometar uperio ka Roadstar radiju, a na njemu je išla plejlista.

Onaj Roadstar koji sam upravo zbog živog programa slušao putujući po celu noć, ne bih li stigao ujutru na posao. Onaj Roadstar zahvaljujući kojem sam uvek ostajao budan, po kojem sam mogao sat da štelujem, i ujedno jedini radio koji je podnosila i moja majka!

Stvarno ću da se naljutim.

Da, na kraju, ne bude ovo samo žalopojka što se jedna radio stanica više ne oglašava na svakih dvadeset minuta: sigurno ste primetili kako, paradoksalno ili ne, niču televizije? Valjda po sistemu – dobro ide komšiji, dobro će ići i meni. Evo, i Tina Ivanović je otvorila svoj muzički kanal. Zanimljivo je da su se ranije po tom principu otvarale radio stanice. Tranzicija, ili prihodi od SMS poruka…?

Nama uvek treba hleba i igara. No, valjda će izgovori presahnuti u nekom trenutku.

3 people like this post.

Unlike

Sećanje na S

Uhvatila me neka nostalgija ovih dana, pa imam poriv da zapišem ovu priču. Nešto od toga mi je pripovedano, nešto sam sâm doživeo. Ni u jednom slučaju ne mora da bude tačno, ali, uglavnom, jeste.

U ono neko vreme, 1994. godine [jednom ću sesti i podsetiti se svih prethodećih zbivanja na medijskoj i regulatornoj nam sceni], firma Genes S - svi znamo za šta je to S stajalo, otvorila je radio stanicu… i potom, još nekoliko. Ideja da se informativni program vuče iz jednog centra [naročito u slučaju pada RTS-a, koji je, eto, došao tek nekoliko godina kasnije, ali vratiću se na to] a da ostalo prati pitku pop/dens/hleba i igara matricu, u kontekstu političke slike Srbije, iz ove perspektive zvuči zastrašujuće. No, ako to ostavimo po strani, projekat je bio koncipiran do savršenstva. Kadrovi su obučavani u beogradskoj centrali, i muzika se u startu podudarala – a bilo je i gotovih džinglova. Frekvencije su bile slične [iako je, na primer, smederevska ispostava radija S zvanično dobila 102MHz, centrali je odgovaralo da im radio stanice budu na sličnim frekvencijama, pa se tako emitovalo na 97.9 (zvuči poznato?), dok je 102MHz nešto pre konkursa za dodelu frekvencija u Smederevu zauzeo Lux radio - ali to je neka druga priča], način rada prepoznatljiv… Beogradski dnevnik prenosio se od, ako se dobro sećam, 15h, a lokalni su emitovani od 16h… I, pošto računari tada gotovo da nisu ni postojali u realizaciji radio programa, beogradski S prenosio se noću. Ostatak dana – lokalne priče, formatirane po jedinstvenim standardima za mrežu. Voleo bih da vidim nešto tako održivo i standardizovano u današnje vreme (rekoh, politiku ostavimo po strani), no, to bi se kosilo sa zabranom medijske koncentracije…

Realizacija

Oprema je dovlačena sa svih strana. Lolina mikseta sa koje je emitovao smederevski S je, verovali ili ne, služila kao razglas u nekoj od obližnjih fabrika. Najčudnija priča u vezi sa tehnikom je definitivno odgovor na pitanje gde su završila četiri bež mikrofona u koje je pričao Tito, as seen na snimcima u Trezoru… No, nikada ih nisam video. Možda su i dalje negde u magacinu. Sa njih je, vele, emitovan program prvih nekoliko godina.

Pad RTS-a dogodio se kada je palo i sve ostalo što je imalo veze sa Slobodanom Miloševićem i njegovom strankom. Od mreže radija S preživeli su samo beogradski i smederevski (koji je od početka imao zasebni račun, dok su svi ostali išli preko jednog).

Od početka je entuzijazam bio na nivou: prvi minidisk u gradu bio je u S-u, prva lokalna stanica koja je puštala džinglove sa računara bio je S… U to vreme balansiralo se između domaće i strane muzike, a Lux, koji je krenuo stidljivo i uspeo da pridobije određeni deo kolača slušanosti emitovanjem isključivo domaće muzike i željotekom, još je bio u povoju. U međuvremenu se, zbog eksploatisanja muzičkih želja kao nezaobilazne stavke na programskoj šemi lokalnih radio stanica, na S-u rađa Folk vikend, a posle 20h radnim danima razvija se UPSS (Urbani Program Super Smedereva). Lakac i Formick, odnosno emisija Soundform, učinili su da se S populariše i kao medijski pokrovitelj svih techno događaja u okolini.

Studio

Moja malenkost na S odlazi 2004. godine. Ako zazvuči kao da čitam reklame i kada govorim, oni su krivi. Naredne tri godine proveo sam tamo, radeći sve što mi je palo pod ruku, i one su mi ostale u vrlo prijatnoj uspomeni. Folk S, noćni program namenjen ispunjavanju SMS muzičkih želja, bio mi je, against all odds, među omiljenim segmentima programa jer je bio najopušteniji. Gafovi nalik crkavanju štampača te čitanja rukom pisanih vesti bili su savršen trening, a sam program dovoljno raznovrstan i svi voditelji univerzalni… Za geekove među vama, jedan kompjuter sa dve zvučne kartice – na dva reglera, WinAmp i SQR krosfejder saundblasteru i druga instanca WinAmpa sa manual advanceom, na C-Mediji, na levom – za maske, instrumentale, etc… Za montažu – tadašnji Cool Edit Pro.

S kraja devedesetih postojao je određeni dug za porez, koji je u jednom trenutku doveo do blokade računa. Beogradski S dobio je nacionalnu dozvolu, a Genes S nije mogao da interveniše kod nas, jer je i sam bio u blokadi. Nakon izbora 2007. godine smo stupili u štrajk. Posle podrške svih mogućih sindikata, i jednokratne finansijske pomoći tadašnjeg predsednika opštine, te varijanti za privatizaciju koje su – ni ne znam čijom krivicom – propale, teška srca, u martu odlazim sa radija (tada sam već živeo podalje pa mi se nije isplatilo putovati). Negde u maju, signal je nestao. Ubrzo potom je u prostorije provaljeno, i, otprilike,  sve što je ostalo staje na nekoliko dividija i jedan hard, koji su ostali što kao bekap, što kao uspomena.

Možda mi je najomiljenije sećanje iz tog vremena kada se sve rušilo – stoto izdanje emisije Za svakog ponešto Mirjane Vasić, koju sam, nakon iznenadne i svakako prerane smrti Mirjane Stanojević, vodio ja. Standardne rubrike (Tanjir iznenađenja, Oko stola, Modni vrisak, Biseri svetske kuhinje, Umiveno lepotom…) u satiričnom i samoironičnom maniru uz obaveznu dozu improvizacije – bile su komentar i reagovanje na celokupnu situaciju (od besparice do ljudi koji više ne čitaju), ali i obraćanje kolegama na način na koji će samo oni shvatiti. U Tanjiru iznenađenja, tako, govorilo se o novinarskoj patki. Nakon objašnjenja porekla termina, pristigla nam je i poslednja vest vezana za aktivnost lokalne samouprave.  Na jučerašnjem sastanku osnivača radija S  Genes grupe i suosnivača, opštine Smederevo, doneta je odluka da se na račun ovog radija prebaci novčani iznos od dva i po miliona dinara, kako bi se račun ove poznate medijske kuće odblokirao i na taj način nesmetano nastavljeno sa radom… Patke jesu ukusne ali, ako ne pazite kako jedete, možete se i zagrcnuti. Mi ne možemo ni da se zagrcnemo jer nemamo čime, kako tri meseca nismo primili platu, tako da nas u tanjiru, a, vala, i van njega, više ništa ne može iznenaditi.

Ipak nas je iznenadilo kada smo zaćutali, iako smo to znali unapred.

4 people like this post.

Unlike

Rendomizacija II (muzička mahom)

A-ha izdali novi album još pre mesec dana, a ja se tripovao da će u avgustu. Jeste, lepo je upakovan, dakako – zvuči appealing, ali nakon onih a la Coldplay eksperimenata (i to veoma uspešnih) iz 2005. godine, stvarno sam očekivao nešto što neće da bude samo pop. I da li je moja fascinacija ranijim varijantama njih osnovana? Pa, sa sobom se slažem,  a i moralo mi je nešto postaviti ovoliko velik horizont očekivanja… Elem, da, ja sam frik. Diskografija, lajvovi, demoi, narukvica… Nažalost, najkomercijalnije stvari su prežvakane i obesmišljene, one manje poznate… su nepoznate. Preporučujem album East of the Sun(…), ako je neko zainteresovan…

Počinje da mi se dopada ogranak nam MTV-ja, iako sam oduvek rolajzovao na ljude kojima pomenuti predstavlja jedini izvor muzike. Ali hej, u istom satu sam čuo i Petrol i Ženekese, i neke izvođače koji su, začuda, dobri, a sa ex-yu prostora, te koji su me podstakli da guglam. Dovoljno. Plus top forti popić i tako to, a i u Densflor čartu uživah uglavnom. Videćemo šta će rebrendiranje i nova koncepcija uraditi, ali ovo za sada obećava. Kad je krenula adrijatička ispostava, pljuvao sam po Emtiviju, ali realno, iritantni voditelji koji skakuću u hromi mi, uprkos celoupnim viz-id zezalicama koje su bile vrlo… pokupljene iz centrale, nisu ulivali utisak perspektivne stanice, pa makar i začete u takvoj mega-hiper-visokobudžetno-uspešnoj kuhinji. Jedino što me smara je ponavljanje spotova, ali dobro, bolje da mi se ponavljaju Grindej i Plasibo na svaka dva sata nego Džejson Mraz i Džejms (S)Morison kao na VH1…

Dan žalosti juče, nakon par sati baroka nam krenuo Vangelis, a onda je došao direktor koji je rekao koleginici da ponovi prethodnu plejlistu jer niko ne sluša radio duže od dva sata… Ljudi su se ranije baš tripovali oko dana žalosti, sećam se, kad bejah klinac, keva bi mi branila da slušam muziku uopšte, plašila se da će neko iz komšiluka, čuvši nešto veselo (i po mogućstvu glasno) iz sobe mi, pozvati policiju… Kada je u jednoj od bivših mi radio stanica, od raka, umrla koleginica, privatni dan žalosti je pretio da bude trodnevan. Nije da je iko, u tako malom kolektivu, bio raspoložen za rad, ali hej – plejliste ne ujedaju… I uglavnom mogu da idu same. Pet sati domaćih njanjavuša se ripitovalo tih dana, kada sam došao i ubacio neki jako lagan i posthumni strani evergrin (tipa Tell Laura I Love Her), popio sam pridiku jer je strana muzika po difoltu neprikladna? Valjda ljudi ne razumeju reči pa upiru prstom u suznu laganicu i govore Aha, ovo mora da je veselo, bogohulnici?…

Kanali se gube i kad pada kiša i kada je pretoplo. Savršeno. SBB.

Dokle god internet radi, u redu je.

Izgoreo mi je nos.

Vikend je.

1 person likes this post.

Unlike