Počeo je.

Uvek kada pada kiša, a u septembru posebno, želim da me neko izvede u šetnju po istoj, i da nakon nje odemo na kolače. Dobrovoljaca ove godine nema, a i valjda se ljudi boje da me izvedu na bilo šta za jelo jer sam švorc ovih dana. Slanina se mora održavati, jebiga.

Jesen 2005, ma, i već jesen 2004, mirisala je ovako nekako. Prošlogodišnji septembar mirisao mi je na 1994. godinu, što svakako nije isto. Mirišljavi štapići upotpunjuju ugođaj.

Na godišnjem sam odmoru.

Odmor od blogovanja, hteo ne hteo, uzeo sam mnogo ranije. Kada nastupi sezona godišnjih odmora u Firmi Hraniteljki, uvek se ispostavim dovoljno multifunkcionalnim da menjam sve po spisku. Posle imam poriv da im sve po spisku zbog plate koja kasni i sličnih ugođaja, umesto kojih dobijemo samo tabele koje popunjavamo spiskom svega što smo radili u toku dana.

Zbog gorenavedenih zadovoljština, propada još jedan ispitni rok, a odmor ko šiša. Ekonomičniji sam kad sedim kod kuće, a i napokon ću moći da gledam serije do besomučnosti. U suštini, ja sam samo jedan mali neshvaćeni dečak koji nikad nije imao vremena da pogleda Futuramu. Ni Lost. I možete me mrzeti zbog toga.

Moj mesec je oduvek bio novembar, ali ni septembar nije za bacanje. Doba noćnih kiša (Denis&Denis intended) je odavno počelo. Klinci u školskim klupama pišu sastave na teme tipa Kako sam proveo raspust – stariji osnovci verovatno su se upravo naložili na deskripciju pa će raspomamljeno pisati o suncu, travi koja se njiše na povetarcu, šumama, gorama, plažama i morima… sve to opisujući sa po trideset epiteta, kao da celo leto samo oduševljeno stajaše na jednom mestu i širiše ruke ka prirodi kao kakvi hipici. (Da su bar krckali kakve zanimljive supstance, pa i da ih razumem.) Deca će pisati ogromne sastave o šetnjama u kojima se ne desi apsolutno ništa, da neki kontraš poput mene skonta da su oni celo leto blejali u jednu tačku i katastrofalno se dosađivali. Onda kontraš napiše nešto dinamično, a ostaci komunističkog nastavnog kadra pokušavaju da mu objasne razliku između doživljaja i događaja, te on mudro zaćuti, da ne bi tvrdio kako su događaji doživljaji, a puna pluća svežeg vazduha se ne dešavaju dovoljno intenzivno da bi bila jedina poenta sastava.

Za mesec dana, pisaće se teme o jeseni. Zlatni tepisi, krckanje lišća i grančica pod nogama u onome što je ostalo od parkova, kiša, naravno, uvek siva i ista, još da se izrodi i celi Sivi dan (Videosex intended) i milina. Šablonizovano, svi mrze jesen. Valjda tada moraju da mrdnu dupetom i urade nešto, nakon što su, tokom leta, plandovali ili barem letovali (odmora, realno, nikad dovoljno, iako letovanje prezirem kao instituciju). Društveno je prihvatljivo biti super raspoložen kad je sunčano i kada ima preko trideset stepeni, iako bi se svi najradije poizvrtali pod klimama (Moždani drnč intended). S jeseni, svi bi se popeli na neku baroknu sliku, obukli tešku večernju toaletu i hladili se lepezama, kmečeći kako im je teško i aristokratski kolutajući očima iako čak nije ni sparno.

Jesen kiši realnošću, pa tera na introspekciju. Psihičku, nadam se, ne bih voleo da me neko iznenadi sopstvenom kavurmom. Jesen, ujedno, znači, da je leto prošlo (ma je l’?!), kraj odmora, letnjih sezona, programskih šema sačinjenih od repriza… Sa’ će oglasi za stanove i kuće, sa’ će konkursi za posao, sa’ će poslednji voz za ostavljanje zimnice, sa’ će manje saplitanja o ljude po kući a više na ulicama, nova pozorišna sezona, nove kompenzacije, novo kašnjenje plata, strah od novih štrajkova…

Introspekcija mi baš i ne ide. Psihička. A društveno je prihvatljivo biti introspektivan u ovo vreme. Možda bi trebalo da pređem na fizičku introspekciju (Bojanova kavurma intended)?

Ovom septembru, pa i potonjoj jeseni, bolje bi bilo da budu dobri.

Za početak se treba naspavati.

I gledati serije.

Jer, ja sam samo jedan mali, neshvaćeni dečak koji nikad nije imao vremena da pogleda Futuramu. Ni Lost. I možete me mrzeti zbog toga.

- Pustio sam da se stvari raspadnu.

- Spremao sam morske plodove.

- Skupljao sam sitninu sa poda.

- Nisam uključivao računar jer mi je internet postao retardiran.

- Lažem, uključivao sam drugi računar koji je, nakon višegodišnje verne službe, rešio da izađe iz ormana i objavi da je celog života želeo da bude… televizor. I Italijan, ali ta priča je prilično hard(verska).

- Našao sam tokene od prošlog Exita tek kad je ovaj Exit prošao.

- Pustio sam da se moj život susretne sa samim sobom. Pozdravili su se u zagušljivom haustoru, a onda su razmenili brojeve telefona i nastavili da se pretvaraju da gledaju svoja posla.

- Tvitovao sam.

-  Eksportovao sam sve kao PDF i ljudi su me psovali zbog toga.

- Stekao sam utisak da neko živi ispod mog kreveta.

- Bio mi je isključen mobilni telefon i osećao sam se kao da sam nag.

-  Propustio sam prijavu ispita.

- Stavio sam mikser na listu za kupovinu.

- Prestao sam da se radujem krastavcima jer ih to čini gorkim.

I tako, ponekad se pitam čemu Paramparčad[dot]kom zapravo služi. Nekad imam toliko ideja da hoću da otvorim zasebne tematske blogove, ali za početak pišem tekstove unapred i scheduleujem ih, a nekad ne pišem ništa nedeljama. Onda ubodem neki tekst kao onaj članak o blogovanju [hvala svima za RT-ove i ostale sitne radosti], a u međuvremenu zaboravim da, pošto sam promenio temu, dodam i kod za Google Analytics i onda pik u posećenosti ne ostane zabeležen a unapred sam se radovao da će barem blog da mi pruži koji gram ego boosting-a. No, i takvi tekstovi ostanu praćeni ovim nepoentiranima…

Vodim jutarnji program ovih dana. Indeksi i Kemal Monteno su zvučna kulisa. Ja jedva dočekao da ponovo vidim žarku crvenu lampicu podignutog reglera, pa se ne žalim. Samo mi listanje štampe ponekad ide na nerve. Šuškam njom da bi se čulo da radimo uživo. U Kuriru pisalo da, ako jedemo pljeskavice, naši potomci neće imati poneki organ. Nadam se da moje potomstvo neće nemati bubrege, ako naslede moju preduzimljivost samo prodaja dotičnih organa može da ih izvuče.

I ozbiljno razmišljam da počnem ozbiljno da razmišljam. Ali to nije zdravo.

dobro, greške u koracima desile su se u prethodnih deset godina. budući da mahom radim po radio i tv stanicama, ako ne slušam program, slušam nešto potpuno drugačije, tako da ne, ne slušam radio, ne na poslu; dnevno sednem za bar tri računara a kod kuće imam dva,  pun mi ćumez fascikli ali me toliko smara administracija koju trpam u njih da hoću da poludim, i ne, nisam sekretar(ica), ali se, igrom slučaja, javljam na telefon. ne uvek, falabogu, ali dovoljno često.

to je ono kad nasmejano i što predusretljivije, blago pognute glave da bih zvučao malo, pa, šmekerskije, dignem slušalicu pa zapevam iime fiiirme i onda pokušavam da zadržim osmeh kolutajući očima tokom najčešće nesuvislog ili barem preopširnog monologa pozivaoca.

pre neki dan je zvala neka žena i pitala da li sarađujemo sa pinkom. ne, ne sarađujemo. a da li smo? nikada ni nismo. ne može da nađe njihov broj telefona. pa dobro. i šta onda? … e, onda mi je narednih dvadeset minuta objašnjavala kako gleda jutranji program na pinku i kako jelena, je li, nije dovoljno pristojno obučena, te kako srđan jeste, i kako nema smisla, kako je to nacionalna televizija, kako gledaju i mlađi i stariji, kako izgleda kao da je pošla na ubacite oličenje bluda i nemorala ovde, kako je ona živela na zapadu godinama ali tako nešto nije videla, kako bi neko trebalo to jovani da kaže, i ne, mi stvarno nismo sarađivali sa pinkom, gospođo, jesmo sa foksom, pre više godina, ali ona mora da kaže da je to strašno, voditelj je ozbiljan a voditeljka je takva, i to nema smisla, to nema nigde, sramota – mislim se ja da li da joj spustim slušalicu, glupo mi; da li da podignem regler pa barem da je snimim, glupo mi; a stvarno je povređena i uvređena i kakav je to način i… jeste probali da nađete pinkov broj preko 988? – pa nisam. – doviđenjaprijatno. [klik]

među omiljene telefonske pozive spada i dobar dan, je l’ znate kolika je temperatura? kaže kolega da je fina žena, ali nekad je stvarno krvnički odjebem. o aman! ako sedim u realizaciji pa znam, nije problem. ne verujem da nema televizor. ne verujem da ne može, u krajnjoj liniji, sama nazvati rimske šančeve pa čuti. a toplo joj je. ili joj je hladno. hoće da potvrdi. ili opovrgne. naročito u vreme kada pokušavam da krenem kući.

najviše volim da mi neko vikne da se javim umesto njega zato što on doručkuje. da, to što ja takođe doručkujem u tom trenutku i što mi je majonez svuda, nikom ništa. valjda je manje nepristojno kad ja pričam punim ustima?

u stanu, telefon zvoni i u cimerovoj i u mojoj sobi. kako ja avetinjam, a ostatak stana ne, naposletku sam izdresirao ljude da ne zovu bez najave, ili, bolje, ne zovu uopšte – nakon što mi se više puta dogodila situacija hvala što si mi probudio/la celu kuću, idi jebi se. jednom mi je telefon bio iskopčan pa je neko probudio mog cimera i nisam imao hrabrosti da mu otvorim vrata od sobe kada je na ista spavajući pokucao da me obavesti da me neko zove. nije insistirao, hvala mu.

na prošlom poslu, imadoh direktora koji je gledao sopstvenu televiziju po celu noć, onda zajebeš nešto u pet ujutru i odmah će te zvati, aman čoveče ni poruke niko ne šalje trenutno, koga briga? bitno da nije zvao kad je mlađem kolegi stajao program na svakih sat vremena, pritisni start čoveče, pritisni start… onda smo natovarili neku psihotičnu gledateljku koja je došla do fiksnih brojeva koje nikada nismo objavljivali javno, najnapornija je bila kada sam dao otkaz pa je na svakih dvadeset minuta zvala da plače…

ima tu još priča o telefonu, nisu za javnost, a onih koje jesu, ne mogu da se setim. dragi čitaoci, ako planirate da imate snošaj sa mnom, pre čina isključite tonove na svom mobilnom telefonu. hvala.

ne, ne mrzim mobilne telefone, još uvek. jednom kada budu počeli da se ponašaju kao fiksni, počeću. za sada im je prednost što ne mogu da puste nikome muziku iz „žaoke“.

već neko vreme se nosim mišlju da obrišem fejsbuk. pardon, da ga deaktiviram. smara, bre, a u protoku informacija je koristan koliko i fiksni telefon. ne moš ni da iskuliraš neodlaskom na isti, neko će te tagovati negde – ili, gore, neka aplikacija će te tagovati na potpuno nepotrebnim grupnim kolažnim slikama horoskopskih znakova ili tako nešto. simptomatično je što se svi uglavnom nalože na iste aplikacije tog ranga istovremeno, ako se ne odtaguješ odmah – kad uđeš u svoje slike, videćeš barem prvih deset od brdej kalendara i takvih stvari, demotiviše i tebe a kamoli ljude koji te uhode.  besides, recimo, da bih apdejtovao sajt smederevskog društva za zaštitu životinja, apparently moram biti stalno na fejsbuku jer se tamo odvija sve – šalju mi oni informacije i na mejl, ali ne dovoljno. posle kažu da sam ja pasivan? ne, ja sam samo sociopata.

nedostaje mi zlatno doba majspejsa. hoću html, nekakav zeleni profil, sa jako treši animiranim gifovima i stvarima kao što je… pa, treš?

na fejsbuku uzgajam frendove zbog eventualnog netvorkinga. šatro, kao novinaru, nikad ne znam kada će mi zatrebati ti ljudi. sad, što ne mogu da nas zamislim u, recimo, istoj sferi novinarstva, nikom ništa. a ne mogu da ne dodam nekog koga poznajem. na tviteru, kao i na majspejsu nekada, barem biram čije frustracije čitam. na stranu što pre na tviteru nego kroz prozor vidim kakvo je vreme napolju, i takve stvari a dogodi se, tu i tamo, neki ozbiljniji protok vesti.

udaljio sam se od teme. koje nije ni bilo.

mika je sinoć pričao kako će napraviti program koji ti ubije fejsbuk tako što te prvo odtaguje sa svih slika (kako se dotični servis ne bi povampirivao kad god neko komentuje sliku na kojoj si), izmeni ti šifru u nešto golemo i nepamtljivo [što ni ne upamti nigde], pa ga tek onda deaktivira.

kul.

uzgajate li vi „nepotrebne“ frendove? kako nadomešćujete ako imate prijatelje dovoljno (hiljada) kilometara daleko da ne možete skoknuti na kafu?

Čisto onako. Postprično. Reče Pas. Tijana, mislim.

Vezao je kosu i uzeo nešto-za-ruke. Bilo je to jutro kao i svako drugo: jednostavno… ljubičasto. Dok se elan iskradao iz prostorije, gomila nasumično nabacanih dlaka tiho se ušunjala. Hormonalno napupele životinje neprimetno su se meškoljile po hodnicima. Nije imao volje da bilo šta radi- teško je nastaviti nešto što su drugi započeli. Ali čašica uvek pogura… proizvodnju. Čak i kada nemaš ništa pametno da kažeš. Sa druge strane vrata zagrebala je čupava, velika šapa. Ignorišući grepkanje sve dok nije prešlo u riku, blejao je u prazan ekran svojega laptopa. Tada više nije ni bilo bitno. Vrata su se uz tresak prepolovila, i napupela životinja je, suptilno gazeći sve pred sobom, ušetala u sobu iz predsoblja. Gomila nasumično nabacanih dlaka promrmljala je nešto o hormonima, a on je samo izašao napolje da ubere koju viljušku. „Ah, jebem ti mater!“, promrmlja piljeći u stvorenje kroz zamazana stakla naočari dok je izlazio iz sobe. Ni te dlake mu nisu bile po volji, ali zaista nije imao živaca da sastavi prastari usisivač svojih pokojnih stanodavaca. Neka gamižu okolo! Dlake, ne stanodavci! Kuhinja je, kao po običaju, bila zatrpana masnim, skorelim sudovima i šoljama sa prstom taloga kafe koje cimeri mu nisu uklonili. Značajno je frknuo i pružio ruku ka željenom predmetu. Viljuška. Čista. Poslednja. „Neeeeee!“, začu se iza nj. Odavno je naučio da ignoriše stvari koje bi čuo otkako živi u toj trošnoj kući. Disanje u hodniku ga je prepadalo ponekad… dok ponavljanje „ništa strašno – to je samo zamrzivač“ nije iz mantričkog prešlo u podsvesno. Meškoljenje šporeta bilo je posebna priča, a pogužvana garderoba postala mu je svakodnevica kada je shvatio da ne može više da trpi nepodnošljivi hard rok kojim ga je pegla redovno čašćavala. Ipak, ovaj krik nije bio nalik tim zvucima. Bio je ljudski. Lenjo, okrenuo je razroko levo oko ka izvoru tog visokog tona. Raščupanu priliku svog cimera retko je viđao… a još ređe trpeo. Ponekad je i njega smatrao hormonalno napupelom životinjom, samo što on nije grebao i lomio vrata (dovoljno često), već je samo za sobom ostavljao sluzavi trag puža… i talog na dnu šolje. Ipak, imao je impozantne zalihe strarog ‘leba, koje je voleo da nosi nanizane oko vrata kao skupocenu nisku bisera. Ne dao ti Bog (ili bog) da mu skreneš pažnju na buđ koja se nahvatala. Kada bi, pak, taj hleb odložio po bilo čemu što polici nalikuje, u određenim kombinacijama, uz kakvo osmobitno pištanje, hleb bi se, upotpunjeno efektima nalik onim iz nekog naprednijeg tetrisa, sjedinjavao u krompir. Mladić je na taj krik ranjene životinje samo značajno podigao obrvu i iz inata ubrao viljušku. Čistu. Poslednju. Prošla im je sezona, ali to nije bilo toliko stražno jer su uskoro stizali noževi. Pobednički je zavitlao njom kroz ljubičasti smog i isplazio smežurani jezik. Samo je još trebalo da nađe nešto (nekog) u koga bi ju zaboo. Preskočio je cimera i ušao u kuću, raspomamljeno merkajući napupele životinje. U hodniku se čulo disanje. Iz ostave se čulo hrapavo hrkanje koje je zvučalo nekako… podeljeno. U cimerkinoj sobi, bičevi masne kose prekrivali su usnulo lice kraj tepiha na kojem su se već ocrtavali krugovi u žitu… s tim što su bili u, je li, tepihu. Pomislio je kako će ona utabati celu kuću ako svakog ispitnog roka bude ovako nervozna. Možda ju je trebalo češće puštati u ormarić s alkoholom. I njeno hrkanje mešalo se u upornu ali tihu kakofoniju. Ako to izuzmemo, kuća je bila potpuno tiha. Od spolja je još dopiralo cimerovo jecanje za poslednjom zrelom viljuškom. Pokušao je da nanjuši hormone u vazduhu, ali mu nije uspelo. Gladno se osvrnuo oko sebe, i jedino što je video bila je gomila nasumično nabacanih dlaka koja mu je razdragano šljapkala u susret. Šutnuo ju je i zamasturbirao. Nedugo zatim, hormonalno napupela zver uletela je u prostoriju i pokupila i to malo hormona koje je imao i kojima se raskalašno razbacivao. Izgledala je prilično žilavo, ali je ipak, na trenutak, razmišljao kako bi izgledala na viljušci. Odmahnuo je glavom sa gađenjem. Ipak je to bilo samo genetski modifikovano, preraslo morsko prase. Ljudi su ih nekad jeli, to je istina, ali više ga je zanimalo kakvog su ukusa, recimo, mačke. A i pripadalo je njegovoj cimerki, koja je umela da bude krvoločna kada ne dobije dnevnu dozu lipida. On je toga imao na pretek. Kada bi ona nešto imala ponuditi u zamenu, bilo bi dobro, no, čak ni seksualne usluge ga ne bi zasitile. A i nije bio siguran koliko je erotično zabosti joj viljušku u… jorgan.

Poslednji put kada je želeo da uključi gramofon, on ga je ujeo i ostavio ga bez pola srednjeg prsta. Hteo je da ga čuva u teglici formalina, ali je nestao u roku od nekoliko minuta. Od tada nije verovao hormonalno napupelim životinjama. Čak ni kada nisu bile životinje. Sunce se nerado probijalo kroz rumene oblake, obasjavajući vazduh koji je lako mogao da se seče. Praćen kašljanjem ptica, ušao je u kuhinju, i mogao je da se zakune da je nešto ljigavo upravo šmugnulo u džezvetinu koju je dobio na poklon za svoj prošli rođendan. Nije smeo (ili hteo?) ni da razmišlja o koječemu što se moglo nakotiti u nepranim sudovima. Nije primetio da je podeljeno hrkanje prestalo. Šporet mu je zadovoljno preo dok ga je češkao po jedinom delu mu na kojem se nije nakupila zapečena, narandžasta mast. Sporo je izašao iz kuhinje, spotakao se o gomilu nasumično nabacanih dlaka, usput je nagazivši, tako da ga neko vreme neće pratiti osim ako mu se ne zalepi na đon. Napolju, cimer je sedeo na zemlji, u tišini, klateći se napred-nazad.

Ponekad je mislio da ludi. Ipak, ljudi su mu govorili da ima onih koji žive i u gorim rupama. Obišao je krug oko kuće, koracima izazivajući krunjenje maltera. Želeo je sive naočari, jer je, pod ljubičastom svetlošću, sve oduvek izgledalo ružičasto. Bio je veoma umoran od toga. Naslednica pokojnih stanodavaca, kojoj je sada plaćao kiriju, živela je negde preko Okeana, gde je voda još uvek bila plava a trava zelena. Planirao je da pobegne na neko takvo mesto čim završi fakultet, ali svaki dead-end posao koji bi našao trajao je koju godinu više nego što bi bilo razumno. A i kraj fakulteta se nekom magijom uporno odgađao. Fuck. Setno je uzdanuo, shvativši da je hrkanje postalo smenjeno disanjem. Aha, cimerka se sigurno probudila – i bilo je tako. Ćutke je ušetala u kuhinju i, pre no što je pitala tvorevinu koja se skrivala u džezvetini ima li čega za jelo, zgrabila ono malo siće što je ostavila na stolu prethodne noći i nestala u pravcu ljubičastog grada. Stajao je u tišini i dvoumio se. Mogao bi se zakleti da je nekad, negde, bila neka tegla nekih kiselih krastavaca. Jeste da ga je gorušica mučila i ovako, ali ipak je njegov organizam zahtevao bilo kakve kalorije koje bi mu omogućile nastavak obitavanja u ovom realmu… bar do sledeće teme za depresiju. U mislima je preturao po cegerima koje su mu njegovi slali dok još ljubičasti smog nije postao toliko gust da je Grad postao potpuno odsečen od bilo kojih delova sveta koji bi mu bili korisni.

Cegeri su se nalazili u ostavi. Neprovetrenoj i, samim tim, manje ljubičastoj. U njoj je bila tišina, na šta nije navikao, jer je u njoj, oduvek, isprekidano hrkao rastavljeni usisivač. Sada je disao. Tiho. Sastavljen enormnom glađu, vrebao je u zasedi. Dok je junak naše priče gnjurao po prašnjavim cegerima, usisivač se poneo kao očajnik. Iskoristio je trenutak i čeljustima zgrabio viljušku. Poslednju. Čistu.

Junak naše priče nekoliko dana kasnije umro je od gladi.

Viljušaka više nije bilo, a nije mogao da dozvoli sebi da jede prstima.

Ipak je živeo u civilizovanoj zemlji.

Odmalena su me učili da ne otkrivam bubrege. Kako su me, takođe, naučili hipohondriji, rezultat je što i leti spavam pokriven – što je sigurno, sigurno je. U srednjoj školi imali smo profesorku biologije koja nas je (pored zanimljivih jezičkih zavrzlama kao što su zglafkari ili patuljas ras) naučila i paranoji za ženske genitalije, tako da sam zaključio da bi, da ih posedujem, sedenje na ladan beton bilo potencijalno duplo loše. Ipak, rukovodeći se svojom krilaticom da je bolje umreti od Kokakole nego u saobraćajki, interpoliranom na neki prilično opšti nivo, tu i tamo sedim na betonu (baš sam buntovnik)… Tako sam radio i u novogodišnjoj noći. Više sati. Sutradan ujutru, pre nego što sam, po običaju, trijumfalno konstatovao kako mi nije ništa (in your face!), hteo sam da pogledam slike od sinoć i skontao da vidim samo… fleke. Fotoaparat je, elem, bio u zadnjem džepu pantalona u kojima sam sedeo na ‘ladnom betonu (nije da je temperatura istog bitna, ali mi se dopada simbolika), i stradao mu je displej.   U početku sam ispustio nekoliko neartikulisanih zvukova, a nakon što sam se otišao daviti u doručku od ostataka večere i još nekoliko doručaka koji su usledili, shvatio sam da mi fotoaparat ne nedostaje. Bio je to matori Kulpiks El Četiri, škripav i polusvestan od zanimljivih padova godnama starih, koji u poslednje vreme nisam koristio osim kada se Tamara i ja slikamo dok jedemo. Uslikati nešto njime odavno je sporije no što je ikada bilo, i da bih u realtimeu reagovao realtime, a i kako je web vrlo realtime, te kako sam se (@vukalter zaključio) navukao na Twitter… u poslednje vreme ako slikam, slikam mobilnim i odmah uploadujem makar preko GPRS-a! Sad se pitam ko, zapravo, diktira tempo i da li sam ranije više vremena gubio na nešto iste trivijalnosti, ali u stanju kognitivne rastočenosti na kraju radnog dana – bolje da ne mrsim vijuge nad ovim pitanjima. Pozabaviću se time kasnije. Evo poslednjeg pomena mom ipak prerano neupotrebljivom idiotu, šifru za fliker sam zaboravio.

Keri Bredšo mi je oduvek bila kul. Radila je od kuće, imala je nekakvo Mekintošče, kupovala je cipele sa istim žarom sa kojim bih ja kupovao… pa… bilo šta što bi mi se kupovalo da zarađujem toliko i radim od kuće. (Da, gledao sam Seks i grad – koliko su ga reprizirali, čudno bi bilo da sam ga propustio pa makar gledao tek petinu sezone po emitovanju, i to jer je emitovanje bilo blizu vesti.) Ono što je Keri, takođe, unela u moj život, jeste insitucija zvana cab money. Za razliku od matoraca, koji umeju biti prilično tvrdokorni u usvajanju novih navika (naročito onih koje i nisu bile toliko zastupljene u njihovo vreme), smatram da su mlađi naraštaji sve – pa i ekspanziju taksija koja se dešava poslednjih desetak godina  – prihvatile prilično brzo. Kako god,  veoma brzo sam stasao za sopstveni cab money. A onda sam promenio posao pa više nisam mogao da trošim par stotina evra na prevoz u toku meseca. O_o I tako, blagodeti gradskog prevoza opet su me srdačno prihvatile (napisao bih oberučke, ali je ruku potencijalno previše). U autobusu je, ovih zimskih dana, svakako toplije nego u taksiju, ponekad toliko da poželite da otvorite i prozor. Body heat nikad nije za potcenjivanje. Sigurno ćete jednom mesečno sedeti pored neke osobe sa cegerom iz kojeg se šire opojni mirisi hrane (od sendviča do pasulja), podgrejane (kombinacijom erkondišninga i pomenute telesne toplote) toliko da izloženošću istima (mirisima, je li) možete najneposrednije uticati i na svoj apetit. Ako biste da se ugojite, čim osetite – bež’te, da bi moglo tek da vam zagolica želudačne sokove. Ako, pak, želite da smršate, gledajte da se približite izvoru užeglih mirisa toliko da narednih nedelju dana nemate želju da stavite ikakvu hranu u usta (a da je potom ne povratite). Dok taksisti umeju da vas smore ponekad, u autobusu je potencijalno manje dosadno. Možete naučiti nove reči i dijalektizme (kao što je lerna), prisustvovati uzbudljivim razgovorima (na primer, dva vremešna putnika su se najpre pitala za godine, i pošto je jedan bio trideset i neko a drugi dvadeset i neko godište, valjda je bilo sasvim prirodno da u narednih sedam minuta razgovora zaključe kako im je celoga života najvernija bila Desanka Šakić, ah, te žene!), slučajnim otkrovenjima, klasnim sukobima, generacijskim jazovima… izbor je veliki. U krajnjoj liniji, možete nabiti slušalice u uši (kako je odvratno što u taksiju nikad ne svira nešto za šta ste u tom trenutku raspoloženi, zar ne?) i rešavati kvazienigmatske zadatke sa Jakobsovih print reklama (da, moja kafa nije dovoljno jaka, in fact nisam ni popio kafu ovog jutra, mrš)! Keri, ipak, radi od kuće i ima nekakvo Mekintošče, a ja se sa svojim Asusom ne mogu odvažiti da uđem u gradski. Ipak njega vodim u šetnju samo taksijem.

U nekim pisanijama davnim, pokušaju satire koji je na kraju satro samog sebe, te nekim internim auditivnim glupostima namenjenih izvozu u Grčku (drug studira tamo, prim. aut.), tu i tamo bih, u najavi programa ili kakvom fiktivnom reklamnom pravougaoniku, glamurozno najavljivao pregled žute štampe.  Pratio bi ga pregled crvene, plave, zelene, te pregled štampe ostalih boja iz spektra (ako bi mi bilo baš dosadno). Thought it was a fun idea, tim pre što pojedine (i to, nažalost, gledane) emisije, kad se malo bolje pogleda, i nisu ništa drugo. Besides, program lokalnih radio stanica se neretko i svede, bar u nekom delu dana, na listanje štampe svud okolo, što elektronske, što u papiru. I mislio sam da sam superciničan, nenadmašni zajebant i ostali suhomesnati proizvodi – kako to obično biva u životnim dobima od pre nekoliko godina. Kako god… zanimljivo je kako, kad god uradimo nešto što se može okarakterisati kao karikiranje, možemo biti sigurni da će neko doći na tu istu ideju misleći je sasvim ozbiljno!!! Još je gore kada vi i ta osoba, a slučaj je kurva, radite u istoj firmi. Pa, šta reći… Pripala mi je čast da montiram pilot izdanje pregleda žute štampe. Da, dobro ste čuli – kolega to zapravo hoće da radi. I zastrašujuće je ponosan na sebe. Štaviše, ni ne čudi me što mislim da će biti gledano. Samo ne mogu da se otmem utisku da je nešto, u poslednje vreme, pošlo strašno naopako.

Imam tog jednog internet-ortaka koji me, otkako je prvi put, negde drugde, pre no što se skrasih na svom domenu, došao u dodir sa blogovanjem mojim, upoređuje sa Isidorom Bjelicom. Uz dužno poštovanje onome što je ona postigla, moram reći da me je to vređalo, ali me je još više uvredilo kada mi je rekao da… više ne pišem kao pomenuta. Prethodni tekst, veli, o audio plejeru, izgledao je kao da je iz Sveta kompjutera ili tako nečega (malo trešastijeg, svakako). Te odbojan mu bio onaj tekst zbog slike video kasete, te ono mu njanjavo, te… O, aman. Tim povodom imam da kažem (više sebi, nego njemu, a kamoli drugima) nekoliko stvari. Klasifikacija paramparčadi lepo stoji sa desne strane. Svaka od tih kategorija je tek načeta, a neke čak ni toliko. Da imam vremena (kao što ga nemam, a oni koji me poznaju lično će to i posvedočiti), sve bi bilo razrađeno. Budući da tekstove izbacujem veoma sporo, kakve su šanse da izbacim baš tip teksta koji želite da pročitate? Ne, nisam inicijalno zamislio ovaj blog kao toliku svaštaru, je#iga, ali pošto se ne radi o u startu usko definisanoj niši, blog posmatram kao nešto fluidno. Ujedno, kao jedino uvek dostupno mesto za iživljavanje, moram i ja ponekad da se igram sa stilovima… Zvuči kao da tražim izgovore, ali gomilu stvari oko bloga još uvek sređujem, kako mi padnu na pamet (opcija subscribe to comments, na primer, dolepršala je tek pre desetak dana, aljkav sam, znam). U svakom slučaju, poenta je – stay tuned, a ja ću se valjda setiti da platim hosting. Vremenom će se valjda iskristalisati čemu ovo čudo, zapravo, služi, i – nadajmo se da ću umreti od Kokakole pošto ću tako, valjda, to i dočekati. :iksde:

Još uvek nisam došao do zaključka šta, kog vraga, raditi u takvim situacijama. Tri su varijante – ili rapidno završiti jelo, ili zgrabiti sve bitno i otići u svoju sobu, ili jednostavno iskulirati – ipak, previše je faktora u igri ne bi li neka od njih prevagnula…

Publika uvek dođe nenajavljeno. Kada jedete po propisu nikog nema… No, ako pokušate da nagurate četiri parčeta hleba u dubok tanjir ili po podu lovite zrna pasulja koja su se otkotrljala  sa plitkog, uvek će neko naići i pokušavati da se ponaša kao da je sve pod kontrolom. Ne znam postoji li Marfijev zakon o ovome, ali sendviči (estetski) najlepše ispadnu kada ama baš niko osim vas ne može da ih vidi, ali kada je tu publika… ouch. Problem sa Šrodingerovim sendvičima je, verovatno, u činjenici da ljudi o njima ni ne razmišljaju. Realno, ni mene nije briga koja bezbrojna svojstva ima Brankina sarma u zatvorenom, mračnom loncu, ali me zanima onih nekoliko primeraka koji na kraju dođu u dodir s mojom kašikom…

Poenta ovog teksta? Dnevni meni: pomije sa publikom (:

Veče je bilo potpuno savršeno.

Mentalne zabeleške i rendomi:

Kupiti kišobran već jednom
Cpt Kirk is climbing a mountain
Zvrk krompiriće umakati u šejk od vanile
Da mi je, da mi je, među tvoje klep klep klep
Kečap na Užičkoj republici
Odlaganje zadovoljstva (gastronomskog)
-…i dve hladne čaše vode. -Četiri.
Doh jaja, doh jaja, doh jaja baš si ti
Kiltić?
Rejn in d gatr end d toojbout kapsaaajziiz
Coutrney!
Deo inventara
Pogledi zaposlenih u Meku. I histeričan smeh. Naš.
Naočari-less

Ovo će malo kome značiti išta, ali jbg, ne mogu uvek da budem intelektualan (:

Razmišljam o tome kako će neko kroz dvadeset godina, kada i Tamara i ja budemo bogati i poznati, a Mortimer i Elizabet još veći, iskopati ovaj post i tumačiti ga na previše načina.

Like

Unlike

Leta su sve duža. Proleća gotovo i da ne postoje. Prelije se jesen tamo gde je najmanje očekujemo, i na tome joj hvala. Pakleni dani, pustinjski temperaturni kontrasti. Koja opekotina tu i tamo, dehidratacija ne bira ni mesto, ni vreme, ni seksualni odnos. Polemisanje sa sobom postoji li letnja muzika, i mentalno stanje koje se iz plejliste može prilično dobro pročitati.

Dužina leta toliko  me iscrpljuje da samo još manje iskoristim mrvice njegove kratkoće. Svako leto prolazi sve brže: nekome mnogo, a nekome tek da mu ne bude onoliko dosadno. Individualno je. Ako ne podnosite vrućinu, kao ja, ne ostaje vam ništa. Živećete krajem godine. Novembar je seksi. Oktobar zaradovan. Ni prošla zima nije izgledala previše loše.

Počela je sezona odlazaka. Kada čak i oni za koje mislite da nemaju gde da odu – jedostavno nestanu, pojačavate internet i serije na FoksLajfu ili nečem sličnom. Vi ostajete gde jeste. Nije da nemate gde, ali nemate zašto. Ljudi se uglavnom vrate. Uz malo boje tu i tamo, mirisima ranijih života u kosi i dovoljno čudnih susreta za narednih godinu dana. Usamljenost samo što nije.

Zamalo sam otišao. Obesmislilo bi sve, ali to najbolje umem. Ipak, malo endorfina, malo letnje lenjosti, malo navike, i malo ubeđivanje da ništa nije savršeno. I Tamara se preispituje ovih dana. Ne čudi me. Ipak je ona desna glava. Nedavno rekoh da je ona ženska verzija mene. Zato valjda i ne očekujem da me skonta neko drugi ponekad.  Za kolektivno preispitivanje krivim vazdušni pritisak ili tako nešto, iako bioprognozu ne smatram naročito korisnim izvorom autosugestije. Ne mislim da je gotovo.

Noćas sam sanjao da polažem prijemni i da ga padam. Isprojektovao sam Dašu, Ramonu i paniku mi. Misliću o tome sutra. Kao i o promeni fakulteta.

Exit je sledećeg vikenda.

Like

Unlike