Nekad i sad?

Kada sam bio vrlo mali, otišli smo kod rođaka u Zemun. Tamo sam prvi put probao Step sok, i to mi je bilo strašno zanimljivo. Naročito odmeravanje vode. Jer, u to vreme, moji su ostavljali zimnicu svake godine i, osim Cedevite, pio sam samo domaće sokove. Stalno.

Kod istih rođaka sam jeo i picu koja je na sebi imala samo kečap i sir, i to neki domaći. To mi je bilo strašno zanimljivo. Naročito činjenica da je bila jestiva, i, nesumnjivo, pica. Jer, u to vreme, moji su me naučili šta sve ide na – standardnu – picu i nisu je ni pravili ako ne bi imali sve sastojke.

Pre nekoliko godina, kada sam rešio da napravim voćnu salatu, majka me je pogledala čudno i pitala me je kako mogu da pravim voćnu salatu bez citrusa, ananasa i banana. Jer, voćna salata mora da bude egzotična. A ja uzeo da sečem jabuke i bostan. Budiboksnama.

Čudno me je pogledala i nešto kasnije, kada sam napravio tople sendviče sa nasumičnim stvarima iz frižidera. Jer, davno su me naučili, na tople sendviče mora da ide trapist. I preko, kada se ispeku, kečap i majonez. A ništa od toga nisam imao.

A danas?

Hm.

+1 RT

Ovo je tekst koji se piše kada…

… niste ništa napisali na blogu već poprilično dugo. I onda imate želju da se opravdate. Jer, stvarno ste imali pune ruke posla. Imali ste psihopatu koji je zacrtao da se useli u vaš stan. Imali ste platu koja je kasnila. Imali ste želju da idete za Beograd koju niste realizovali, kao ni onu da nabavite ključ od krova vašeg solitera. Imali ste one odurne plastične kalupe za led, stigle uz frižider, slomljene još pre no što ste rešili da ih upotrebite. Imali ste samo jedan ventilator u trosobnom stanu. Imali ste gosta za Egzit s kojim ste se nadali da ćete izblejati, jer se inače ne viđate skoro nikad, a koji je sve vreme sedeo i završavao udžbenike koje je pisao, tako da ste razgovarali veličanstvenih pola sata za skoro četiri dana. Imali ste dva spoljna zida. Imate ih i dalje, kao obeležje najtoplije sobe u stanu. Imali ste i prijatelje koji više neće da čuvaju vaše stvari koje ste im odneli još u februaru, kada ste se iseljavali iz prethodnog stana. I onda ste morali da pravite razmeštaj stvari u sobi kako biste ih sve popakovali, ali još niste raspremili krš time nastao, jer ste imali po šest radnih dana i dva spoljna zida i samo jedan ventilator u trosobnom stanu.

… ste, zapravo, razočarani Egzitom, iako vam je poslednja dva dana bilo kul. I svi odjednom pričaju kako su postali previše matori za Egzit. Umorio ih. Kako da budete matori za Egzit ako hoćete na Siget ili Glastonberi? Jednom. Onda napišete i nešto o slabom ozvučenju na mejnu, tradicionalno kljakavom ozvučenju na fjužnu, i kako je eksploziv bio toliko glasan da je pokrivao pola tvrđave a čuo se i preko Dunava. I nikom ništa, a vi pola večeri nemate pojma šta zapravo slušate. I dok pišete tekst, javljaju vam da od sutra u devet počinje prodaja karata za sledeći Egzit. Budiboksnama.

… shvatite da je mnogo nekada vam zanimljivih blogera zapravo utihnulo, a ni vi baš ne odišete skribomanskom plodnošću. Doduše, vaše onlajn bivstvovanje u krizi je još od marta, ali vi to ne želite da priznate. Trenutno ste glasni jer je Gugl debil, nakon što vas je ostavio bez postojećeg naloga na jutjubu, rešio da vas, kao korisnika gugla za domene ostavi i bez Gugl Plusa. I šta sad, svi vas dodaju preko stare adrese, koju ste taman potpuno liferovali iz upotrebe, a jednom ćete morati da ponovo popunjavate profil i dodajete, ručno, sve te ljude, i to je predosadno, čak i vama koji ste ranije gajili i previše entuzijazma glede društvenih mreža. I onda ste pobegli od teme pa se vraćate na blogere i blogovanje, i kontate da ste nekad mislili da je blogosfera u regionu njanjava, posetivši neke uberpopularne blogove, pa ste onda otkrili one za koje niste znali i bilo vam je kul i blejali ste sa njihovim autorima kada ste se nakanili da dođete na tviter – i sad ste se opet smorili jer su se, izgleda, i oni smorili, i čekate da vaše onlajn bivstvovanje nešto trgne, ali se to ne dešava.

… se nadate da vam neće još neko u roku od prve dve rečenice razgovora reći kako je imao tviter i stalno menjao nickove ali ga je obrisao jer je tamo dosadno i niko ništa ne radi i samo otuđuje ljude. Jer nemate, bre, više živaca za social media rasprave i, uostalom, nije vaš problem što neko ne ume da koristi neku društvenu mrežu. Male firme i organizacije i dalje otvaraju profile na Fejsbuku jer tako, citiram, omogućavaju veću interakciju sa prijateljima - aman, jezivo je ako ti firma lajkuje sliku na fejsbuku a i vlasnike takvih profila oduvek zamišljam kao lurkere koji (intelektualno?) onanišu po profilima ljudi koji su frendovali njihovu firmu, ni ne sluteći da su tako otvorili svoj profil možda čak i nepoznatoj osobi. A i nedavno ste imali razgovor sa kolegom iz studentske emisije koju ste do skora radili koji je, nezadovoljan interakcijom s lajkerima stranice emisije na fejsbuku, predložio da se napravi i grupa pored stranice, a stvarno nije vaš problem što niko od admina tamo ne kači ništa pa ni nema šta da izlazi u njuzfidu, što ljudi kojima predložite stranicu ne kontaju da im to izlazi sa desne strane, a ni vi na prvom mestu ne biste želeli još jednu grupu koja će vam po difoltu spamovati poštansko sanduče dok se ne naterate da isključite imejl notifikacije i za nju, ako je u međuvremenu ne oterate u petnaest časova i izađete iz iste; naposletku, grupe ne služe za te stvari, emisija već ima grupu koja je trebalo da se koristi za interne dogovore u vezi sa emisijom, a onda se prešlo na fejsbuk poruke jer su praktičnije a i vi ste bili jedini koji još uvek koriste imejl, i… vama je stvarno više muka od social media rasprava, iako, realno, sve debilne argumente možete oboriti u roku od jedne rečenice.

… hoćete nov telefon, već jednom.

… biste išli gde god na bilo koliko, ali ste i na Palić išli samo jer je bilo džabe, i kontemplirate o poslu i poslovima i nemate baš neki plan za narednih godinu dana, osim da uvedete kablovsku i zadržite postojeću frizuru.

Ovo je baš takav tekst. A baš takvi tekstovi mogu da označe i povratak blogovanju, ali bolje ne prejudicirati, jer imate dva spoljna zida i samo jedan ventilator u trosobnom stanu – led ste rešili onim divnim silikonskim kalupima, i sad idete po njega, jer ste se opekli o laptop.

„Čudan vajb, momak, duhovi su stigli“

Kada neko vreme živiš u nekom gradu, po mogućstvu nepoznatom, a neko vreme može biti bilo koje, koliko je potrebno da istražiš budžake i zauzmeš stavove o njima – kada neko vreme živiš u nekom gradu i postepeno ga otkrivaš, a nikad ga ne otkrivaš samo zarad otkrivanja, već puštaš život da se odvija pa kako se asfalt odmota i kaldrma skocka, kada neko vreme živiš u nekom gradu i na kraju počneš govoriti lokalnim dijalektom i, kada te pitaju odakle si, kazivati da si baš iz tog grada, iako u njemu živiš tek neko vreme; kada neko vreme živiš u nekom gradu, kada god da si došao u njega, neka mesta ćeš voleti a neka ne, a svako ćeš vezati za nešto u trenutku otkrivanja važno, jer se asfalt samo odmotao a kaldrma skockala dok o njima nisi ni razmišljao. Život se odvijao kako se inače odvija. Kao život.

Kada neko vreme živiš u nekom gradu, a neko vreme može biti bilo koje, koliko god da je potrebno, ne pojmiš kako si nekada znao tek jednu njegovu ulicu i uz to si je zvao pogrešnim imenom – po mogućstvu, nadaš se, ne preglasno, i uhvatiš se kako ljudima rođenim tu objašnjavaš gde počinju a gde se završavaju koji delovi grada. A išao bi negde, jer bi uvek bio negde drugde, a u taj grad bi se vratio za nekih petnaest godina, kada se iživiš dovoljno, ali ne tu – jer ne želiš da te neka mesta u gradu u kojem, eto, živiš već neko vreme, podsećaju na sve ono što bi uradio ako planiraš da se iživiš dovoljno da bi se igde mogao vratiti.

Kada neko vreme živiš u nekom gradu, a neko vreme može biti bilo koje, i ako si u njega stigao kao koliko-toliko formirana ličnost, da ne kažem odrastao – jer se tamo gde smo odrastali osećamo uvek spokojno, iako to ne želimo da priznamo – dokle god možeš da se setiš prvog susreta sa bilo kojim mestom u njemu, gde su te odveli asfalt ili kaldrma, ponekad oba, koji su se stvarali pod tvojim nogama dok se dešavalo nešto sasvim drugo, posle određenog vremena ćeš prestati da ideš poznatim ulicama i zakoračiti na njihove kopije u sopstvenom sećanju. I povremeno se blentavo osmehnuti ili skrenuti pogled.

Onda ćeš se preseliti u kraj koji te podseća na onaj grad gde bi otišao da se iživiš i vratiš se za petnaest godina, iako ćeš svakog jutra prolaziti baš tamo gde će sećanja da te pohode, jer bi se zaobilaženje merilo kilometrima, a i zato što ti ljudi govore da već godinama moraš naučiti da se suočiš, i osetiš olakšanje što toliko blizu mesta koje te podseća na previše toga postoji mesto gde živiš i koje te, još uvek, ne podseća ni na šta. I živiš tamo neko vreme, i dalje u tom, nekada nepoznatom, gradu.

A onda se, valjda, pomiriš ili predaš i shvatiš da, zapravo, tek ako imaš od čega da bežiš i za čim da žališ, ćoškove, šankove i pomrčine koji te sećaju na dobro ili loše, duboke udisaje koji potaknu nostalgiju i nekog starog sebe kome možeš da se smeješ baš u tim ulicama ili haustorima… znači da si negde živeo.

Bar koliko je potrebno.

Ne možeš.

Beskućnik, zvanično

Problem sa selidbama je što uvek izgledaju nedovršeno.

Ne znam nikoga ko brzo uspe da raskrsti sa nekim stambenim prostorom. Dobro, osim u slučaju nekih ekstremnih šupa, a živeo sam i u takvim… šupama, da. Bilo je i onih manje ekstremnih. Onda, tako, planiraš da se barem još jednom ljudski potopiš u svoju uskoro bivšu kadu, jer ko zna kada ćeš ponovo imati priliku za takvo što, ali ne stigneš, jer, ko još, u frenetičnom pakovanju, uspe da izdvoji tih sat vremena? Ako se zadržiš u nekom stambenom prostoru više od godinu dana, stvari u njemu počeće se razmnožavati prostom deobom. Autor ovog bloga tako je, recimo, opremao kuhinju, koja je isprva brojala tek dva duboka tanjira i jedan nož (bila je tu i kašičica koju je ukrao iz hotela Park u Ivanjici, 1995. godine, ali je netragom nestala u prethodnoj selidbi). O obući, ugovorima, instalacionim diskovima, sitnim životinjama izraslim iz zaboravljenih šolja-od-kafe, odevnim predmetima koje ni tada, po Doseljavanju,  ne bi obukao – al’ neka se nađu, da ne govorimo. Nekada sam stao u jedan automobil. Sada ni četvora kola nisu bila dovoljna.

Select all, delete. Ponovni pokušaj.

Selidbe su oni dragoceni dani života kada shvatiš da, ma šta ti drugi govore, fenomenalno umeš da organizuješ prostor! Kako bi inače opravdao četiri puta više krša nego što ga se sećaš? Sad, što ne umeš da organizuješ sav taj krš kada ga ubacuješ u kola, to bi i tako bilo previše za očekivati. Jer, ipak nisi arhitekta. Ni građevinac. Njima je to bitno; ti si onaj kome je psiholog na profesionalnoj orijentaciji, davnih dana, zabrinuto rekao da uopšte nema prostornu inteligenciju, pa je ispustio uzdah olakšanja kada si mu rekao šta bi dalje, ali samo na trenutak: posle te je morao ubediti i da je to posve pogrešan izbor. I tako si ostavljen bez ikakve upotrebne vrednosti, kao, uostalom, pola stvari koje vukljaš sa sobom i smanjuješ prostor nekome ko se i bez toga oseća skučenije nego što bi da prizna.

Select all, delete. Ponovni pokušaj.

I tako sam preselio skoro sve. Ispravka, odselio skoro sve. Nešnl Džiogrefik promenio je dva para ruku. Jednu od kutija za cipele dobila je na čuvanje Ona-koja-poznaje-instituciju-kutija-za-cipele. Stari, olinjali računar, otišao je u paketu s knjigama. Spisak nisam pravio, uzdam se u poštenje. I tako je sav ostali krš, četvora kola istog, otišao na jedno treće mesto. Pojeo sam sebi, ali i još nekome, dva dana; izgubio sam kartu za prevoz, kao i dostojanstvo (mada je odavno postojalo samo u legendama); nakon selidbe sam četkice za zube našao u laptopu; zaboravio sam: smotuljke sa po deset dinara u apoenima od po jednog ili dva, koje je Ivana (kod koje mi je jedna od kutija za cipele) skupljala pre dve godine i još ih nisam potrošio (jer im se okrećem samo kada baš nemam para), đevđir i posudu za mućenje, obuću koja mi nije više trebala, časopise koje mi je bilo žao da bacim i fiksni telefon koji je stalno držao prekinutu vezu otkako sam prestao da ga upotrebljavam, pa je kokakola, prosuta po njemu dve godine ranije, počela da deluje.

Select all, delete. Ponovni pokušaj.

Hvata me, eto, postselidbena depresija. No, drugačija no što je pamtim. Za nostalgiju još nisam imao vremena. Ovo je, zapravo, možda depresija limba? Možda beskućnička? Ne izgledam kao prosečan hobo. Još ne bih prihvatio bilo kakav posao, ali možda bi trebalo. Imam gde da spavam, dok se ne dokaže suprotno. Zbogom, kauču kroz koji mi je propala ruka kada sam pokušao da se naslonim na njega! Zbogom, tanki pregradni zidovi! Zbogom, komšijska deco, vazda pod prozorom kada bih da dremam! Zbogom, skvoteri iz kuće odmah pored, koja je pod zaštitom grada pa ne sme da se ruši! Zbogom, adreso na koju će mi i dalje stizati računi, dok ne pronađem novu.

Select all, delete. Ponovni pokušaj.

„Pa dobro, šta sada?“, pitalo me je Paramparče kroz dim svoje cigarete. „Nemam blage“, rekao sam, sležući ramenima. „Kraj epohe?“ „Ma daj, nemaš šta da napišeš ovde pa se hvataš za kliše. I tako mislim da je sve rečeno“, procedih kroz zube, između dva natezanja rakije, dobre, domaće, od dunje, koju mi je doneo otac pred Novu godinu, da se nađe. „Glumiš da si kul“, uzvatilo je Paramparče, „a pukao bi da nije bilo Roberta.“ „Znam. A valjda to zna i on. I, šta ćemo sada?“ „To sam ja tebe pitao.“ „Ti si ja.“ „Jebiga“, reče Paramparče i pridruži mi se u cirkanju.

Select all, delete. Na kraju krajeva, o selidbama sam već pisao.