I bi… Koncert godine

Koncert godine se vratio.

Nakon deset osam godina pauze, dogodio se u subotu, 11. decembra, u Velikoj dvorani SPENS-a. Uprkos buzzu da se karte ne prodaju koliko je trebalo, bio je solidno posećen; čak i previše solidno, ako uzmemo u obzir da je na tri četvrtine događaja – nestalo piva… No, za koji dan će to postati nevažno.

Lajn-ap je, da se razumemo, bio korektan, zasmetale su – finese. No, idemo redom…

Zbog organizacionih problema (druga koji je kasnio iz Zrenjanina, prim.aut), nisam stigao na nastupe bendova Josip A Lisac (čije svirke uspešno propuštam već godinama) i Overdrive. Dakle, za mene je Koncert godine, nažalost, počeo nastupom sastava Svinapod. Ili, na sreću  - pošto su Svinapod bili zaista odlični. Poslednji put sam ih slušao u blatu do kolena, na otvaranju Cinema Cityja, gde su bili sasvim korektni, ali su verovatno vremenske prilike uticale i na njihovu izvedbu (na publiku je, osim blata, tada uticalo i pivo od dvesta dvadeset dinara) – tako da je usput zaboravljeno koliko dobro oni mogu da zvuče.

S.A.R.S. me je prijatno iznenadio. Bend koji želim da čujem uživo već godinu-dve, ali mi – pogađate – ne uspeva. Na trenutak sam se plašio onih socijalno angažovanijih momenata (à la Sindrom lidera male stranke), ali, ispostavilo se, bez razloga. Nastup ove grupe bio je veoma zabavan i energičan, sa sve živom harmonikom. Tendencija ubrzavanja inače sporijih pesama sa albuma se isplatila, a u „Debeli lad“ umetnut je i refren numere Temperature Sean Paula (što se nadam da je bio genijalan momenat i za one koji ne znaju tu pesmu :)). S.A.R.S. će uskoro objaviti drugi album koji će biti dostupan za besplatni daunloud.

Nakon S.A.R.S.-a, na red su došle – šljokice. Hrvatski bend Lollobrigida, doduše, zna i za šljokičastije. Aranžmani su bili za nijansu sporiji i više su naginjali elektroklešu, što, realno, otkako je jednosintisajzerski projekat Ide Prester prerastao u bend, oni i jesu. Ta estetika osetila se i u stajlingu, a nezaobilazni kemp otelotvorio se u vidu velikog, zlatnog, francuskog ključa oko Idinog vrata. Odsvirali su i četiri pesme sa nadam-se-da-će-uskoro-izaći trećeg albuma, od kojih smo već čuli Kompjuter i Bivšu curu (Kompjuter mi, prvi put kada ga čuh, nije zvučao kako sam očekivao, ali ni Bivša cura mi se na prvu loptu nije dopala). Novi tekstovi su blaže cinični nego što smo navikli, no, na tragu ranijih radova je sinoć odsvirana numera Fast Food, koju (biću subjektivan jer je ovo, ipak, blog) jedva čekam da čujem u studijskoj varijanti. Nego… Ne treba, mišljenja sam, mešati Lolobiđidu sa pankerima. Prvi put niko nije reagovao na Idino „Gde ste, pederi“, a i deo mase koja se skupljala za naredne nastupe je vidno negodovao. Idi svaka čast za „Dečki, šta mi pokazujete srednji prst? Nemojte se bojati svoje seksualnosti!“, a organizacionim fejlovima u pogledu line-upa pozabaviću se šest paragrafa dole.

Dubioza Kolektiv su bili odlični – ljubitelji ovog benda kažu da umeju oni i bolje, ali je činjenica da je masa tada počela da vri. Toliko.

Bjesovi? Dok je line-up, inače, imao smisla, predstavljajući logične prelaze kakve bi napravio kakav muzički urednik na mestima gde oni još postoje, Bjesovi… su se našli na prilično nelogičnom mestu u njemu. Nisu oni loši, da se razumemo, ali bili su preveliki kontrast prethodećim i narednim bendovima. Nastup je izgledao izrežirano i linčovski, samo… Molim?! Dobro su oni došli da masa popije koju i ode do WC-a, ali nisam primetio da je mnogo ljudi zaista moglo da se uživi u njihov performans. Ne sumnjam da bi bolje funkcionisali negde drugde u satnici.

Kada su Atheist Rap izašli na scenu, prvih par pesama sam žalio što ih nikad nisam slušao. I svaka im čast za energiju, stvorenu atmosferu i prilično besprekornu svirku samo… je tamo, mislim, u pesmama, bilo više ikonografije devedesetih nego što sam mogao podneti, što, u kombinaciji sa nedovoljno muzički zanimljivim rifovima, nije baš delovalo.

Ritam nereda je bio… korektan. Onima koji su došli zbog njih, oni su bili kruna Koncerta godine. Ipak, potkačiću ih kada se budem pozabavio problematikom line-upa, nakon još jednog paragrafa .

Pekinška patka. Godine 2008, na Exitu, otišao sam ih slušati jer su oni fuckin’ Pekinška patka, više im prišavši kao atrakciji nego bendu. A i zapio sam se pa sam propustio The Hives, da budem iskren, pa hajd’ da čujem barem nešto na glavnoj bini. Iznenađujuće dobra kondicija, i… to je sve. Novi Sad je oduvek bio pankerski grad, tako da ne čudi interesovanje za Pekinšku patku; kako god, davno je prošlo vreme njihovog pank-evanđelizma. Prosvetiteljski momenat je izostao čak i iz modifikacije Stop stop (neću više disko) u Stop stop (neću više folk), mada je to bio još i najsimpatičniji momenat koncerta. Ako nakon 29 godina kao novi singl snimiš pank obradu pesme Un Año de Amor… nisi izmislio čak ni toplu vodu, a i mogao si odabrati nešto što će bar ispasti dobra, je li, zajebancija (na primer, ovako nešto). Ovo je bilo samo jedno veliko zašto? Imali su oni energiju, samo su bili previše nostalgični. I u izvedbi, i u priči između pesama, a i samo njihovo pojavljivanje na koncertu godine bilo je omaž prošlim vremenima… ali o tome konkretnije…

…u pasusu gde ću pisati o problemima line-upa, znači ovom. Rekoh već, izvođači su bili raspoređeni prilično logično. To je u redu. Sa druge strane, to uopšte nije bilo u redu, jer je to Koncert godine podelilo u blokove, kao i publiku. To je olakšalo onima koji su dolazili na nešto određeno, ali je prilično smorilo one koji su hteli da budu na celom Koncertu godine, ali su pola presedeli. Činjenica je da se više mase skupilo za drugu polovinu Koncerta. Meni zanimljiv deo, lično, prošao je sa Dubiozom. Tokom Dubioze su, doduše, ljudi najviše i ulazili, spremajući se za potonji muzički blok. Komotno se od ovoga mogla napraviti dvodnevna manifestacija. I iako sam napisao da Lolobriđida okružena pankerima (u publici) baš i ne stoji najbolje, daleko srećnije rešenje bi, ako je već morao jedan dan, bio line-up po shuffle principu – jedan koncert skakućem, jedan se smaram, pa onda opet ispočetka; ovako smo imali tri sata jedne muzike pa tri sata druge, a malo ko je slušao oba bloka sa istim žarom. Uz to, u formiranju udarnijeg dela line-upa je bio dominantan „kako je nekad bilo“ momenat, tako da se Koncert godine malo gušio u sopstvenoj nostalgiji. Rešenje bi, delimično, bio još jedan stejdž, gde bi se dešavalo bilo šta (demo bendovi ili samo DJ set), što bi ponudilo alternativu izvođačima koji se nekome ne slušaju.

Sve pohvale za ozvučenje koje je zaista bilo odlično (kudos za Berar, tvitovah već), kao i za poštovanje satnice.

Pivo je, napisah, nestalo, već pola sata pre ponoći. Pokušaj da dobijem votkuguaranu rezultovao je guaranom, ali… to su već manji problemi. Cene pića bile su sasvim ok – verovatno se ne bi popilo da nisu :)

Videćemo šta će ispasti od Koncerta godine u godinama koje slede. Ovaj kambek je bio sasvim korektan.

Nazovi da me diraš bar – Nipplepeople & Inje @ Apartman

Ja mnogo volim inje. Stvarno volim inje. I u svakom trenutku ću vam reći da skinete nešto njihove muzike ili, eventualno, pročitate moj intervju sa njima. Ovo potonje – ne jer tako promovišem i sebe.

Kada počne raspust, navrati na čaj

Prvi put kada sam ih slušao na Exitu, u publici je bilo dvadesetoro-tridesetoro ljudi. Ove godine, na Exitu, Elektrana je bila toliko krcata da je, na šta, priznajem, nisam navikao, bilo nemoguće probiti se u prvi red! Bi mi žao, budući da sam, kao grupi, doduše muški, ali grupiju se međ’ noge ne gleda, te znajući sve tekstove (jer inje uživo slušam bar tri puta godišnje), bio raspoložen za isti. Ipak, malo pre toga, inje (piše se malim početnim slovom) je dospelo na Jelen Top 10, pa i u redovnu plejlistu radija Studio B – napokon izbrušenim singlom „Danas“. Ima i ljudi koji ovo, zapravo, nisu podržali, i kojima je lepše zvučalo ono veoma demo inje od pre par godina. Takvi su u manjini.

Dok ostali slušaju uspavani disko

Iako im je repertoar vremenom rastao do tačke kada komotno mogu svirati (podrazumevano autorske stvari) barem sat vremena, večiti problem ovog beogradskog elektropop benda bilo je nepostojanje sastava sličnog senzibiliteta. Leta 2009, na primer, svirali su u novosadskoj Crnoj kući zajedno sa bendom Emanuil – gde je malo ko slušao obe grupe. Publika se smenila u pauzi.

Gore, na tavanu

U međuvremenu se pojavila grupa Nipplepeople. Misteriozni elektropop bend iz Zagreba, koji nikome ne daje intervjue (odbili su i MTV), i koji je u vrlo kratkom vremenskom roku, sa tada samo dve snimljene pesme, uspeo da se zavrti po regionu. Čuo sam da ih je u bendu mnogo više, i da su muzičari iz benda angažovani u grupi Yammat i još nekim projektima. Oba puta kada sam ih slušao uživo, Nipplepeople su se manifestovali kao dvojac.

Jednog jutra, u prolazu

Sasvim je bilo očekivano da inje i Nipplepeople nastupe zajedno u nekom trenutku. Želja je bila obostrana, pregovori i dogovori su padali, na kraju su se poklopile kockice i – bendovi, uz DJ podršku Marka von Diska i Enči Rox, nastupili su 26.11.2010. godine u beogradskom klubu Apartman, domu Loud&Queera. Najpre mi bi dojavljeno da će se ovo desiti 26.10, što je bilo u vreme BizBuzza. Nisam, tako, ubeđen da sam ga propustio, ni obrađao pažnju na događaj, dok me reklama za isti nije klepila po faci, neki dan kada se zadržah na MTV-ju.

Ponedeljak utorak sreda četvrtak petak bedak

Sve ovo bolje će, i pouzdanije, objasniti neko iz organizacije. Otvaranje vrata kluba kasnilo je zbog tonske probe, praćene otkazivanjem dela opreme. Na kraju je inje htelo odustati od nastupa, ali, publika je bila tu i zbog njih. Činjenica je da su radili sa tri mikrofona i više zvučnih izvora, što je za tu blizinu zvučnika bini (i uz nemogućnost da se išta ispomera zbog samog prostora) bilo prilično nezahvalna opcija. Dogovor je bio „svirajte dok možete“. Svirali su.

Rado bih pobegla, samo da mogu

Nakon tri i po pesme pokušaja sređivanja nivoa, mikrofonije, jednog ispadanja iz ritma i prilično neutešnog izraza na Jeleninom licu, inje se povuklo, uz komentar o jako lošim uslovima i nadu „da će Nipplepeople imati više sreće“. Ja volim inje. Stvarno volim inje. I razumem koliko razočarano su se osećali kada se sve okrenulo naglavačke na iventu koji su mnogi dugo čekali. Ovo je, ipak, bio prilično nepopularan potez. Da su sve poisključivali i odradili čistu akustiku ili bilo kakvu scaled-down verziju nastupa, bilo bi poštenije ka publici. Da su pauzirali pa pokušali ponovo, makar da se uvere da od svirke nema ‘leba te večeri, bili bi manje izviždani. Ovo je, kako god, jedna od onih situacija koje se mogu sumirati sa – je#iga.

Da li ceniš trud, da li osećaš rad?

Nakon kraće pauze, na scenu su izašli Zagrepčani. Kao i prvi put kada su nastupali (što je, ujedno, i prošli put kada su nastupali u Beogradu – bilo je to na žurci pod nazivom „Predigra je dugo trajala“), imali su maske. Ovoga puta, radikalnije od prilično standardnih maski preko očiju sa kojima smo ih videli pre nekoliko meseci. Bilo je mikrofonije, nije da nije, i više sređivanja nivoa u prvom delu gaže. U početku im nije radio jedan mikrofon. Ipak, iako im nismo videli lica, bili su vidno raspoloženi, i voljni da improvizuju. Uprkos svemu, na kraju su, sa ozvučenjem, bolje prošli nego u Kulturnom centru Grad, koji pati od akutnog problema da se sve iole višekanalno ne čuje kako treba. Tek je sinoć publici postalo jasno koliko jake glasove i čvrstu intonaciju njih dvoje imaju. Nisu izneverili očekivanja u vezi sa moćnim kaverima – izveli su onu ah-tako–savršenu elektro verziju pesme That’s not my name sastava The Ting Tings, a bila je tu i obrada numere Robot koju je davno pevala Ljupka Dimitrovska. Šlag na torti popravljene atmosfere bila je (nestrpljivo čekana) stvar Sutra, uz koju je masa pala u sevdah (ne i bejbi). Nadali smo joj se još jednom, na bis, ali se to, na žalost, nije dogodilo.

Zato uključi nas na kofein i CO2

Dok je set Marka von Diska imao ulogu warmupa i nečega uz šta smo, hteli to ili ne, čekali red za garderobu, i, u slučaju autora ovog bloga i njegove pratnje, pokušavali da nadomestimo nespavanje srkutanjem energetskih napitaka, Enči Rox je, nakon Nipplepeoplea, posetioce Apartmana držala razmrdanima još nekoliko sati, do jutarnjih autobuskih polazaka. Žurka je, svakako, uspela. Možda nije sve bilo kao što je planirano, ali u tom trenutku, to nikome više nije ni bilo važno.

Al’ znaj, cvet krije prašnike

Nipplepeople će album izdati u septembru 2014.
Sastav inje sprema EP.
Rejv verzijom njihove pesme Lego me telefon budi svakog jutra.
Svi ćemo se zaljubiti sutra.

Zvanično saopštenje izvinjenja

Ovim putem u ime kluba Apartman i celokupne organizacije želimo da se izvinimo grupi inje i svima koji su došli da ih slušaju 26. novembra, zbog nemogućnosti izvođenja koncerta do kraja.

Došlo je do tehničkih problema koji u tom trenutku i vremenskom intervalu nisu bili rešivi.

Na ovaj događaj i spoj ove dve gupe se dugo čekalo i mnogo energije i truda uložilo, ali tehnički problemi su nas sprečili da izvedemo koncert kako je bilo unapred planirano.

Grupa inje i celokupno tehničko osoblje je dalo svoj maksimum u popravljanju postojećih smetnji i problema, međutim nasuprot celokupnom trudu, ovi tehnički uslovi nisu mogli biti zadovoljeni.

Na insistiranje organizacije, grupa inje je nastupala za goste koji su došli zbog njih, međutim usled tehničkih smetnji je koncert na pola prekinut.

Takođe, izvinjavamo se svima koji su čekali na otvaranje vrata kluba (umesto u 23:00 , vrata su otvorena u 23:25).

Upravo do tada su naše tehničko osoblje i gupa inje pokušavali da otklone tehničke smetnje koje su kasnije sprečile koncert da se odvije kako je bilo planirano.

Još jednom vam se izvinjavamo i nadamo se da ćemo uskoro moći da nadoknadimo ovaj propust na neki drugi način.

Klub Apartman

[izvor]