- E, super što si to izmontirao nakon što si petnaest sati bio na poslu, no, sada kada si prešao na sledeću stavku i ovaj prilog već stavio na net, moramo da ti kažemo da je muzika previše vesela.
- Nije previše vesela, to je klasičan njuz instrumental, oni su obično upbeat. Uostalom, završio sam to, okačio na net, i radim sledeću stavku. A ako podloga bude bila tiša, čuće se kako ti krklja grlo.
- Nema veze, promeni je.
- U ovoj tački, to znači da moram skoro sve da radim ponovo. Biće sutra. Šta da stavim? Posmrtni marš?
- Pa ne, neki instrumental.
- I ovo je bio instrumental, pametnice, aj naučimo terminologiju pa onda montiramo… Staviću ovaj što mi se ne sviđa, a ti piši mejl Tijaniću da mu je muzika u Dnevniku previše vesela. Je l’ slušaš ti radio uopšte?
- Pa ne.

Slika 2

- E, pravimo Pauer point prezentaciju. Ako stavimo prilog, neće da im se pusti, a treba da ga stavimo.
- Šta ste tačno radile?
- Ubacili smo ga hiperlinkom.
- Hiperlinkom omg… Uh. Treba da zapakujete to kao za CD.
- Ali, slaćemo im mejlom.
- Nema veze, to je to. Znači ideš na pabliš pa pekidž for sidi… Brauzuješ gde ćeš da ga sačuvaš, maj dokjumenc, jebemliga.
- Stavićemo na desktop pošto ćemo da šaljemo.
- Okej… I sad kopi tu folder, i on će da radi neko vreme. Ako te pita du ju vont tu inklud linkd fajlz kaži jes.
- E, naša koleginica kojoj verujemo jer je šatro išla na neki piar kurs ali je ipak isfejlovala na više mesta oko tog priloga i koja je radila na televiziji ali i dalje ne ume da pročita nešto naglas kako treba kaže da treba da obrišemo njen juzernejm iz lokacije snimanja.
- Zašto?
- Pa, onda će opet da se pušta samo na njenom kompu.
- Reci joj da ne ser… ovaj, ne, neće, biliv mi. Sećaš se da samo ja tu nisam isfejlovao pre tri godine?
- Aha, dobro. I kako sad ovo da pošaljemo?
- Pa, zipujte.
- Šta da zipujemo?
- Ceo folder, aman!

Slika 3

- E, u uputstvu piše da razmak između paragrafa treba da bude šest tačaka. Mi smo stavile šest redova pošto samo tako može, ali to je strašno mnogo. Kako sad? Redove u tačke?
- Da, u vezi sa tim, stavite prored jedan i po, ako niste, i…
- Možemo da ti pošaljemo da ti to formatiraš?
-… desni taster, paragraf, spejsing, pa ono bifor/aftr, nula šest, šest nula, tri tri… kako god.

Slika 4

- E, završili smo prezentaciju. Možemo da ti je pošaljemo da vidiš je l’ radi?
- Ovaj, nisam kod kuće. Tek sutra mogu, ili noćas posle Noći muzeja. Ćao!

Poenta Broj Jedan: Ako si došao do fakulteta, a kamoli treće godine istog, a ne znaš da koristiš Ofis, to stvarno nije moj problem. I neću da učim Informatičku pismenost kao predmet sa tobom. Čak ne moraš ni da imaš kompjuter, ako si išta radio ikada, morao si da sedneš za neki. I don’t give a fuck.

Poenta Broj Dva: Posle se pitamo zašto je u Srbiji novinarstvo sranje.

Maska. Osnovno je da nema muzičku podlogu. Trebalo bi da traje do petnaest sekundi. Pre no što je RRA propisala [kodeksom] da reklamni blokovi moraju biti ograđeni džinglovima, maske su se emitovale preko pesama [najčešće preko uvodnih taktova]. Od tonca je to zahtevalo da ima osećaja koliko i voditelj koji priča do vokala. Kako god, jednom sam morao da pustim masku koja je trajala preko dvadeset sekundi [znači, u svakom satu mi je trebala pesma sa bar četrdeset sekundi uvoda]. Pojedine lokalne stanici po Srbiji snimaju maske koje traju kao spotovi [ali su, jbg, jeftinije]. Otkako se reklamne maske ne smeju emitovati preko pesama, tako se puštaju samo identifikacije radio stanica. Po pravilu, maske ne bi trebalo da sadrže ni zvučne efekte [znači, suvo]. Neke radio stanice u Srbiji [za okolinu ne znam] maske zovu još i markice.

Reklamni spot. Pa, to je praktično sve što ima podlogu. Negde na zapadu oni se dele na servisne spotove [promovišu, na primer,  ograničenu akciju i sadrže iščitano obaveštenje preko muzičke podloge, jednostavno su urađeni te nisu namenjeni dužem vremenskom periodu emitovanja], dramske spotove [ekvivalent bi bilo lamentiranje o tome kako je neki tip nije pogledao te epsko razrešenje u maniru šampona protiv peruti, volumena,vašaka... i na kraju, servisna informacija u vezi sa datim proizvodom; treba, pak, imati u vidu da, u praksi, dužina, to jest odnos ovih segmenata, zapravo, varira], imidž spotove [koji se koriste u brendiranju određenog proizvoda] i pevane spotove.

Eto tako.

Post je namenjen svima onima koji mi traže masku sa podlogom^^

Nije sve, ipak, prošlo tako sjajno. Od lokalnih stanica, opstale su uglavnom one koje su nastupale dovoljno tržišno (što znači da iole dubokoumniji program ne emituju u startu) – čast izuzecima, naravno. Sa regionalnim dozvolama se, valjda, prošlo malo bolje (mada, opet, rame uz rame: Boom93 iz Požarevca i Kan iz Melnice?!). Nadao sam se da će se u Beogradu moći probrati od lokalaca, ali ne… Smanjenje troškova se gledalo u startu. Često mi je žao što Idea FM nije ostala u etru, ali, kada se setim da su, dok su, pred gašenje, menjali poziciju na skali, već imali toliko redukovan program da uopšte nisu ličili na sebe… pomislim kako ih više ni ne bih slušao. No, ovo je već neka druga priča (hajde da se ne bavimo RRA)… Progutao sam knedlu i radio narodnjačke blokove jer su oni isplaćivali bar tri plate, entuzijastično gledao prve, trapave, iskrice novih nacionalnih emitera, i živeo sa svojim šarenim četvrtastim prijateljem u potrazi za radio stanicom koja bi me privukla na više od sat vremena dnevno… Ostao bez posla, stana, novca…

Ali sve je bilo u redu. U tranziciji valjda tako treba.  I ovako i onako svima govorim da je selekcija sasvim prirodna stvar. U nameri da izbalansiraju što više faktora, mediji su uglavnom ponudili veoma polovična rešenja, pa sam u međuvremenu shvatio da nikakav reset kolektivne nam svesti ne mogu da očekujem… još. Dok sam se bavio nečim pametnijim, i devedesete su se vratile. Časna reč, prolaze pored mene na ulici!

A onda je došla Seka. Foksovo otpuštanje zvanično 40, nezvanično 120 radnika, honorarci počišćeni iz većih kuća… Radio Tri je, sa dolaskom novog direktora, uveo automatizovanu plejlistu sa veličanstevene dve emisije dnevno (i veoma dosadnim džinglovima nakon svake emitovane numere). Radio Fokus (koji zbog političke opcije koju propagira nikada ni nisam slušao) postao je još neslušljiviji zahvaljujući telefonskim kvizovima i naftalinskim narodnjacima (te potom promenama formata koje uglavnom nisu vodile nigde). Javni servis i SMS licitacije. Manje radio stanice još više gledaju smanjiti troškove emitovanja: sve se, tako, nasnimi tokom prve smene, onda se lista napakuje, i – ide sama (ako ne nestane struje) do sutradan ujutru. Još ako se glavešine povedu onim istraživanjima prema kojima se radio najviše sluša zbog muzike… Ne ostaje ništa drugo sem muzike i reklama. Na i dalje brojnim piratskim stanicama, praše muzičke želje – one legalne su većinom (čast izuzecima) – zaćutale, ma koliko malo da su govorile. Uostalom, imam i ja briga: kašnjenje plate, fakultetske dažbine, krov koji prokišnjava (obično na čist veš)… I sve je ovo u redu, jer je kriza.

Onda sam jedne noći potenciometar uperio ka Roadstar radiju, a na njemu je išla plejlista.

Onaj Roadstar koji sam upravo zbog živog programa slušao putujući po celu noć, ne bih li stigao ujutru na posao. Onaj Roadstar zahvaljujući kojem sam uvek ostajao budan, po kojem sam mogao sat da štelujem, i ujedno jedini radio koji je podnosila i moja majka!

Stvarno ću da se naljutim.

Da, na kraju, ne bude ovo samo žalopojka što se jedna radio stanica više ne oglašava na svakih dvadeset minuta: sigurno ste primetili kako, paradoksalno ili ne, niču televizije? Valjda po sistemu – dobro ide komšiji, dobro će ići i meni. Evo, i Tina Ivanović je otvorila svoj muzički kanal. Zanimljivo je da su se ranije po tom principu otvarale radio stanice. Tranzicija, ili prihodi od SMS poruka…?

Nama uvek treba hleba i igara. No, valjda će izgovori presahnuti u nekom trenutku.

U ono neko vreme, 1994. godine [jednom ću sesti i podsetiti se svih prethodećih zbivanja na medijskoj i regulatornoj nam sceni], firma Genes S - svi znamo za šta je to S stajalo, otvorila je radio stanicu… i potom, još nekoliko. Ideja da se informativni program vuče iz jednog centra [naročito u slučaju pada RTS-a, koji je, eto, došao tek nekoliko godina kasnije, ali vratiću se na to] a da ostalo prati pitku pop/dens/hleba i igara matricu, u kontekstu političke slike Srbije, iz ove perspektive zvuči zastrašujuće. No, ako to ostavimo po strani, projekat je bio koncipiran do savršenstva. Kadrovi su obučavani u beogradskoj centrali, i muzika se u startu podudarala – a bilo je i gotovih džinglova. Frekvencije su bile slične [iako je, na primer, smederevska ispostava radija S zvanično dobila 102MHz, centrali je odgovaralo da im radio stanice budu na sličnim frekvencijama, pa se tako emitovalo na 97.9 (zvuči poznato?), dok je 102MHz nešto pre konkursa za dodelu frekvencija u Smederevu zauzeo Lux radio - ali to je neka druga priča], način rada prepoznatljiv… Beogradski dnevnik prenosio se od, ako se dobro sećam, 15h, a lokalni su emitovani od 16h… I, pošto računari tada gotovo da nisu ni postojali u realizaciji radio programa, beogradski S prenosio se noću. Ostatak dana – lokalne priče, formatirane po jedinstvenim standardima za mrežu. Voleo bih da vidim nešto tako održivo i standardizovano u današnje vreme (rekoh, politiku ostavimo po strani), no, to bi se kosilo sa zabranom medijske koncentracije…

Realizacija

Oprema je dovlačena sa svih strana. Lolina mikseta sa koje je emitovao smederevski S je, verovali ili ne, služila kao razglas u nekoj od obližnjih fabrika. Najčudnija priča u vezi sa tehnikom je definitivno odgovor na pitanje gde su završila četiri bež mikrofona u koje je pričao Tito, as seen na snimcima u Trezoru… No, nikada ih nisam video. Možda su i dalje negde u magacinu. Sa njih je, vele, emitovan program prvih nekoliko godina.

Pad RTS-a dogodio se kada je palo i sve ostalo što je imalo veze sa Slobodanom Miloševićem i njegovom strankom. Od mreže radija S preživeli su samo beogradski i smederevski (koji je od početka imao zasebni račun, dok su svi ostali išli preko jednog).

Od početka je entuzijazam bio na nivou: prvi minidisk u gradu bio je u S-u, prva lokalna stanica koja je puštala džinglove sa računara bio je S… U to vreme balansiralo se između domaće i strane muzike, a Lux, koji je krenuo stidljivo i uspeo da pridobije određeni deo kolača slušanosti emitovanjem isključivo domaće muzike i željotekom, još je bio u povoju. U međuvremenu se, zbog eksploatisanja muzičkih želja kao nezaobilazne stavke na programskoj šemi lokalnih radio stanica, na S-u rađa Folk vikend, a posle 20h radnim danima razvija se UPSS (Urbani Program Super Smedereva). Lakac i Formick, odnosno emisija Soundform, učinili su da se S populariše i kao medijski pokrovitelj svih techno događaja u okolini.

Studio

Moja malenkost na S odlazi 2004. godine. Ako zazvuči kao da čitam reklame i kada govorim, oni su krivi. Naredne tri godine proveo sam tamo, radeći sve što mi je palo pod ruku, i one su mi ostale u vrlo prijatnoj uspomeni. Folk S, noćni program namenjen ispunjavanju SMS muzičkih želja, bio mi je, against all odds, među omiljenim segmentima programa jer je bio najopušteniji. Gafovi nalik crkavanju štampača te čitanja rukom pisanih vesti bili su savršen trening, a sam program dovoljno raznovrstan i svi voditelji univerzalni… Za geekove među vama, jedan kompjuter sa dve zvučne kartice – na dva reglera, WinAmp i SQR krosfejder saundblasteru i druga instanca WinAmpa sa manual advanceom, na C-Mediji, na levom – za maske, instrumentale, etc… Za montažu – tadašnji Cool Edit Pro.

S kraja devedesetih postojao je određeni dug za porez, koji je u jednom trenutku doveo do blokade računa. Beogradski S dobio je nacionalnu dozvolu, a Genes S nije mogao da interveniše kod nas, jer je i sam bio u blokadi. Nakon izbora 2007. godine smo stupili u štrajk. Posle podrške svih mogućih sindikata, i jednokratne finansijske pomoći tadašnjeg predsednika opštine, te varijanti za privatizaciju koje su – ni ne znam čijom krivicom – propale, teška srca, u martu odlazim sa radija (tada sam već živeo podalje pa mi se nije isplatilo putovati). Negde u maju, signal je nestao. Ubrzo potom je u prostorije provaljeno, i, otprilike,  sve što je ostalo staje na nekoliko dividija i jedan hard, koji su ostali što kao bekap, što kao uspomena.

Možda mi je najomiljenije sećanje iz tog vremena kada se sve rušilo – stoto izdanje emisije Za svakog ponešto Mirjane Vasić, koju sam, nakon iznenadne i svakako prerane smrti Mirjane Stanojević, vodio ja. Standardne rubrike (Tanjir iznenađenja, Oko stola, Modni vrisak, Biseri svetske kuhinje, Umiveno lepotom…) u satiričnom i samoironičnom maniru uz obaveznu dozu improvizacije – bile su komentar i reagovanje na celokupnu situaciju (od besparice do ljudi koji više ne čitaju), ali i obraćanje kolegama na način na koji će samo oni shvatiti. U Tanjiru iznenađenja, tako, govorilo se o novinarskoj patki. Nakon objašnjenja porekla termina, pristigla nam je i poslednja vest vezana za aktivnost lokalne samouprave.  Na jučerašnjem sastanku osnivača radija S  Genes grupe i suosnivača, opštine Smederevo, doneta je odluka da se na račun ovog radija prebaci novčani iznos od dva i po miliona dinara, kako bi se račun ove poznate medijske kuće odblokirao i na taj način nesmetano nastavljeno sa radom… Patke jesu ukusne ali, ako ne pazite kako jedete, možete se i zagrcnuti. Mi ne možemo ni da se zagrcnemo jer nemamo čime, kako tri meseca nismo primili platu, tako da nas u tanjiru, a, vala, i van njega, više ništa ne može iznenaditi.

Ipak nas je iznenadilo kada smo zaćutali, iako smo to znali unapred.

Počinje da mi se dopada ogranak nam MTV-ja, iako sam oduvek rolajzovao na ljude kojima pomenuti predstavlja jedini izvor muzike. Ali hej, u istom satu sam čuo i Petrol i Ženekese, i neke izvođače koji su, začuda, dobri, a sa ex-yu prostora, te koji su me podstakli da guglam. Dovoljno. Plus top forti popić i tako to, a i u Densflor čartu uživah uglavnom. Videćemo šta će rebrendiranje i nova koncepcija uraditi, ali ovo za sada obećava. Kad je krenula adrijatička ispostava, pljuvao sam po Emtiviju, ali realno, iritantni voditelji koji skakuću u hromi mi, uprkos celoupnim viz-id zezalicama koje su bile vrlo… pokupljene iz centrale, nisu ulivali utisak perspektivne stanice, pa makar i začete u takvoj mega-hiper-visokobudžetno-uspešnoj kuhinji. Jedino što me smara je ponavljanje spotova, ali dobro, bolje da mi se ponavljaju Grindej i Plasibo na svaka dva sata nego Džejson Mraz i Džejms (S)Morison kao na VH1…

Dan žalosti juče, nakon par sati baroka nam krenuo Vangelis, a onda je došao direktor koji je rekao koleginici da ponovi prethodnu plejlistu jer niko ne sluša radio duže od dva sata… Ljudi su se ranije baš tripovali oko dana žalosti, sećam se, kad bejah klinac, keva bi mi branila da slušam muziku uopšte, plašila se da će neko iz komšiluka, čuvši nešto veselo (i po mogućstvu glasno) iz sobe mi, pozvati policiju… Kada je u jednoj od bivših mi radio stanica, od raka, umrla koleginica, privatni dan žalosti je pretio da bude trodnevan. Nije da je iko, u tako malom kolektivu, bio raspoložen za rad, ali hej – plejliste ne ujedaju… I uglavnom mogu da idu same. Pet sati domaćih njanjavuša se ripitovalo tih dana, kada sam došao i ubacio neki jako lagan i posthumni strani evergrin (tipa Tell Laura I Love Her), popio sam pridiku jer je strana muzika po difoltu neprikladna? Valjda ljudi ne razumeju reči pa upiru prstom u suznu laganicu i govore Aha, ovo mora da je veselo, bogohulnici?…

Kanali se gube i kad pada kiša i kada je pretoplo. Savršeno. SBB.

Dokle god internet radi, u redu je.

Izgoreo mi je nos.

Vikend je.

Ipak, i tome se bliži kraj, ako je verovati navodima iz uredništva jedne televizije u osnivanju. Preduzeće je u procesu registracije [kapitalom sa Devičanskih ostrva], a televizija će verovatno emitovati pod nazivom PLN.

„Poznato je koji programski sadržaji su najkomercijalniji na Balkanu i u dijaspori, no, sve televizije koje su ih auditorijumu nudile zasnovale su svoj program na muzičkim spotovima i SMS porukama. Ne računamo Mitrovićevu imperiju. Naša programska šema biće moderna, brza, dinamična i visokobudžetna, što ne znači da neće biti i blokova muzičkih spotova i kontakta sa gledaocima, ali sa većom dozom smisla“, navodi direktor ove televizije, koji je želeo da njegovo ime ostane u tajnosti još neko vreme.

Osim dnevne pop i dnevne folk top liste, koje će biti realizovane uživo sa voditeljima u studiju, PLN će od samog starta gledaocima nuditi reality show radnog naziva Komšijske krave. Ekipe televizije će svakog dana u nasumično odabranim gradovima prolaziti kroz veće ulice i snimati šta se u kućama i stanovima dešava kroz prozore. Najprovokativniji snimci ulaze u emisiju, a gledaoci potom biraju po jedan koji ulazi u četvrtfinale. Svakog meseca biraju se najomiljeniji, a akteri istog dobijaju svojih petnaest minuta slave u talk showu. Zbog eksplicitnog sadržaja kojem se producenti emisije nadaju, ista će biti emitovana nakon ponoći, zajedno sa necenzurisanim SMS porukama.

Nedeljni pregled svih srpskih događaja iz sveta zabave i estrade [od tezgica po Mihajlovcu do modnih revija] imaće centralnu poziciju u programskoj šemi, u trajanju od po dva sata, a ova emisija kolažnog tipa imaće i nekoliko repriznih termina. U planu je da se područje delovanja ove emisije proširi i na ostatak ex-yu prostora, ali su za to potrebne barem po tri terenske ekipe  u svakoj zemlji. Gledaoci će se moći prijaviti za učešće u emisiji „Ja mislim“,  gde dobijaju po sedam minuta da kažu šta misle o bilo kojoj temi koju odaberu. Glasanje će postojati i u toku ove emisije, a najomiljeniji „mislilac“ će, nakon desetomesečnog ciklusa, dobiti svoju emisiju na PLN-u i transformaciju u TV lice svetskog ranga. Politika će takođe naći mesto u programskoj šemi, a uredništvo će se truditi da teme tih emisija budu što opštije, kako bi auditorijum bio što veći. Okosnica serijskog programa biće sačinjena od onog najboljeg domaće produkcije emitovanog na televizijama sa prostora bivše Jugoslavije u prethodnih dvadeset godina, a dobar deo prava je već otkupljen. No, nažalost, u početku će pojedine serije biti skremblovane za određena područja. Talentovani gledaoci oprobaće se i u pevanju, recitovanju i mačevanju. Jutarnji program biće sačinjen od kratkih formi sa uključenjima reportera iz zemalja gde imamo najrasprostranjeniju dijasporu i fokusiraće se na smanjenje nostalgije i pobeđivanje daljine.

Televizija će biti potpuno komercijalna, a očekuje se da se početno ulaganje višestruko isplati. Ipak, nije poznato koga ćemo sve, za početak, gledati na PLNu. U toku su pregovori sa najeminentnijim ličnostima naše medijske scene, ali – ko će se priključiti ovom ambicioznom timu, još uvek nije poznato. Danijela Gudović, koju gledasmo na Balkanici, a trenutno je angažovana na BN-u i TopMjuziku, na pitanje može li da potvrdi ili opovrgne glasine da je pregovarala sa PLNom o svom transferu u njihov prajmtajm, lakonski je odgovorila: „Strpljen-spašen“.

pwaxxaxaxaxaaaaa.

Like

Unlike

Priča počinje početkom septembra. Odavno odustao od posla u Novom Sadu, gde mi ništa od medija do trafika nije polazilo za rukom, a Mileni zahvaljujući, dospevam na nešto za šta do tada nisam čuo. A kako da i čujem, kada se tada pokrivanje kako Balkana, tako i Evrope, zasnivalo, ako me sećanje dobro služi, tek na Eutelsatu W2, Totalu i Kopernikusovoj kablovskoj. Top Mjuzik Čenl. Satelitska televizija koja se u tom trenutku tek odomaćivala u novim, zemunskim, prostorijama, u čemu su joj pomagali novi džinglovi i potpisi. Jedan od onih SMS muzičkih kanala, dijaspori namenjenih, sa manje starih narodnjaka od Draganine televizije, ali sa solidnim brojem pop, rok, čak i spotova koji pripadaju malo alternativnijim muzičkim pravcima (doduše, za sve vreme koje sam proveo tamo, KKN sam pustio tek jednom, a LiraVegu sam želeo da pustim svaki dan, ali nikad ne bih uspeo da je uklopim). Astrologija, numerologija i tarot, sve iz kuhinje CB Info Talasa – u dva termina dnevno, a tu i tamo pojavio bi se i Vidoviti Dali (koga sam pomenuo i ovde). U početku sam bio malo prestravljen jer nikada do tada nisam radio sa slikom (i uspevao bih da ukadriram nekoga tek iz trećeg pokušaja), ali kasnije je sve prešlo u rutinu. Dnevnice nisu bile loše, a i posao realizatora je podrazumevao gotovo konstantno četovanje sa gledaocima – što se činilo zanimljivim i dinamičnim, a uglavnom je i bilo tako.

Džingl koji sam voleo da puštam neposredno pre ili odmah posle emisija, kada ne bih puštao ni logo stanice. Kroz redovan program koristi se varijanta džingla sa slovima u gornjem delu ekrana, jer bi ih ovde preklopio SMS krol.

Kolega Petar jednom je rekao kako je naš posao izuzetno plemenit – pojedinim gledaocima, tvrdio je, zamenjivali smo terapeute. Ali ne, niko nije tražio povišicu zbog toga Dobro, nisu svi bili loši. Sanja, iliti Kasper, negde iz okoline Požarevca, vlasnica STR-a, ljubiteljka zime (a kako i ne bi, kad je zimsko dete) i osoba za koju nisam mogao skontati spava li i koliko, bila je jedan od omiljenih mi sagovornika. Ovčica, kako sam je prozvao, iliti 007, mnoge iz televizije uživo je upoznala. Slala je torte (!) i poklone dugo unazad, sve dok se jednom nije naljutila shvativši da je još neko počeo raditi nešto slično. Bila je tu i Elena, zanosna Dalmatinka koja studira u Crnoj Gori, uvek sa dosta udvarača i sve širim krugom društva. Na kraju se jedan jadni Nikola ubio zbog nje, ali ga je zamenio Goran, koji je studirao psihologiju kao granu medicine (?!), dok je u međuvremenu Elena flertovala sa kolegom Š. Onda je do prostorija televizije svratila Elenina Majka, i tada prisutnima je postalo očigledno ta su svi ti ljudi… jedna te ista osoba. A Cica… eh, Cica. Puljanka s nostalgijom. A i pedigreom, i to vojvođanskim, ako joj je verovati. Ipak, stvarnost je maglovita, a razlozi zbog kojih je kolegu i mene obasipala poklončićima ostaće nepoznati. Nedostajaće mi to (uostalom, pitajte Branka je l’ bilo ukusno ). Izvesna Lady Gaga bila je jedini gledalac sa kojim sam mogao da kuckam na engleskom, Jasna iz Italije, koja ima sestru čije ime nikad nisam mogao da zapamtim, imala je standardne i uglavnom fine muzičke želje, kao i Vesna koja se javljala pred kraj treće ili na samom početku prve smene.

U međuvremenu kretale su i nove emisije, počeo sam petljati oko ofova i zvuka u većim emisijama, Petru je bilo dosadno pa je u Darimovom Title Designeru skontao više stvari nego što bi meni palo na pamet, pod delimično Solutionovom palicom pokrivanje se širi, a i reklame se od jeseni gomilaju… Problem toplotne izolacije rezultuje kolektivnom bolešću u januaru, a i onemogućava mi da štedim pare i kilometre spavanjem u studiju. Trčeći na voz po ledu – uganuo sam nogu, ali nisam mogao da priuštim da ne radim…

Na uglu ulica Cara Dušana i Filipa Višnjića, u Zemunu, postoji neugledna crvena trafika pekarskih proizvoda, u kojoj vam preporučujem… sve. Burek sa mesom je nešto najmasnije i najburekastije što sam do sada probao (mada, o bureku ću nekom drugom prilikom), a i stvari sa sirom su dobre, i uz to – cene su veoma, veoma kloš. Burek je pedeset dinara, pa vi vidite. U Ugrinovačkoj pekara radi celu noć, a i imenjakinja mi je. Negde između je i pekara sa nasmejanim ljudima.

Upoznao sam Zemun, u kojem sam bio samo nekoliko puta u životu, uprkos tamošnjoj rodbini. Probio sam nekoliko ličnih rekorda u nespavanju, upoznao neke dobre ljude s kojima je pitanje hoću li se opet sresti i kada, ali mi je drago što su, eto, bili tu. Video sam mnoge „selebritije“ uživo. Bora Drljača bio je najveći šok. Sexy Sandra je bila ćutljiva, a Afriku Prodanović neću komentarisati. Nedeljne emisije sa Sokolom i Ljiljanom Smiljanić nešto je što ću, takođe, pamtiti, kao i pogled sa krova zgrade (… na bazen vlasnika iste) i svitanja neona na Tošinom bunaru.

Suludo kako je i počeo, sedmomesečni mi rad u Topu završio se početkom aprila. I sigurno će mi još budućih izvora nostalgije pasti na pamet čim budem objavio ovaj tekst. Ipak, mislim da je ovo bilo dovoljno njanjavo. Da li je starije SvetPlusovo „Zabava ne poznaje granice“ ili naše, pardon, Topovo „Zabavaah bez granicaah“ – nikad neću saznati.

P.S. I… nikad neću zaboraviti ni ono veče kada smo Petar i ja terali Donnu Ares da  snimi plejbek za pesmu čije reči nije znala, a koju smo čuli tako što smo grebovali pogrešnu. Ma, mnogo toga ja neću zaboraviti (; a čak ni ne slušam ovo. oO

Like

Unlike