jan

16

Zašto sam ostavio „Studenta“?

Life(less) / Ljudizam / Medijstvo / Rad

„Student nije zapalio žito“ je studentska emisija nesrećno odabranog naziva koja se emituje na frekvenciji novosadskog „In“ radija jednom nedeljno. Radio ima lokalnu dozvolu, te je „Student“ fokusiran na Univerzitet u Novom Sadu.

Pre nešto manje od godinu dana, emisiju su preuzeli studenti tadašnje treće godine novosadske žurnalistike.

Priključih se. Pozvali me jer sam, s obzirom na iskustvo, mogao biti od koristi. Meni je to bio period pred otkazni rok, pa sam rezonovao – ok, ako završim radeći u trafici, hajde da imam radio bar sat vremena nedeljno. Uz to, možda će projekat da se razvije, možda bude odskočna daska, možda sve ono kako se dešavalo pre koju deceniju, kada su u Beogradu postojale nekakve studentske, ne samo emisije, nego i radio stanice!

Emisija tog tipa, tada, nije bilo mnogo: koju godinu nakon gašenja studentskog B(eogradski)U(niverzitet) radija, koji je emitovao sa Fakulteta političkih nauka, na Studiju B se (iz, ako se ne varam, istog studija) zaorila „Slušaonica 6″, u čijim dnevnim izdanjima se kale studenti praveći prilično raznovrsne i kulturiška sadržaje. „Student nije zapalio žito“ je emisija koju je, kao projekat jedne od novosadskih studentskih organizacija, finansiralo Izvršno veće, a ugnezdila se u program večito nedefinisanog radija koji, verovatno, ni sam sebi nije ciljna grupa. Izvedba beše katastrofalna, umjetnički dojam – još katastrofalniji. Jedan jedini (i to loše smontiran) džingl, voditelji koje, dok ih slušate, zamišljate s nogama na stolu, kilometri praznog hoda i nekoncipirana priča iz studija (u maniru dragi gosti, a ko ste vi?).

Ja entuzijastično dođem na sastanak. Nekada sam hteo da pravim studentski radio (!), samo nikad nisam napisao projekat do kraja. Hakovali mi GDocs. A onda sam ostao bez para pa sam otišao da ispunjavam muzičke želje. No, ovo nije priča o tome.

Na sastanku, predstavnici organizacije i grupa onih ljudi sa fakulteta koje sam tu i očekivao da zateknem. U suštini, muve bez glave, da ne kažem nešto o ludima i zbunjenima. Na tom i sledećem sastanku, kreću planiranja. Naravno, oni su se sve dogovorili još pre neki dan, na kafi, imaće dva priloga od po deset minuta, što sa najavama i odjavama priloga i najavom emisije treba da traje ravno pola sata, pa će onda ići jedna pesma (dogovorili su se i koja!), i onda sledi pola sata priče sa gostima.

Ne radi se to tako, kažem. A zašto ne, pitaju. Pa, gde su vam muzičke pauze? Odgovoriše pitanjem – zašto nam uopšte trebaju muzičke pauze?!

Jer ste zanimljivi, mrmljam ja sebi u bradu, pa kretoh nešto da petljam – te komercijalni, muzički radio, te formatirani ulazi (šta znači formatirani? šta znači ulazi?!!), te pažnja slušalaca, te… pa, količina materijala za priloge od po deset minuta… Ubedim ih nekako. Logično, onda smo se raspravljali oko muzike koja će se puštati u emisiji, je l’ ćemo domaću (na radiju koji pušta stranu muziku), je l’ ćemo Miladina Šobića, pošto je, je li, bio student…? Zašto bismo morali da emitujemo i reklame tokom emisije (zato što je za te reklame neko platio radiju na kojem ćemo raditi, možda)? I tako, u nedogled. Njima smeta što sam ja nadobudan, meni smeta što im se poznavanje radija kao medija svodi na spoznavanje crvenog REC u SaundFordžu. No, nije ostalo na tome.

Stignemo, nekako, i do studija. Najpre, uradim paket džinglova za emisiju, koji se i danas koristi. Od početnog dogovora da se u svakom izdanju emisije smenjuju voditelji (o ne!) ipak ostane manje-više stalna ekipa ljudi koji će pred mikrofon. To što ga vide prvi put u životu, nema veze. Ovo ti svetli kad si u programu, ovo ti svetli kad imaš fono uključenje, ovo pritiskaš ako ćeš da kašlješ ali NE DOK IKO PRIČA!, i sve tako. Sednem ja za miksetu, ko će bolje da ih prati. Shvatim da ne vredi da ih puštam u program bez instrumentala, jer – pogube se, ponekad, čak i ako imaju da kažu dve rečenice od kojih obe imaju napisane. Šta ćemo s muzikom, ja bih elektropop ali glavešine hoće pop, a koordinatorka (par godina mlađa od mene) i Lejdi Gagu i Rijanu zabranila, a stavljala ih u isti koš sa TingTingsima, koje stavlja u isti koš sa Kešom. Onda je htela emisiju u kojoj će biti samo džez, jer to nije hipsterski, ali nije ni ono što su šefovi hteli.

No, uigrali smo se. Nekako. Bilo je tu dobrih i loših trenutaka, dobrih i loših tema, pritajenog koškanja i nepritajenog hejta, kao i u svakom iole većem kolektivu. Ljudi su hteli da rade priloge o menzi, i radili su ih. Ljudi su kapirali da je stvarno svejedno ako prilog snime na mikrofonu za MSN, cene od 300 dinara, i da se razlika zapravo neće čuti u etru. Naročito ako ni ne pojačaju snimak. Ljudi su mislili da je muzika na levom a glas na desnom kanalu, ili obrnuto. Ljudi su hteli da rade skečeve, i mislili da mogu da ih čitaju sporije od vesti, i čitali su ih tako. Ljudi su, u anketama, mislili da, posle svake izjave, treba da ostavljaju sekund tišine, i ostavljali su je. Zapravo – ljudi su mislili da mogu sami da montiraju svoje priloge, nakon što su, eto, spoznali crveno REC u SaundFordžu, i montirali su ih. Tako su uvek tekstove priloga čitali negde iza podloge, puštali izjave sa diktafona da probijaju, koristili cele pesme kao muzičke podloge pa je u prilozima obično neko pevao, ostavljali „ooovaj“ i slične poštapalice da bi izjave bile autentičnije (i onda ja ne budem lenj i izbacim ih, kad ono dva minuta kraće)… Istovremeno, ljudi su se bunili što sami treba da saseku izjave, jer, citiram, nije to njihov posao. A zašto su to onda i uzimali da rade?

Ljudi su se, takođe, skandalizovali kada su videli da preko noći na radiju radi, zamislite, plejlista, i nisu razumeli zašto jedan mali, lokalni, pretežno muzički radio, nema novinarsku redakciju od nekoliko desetina ljudi.

Deo redakcije hteo je da piše projekat za novu emisiju. Hteli su na drugi radio, pa smo im objasnili da na Inu, ipak, imamo slobodu koju, na nekoj od ostalih, svakako strože isformatiranih radio stanica u gradu, ne bismo imali. Ja sam predlagao da uzmemo par diktafona, oni su hteli flajere. Predlagao sam putne troškove, pa da pokrijemo i poneki događaj u Beogradu (zašto bi to zanimalo nekog u Novom Sadu, pitali su, nemojte mi reći da vas ne zanimaju koncerti i promocije, odgovorio sam), ali ni to nije naišlo na dobar odjek. Jer, promocija je, zapravo, bila najbitnija. Najveći deo projektovanog budžeta otišao bi na bilborde. Grad bi, dakle, bio izlepljen bilbordima koji reklamiraju emisiju o… studentskoj menzi? Iz čisto administrativnih razloga, taj projekat nikome nije podnet, što ne znači da neće biti. Na promociji se radilo i mimo toga, iako smo se neprekidno koškali oko toga za šta služi fejsbuk grupa, a za šta stranica, negujući obe paralelno.

I tako, umesto ugledanja na „Slušaonicu“ kao starijeg brata, novosadski studenti dobili su ćušpajz, koji nije poslužio čak ni kao trenažer – studenti, eventualno možda ali samo prividno osposobljeni za rad u većim mašinerijama nalik javnom servisu (i dalje diskutabilnih sposobnosti, ali naučeni da kažu nije to moj posao), i dalje nisu shvatali kako šta funkcioniše u praksi, a kamoli kakvo je realno stanje na tržištu. Emisija je, sama po sebi, uglavnom bila zabavna, iako se nikada nije znalo kome se obraća.

Na jesen 2011, tokom studentskih protesta, reakcija emisije „Student nije zapalio žito“ stala je na stranu – fakulteta, čime je dokazala kome se obraćala da je daleko od bilo kakvih ideala koji su me i privukli da joj se priključim.

Srećom, ja sam tada već bio daleko. Otišao sam negde u vreme kada sam shvatio da sam prestar za klinačke maštarije – a i za volontiranje.

Jebiga.

 

 

Disklejmer: ako ovo bude pročitao neko iz redakcije „Studenta“: ima među vama odličnih ljudi i meni dragih kolega. O svemu izrečenom ću rado popričati na kafi. Od srca vam želim da vam ovo ne bude vrhunac karijere. :)

Posted by | 2 comments
okt

23

Profesionalne frustracije 1 ili – kako sam sistematski uništen od jutarnjeg programa

Life(less) / Medijstvo

Godina je 2008. Neki martovski dan, 06:15h.

Ulazim u zgradu jedne radio-televizijske stanice. Regionalne, bar kada govorimo o radijskoj dozvoli. Prošao sam konkurs i sada bi trebalo da šljakam probno neko vreme, što mu dođe i kao obuka. Smatram da mi obuka ne treba, i zapravo sam u pravu, ali se trudim da budem poslušan i ponizan i da ih zasenim.

Ulazim u režiju i ništa mi nije jasno. Jesam ja došao iz manjeg grada i sa manjeg radija, ali tamo je sve izgledalo nekako… smislenije. Imali smo miksetu koja je posedovala još dva paralelna ogzilijarija gde smo mogli da puštamo šta smo hteli – u praksi, ovo bi značilo da, ako ste uživo u programu i imate, osim svog glasa, muzičku podlogu, telefonsko uključenje i džinglove sa drugog zvučnog izvora – možete da izdvojite samo kanal ili dva (sebe i telefon, na primer) i snimate ih za kasnije, recimo. Imali smo i drugi studio iz kojeg se takođe moglo emitovati. Imali smo sasvim pristojne Berindžere i jako lepo odrađenu dinamičku kompresiju na produkcijski spakovanim stvarima. Imali smo računare sa po dve zvučne kartice, jer je lakše koncentrisati se na jedan računar koji funkcioniše kao dva zvučna izvora, nego na dva odvojena računara. Imali smo drvetom obloženi, prostrani studio visokog plafona.

Ulazim, dakle, u radijsku režiju, i vidim tamnoplavu, rukom budženu mikseticu, koja ne da nema ogzilijarije, nego nema ni ekvilajzere. Dva računara na suprotnim krajevima stola, s jednog ide muzika a sa drugog samo reklame (!) i to iz nekakvog namenski pisanog programa koji izgleda kao nevešto sklopljena forma u VisualBasicu, i koji pušta samo .wav, .mp3 mu šušti. Vidim reglere napanjene do maksimuma jer, niti prcvoljak od miksete pokazuje jačinu dobijenog miksa (pogaženo joj pola dioda), niti regleri imaju više od 10cm hoda, pa je svako preciznije miksovanje zapravo nemoguće. Ispeglaće to kompresor, valjda.

Gluva soba obložena tepihom, vrata blago nakrivo, nizak plafon, stona lampa kao osvetljenje, ‘ajde dobro, nekako je cosy, bitnije je da ljudi znaju šta rade. Ipak su regionalni, ne?

Ulazimo u studio, ovo nije spikerski pult, ovo je kutija koja landara na žici, slušalice piskave. Zvučnika ni nema, samo sluške. „Može jače kontrola programa?“, pitam, a devojka za miksetom me pogleda belo. „Slušalice jače?“, kažem, i ona isprobava dva-tri potenciometra dok ne potrefi koji treba. To je, valjda, u redu. Najavimo jutarnji nekako. E sad, zaboravili smo vremenske podatke. Kažem ja, pa hajde sad u petnaest do sedam da uđem u program i isparlam samo njih, a oni me pogledaju zgranuto, jer, pobogu, niko godinama ništa nije pričao između najave, koja je u 06:30, i vesti, koje su u 07:00. Razmišljaju je l’ bi to moglo, ja ne razumem šta tu ne bi moglo, zaključimo da može, sednem ja, sa zapisanim vremenskim parametrima, čekam da mi zasija crvena lampica, i čujem džingl – „Dobro jutro, pred vama je tmuran kišni dan a trenutna temperatura u glavnom gradu Vojvodine jeee…. plus – dvanaest – stepeni Celzijusa“. Ja se mrštim, oni kažu tako mora, odmah posle džingla pali se lampica i ja sam u fazonu „paaa… čuli ste kolika je trenutna temperatura…?“, dodajem joj ostalo sa cedulje i u glavi počinjem da se spremam za vesti.

Ali vidi, vesti idu snimljene.

Kao i, zapravo, sve ostalo u tom jutarnjem programu.

Dakle, ok, tonac me snimi i…

Ne snimi me tonac, snimim se sam, eno ga računar u ćošku gluve sobe. Mislim, može i tonac da me snimi uživo iz programa, da, ali na mini-disk.

Ali na… šta?

U mom selu se mini-disk nije koristio već desetak godina. Znao sam kako to izgleda i koje su mu, na papiru, opcije, ali… Ko, brate, koristi mini-disk? I zašto sam očekivao nešto tehnički smislenije u jebenom Novom Sadu?!

Ali, eto, mi se snimimo i smontiramo sve, objašnjava mi lik radeći najodvratniji drag and drop u Saund fordžu, onaj gde se instrumental čak ni ne stišava postepeno no onako, kao sekirom na minus deset decibela, i prebacimo im u računar s kojeg idu reklame, pošto onaj iz kojeg ide muzika ne vidi te fajlove, odnosno, vidi, ali svi se zovu Untitled.

Ja shvatim koliko je sati – svaka empetrojka zapravo ima id3 tag koji se niko ne seti da izbaci, a softver u računaru odakle ide muzika čita samo id3 tagove. Uradim jedan klik u Saund fordžu kako se to ne bi dešavalo, a niko ni ne shvati šta sam uradio.

Džigericu kreću da mi obasipaju žmarci.

No, eto, radićemo uživo sve, čisto zbog nas novih. Hajde! Volim ja da pričam uživo, bolje se koncentrišem nego kad znam da se snima, a i tako mogu da govorim one uobičajene kopče u vidu tačnog vremena i najave pesama. O muzici još ne razmišljam previše. I tako čitam ja servisne informacije i listam štampu u programu, instrumentali su katastrofalni – predleg štampe ide preko Otpisanih, tu je negde i Grlom u jagode, džinglovi su komunističke reference… I tako sam ja u fazonu ostanite sa nama, u narednim minutima slušamo Bitlse i Hej Džud, pa 15-20 minuta kasnije sa ??,?MHz će nam svirati Bitlsi, pa još 15-20 minuta kasnije …no, sada slede legendarni Bitlsi…, i već izađem iz studija u fazonu „koji moj sa Bitlsima“, i bi mi objašnjena muzička koncepcija jutarnjeg programa.

Dakle, Indeksi pa Kemal Monteno. Uvek. Dobro. Pa Zdravko Čolić i Bijelo Dugme. Aha. Pa onda filmska muzika, evo ga spisak dozvoljenih pesama, znaš već, Srećni Ljudi, Crni Bombarder, Salaš u malom ritu? Doooobro? E, tamburaši! Pa etno, evo ga spisak od desetak pesama, a ide ih po dve u bloku, pa svakog jutra puštaš isto. I svaka četvrta pesma je strana, ali od strane muzike, i to samo u jutarnjem, na našem radiju idu samo Bitlsi i Aba!

Iako sam radikalni ateista došlo mi je da se prekrstim  tako snažno, da ostavim sebi prostrelne rane na telu.

Ne, nisam se zadržao u toj firmi. Otišao sam tri nedelje kasnije, ali iz razloga koji nemaju veze s jutarnjim programom na radiju.

Slučaj je hteo da sam se, godinu dana kasnije, vratio u istu, da radim neke sasvim druge stvari. Ili ne…

O ishodu tog perioda sam već pisao, a o stvarima kojima sam svedočio između ću tek pisati.

Plan je, u narednom periodu ću sve svoje profesionalne frustracije okačiti na blog. Bar će biti smešno, jednom. :) Stay tuned, u narednim minutima… ne slušajte Bitlse.

Posted by | 1 comments
jun

22

Komitenti i oni, komitenti i ja

Medijstvo / Rad

Tamo negde, u svetu velikih igrača i marketing agencija, gde se obrću cifre sa mnogo nula u sebi, stvari bi barem trebalo da budu malo drukčije.

Ipak, u svetu malih elektronskih medija – televizija koje glume da su velike jer su pokrale templejte za After Effects sa torenata, te ljupkih, lokalnih radio stanica od trista vati, njihov odnos sa komitentima je odavno mutirao.

Devedesetih, množile su se privatne radio stanice. Bilo je tu uspelih i neuspelih pokušaja; radio je bilo jeftino posedovati [a i sada je, ako izuzmemo naknade koju biste plaćali RRA ako biste, zapravo, imali dozvolu], a prezasićenost tržišta [samo u Beogradu bilo je, početkom dvehiljaditih, preko stotinu radio stanica] dovela je do devalvacije reklamnih sekundi.

Na smederevskoj, vazda autonomnoj, ispostavi Radija S, o kojoj sam već pisao, svojevremeno je uveden programski segment Folk vikend, da bi se ubirale pare od, tada i tamo veoma popularnih, muzičkih želja, te prigodnih sponzorstava. Još ako uleti narezivanje želja na disk, mašala! 2005. godine, kada se razmišljalo da li da vraćamo alternativniji noćni program ili da i tu ubacimo narodnjake, pobedili su narodnjaci i tada još uvek svež i aktuelan SMS servis. Da se razumemo, ovi programski segmenti bili su mi izvor neizmerne zabave, ali ne mogu da ih ne smestim u kontekst degradiranja i deplasiranja radija kao medija. No, to je neka druga priča, kao i to da mi se dešavalo da vodim hroniku Exita pa, za sat vremena, izbor za narodnjački hit noći, ili Dnevnik u pet, pa odmah potom nekome čestitam krštenje.

Ovo je priča o marketingu i malim igračima.

Šta se promenilo u poslednjih deset godina? Prestao sam bivati ičija ciljna grupa. Pirata još uvek ima, i prilično su podgojeni – jeste da ih ima manje ali šteta koju čine tržištu je možda čak i veća nego pre deset godina. Postoje istraživanja slušanosti – agenciji Scan se slabije veruje nego Strategic Marketingu, i emiteri koji su u prva tri mesta mogu se nadati većim advertajzing zalogajima. Kod onih koji nisu, reklamni sekund je kudikamo jeftiniji nego što je to bio kada je bio i zvanično devalviran. „Krizni reklamni paketi“ su odavno dobro poznati, a marketing menadžeri, koji neretko rade samo na procenat, toliko su razmazili svoje komitente da odavno niko u lancu ne zna gde mu je mesto.

Depra uvod, a?

Na smederevskom S-u imali smo jedan stvarno dobar vokal. Koleginica se zvala Mirjana Stanojević, i, nažalost, preminula je od kancera pre nekoliko godina. Njen glas se naveliko izvozio, sve dok nije počelo da nas nervira što je svaki komitent želeo reklamu sa njenim glasom. Na stanici gde je u programu bilo uvek oko sedam različitih glasova (što je za lokalne uslove veoma dobro), dešavalo se da nam reklamni blok budu tri minuta Mire. Uz ujednačen kvalitet produkcije, ponekad ni ne primetiš granicu između reklama. Ok, ovo je i pitanje etike: komitenti plaćaju, može im se da izvoljevaju, a tamo negde postoji i zanimanje čitač reklama. Ipak, jedno je kada, recimo, ja kažem da stvarno ne umem da pročitam reklamu za magnetnu rezonancu a da to zvuči ozbiljno pa je prosledim koleginici, a drugo je kad mi otvoreno kažu „e, ne možeš  da pročitaš ovu reklamu“. Kako da se taj voditelj [ne nužno ja, ja ni nisam voditelj već neko vreme :)] oseti u tom trenutku?

U malim, lokalnim, okvirima od trista vati, kreativnost je odavno umrla. Komitenti su ubeđeni da će opšta mesta nekoga privući; a kad neko uradi nešto drugačije, to je negde drugde već postalo opšte mesto. U jednom trenutku, u jednom reklamnom spotu, rekao sam „obratite pažnju“ – onda sam se pokajao jer sam shvatio da u satnicama imamo već jednu reklamu koja počinje sa „Pažnja, pažnja!“, kao i jednu čija je prva rečenica –  “Čujte i počujte, ova reklama zaslužuje vašu pažnju!“ O_o Bez samoironije.

Glavni deo reklama za manje komitente radi se po modelu iščitanog oglasa preko neke, nadajmo se vesele, muzičke podloge. I, ruku na srce, koliko god da je to dosadno, bolje je raditi i tako nešto, nego različite pokušaje kreativnosti. Ako se fino ispegla glas i lepo smiksa sa podlogom, zvuči barem pristojno.

A šta reći za prodavnicu čarapa koja zrači toplinom u srcu grada [što bi možda bilo ok da je ostatak reklame tako njanjav i poetičan, ali nije], roštilj koji je kao nekad, ukusan, pravi, prepoznatljiv i primamljiv, i poručuje da nije zlato sve što sija već da je u njemu pravi luksuz, frizerske salone koji svi do jednog nude najjeftinije šišanje, i, za promenu, feniranje, te firme koje nude vrhunsku uslugu i kvalitetno šta-već… Najpovoljnije je jedan od omiljenih prideva oglašivača, još ako može da se dvaput ponovi broj telefona kao na malom oglasu, bombonica! Je l’ može superije?

Update: može, ako radiš TV emisiju o Ohridu, i u njoj reklamiraš hotele. A svaki do njih gleda na jezero i šumu i ima dvokrevetne i trokrevetne sobe, i veoma je povoljan. Samo se kadrovi razlikuju.

Podilaženje komitentima je dovelo i do reklama od po jednog minuta gde je prvih pola minuta čisto šlihtanje, koje, dragi moji, treba obavljati telefonom, a ne bacati u (v)etar. Jedan frizer je želeo reklamu sa svih pet adresa i, po mogućstvu, po dva broja telefona za svaku, sa umetnutim (zamislite) najpovoljnijim feniranjem u gramatički i semantički neispravnoj rečenici sopstvene izrade negde posred nabrajanja… i Bilijem Ajdolom kao podlogom, a koji je na kraju smontiran tako da sve vreme peva (pa je kompletan utisak da je spot, zapravo, monstruozna maska -> koja je pogazila celu pesmu).

Ok, nisu svi komitenti loši – veleprodaja ribe Vasović prihvatila je, nakon dosadne reklame s nabrajanjem i laganom muzikom, ipak pomalo nesvakidašnji blueprint na osnovu kojeg je nastalo pet spotova, za Novi Sad i Čačak; jedna stomatološka poliklinika reklamiraće se spotom gde mi kolega zaneseno priča kako ga je neka devojka zaslepila zubima… :)

Nedavno je u redakciju stigao mejl od jedne veoma bitne komitentkinje, kojoj se reklama (rendering čaršava od teksta koji nam je poslala) dopala, samo bi, eto, muzika trebalo da bude pet oktava niža jer se, wait for it… čuje glasnije nego što bi ona želela?! Pozvao sam devojku i uljudno joj objasnio da je oktava mera za visinu a ne za glasnoću, gledajući kako ostatak ofisa pada pod stolove od smeha i verovatno kapira da sam sebi, tog trenutka, potpisao smrtnu presudu. Finalni proizvod, po njenom, ipak sam uradio, i iako je nalikovao maski od 45 sekundi, toliko joj se dopao da ga je otkupila za emitovanje na drugim stanicama. Lepi ekvilajzeri, valjda :P

U prošloj firmi, koleginica iz marketinga mi je rekla da nije moj posao da razmišljam.

U ovoj firmi, bar mogu da se iživljavam po studiju, pa mi nekad i upali :)

Nekad mi se dogodi i ovo.

A najbolje je kad komitent pokušava da mi objasni šta po njegovom mišljenju ostavlja efekat. A to je uglavnom reklama od preko jednog minuta.

Posted by | 2 comments
feb

10

Studentski domovi u Novom Sadu: naplata prenoćišta gostima (+SNZŽ)

In da njuz / Life(less) / Medijstvo / Podcast / Rad

Za promenu, neuobičajeni podcast. U ovom izdanju slušaćete prilog koleginice Jasne i malenkosti mi, na temu naplaćivanja prenoćišta gostima u novosadskim studentskim domovima.

Audio clip: Adobe Flash Player (version 9 or above) is required to play this audio clip. Download the latest version here. You also need to have JavaScript enabled in your browser.

mp3 download

Prilog je emitovan u emisiji „Student nije zapalio žito“.

Emisija je namenjena studentima Univerziteta u Novom Sadu. Univerzitetske, studentske i ine teme, gradske aktuelnosti, gosti u studiju – svake srede od 20 časova na talasima In radija, koji  možete slušati na frekvenciji od  101MHz na gradskom području Novog Sada, ili putem striminga.

Na Fejsbuk stranici slušaoci mogu predlagati teme i događaje za obraditi u nekom od narednih izdanja emisije „Student nije zapalio žito“.

Emisiju realizuju studenti žurnalistike i Studentska asocijacija Univerziteta u Novom Sadu.

Yours truly se u njoj nalazi za miks pultom (gde bi drugde) :)

Posted by | 7 comments
dec

27

Novosadski radijski (v)etar

Medijstvo

Ova analiza je nastala u vidu dva posta na Kablovskom forumu. Poređano po frekvencijama i donekle izlektorisano, sa dodatkom još ponekih informacija, kačim je ovde. Iz prikaza su izostavljene crkvene stanice (Marija i Beseda), pošto ne spadaju u komercijalne emitere. Takođe, nema ni AS FM-a, koji je prilično ozbiljan igrač, sve ostale stanice su lokalne (s izuzetkom jedne s regionalnom frekvencijom). Nisam, takođe, ni pirate uzimao u obzir, kao ni Radio Jesenjin, iako on ima dozvolu.

Ovo je pregled onoga što slušaocima u Novom Sadu nude legalne, komercijalne radio stanice. Nažalost, čini se da novosadsko FM nebo ima više mana nego vrlina. Opet, sve zavisi koliko ste probirljivi :) Autor ovog bloga je, ipak, zahtevniji slušalac.

89,5 MHz – Delta. Radio radi zahvaljujući staroj slavi, playlist stanica gde se čak i segmenti za jutarnji program (koji se sastoje samo od servisnih informacija) snimaju, špice sa šmekom devedesetih, jutarnji džinglovi s injekcijom komunizma (potencijalno zabavno i ironično ali nedovoljno da postane takvo samo po sebi – npr. „Ustajte, pospani na svetu“), snimljene vesti, snimljene vremenska i bioprognoza, snimljeno tačno vreme i snimljena trenutna temperatura (iz delova). U odnosu na period od pre godinu i po dana, broj zaposlnih (na radiju i televiziji) je tri puta manji. Zvuk u etru previše ravan. Autorskog sadržaja nema, osim kupljenih emisija. Muzika: domaća –  narodnjaka, i to ne previše aktuelnih, ima samo subotom uveče.

91 MHz – Sajam. Radio koji se menja as we speak, tako da ćemo još videti :)

92,2 MHz – Radio 021. Fine plejliste, top40, indie i soft ac, radio koji se, nakon jurenja formata, ugledao na „starijeg brata“, B92, i ponudio mirniju varijantu takvog programa. Ponekad imaju previše muzičkih rupa, realizacija živog programa zvuči trapavo (potpuno skidanje podloge ako voditelj govori, ekstremno neujednačeni nivoi muzike i zvuka iz studija), em je dosta emisija snimljeno unapred, em… ni one ne zvuče, tehnički, previše dobro, a od produkcijski napakovanih emisija je logično očekivati da zvuče makar malo bolje od programa uživo. Informativa im je, sa druge strane, na zavidnom nivou, a renome koji imaju prilično dobro koriste.

98,8 MHz – Signal. Jedina lokalna stanica sa živim programom u večernjim časovima (dobro, krenuo je i Sajam sa nečim takvim, ali, rekoh, čekamo ostatak formata, plus – imaju prilično drugačiju ciljnu grupu).  Signal ume da priča i do devet-deset uveče (u zavisnosti od događanja, uglavnom sportskih), i ne zvuči loše upakovano uprkos prilično „staviću eho u saundfordžu“ džinglovima. Svesno igra na kladioničarsku kartu i prijemčiviji je prosečnom slušaocu od (ponekad preagresivnog) AS FM-a, te aktuelniji od IN-a… Proračunate plejliste, koje bez pregradnih džinglova zvuče previše smuti-prospi. Karakterističan po lepljenju maske koja glasi „Signal radio na 98,8 megaherca“ odmah nakon džingla koji glasi“Signal radio na 98,8 megaherca“. Reklame sopstvene produkcije karakterišu svadbarski eho i previše utišana tunc-tunc podloga. Kako god, dinamično, zabavno, informativno i veoma slušljivo, što je pokazalo i poslednje Stratedžikovo istraživanje slušanosti radio stanica.

100,6 MHz – Planeta. Radio sa sajtom koji nas vraća u vreme Geocities-a. Misija mu je, kada je otvoren, bila da iskopira Deltu, počev od muzičkih satnica i sponzorstava. Slušaoce joj je lako preoteo, a Delta je u međuvremenu gubila i ono malo preostalih emisija. Program s domaćom muzikom i, za promenu, programom uživo, ali ne radi ništa zanimljivo u niši koju je odabrao. Solidno dinamičan, srednje pozitivan, nezahtevan, prilično slušljiv, baziran na prežvakanim hitovima.

101 MHz – In radio. Lokalci će već znati ovu priču detaljnije. Nekad Spin, posle In, nekomercijalan do granica neslušljivosti, nekada zvučao kao da ima potencijala među alternativnom mladeži… Onda je propao pa ga je pazarila Res Media, što je (čini se, solidno uspešan) izlet u audio i video produkciju firme Res Trade (neko je rekao traktori?). Smeštaju se u novi prostor, umiruju muzički izbor (jedno vreme im je na zidu pisalo „emitovati samo numere srednjeg ritma“, prestrašno), definišu dnevni informativno-servisni govorni program. U naletima se primeti da nemaju dovoljno muzike u fonoteci za radio koji se opredelio za strani mejnstrim kao jedino što emituje od muzike. Na ovom radiju je prošle jeseni comeback pokušavao Slobodan Bićanović-Bićko, da ne kažem Ruzmarin. Bio sam uključen u projekat. On je imalo potencijala, ali nije ga iskoristio; emisija je ukinuta nakon tri meseca, otpuštanjima oko Nove godine. Nakon tri meseca siromaštva, na In dolaze kupljene emisije, a od nedavno se vraća alternativni noćni (odnosno, kasni večernji) program. Džinglovi – rasulo iz različitih epoha radija, neujednačenog kvaliteta i često pretihi. Upućeni kažu da radio tavori, i, iako mlađa populacija hvali povratak večernjih emisija, jedini su lokalci koji su manje slušani od Delte.

107,5 Radio Pet. Stanica o kojoj, zapravo, nemam šta da kažem. Trudi se da, u procentualnom odnosu domaće i strane muzike, kopira S, ali… domaća muzika mahom bledunjava i besmislena, strana muzika bez ikakvog reda. Šareno i bezidejno, potencijalno slušljivo ali tek malo slušanije od Delte. :)

I šta sad ako sam napljuvao neku stanicu gde ću tražiti posao? Pa, ništa. Valjda.

Posted by | 6 comments
dec

15

Facebook girl (časopis)

Fun Fun Fun / Geekstvo / Medijstvo / Popkulturalizam

Mislio sam da, zapravo, roknem neki pretenciozni tekst na ovu temu, ali zapravo – neću. Slika je dovoljna :)

Facebook Girl, jul 2010.

Odmor (raspust) sa Fejsbukom
Lajkujmo grčka ostrva

Grčke grupe i stranice
Nemojte uzalud tražiti, sve smo ih sakupili!

Muškarci na fejsbuku
Saznajte njihove tajne

Tips&tricks
Napravite event

Kirsten Stjuart i „Eclipse“ na Fejsbuku!

Zodijak na fejsbuku!
Najluđi horoskop!

Fejsbuk freak kviz
Koji ste tip fejsbuk devojke

Veliko hvala Nikoli Miliću i Tei Nikolić :)

Posted by | 4 comments
nov

07

Piratski radio #4 – Karolina, Nj. K. V.

Medijstvo / Popkulturalizam

Do marta 1964, Radio Luksemburg uživao je u svom monopolu u komercijalnom radio programu u Britaniji. Ili, za Britaniju, pošto svakako nije bio u Britaniji. Odnosno, jeste, imao je studio, a i kancelariju koja je prodavala reklamne sekunde i sponzorstva, ali je emitovao iz – Luksemburga, logično.

No, tada (1964. godine, je l’ te) zaplovila je – Karolina!

Izvor slike: michaelsvoice.com

Radio Karolina počela je da emituje komercijalni radio program za Južnu Englesku iz broda usidrenog manje od četiri milje od obale. Signal je bio jak i stabilan, i nije varirao tokom dana (in your face, Luksemburže!), dopirući i do slušalaca u delu zapadno-evropskog priobalja. Prateći njen uspeh, zaplovila je čitava flota sličnih radio stanica, koje su emitovale programe različitih formata tokom celog dana.

Karolina je prodavala reklamne sekunde (znači, ništa sponzorstva) i emitovala celodnevni muzički program, nudeći revoluciju radija tinejdžerima. Promovisala je nove izvođače i emitovala numere mnogih koji nikada nisu pušteni na BBC-ju. Disk džokeji, koji su stalno bili na brodu, uzdigli su se do nivoa idola.

Osnivač Radio Karoline, Ronan O’Rahili, nakon što je vodio „Rhythm & Blues Club“, osnovao je sopstvenu izdavačku kuću, ali njena muzička izdanja se nisu mogla čuti na mejnstrim mediju kakav je bio BBC. Početkom emitovanja programa uspeo je da pretekne konkurentsku Radio Atlantu, australijskog biznismena Alana Kraforda. Atlanta kasnije postaje Južna Radio Karolina, dok originalna Radio Karolina postaje Severna.

Izvor: mikekemble.com

O’Rahili uskoro je sedeo na prestolu britanskog radija. Publici željnoj popularne kulture Karolina je jedina donosila zvuke sastava “The Beatles”, “The Rolling Stones”, “The Who”… Karolinu je slušalo 22 miliona ljudi, a radila je sa dva desetokilovatna predajnika. Neki bendovi čiju je muziku emitovala postajali su popularni preko noći, a neki od njih su se tako upisali i na stranice istorije.

Karolina je emitovala i unapred snimljenu emisiju američkog disk-džokeja Džeka Spektora, sa njujorške radio stanice WMCA. To je bilo najbliže američkom TOP 40 radiju što su britanski slušaoci, naviknuti na ipak mirniji temperament čak i piratskih programa, mogli čuti. Džek Spektor je vikao, koristio zvučne efekte i obilato se gušio u ehu.

Britanski slušaoci bili su fascinirani piratskim stanicama dobrim delom upravo zbog načina “pakovanja” programa. Bila je to punokrvna buka Top40 radija, kroz efekte, džinglove, identifikacione spotove, disk-džokeje koji su govorili u slengu… pa i same reklame. Neprekidni tok muzike i treštanje ovih stanica duž najprometnijih pešačkih ulica razlozi su zašto su piratske radio stanice ostale zapamćene kao zvuk tada modernog Londona.

Iz međunarodnih voda i sa napuštenih vojnih utvrđenja počeli su emitovati i Radio City, Radio, Radio London (najbliži formi američkog radija), Radio 390, Radio Eseks i Radio Škotska.

Glamur predstavljan u etru, ipak, razlikovao se od stvarnog stanja stvari i uslova za rad. Odsustvo slike je zaslužno, je l’te.

Stanice su imale oportunističke ugovore sa muzičkim izdavačima koji su im plaćali za emitovanje svojih izdanja (iako je ova praksa kasnije gotovo u potpunosti odbačena). Format Top40 radija nikada nije u potpunosti ispoštovan.

Osnivaču Radio Atlante, majoru Oliveru Smedliju 1966. godine suđeno je zbog ubistva vlasnika City radija, Rega Kalverta, i to je publiku donekle osvestilo u vezi sa pravim značenjem piraterije.

Radio Luksemburg morao se prilagoditi činjenici da je dobio konkurenciju. Unapred snimljene i sponzorisane emisije bile su zamenjene fleksibilnijim formatom koji je uključivao dosta živog programa, prodavane su sekunde u reklamnim blokovima, a neki od voditelja dovedeni su i sa plovećih radio stanica.

BBC radio je 1966. godine emitovao svega dva sata pop i rok muzike nedeljno! U Americi, 571 radio stanica emitovala je ove muzičke žanrove 24 sata dnevno. Dakle, tokom najsjajnije ere popularne muzike u Britaniji, jedini način da čujete istu bio je – slušati brod!

Karolina iz dana slave, guardian.co.uk

Iako se rad britanskih pirata zasnivao na rupi u zakonu, ekspanzijom ovakvih radio stanica etar je postao prenaseljen, pa su i legalne radio stanice, kako sa Ostrva, tako i iz ostatka Evrope, imale sve veće smetnje.

Britanska vlada proglašava piratske stanice nelegalnim pozivajudi se na Zakon o pomorstvu, 1967. godine. Iako je Karolina nastavila da radi do marta sledede godine, BBC restrukturira svoje radio programe, i kreira Radio 1, sa popularnom muzikom i opuštenijim disk džokejima od kojih su neki bili i sa piratskih radio stanica. Radio 1 emituje i danas. I savršen je. Da. A Karolina je, sa prekidima, emitovala do početka devedesetih, zvanično smeštena u Holandiju, i menjajući format – od muzičkog Top 40 programa, preko progresivnog roka, do sponzorisanih religijskih programa. (Toliko o misiji kao takvoj?) Početkom sedamdesetih najavljivala je i svoju televiziju.

Istorija radija iz međunarodnih voda zvanično je završena 5. novembra 1990. godine. Nakon toga, Karolina je emitovala 28 dana godišnje, zahvaljujudi dobijanju RSL dozvole, u Britaniji ustanovljene u prvoj polovini osamdesetih. Sada emituje putem interneta i satelita. Mnogi joj zameraju na preslaboj bitraži.

Radio Luksemburg ponovo nije imao suparnike iz sveta komercijalnog radija, ali je 1973. BBC-jev monopol konačno razbijem uvođenjem nezavisnog lokalnog radija, koji se finansirao prihodima od reklama.

Luksemburg se, kako god, gasi tek 1991. godine (doduše, poslednje dve godine ciljana publika mu je bila u Skandinaviji), kako je bio nemoćan da konkuriše nezavisnim radio-stanicama.

Pročitajte i prethodne nastavke ove sage:

Posted by | 0 comments
© Copyright paramparčad tačka kom?!