kad sam bio mali, posao iz snova mi je bio – sekretar(ica). zamisli, uvek si nasmejan i javljaš se na telefon i imaš onaj panasonik sa dugmićima koji svetlucaju i, ako si do guše u poslu možeš da podigneš slušalicu i kažeš „trenutak“, i možeš da ljudima pustiš temu iz „žaoke“… još ako imaš kompjuter (bez interneta, ipak govorimo o postkomunizmu) i znaš da ga koristiš – a imaš i radio u kancelariji, i fascikle, i sve…
dobro, greške u koracima desile su se u prethodnih deset godina. budući da mahom radim po radio i tv stanicama, ako ne slušam program, slušam nešto potpuno drugačije, tako da ne, ne slušam radio, ne na poslu; dnevno sednem za bar tri računara a kod kuće imam dva, pun mi ćumez fascikli ali me toliko smara administracija koju trpam u njih da hoću da poludim, i ne, nisam sekretar(ica), ali se, igrom slučaja, javljam na telefon. ne uvek, falabogu, ali dovoljno često.
to je ono kad nasmejano i što predusretljivije, blago pognute glave da bih zvučao malo, pa, šmekerskije, dignem slušalicu pa zapevam iime fiiirme i onda pokušavam da zadržim osmeh kolutajući očima tokom najčešće nesuvislog ili barem preopširnog monologa pozivaoca.
pre neki dan je zvala neka žena i pitala da li sarađujemo sa pinkom. ne, ne sarađujemo. a da li smo? nikada ni nismo. ne može da nađe njihov broj telefona. pa dobro. i šta onda? … e, onda mi je narednih dvadeset minuta objašnjavala kako gleda jutranji program na pinku i kako jelena, je li, nije dovoljno pristojno obučena, te kako srđan jeste, i kako nema smisla, kako je to nacionalna televizija, kako gledaju i mlađi i stariji, kako izgleda kao da je pošla na ubacite oličenje bluda i nemorala ovde, kako je ona živela na zapadu godinama ali tako nešto nije videla, kako bi neko trebalo to jovani da kaže, i ne, mi stvarno nismo sarađivali sa pinkom, gospođo, jesmo sa foksom, pre više godina, ali ona mora da kaže da je to strašno, voditelj je ozbiljan a voditeljka je takva, i to nema smisla, to nema nigde, sramota – mislim se ja da li da joj spustim slušalicu, glupo mi; da li da podignem regler pa barem da je snimim, glupo mi; a stvarno je povređena i uvređena i kakav je to način i… jeste probali da nađete pinkov broj preko 988? – pa nisam. – doviđenjaprijatno. [klik]
među omiljene telefonske pozive spada i dobar dan, je l’ znate kolika je temperatura? kaže kolega da je fina žena, ali nekad je stvarno krvnički odjebem. o aman! ako sedim u realizaciji pa znam, nije problem. ne verujem da nema televizor. ne verujem da ne može, u krajnjoj liniji, sama nazvati rimske šančeve pa čuti. a toplo joj je. ili joj je hladno. hoće da potvrdi. ili opovrgne. naročito u vreme kada pokušavam da krenem kući.
najviše volim da mi neko vikne da se javim umesto njega zato što on doručkuje. da, to što ja takođe doručkujem u tom trenutku i što mi je majonez svuda, nikom ništa. valjda je manje nepristojno kad ja pričam punim ustima?
u stanu, telefon zvoni i u cimerovoj i u mojoj sobi. kako ja avetinjam, a ostatak stana ne, naposletku sam izdresirao ljude da ne zovu bez najave, ili, bolje, ne zovu uopšte – nakon što mi se više puta dogodila situacija hvala što si mi probudio/la celu kuću, idi jebi se. jednom mi je telefon bio iskopčan pa je neko probudio mog cimera i nisam imao hrabrosti da mu otvorim vrata od sobe kada je na ista spavajući pokucao da me obavesti da me neko zove. nije insistirao, hvala mu.
na prošlom poslu, imadoh direktora koji je gledao sopstvenu televiziju po celu noć, onda zajebeš nešto u pet ujutru i odmah će te zvati, aman čoveče ni poruke niko ne šalje trenutno, koga briga? bitno da nije zvao kad je mlađem kolegi stajao program na svakih sat vremena, pritisni start čoveče, pritisni start… onda smo natovarili neku psihotičnu gledateljku koja je došla do fiksnih brojeva koje nikada nismo objavljivali javno, najnapornija je bila kada sam dao otkaz pa je na svakih dvadeset minuta zvala da plače…
ima tu još priča o telefonu, nisu za javnost, a onih koje jesu, ne mogu da se setim. dragi čitaoci, ako planirate da imate snošaj sa mnom, pre čina isključite tonove na svom mobilnom telefonu. hvala.
ne, ne mrzim mobilne telefone, još uvek. jednom kada budu počeli da se ponašaju kao fiksni, počeću. za sada im je prednost što ne mogu da puste nikome muziku iz „žaoke“.
a dogodi se, tu i tamo, neki ozbiljniji protok vesti.
