Sećanje na S

Uhvatila me neka nostalgija ovih dana, pa imam poriv da zapišem ovu priču. Nešto od toga mi je pripovedano, nešto sam sâm doživeo. Ni u jednom slučaju ne mora da bude tačno, ali, uglavnom, jeste.

U ono neko vreme, 1994. godine [jednom ću sesti i podsetiti se svih prethodećih zbivanja na medijskoj i regulatornoj nam sceni], firma Genes S - svi znamo za šta je to S stajalo, otvorila je radio stanicu… i potom, još nekoliko. Ideja da se informativni program vuče iz jednog centra [naročito u slučaju pada RTS-a, koji je, eto, došao tek nekoliko godina kasnije, ali vratiću se na to] a da ostalo prati pitku pop/dens/hleba i igara matricu, u kontekstu političke slike Srbije, iz ove perspektive zvuči zastrašujuće. No, ako to ostavimo po strani, projekat je bio koncipiran do savršenstva. Kadrovi su obučavani u beogradskoj centrali, i muzika se u startu podudarala – a bilo je i gotovih džinglova. Frekvencije su bile slične [iako je, na primer, smederevska ispostava radija S zvanično dobila 102MHz, centrali je odgovaralo da im radio stanice budu na sličnim frekvencijama, pa se tako emitovalo na 97.9 (zvuči poznato?), dok je 102MHz nešto pre konkursa za dodelu frekvencija u Smederevu zauzeo Lux radio - ali to je neka druga priča], način rada prepoznatljiv… Beogradski dnevnik prenosio se od, ako se dobro sećam, 15h, a lokalni su emitovani od 16h… I, pošto računari tada gotovo da nisu ni postojali u realizaciji radio programa, beogradski S prenosio se noću. Ostatak dana – lokalne priče, formatirane po jedinstvenim standardima za mrežu. Voleo bih da vidim nešto tako održivo i standardizovano u današnje vreme (rekoh, politiku ostavimo po strani), no, to bi se kosilo sa zabranom medijske koncentracije…

Realizacija

Oprema je dovlačena sa svih strana. Lolina mikseta sa koje je emitovao smederevski S je, verovali ili ne, služila kao razglas u nekoj od obližnjih fabrika. Najčudnija priča u vezi sa tehnikom je definitivno odgovor na pitanje gde su završila četiri bež mikrofona u koje je pričao Tito, as seen na snimcima u Trezoru… No, nikada ih nisam video. Možda su i dalje negde u magacinu. Sa njih je, vele, emitovan program prvih nekoliko godina.

Pad RTS-a dogodio se kada je palo i sve ostalo što je imalo veze sa Slobodanom Miloševićem i njegovom strankom. Od mreže radija S preživeli su samo beogradski i smederevski (koji je od početka imao zasebni račun, dok su svi ostali išli preko jednog).

Od početka je entuzijazam bio na nivou: prvi minidisk u gradu bio je u S-u, prva lokalna stanica koja je puštala džinglove sa računara bio je S… U to vreme balansiralo se između domaće i strane muzike, a Lux, koji je krenuo stidljivo i uspeo da pridobije određeni deo kolača slušanosti emitovanjem isključivo domaće muzike i željotekom, još je bio u povoju. U međuvremenu se, zbog eksploatisanja muzičkih želja kao nezaobilazne stavke na programskoj šemi lokalnih radio stanica, na S-u rađa Folk vikend, a posle 20h radnim danima razvija se UPSS (Urbani Program Super Smedereva). Lakac i Formick, odnosno emisija Soundform, učinili su da se S populariše i kao medijski pokrovitelj svih techno događaja u okolini.

Studio

Moja malenkost na S odlazi 2004. godine. Ako zazvuči kao da čitam reklame i kada govorim, oni su krivi. :) Naredne tri godine proveo sam tamo, radeći sve što mi je palo pod ruku, i one su mi ostale u vrlo prijatnoj uspomeni. Folk S, noćni program namenjen ispunjavanju SMS muzičkih želja, bio mi je, against all odds, među omiljenim segmentima programa jer je bio najopušteniji. Gafovi nalik crkavanju štampača te čitanja rukom pisanih vesti bili su savršen trening, a sam program dovoljno raznovrstan i svi voditelji univerzalni… Za geekove među vama, jedan kompjuter sa dve zvučne kartice – na dva reglera, WinAmp i SQR krosfejder saundblasteru i druga instanca WinAmpa sa manual advanceom, na C-Mediji, na levom – za maske, instrumentale, etc… Za montažu – tadašnji Cool Edit Pro. :)

S kraja devedesetih postojao je određeni dug za porez, koji je u jednom trenutku doveo do blokade računa. Beogradski S dobio je nacionalnu dozvolu, a Genes S nije mogao da interveniše kod nas, jer je i sam bio u blokadi. Nakon izbora 2007. godine smo stupili u štrajk. Posle podrške svih mogućih sindikata, i jednokratne finansijske pomoći tadašnjeg predsednika opštine, te varijanti za privatizaciju koje su – ni ne znam čijom krivicom – propale, teška srca, u martu odlazim sa radija (tada sam već živeo podalje pa mi se nije isplatilo putovati). Negde u maju, signal je nestao. Ubrzo potom je u prostorije provaljeno, i, otprilike,  sve što je ostalo staje na nekoliko dividija i jedan hard, koji su ostali što kao bekap, što kao uspomena.

Možda mi je najomiljenije sećanje iz tog vremena kada se sve rušilo – stoto izdanje emisije Za svakog ponešto Mirjane Vasić, koju sam, nakon iznenadne i svakako prerane smrti Mirjane Stanojević, vodio ja. Standardne rubrike (Tanjir iznenađenja, Oko stola, Modni vrisak, Biseri svetske kuhinje, Umiveno lepotom…) u satiričnom i samoironičnom maniru uz obaveznu dozu improvizacije – bile su komentar i reagovanje na celokupnu situaciju (od besparice do ljudi koji više ne čitaju), ali i obraćanje kolegama na način na koji će samo oni shvatiti. U Tanjiru iznenađenja, tako, govorilo se o novinarskoj patki. Nakon objašnjenja porekla termina, pristigla nam je i poslednja vest vezana za aktivnost lokalne samouprave.  Na jučerašnjem sastanku osnivača radija S  Genes grupe i suosnivača, opštine Smederevo, doneta je odluka da se na račun ovog radija prebaci novčani iznos od dva i po miliona dinara, kako bi se račun ove poznate medijske kuće odblokirao i na taj način nesmetano nastavljeno sa radom… Patke jesu ukusne ali, ako ne pazite kako jedete, možete se i zagrcnuti. Mi ne možemo ni da se zagrcnemo jer nemamo čime, kako tri meseca nismo primili platu, tako da nas u tanjiru, a, vala, i van njega, više ništa ne može iznenaditi.

Ipak nas je iznenadilo kada smo zaćutali, iako smo to znali unapred.

…bez granica.

Nije mi jasno zašto do sada nisam napisao ovaj post… Možda nisam imao vremena? Možda sam očekivao nekakav trip u fazonu „Čudan vajb, momak, duhovi su stigli“ [što bi, je l' te, bio citat iz jedne knjige Tonija Parsonsa, ujedno i rečenica kojom volim da opisujem sve čemu ona iole odgovara]? Nostalgije, stvarno, nije bilo, iako je bila očekivana i gotovo predvidiva.

Priča počinje početkom septembra. Odavno odustao od posla u Novom Sadu, gde mi ništa od medija do trafika nije polazilo za rukom, a Mileni zahvaljujući, dospevam na nešto za šta do tada nisam čuo. A kako da i čujem, kada se tada pokrivanje kako Balkana, tako i Evrope, zasnivalo, ako me sećanje dobro služi, tek na Eutelsatu W2, Totalu i Kopernikusovoj kablovskoj. Top Mjuzik Čenl. Satelitska televizija koja se u tom trenutku tek odomaćivala u novim, zemunskim, prostorijama, u čemu su joj pomagali novi džinglovi i potpisi. Jedan od onih SMS muzičkih kanala, dijaspori namenjenih, sa manje starih narodnjaka od Draganine televizije, ali sa solidnim brojem pop, rok, čak i spotova koji pripadaju malo alternativnijim muzičkim pravcima (doduše, za sve vreme koje sam proveo tamo, KKN sam pustio tek jednom, a LiraVegu sam želeo da pustim svaki dan, ali nikad ne bih uspeo da je uklopim). Astrologija, numerologija i tarot, sve iz kuhinje CB Info Talasa – u dva termina dnevno, a tu i tamo pojavio bi se i Vidoviti Dali (koga sam pomenuo i ovde). U početku sam bio malo prestravljen jer nikada do tada nisam radio sa slikom (i uspevao bih da ukadriram nekoga tek iz trećeg pokušaja), ali kasnije je sve prešlo u rutinu. Dnevnice nisu bile loše, a i posao realizatora je podrazumevao gotovo konstantno četovanje sa gledaocima – što se činilo zanimljivim i dinamičnim, a uglavnom je i bilo tako.

Džingl koji sam voleo da puštam neposredno pre ili odmah posle emisija, kada ne bih puštao ni logo stanice. Kroz redovan program koristi se varijanta džingla sa slovima u gornjem delu ekrana, jer bi ih ovde preklopio SMS krol.

Kolega Petar jednom je rekao kako je naš posao izuzetno plemenit – pojedinim gledaocima, tvrdio je, zamenjivali smo terapeute. Ali ne, niko nije tražio povišicu zbog toga :) Dobro, nisu svi bili loši. Sanja, iliti Kasper, negde iz okoline Požarevca, vlasnica STR-a, ljubiteljka zime (a kako i ne bi, kad je zimsko dete) i osoba za koju nisam mogao skontati spava li i koliko, bila je jedan od omiljenih mi sagovornika. Ovčica, kako sam je prozvao, iliti 007, mnoge iz televizije uživo je upoznala. Slala je torte (!) i poklone dugo unazad, sve dok se jednom nije naljutila shvativši da je još neko počeo raditi nešto slično. Bila je tu i Elena, zanosna Dalmatinka koja studira u Crnoj Gori, uvek sa dosta udvarača i sve širim krugom društva. Na kraju se jedan jadni Nikola ubio zbog nje, ali ga je zamenio Goran, koji je studirao psihologiju kao granu medicine (?!), dok je u međuvremenu Elena flertovala sa kolegom Š. Onda je do prostorija televizije svratila Elenina Majka, i tada prisutnima je postalo očigledno ta su svi ti ljudi… jedna te ista osoba. A Cica… eh, Cica. Puljanka s nostalgijom. A i pedigreom, i to vojvođanskim, ako joj je verovati. Ipak, stvarnost je maglovita, a razlozi zbog kojih je kolegu i mene obasipala poklončićima ostaće nepoznati. Nedostajaće mi to (uostalom, pitajte Branka je l’ bilo ukusno ;)). Izvesna Lady Gaga bila je jedini gledalac sa kojim sam mogao da kuckam na engleskom, Jasna iz Italije, koja ima sestru čije ime nikad nisam mogao da zapamtim, imala je standardne i uglavnom fine muzičke želje, kao i Vesna koja se javljala pred kraj treće ili na samom početku prve smene.

U međuvremenu kretale su i nove emisije, počeo sam petljati oko ofova i zvuka u većim emisijama, Petru je bilo dosadno pa je u Darimovom Title Designeru skontao više stvari nego što bi meni palo na pamet, pod delimično Solutionovom palicom pokrivanje se širi, a i reklame se od jeseni gomilaju… Problem toplotne izolacije rezultuje kolektivnom bolešću u januaru, a i onemogućava mi da štedim pare i kilometre spavanjem u studiju. Trčeći na voz po ledu – uganuo sam nogu, ali nisam mogao da priuštim da ne radim…

Na uglu ulica Cara Dušana i Filipa Višnjića, u Zemunu, postoji neugledna crvena trafika pekarskih proizvoda, u kojoj vam preporučujem… sve. Burek sa mesom je nešto najmasnije i najburekastije što sam do sada probao (mada, o bureku ću nekom drugom prilikom), a i stvari sa sirom su dobre, i uz to – cene su veoma, veoma kloš. Burek je pedeset dinara, pa vi vidite. U Ugrinovačkoj pekara radi celu noć, a i imenjakinja mi je. Negde između je i pekara sa nasmejanim ljudima.

Upoznao sam Zemun, u kojem sam bio samo nekoliko puta u životu, uprkos tamošnjoj rodbini. Probio sam nekoliko ličnih rekorda u nespavanju, upoznao neke dobre ljude s kojima je pitanje hoću li se opet sresti i kada, ali mi je drago što su, eto, bili tu. Video sam mnoge „selebritije“ uživo. Bora Drljača bio je najveći šok. Sexy Sandra je bila ćutljiva, a Afriku Prodanović neću komentarisati. Nedeljne emisije sa Sokolom i Ljiljanom Smiljanić nešto je što ću, takođe, pamtiti, kao i pogled sa krova zgrade (… na bazen vlasnika iste) i svitanja neona na Tošinom bunaru.

Suludo kako je i počeo, sedmomesečni mi rad u Topu završio se početkom aprila. I sigurno će mi još budućih izvora nostalgije pasti na pamet čim budem objavio ovaj tekst. Ipak, mislim da je ovo bilo dovoljno njanjavo. Da li je starije SvetPlusovo „Zabava ne poznaje granice“ ili naše, pardon, Topovo „Zabavaah bez granicaah“ – nikad neću saznati.

P.S. I… nikad neću zaboraviti ni ono veče kada smo Petar i ja terali Donnu Ares da  snimi plejbek za pesmu čije reči nije znala, a koju smo čuli tako što smo grebovali pogrešnu. Ma, mnogo toga ja neću zaboraviti (; a čak ni ne slušam ovo. oO