Paramparčad

Priča.

Zanimljiva (barem nam se činila) kolaboracija izmeđ’ Psa koji laje i Paramparčadi, jedne pripite noći, februara.

Čisto onako. Postprično. Reče Pas. Tijana, mislim.

Vezao je kosu i uzeo nešto-za-ruke. Bilo je to jutro kao i svako drugo: jednostavno… ljubičasto. Dok se elan iskradao iz prostorije, gomila nasumično nabacanih dlaka tiho se ušunjala. Hormonalno napupele životinje neprimetno su se meškoljile po hodnicima. Nije imao volje da bilo šta radi- teško je nastaviti nešto što su drugi započeli. Ali čašica uvek pogura… proizvodnju. Čak i kada nemaš ništa pametno da kažeš. Sa druge strane vrata zagrebala je čupava, velika šapa. Ignorišući grepkanje sve dok nije prešlo u riku, blejao je u prazan ekran svojega laptopa. Tada više nije ni bilo bitno. Vrata su se uz tresak prepolovila, i napupela životinja je, suptilno gazeći sve pred sobom, ušetala u sobu iz predsoblja. Gomila nasumično nabacanih dlaka promrmljala je nešto o hormonima, a on je samo izašao napolje da ubere koju viljušku. „Ah, jebem ti mater!“, promrmlja piljeći u stvorenje kroz zamazana stakla naočari dok je izlazio iz sobe. Ni te dlake mu nisu bile po volji, ali zaista nije imao živaca da sastavi prastari usisivač svojih pokojnih stanodavaca. Neka gamižu okolo! Dlake, ne stanodavci! Kuhinja je, kao po običaju, bila zatrpana masnim, skorelim sudovima i šoljama sa prstom taloga kafe koje cimeri mu nisu uklonili. Značajno je frknuo i pružio ruku ka željenom predmetu. Viljuška. Čista. Poslednja. „Neeeeee!“, začu se iza nj. Odavno je naučio da ignoriše stvari koje bi čuo otkako živi u toj trošnoj kući. Disanje u hodniku ga je prepadalo ponekad… dok ponavljanje „ništa strašno – to je samo zamrzivač“ nije iz mantričkog prešlo u podsvesno. Meškoljenje šporeta bilo je posebna priča, a pogužvana garderoba postala mu je svakodnevica kada je shvatio da ne može više da trpi nepodnošljivi hard rok kojim ga je pegla redovno čašćavala. Ipak, ovaj krik nije bio nalik tim zvucima. Bio je ljudski. Lenjo, okrenuo je razroko levo oko ka izvoru tog visokog tona. Raščupanu priliku svog cimera retko je viđao… a još ređe trpeo. Ponekad je i njega smatrao hormonalno napupelom životinjom, samo što on nije grebao i lomio vrata (dovoljno često), već je samo za sobom ostavljao sluzavi trag puža… i talog na dnu šolje. Ipak, imao je impozantne zalihe strarog ‘leba, koje je voleo da nosi nanizane oko vrata kao skupocenu nisku bisera. Ne dao ti Bog (ili bog) da mu skreneš pažnju na buđ koja se nahvatala. Kada bi, pak, taj hleb odložio po bilo čemu što polici nalikuje, u određenim kombinacijama, uz kakvo osmobitno pištanje, hleb bi se, upotpunjeno efektima nalik onim iz nekog naprednijeg tetrisa, sjedinjavao u krompir. Mladić je na taj krik ranjene životinje samo značajno podigao obrvu i iz inata ubrao viljušku. Čistu. Poslednju. Prošla im je sezona, ali to nije bilo toliko stražno jer su uskoro stizali noževi. Pobednički je zavitlao njom kroz ljubičasti smog i isplazio smežurani jezik. Samo je još trebalo da nađe nešto (nekog) u koga bi ju zaboo. Preskočio je cimera i ušao u kuću, raspomamljeno merkajući napupele životinje. U hodniku se čulo disanje. Iz ostave se čulo hrapavo hrkanje koje je zvučalo nekako… podeljeno. U cimerkinoj sobi, bičevi masne kose prekrivali su usnulo lice kraj tepiha na kojem su se već ocrtavali krugovi u žitu… s tim što su bili u, je li, tepihu. Pomislio je kako će ona utabati celu kuću ako svakog ispitnog roka bude ovako nervozna. Možda ju je trebalo češće puštati u ormarić s alkoholom. I njeno hrkanje mešalo se u upornu ali tihu kakofoniju. Ako to izuzmemo, kuća je bila potpuno tiha. Od spolja je još dopiralo cimerovo jecanje za poslednjom zrelom viljuškom. Pokušao je da nanjuši hormone u vazduhu, ali mu nije uspelo. Gladno se osvrnuo oko sebe, i jedino što je video bila je gomila nasumično nabacanih dlaka koja mu je razdragano šljapkala u susret. Šutnuo ju je i zamasturbirao. Nedugo zatim, hormonalno napupela zver uletela je u prostoriju i pokupila i to malo hormona koje je imao i kojima se raskalašno razbacivao. Izgledala je prilično žilavo, ali je ipak, na trenutak, razmišljao kako bi izgledala na viljušci. Odmahnuo je glavom sa gađenjem. Ipak je to bilo samo genetski modifikovano, preraslo morsko prase. Ljudi su ih nekad jeli, to je istina, ali više ga je zanimalo kakvog su ukusa, recimo, mačke. A i pripadalo je njegovoj cimerki, koja je umela da bude krvoločna kada ne dobije dnevnu dozu lipida. On je toga imao na pretek. Kada bi ona nešto imala ponuditi u zamenu, bilo bi dobro, no, čak ni seksualne usluge ga ne bi zasitile. A i nije bio siguran koliko je erotično zabosti joj viljušku u… jorgan.

Poslednji put kada je želeo da uključi gramofon, on ga je ujeo i ostavio ga bez pola srednjeg prsta. Hteo je da ga čuva u teglici formalina, ali je nestao u roku od nekoliko minuta. Od tada nije verovao hormonalno napupelim životinjama. Čak ni kada nisu bile životinje. Sunce se nerado probijalo kroz rumene oblake, obasjavajući vazduh koji je lako mogao da se seče. Praćen kašljanjem ptica, ušao je u kuhinju, i mogao je da se zakune da je nešto ljigavo upravo šmugnulo u džezvetinu koju je dobio na poklon za svoj prošli rođendan. Nije smeo (ili hteo?) ni da razmišlja o koječemu što se moglo nakotiti u nepranim sudovima. Nije primetio da je podeljeno hrkanje prestalo. Šporet mu je zadovoljno preo dok ga je češkao po jedinom delu mu na kojem se nije nakupila zapečena, narandžasta mast. Sporo je izašao iz kuhinje, spotakao se o gomilu nasumično nabacanih dlaka, usput je nagazivši, tako da ga neko vreme neće pratiti osim ako mu se ne zalepi na đon. Napolju, cimer je sedeo na zemlji, u tišini, klateći se napred-nazad.

Ponekad je mislio da ludi. Ipak, ljudi su mu govorili da ima onih koji žive i u gorim rupama. Obišao je krug oko kuće, koracima izazivajući krunjenje maltera. Želeo je sive naočari, jer je, pod ljubičastom svetlošću, sve oduvek izgledalo ružičasto. Bio je veoma umoran od toga. Naslednica pokojnih stanodavaca, kojoj je sada plaćao kiriju, živela je negde preko Okeana, gde je voda još uvek bila plava a trava zelena. Planirao je da pobegne na neko takvo mesto čim završi fakultet, ali svaki dead-end posao koji bi našao trajao je koju godinu više nego što bi bilo razumno. A i kraj fakulteta se nekom magijom uporno odgađao. Fuck. Setno je uzdanuo, shvativši da je hrkanje postalo smenjeno disanjem. Aha, cimerka se sigurno probudila – i bilo je tako. Ćutke je ušetala u kuhinju i, pre no što je pitala tvorevinu koja se skrivala u džezvetini ima li čega za jelo, zgrabila ono malo siće što je ostavila na stolu prethodne noći i nestala u pravcu ljubičastog grada. Stajao je u tišini i dvoumio se. Mogao bi se zakleti da je nekad, negde, bila neka tegla nekih kiselih krastavaca. Jeste da ga je gorušica mučila i ovako, ali ipak je njegov organizam zahtevao bilo kakve kalorije koje bi mu omogućile nastavak obitavanja u ovom realmu… bar do sledeće teme za depresiju. U mislima je preturao po cegerima koje su mu njegovi slali dok još ljubičasti smog nije postao toliko gust da je Grad postao potpuno odsečen od bilo kojih delova sveta koji bi mu bili korisni.

Cegeri su se nalazili u ostavi. Neprovetrenoj i, samim tim, manje ljubičastoj. U njoj je bila tišina, na šta nije navikao, jer je u njoj, oduvek, isprekidano hrkao rastavljeni usisivač. Sada je disao. Tiho. Sastavljen enormnom glađu, vrebao je u zasedi. Dok je junak naše priče gnjurao po prašnjavim cegerima, usisivač se poneo kao očajnik. Iskoristio je trenutak i čeljustima zgrabio viljušku. Poslednju. Čistu.

Junak naše priče nekoliko dana kasnije umro je od gladi.

Viljušaka više nije bilo, a nije mogao da dozvoli sebi da jede prstima.

Ipak je živeo u civilizovanoj zemlji.

7 people like this post.

Unlike

Kučine.

Kako sam shvatio da su mi se škljocajuće navike promenile, zašto je dobro biti Keri Bredšo a zašto voziti se gradskim prevozom, zašto su nam mediji tu gde jesu i čemu ovaj blog, pobogu, služi…

Odmalena su me učili da ne otkrivam bubrege. Kako su me, takođe, naučili hipohondriji, rezultat je što i leti spavam pokriven – što je sigurno, sigurno je. U srednjoj školi imali smo profesorku biologije koja nas je (pored zanimljivih jezičkih zavrzlama kao što su zglafkari ili patuljas ras) naučila i paranoji za ženske genitalije, tako da sam zaključio da bi, da ih posedujem, sedenje na ladan beton bilo potencijalno duplo loše. Ipak, rukovodeći se svojom krilaticom da je bolje umreti od Kokakole nego u saobraćajki, interpoliranom na neki prilično opšti nivo, tu i tamo sedim na betonu (baš sam buntovnik)… Tako sam radio i u novogodišnjoj noći. Više sati. Sutradan ujutru, pre nego što sam, po običaju, trijumfalno konstatovao kako mi nije ništa (in your face!), hteo sam da pogledam slike od sinoć i skontao da vidim samo… fleke. Fotoaparat je, elem, bio u zadnjem džepu pantalona u kojima sam sedeo na ‘ladnom betonu (nije da je temperatura istog bitna, ali mi se dopada simbolika), i stradao mu je displej.   U početku sam ispustio nekoliko neartikulisanih zvukova, a nakon što sam se otišao daviti u doručku od ostataka večere i još nekoliko doručaka koji su usledili, shvatio sam da mi fotoaparat ne nedostaje. Bio je to matori Kulpiks El Četiri, škripav i polusvestan od zanimljivih padova godnama starih, koji u poslednje vreme nisam koristio osim kada se Tamara i ja slikamo dok jedemo. Uslikati nešto njime odavno je sporije no što je ikada bilo, i da bih u realtimeu reagovao realtime, a i kako je web vrlo realtime, te kako sam se (@vukalter zaključio) navukao na Twitter… u poslednje vreme ako slikam, slikam mobilnim i odmah uploadujem makar preko GPRS-a! Sad se pitam ko, zapravo, diktira tempo i da li sam ranije više vremena gubio na nešto iste trivijalnosti, ali u stanju kognitivne rastočenosti na kraju radnog dana – bolje da ne mrsim vijuge nad ovim pitanjima. Pozabaviću se time kasnije. Evo poslednjeg pomena mom ipak prerano neupotrebljivom idiotu, šifru za fliker sam zaboravio.

Keri Bredšo mi je oduvek bila kul. Radila je od kuće, imala je nekakvo Mekintošče, kupovala je cipele sa istim žarom sa kojim bih ja kupovao… pa… bilo šta što bi mi se kupovalo da zarađujem toliko i radim od kuće. (Da, gledao sam Seks i grad – koliko su ga reprizirali, čudno bi bilo da sam ga propustio pa makar gledao tek petinu sezone po emitovanju, i to jer je emitovanje bilo blizu vesti.) Ono što je Keri, takođe, unela u moj život, jeste insitucija zvana cab money. Za razliku od matoraca, koji umeju biti prilično tvrdokorni u usvajanju novih navika (naročito onih koje i nisu bile toliko zastupljene u njihovo vreme), smatram da su mlađi naraštaji sve – pa i ekspanziju taksija koja se dešava poslednjih desetak godina  – prihvatile prilično brzo. Kako god,  veoma brzo sam stasao za sopstveni cab money. A onda sam promenio posao pa više nisam mogao da trošim par stotina evra na prevoz u toku meseca. O_o I tako, blagodeti gradskog prevoza opet su me srdačno prihvatile (napisao bih oberučke, ali je ruku potencijalno previše). U autobusu je, ovih zimskih dana, svakako toplije nego u taksiju, ponekad toliko da poželite da otvorite i prozor. Body heat nikad nije za potcenjivanje. Sigurno ćete jednom mesečno sedeti pored neke osobe sa cegerom iz kojeg se šire opojni mirisi hrane (od sendviča do pasulja), podgrejane (kombinacijom erkondišninga i pomenute telesne toplote) toliko da izloženošću istima (mirisima, je li) možete najneposrednije uticati i na svoj apetit. Ako biste da se ugojite, čim osetite – bež’te, da bi moglo tek da vam zagolica želudačne sokove. Ako, pak, želite da smršate, gledajte da se približite izvoru užeglih mirisa toliko da narednih nedelju dana nemate želju da stavite ikakvu hranu u usta (a da je potom ne povratite). Dok taksisti umeju da vas smore ponekad, u autobusu je potencijalno manje dosadno. Možete naučiti nove reči i dijalektizme (kao što je lerna), prisustvovati uzbudljivim razgovorima (na primer, dva vremešna putnika su se najpre pitala za godine, i pošto je jedan bio trideset i neko a drugi dvadeset i neko godište, valjda je bilo sasvim prirodno da u narednih sedam minuta razgovora zaključe kako im je celoga života najvernija bila Desanka Šakić, ah, te žene!), slučajnim otkrovenjima, klasnim sukobima, generacijskim jazovima… izbor je veliki. U krajnjoj liniji, možete nabiti slušalice u uši (kako je odvratno što u taksiju nikad ne svira nešto za šta ste u tom trenutku raspoloženi, zar ne?) i rešavati kvazienigmatske zadatke sa Jakobsovih print reklama (da, moja kafa nije dovoljno jaka, in fact nisam ni popio kafu ovog jutra, mrš)! Keri, ipak, radi od kuće i ima nekakvo Mekintošče, a ja se sa svojim Asusom ne mogu odvažiti da uđem u gradski. Ipak njega vodim u šetnju samo taksijem.

U nekim pisanijama davnim, pokušaju satire koji je na kraju satro samog sebe, te nekim internim auditivnim glupostima namenjenih izvozu u Grčku (drug studira tamo, prim. aut.), tu i tamo bih, u najavi programa ili kakvom fiktivnom reklamnom pravougaoniku, glamurozno najavljivao pregled žute štampe.  Pratio bi ga pregled crvene, plave, zelene, te pregled štampe ostalih boja iz spektra (ako bi mi bilo baš dosadno). Thought it was a fun idea, tim pre što pojedine (i to, nažalost, gledane) emisije, kad se malo bolje pogleda, i nisu ništa drugo. Besides, program lokalnih radio stanica se neretko i svede, bar u nekom delu dana, na listanje štampe svud okolo, što elektronske, što u papiru. I mislio sam da sam superciničan, nenadmašni zajebant i ostali suhomesnati proizvodi – kako to obično biva u životnim dobima od pre nekoliko godina. Kako god… zanimljivo je kako, kad god uradimo nešto što se može okarakterisati kao karikiranje, možemo biti sigurni da će neko doći na tu istu ideju misleći je sasvim ozbiljno!!! Još je gore kada vi i ta osoba, a slučaj je kurva, radite u istoj firmi. Pa, šta reći… Pripala mi je čast da montiram pilot izdanje pregleda žute štampe. Da, dobro ste čuli – kolega to zapravo hoće da radi. I zastrašujuće je ponosan na sebe. Štaviše, ni ne čudi me što mislim da će biti gledano. Samo ne mogu da se otmem utisku da je nešto, u poslednje vreme, pošlo strašno naopako.

Imam tog jednog internet-ortaka koji me, otkako je prvi put, negde drugde, pre no što se skrasih na svom domenu, došao u dodir sa blogovanjem mojim, upoređuje sa Isidorom Bjelicom. Uz dužno poštovanje onome što je ona postigla, moram reći da me je to vređalo, ali me je još više uvredilo kada mi je rekao da… više ne pišem kao pomenuta. Prethodni tekst, veli, o audio plejeru, izgledao je kao da je iz Sveta kompjutera ili tako nečega (malo trešastijeg, svakako). Te odbojan mu bio onaj tekst zbog slike video kasete, te ono mu njanjavo, te… O, aman. Tim povodom imam da kažem (više sebi, nego njemu, a kamoli drugima) nekoliko stvari. Klasifikacija paramparčadi lepo stoji sa desne strane. Svaka od tih kategorija je tek načeta, a neke čak ni toliko. Da imam vremena (kao što ga nemam, a oni koji me poznaju lično će to i posvedočiti), sve bi bilo razrađeno. Budući da tekstove izbacujem veoma sporo, kakve su šanse da izbacim baš tip teksta koji želite da pročitate? Ne, nisam inicijalno zamislio ovaj blog kao toliku svaštaru, je#iga, ali pošto se ne radi o u startu usko definisanoj niši, blog posmatram kao nešto fluidno. Ujedno, kao jedino uvek dostupno mesto za iživljavanje, moram i ja ponekad da se igram sa stilovima… Zvuči kao da tražim izgovore, ali gomilu stvari oko bloga još uvek sređujem, kako mi padnu na pamet (opcija subscribe to comments, na primer, dolepršala je tek pre desetak dana, aljkav sam, znam). U svakom slučaju, poenta je – stay tuned, a ja ću se valjda setiti da platim hosting. Vremenom će se valjda iskristalisati čemu ovo čudo, zapravo, služi, i – nadajmo se da ću umreti od Kokakole pošto ću tako, valjda, to i dočekati. :iksde:

10 people like this post.

Unlike

SNG

Imao bih šta reći glede Nove godine, ali ću to uraditi u formi samocitiranja:

Klik klik

3 people like this post.

Unlike

Sendviči sa Šrodingerom

Zamislite ovu situaciju. Dotrčavate kući noseći, recimo, nešto iz Meka. Pojedete to nešto, ali shvatate da ste još malo gladni. Na papiru od tog nečega iz Meka, kako biste uštedeli vreme i tanjir, želite da napravite, na primer, sendvič. No, ne prlja vam se nož, pa praktično u paštetu umačete hleb, koji je kukurzni, i od juče, pa se mrvi. Dok prstima lovite krastavčiće iz tegle i sve to obilno i mahnito zalivate kipućom cedevitom, pri tom pokušavajući da uklonite komadiće tog prebrzog – jer, pobogu, žurite – obroka sa odeće, ili bar onih njenih delova gde bi se mogla videti eventualna fleka… e, tada neko dolazi u kuhinju. Po mogućstvu cimer s kojim niste u dovoljno dobrim odnosima da biste mu dopustili da vidi tako nešto, i, obično, sa dodatkom jedne ili više osoba koju apsolutno ne poznajete. Podjednako dobro deluju i ljudi koje poznajete, ali koji su, recimo, poranili, zatim – šefovi (ali se ovo onda ne dešava u vašoj kući nego na poslu, dok zubima komadate nešto za šta ste bili ubeđeni da nećete ni morati da ga komadate ali nigde niste našli nož), stanodavci i prijatelji prijatelja.

Još uvek nisam došao do zaključka šta, kog vraga, raditi u takvim situacijama. Tri su varijante – ili rapidno završiti jelo, ili zgrabiti sve bitno i otići u svoju sobu, ili jednostavno iskulirati – ipak, previše je faktora u igri ne bi li neka od njih prevagnula…

Publika uvek dođe nenajavljeno. Kada jedete po propisu nikog nema… No, ako pokušate da nagurate četiri parčeta hleba u dubok tanjir ili po podu lovite zrna pasulja koja su se otkotrljala  sa plitkog, uvek će neko naići i pokušavati da se ponaša kao da je sve pod kontrolom. Ne znam postoji li Marfijev zakon o ovome, ali sendviči (estetski) najlepše ispadnu kada ama baš niko osim vas ne može da ih vidi, ali kada je tu publika… ouch. Problem sa Šrodingerovim sendvičima je, verovatno, u činjenici da ljudi o njima ni ne razmišljaju. Realno, ni mene nije briga koja bezbrojna svojstva ima Brankina sarma u zatvorenom, mračnom loncu, ali me zanima onih nekoliko primeraka koji na kraju dođu u dodir s mojom kašikom…

Poenta ovog teksta? Dnevni meni: pomije sa publikom (:

2 people like this post.

Unlike