Dragi dnevniče, danas sam…

…se uspavao. Dobro, nisam se baš uspavao. Samo sam spavao. Okej, sinoć sam legao u 19h. Onda sam se danas probudio u pet do šest. Nakon nekoliko tvitova sa Šararom o lepotama jutra, reših da se uljudim, izblejim malo, i idem na faks. Za promenu. Uljudio sam se. Izblejao sam malo. Onda sam zaspao ponovo i sledeći put kada sam se probudio, bilo je petnaest do dvanaest i glas sa druge strane telefona me je pitao gde sam. „U krevetu“, rekoh. „Pa i ja sam u Kragujevcu“, reče glas.

…zakasnio na posao.

…shvatio da evidencija reklama ne postoji. Poslednjih nekoliko meseci su, tako, u program išle reklame sa oznakom HITNO koje, otkako sam počeo raditi po podne, nisu ni prolazile pored mene. Ni datumi a ni broj emitovanja, ništa! Te sam kopao po registratorima, gledao kad je koji fajl importovan u softver iz kojeg emitujemo, jurio marketingaše okolo i… još nisam sve završio.

…dobio da montiram dva dvominutna reklamna priloga u trenutku kada je trebalo da je sve već gotovo. Kod jednog priloga, imao sam materijal za pet minuta; kod drugog ni za minut i po. Kod onog prvog, teksta je bilo za deset sekundi. Kod drugog, za četiri minuta.

…uprkos prethodnom pasusu, uspeo pobeći s posla (gde posao ne završih) i otići na fakultet, gde smo imali vrlo-bitnu-predispitnu, iliti simulaciju konferencije, gde je urednik jednog novosadskog medija simulirao da je portparol Turističke organizacije Bele Crkve. Namerno je brzao, namerno je govorio netačne podatke, namerno je ispreskakao koleginicu koja nije dobro postavila pitanje a ona se nije snašla i… onda smo slušali predavanje o tome kako smo sramota za profesiju i kako se neke stvari zapravo rade, što je sasvim ok pedagoška metoda, ali nije da sam znao šta da simuliram u simulaciji vesti, a nisam simulirao ni 350 dinara koje sam ostavio taksisti da bih se vratio na posao; nakon što sam-

…čuo koleginicu s faksa kako pita da li se „sve zajedno“ piše spojeno.

…na poslu bio seksualno uznemiravan od strane rokova i svoje mrežne kartice.

…stigao kući i rešio da prezalogajim nešto i legnem spavati, pošto je sutra vrlo-važna-poslovna-prilika za koju treba ustati u sedam. Kada sam otvorio vrata visećeg kredenca, na glavu mi je pala šerpa… no, u poslednjem trenutku ju je promašila, i umesto toga razbila cimerovu čašu, prosula polulitarsku džezvu svud okolo, te odletela u predsoblje.

…napisao ovaj oh tako nebitno nebitni blogpost i rešio da više tako nešto ne radim.

Nego, ja ne znam šta se dešava. Eto. Možda promena vremena. Možda retrogradni Merkur. Možda samo idu praznici.

Možda mi je samo ovih dana nekako…  Kao kad doktori pitaju pacijente je l’ puše, pa oni kažu ne, pa ih pitaju je l’ su pušili, a oni kažu da jesu, te oni prvi pobedonosno konstatuju kako to mora da je to, samo ih je sad stiglo?

Možda me je, samo, stiglo.

Samo šta?

Šta, bre, ti ‘oćeš? (planiranje i ostali zločini)

Pitanje na koje ili nemam šta da odgovorim, ili ne znam šta pre da odgovorim.

Nedavno je Eva tvitovala kako je završila petogodišnji plan. To me je preplašilo jer ni petomesečni ne mogu da isteram do kraja. Ona na to reče da misli da je pet meseci premalo vremena za ikakvu širu perspektivu. Šta god da zacrtam, promeniće se u roku od nekoliko meseci, jer će da iskrsne nešto mnogo važnije. Zanimljivo, kada ne planiram ništa, obično se ništa i ne desi.

Planiram, ipak, dosta toga.

Pre nekoliko godina sam napravio plan koji je glasio otprilike ovako:

• Nauči da praviš jaja benedikt.
• Isprobaj sve recepte za salad dressings koje nađeš.
• Sredi sobu.

Eto, dva od tri, nisam loš :D

Realno, da me je neko pitao, pre pet godina bih rekao da ću za pet godina imati bar završen fakultet, a o nekim drugim stvarima da ne govorimo. Kućnom ljubimcu, na primer. Ili normalnoj plati, ne daj blože…

Doduše, sigurno nisam planirao ni da radim tokom studija, osim rekreativno. Da nije tako, možda bih se i rekreativno rekreirao, ko zna – i to sam planirao.

Nego, evo šta sve hoću u dogledno vreme:

- Da živim u Americi bar nekoliko godina.

- Da probam Koolaid (kad budem živeo u Americi).

- Da, jednom kad završim osnovne studije, pojurim onaj master u Norveškoj, ako se još bude mogla dobiti stipendija.

- Da vratim dugove.

- Da jednom, kad budem sredio život, iz čiste dosade snimim pesmu i spot. Neki od omiljenih mi bendova ću, ako tada budu postojali, cimati da urade muziku.

- Bilo šta što podrazumeva eskapizam.

- Neku kul biljku za držati u sobi.

- Neku kul sobu.

- Neki kul stan.

- Da imam vremena da: blogujem, čitam, završim faks, gledam TV, operem prozore.

- Nešto pufnasto.
Eto. A za početak, planiram da nabavim planer za sledeću godinu. Hoću ovaj Moleskineov, samo nikako da skontam gde ih ima (sem na Amazonu).

Ovaj post je sasvim nepoentiran ne bih li izbegao „Sve smo mogli mi“ momenat. Trenutno ne mogu razmišljati ni o metafizici planiranja; ako neko želi, neka me uputi kako se, kog vraga, prave petogodišnji planovi.

Ono što mogu tvrditi sa sigurnošću je da treba menjati zanimanje na svakih sedam godina.

A ja ovo svoje krljam već devet i kusur.

Kako da planiram ako imam to u vidu?!

Septembar, bar.

(ovo je jedan od onih suludih, nebitnih ličnih postova.)

Počeo je.

Uvek kada pada kiša, a u septembru posebno, želim da me neko izvede u šetnju po istoj, i da nakon nje odemo na kolače. Dobrovoljaca ove godine nema, a i valjda se ljudi boje da me izvedu na bilo šta za jelo jer sam švorc ovih dana. Slanina se mora održavati, jebiga.

Jesen 2005, ma, i već jesen 2004, mirisala je ovako nekako. Prošlogodišnji septembar mirisao mi je na 1994. godinu, što svakako nije isto. Mirišljavi štapići upotpunjuju ugođaj.

Na godišnjem sam odmoru.

Odmor od blogovanja, hteo ne hteo, uzeo sam mnogo ranije. Kada nastupi sezona godišnjih odmora u Firmi Hraniteljki, uvek se ispostavim dovoljno multifunkcionalnim da menjam sve po spisku. Posle imam poriv da im sve po spisku zbog plate koja kasni i sličnih ugođaja, umesto kojih dobijemo samo tabele koje popunjavamo spiskom svega što smo radili u toku dana.

Zbog gorenavedenih zadovoljština, propada još jedan ispitni rok, a odmor ko šiša. Ekonomičniji sam kad sedim kod kuće, a i napokon ću moći da gledam serije do besomučnosti. U suštini, ja sam samo jedan mali neshvaćeni dečak koji nikad nije imao vremena da pogleda Futuramu. Ni Lost. I možete me mrzeti zbog toga.

Moj mesec je oduvek bio novembar, ali ni septembar nije za bacanje. Doba noćnih kiša (Denis&Denis intended) je odavno počelo. Klinci u školskim klupama pišu sastave na teme tipa Kako sam proveo raspust – stariji osnovci verovatno su se upravo naložili na deskripciju pa će raspomamljeno pisati o suncu, travi koja se njiše na povetarcu, šumama, gorama, plažama i morima… sve to opisujući sa po trideset epiteta, kao da celo leto samo oduševljeno stajaše na jednom mestu i širiše ruke ka prirodi kao kakvi hipici. (Da su bar krckali kakve zanimljive supstance, pa i da ih razumem.) Deca će pisati ogromne sastave o šetnjama u kojima se ne desi apsolutno ništa, da neki kontraš poput mene skonta da su oni celo leto blejali u jednu tačku i katastrofalno se dosađivali. Onda kontraš napiše nešto dinamično, a ostaci komunističkog nastavnog kadra pokušavaju da mu objasne razliku između doživljaja i događaja, te on mudro zaćuti, da ne bi tvrdio kako su događaji doživljaji, a puna pluća svežeg vazduha se ne dešavaju dovoljno intenzivno da bi bila jedina poenta sastava.

Za mesec dana, pisaće se teme o jeseni. Zlatni tepisi, krckanje lišća i grančica pod nogama u onome što je ostalo od parkova, kiša, naravno, uvek siva i ista, još da se izrodi i celi Sivi dan (Videosex intended) i milina. Šablonizovano, svi mrze jesen. Valjda tada moraju da mrdnu dupetom i urade nešto, nakon što su, tokom leta, plandovali ili barem letovali (odmora, realno, nikad dovoljno, iako letovanje prezirem kao instituciju). Društveno je prihvatljivo biti super raspoložen kad je sunčano i kada ima preko trideset stepeni, iako bi se svi najradije poizvrtali pod klimama (Moždani drnč intended). S jeseni, svi bi se popeli na neku baroknu sliku, obukli tešku večernju toaletu i hladili se lepezama, kmečeći kako im je teško i aristokratski kolutajući očima iako čak nije ni sparno.

Jesen kiši realnošću, pa tera na introspekciju. Psihičku, nadam se, ne bih voleo da me neko iznenadi sopstvenom kavurmom. Jesen, ujedno, znači, da je leto prošlo (ma je l’?!), kraj odmora, letnjih sezona, programskih šema sačinjenih od repriza… Sa’ će oglasi za stanove i kuće, sa’ će konkursi za posao, sa’ će poslednji voz za ostavljanje zimnice, sa’ će manje saplitanja o ljude po kući a više na ulicama, nova pozorišna sezona, nove kompenzacije, novo kašnjenje plata, strah od novih štrajkova…

Introspekcija mi baš i ne ide. Psihička. A društveno je prihvatljivo biti introspektivan u ovo vreme. Možda bi trebalo da pređem na fizičku introspekciju (Bojanova kavurma intended)?

Ovom septembru, pa i potonjoj jeseni, bolje bi bilo da budu dobri.

Za početak se treba naspavati.

I gledati serije.

Jer, ja sam samo jedan mali, neshvaćeni dečak koji nikad nije imao vremena da pogleda Futuramu. Ni Lost. I možete me mrzeti zbog toga.

Insight [nasumično]

Šta sam radio prethodnih tridesetak dana?

- Pustio sam da se stvari raspadnu.

- Spremao sam morske plodove.

- Skupljao sam sitninu sa poda.

- Nisam uključivao računar jer mi je internet postao retardiran.

- Lažem, uključivao sam drugi računar koji je, nakon višegodišnje verne službe, rešio da izađe iz ormana i objavi da je celog života želeo da bude… televizor. I Italijan, ali ta priča je prilično hard(verska).

- Našao sam tokene od prošlog Exita tek kad je ovaj Exit prošao.

- Pustio sam da se moj život susretne sa samim sobom. Pozdravili su se u zagušljivom haustoru, a onda su razmenili brojeve telefona i nastavili da se pretvaraju da gledaju svoja posla.

- Tvitovao sam.

-  Eksportovao sam sve kao PDF i ljudi su me psovali zbog toga.

- Stekao sam utisak da neko živi ispod mog kreveta.

- Bio mi je isključen mobilni telefon i osećao sam se kao da sam nag.

-  Propustio sam prijavu ispita.

- Stavio sam mikser na listu za kupovinu.

- Prestao sam da se radujem krastavcima jer ih to čini gorkim.

I tako, ponekad se pitam čemu Paramparčad[dot]kom zapravo služi. Nekad imam toliko ideja da hoću da otvorim zasebne tematske blogove, ali za početak pišem tekstove unapred i scheduleujem ih, a nekad ne pišem ništa nedeljama. Onda ubodem neki tekst kao onaj članak o blogovanju [hvala svima za RT-ove i ostale sitne radosti], a u međuvremenu zaboravim da, pošto sam promenio temu, dodam i kod za Google Analytics i onda pik u posećenosti ne ostane zabeležen a unapred sam se radovao da će barem blog da mi pruži koji gram ego boosting-a. No, i takvi tekstovi ostanu praćeni ovim nepoentiranima…

Vodim jutarnji program ovih dana. Indeksi i Kemal Monteno su zvučna kulisa. Ja jedva dočekao da ponovo vidim žarku crvenu lampicu podignutog reglera, pa se ne žalim. Samo mi listanje štampe ponekad ide na nerve. Šuškam njom da bi se čulo da radimo uživo. U Kuriru pisalo da, ako jedemo pljeskavice, naši potomci neće imati poneki organ. Nadam se da moje potomstvo neće nemati bubrege, ako naslede moju preduzimljivost samo prodaja dotičnih organa može da ih izvuče.

I ozbiljno razmišljam da počnem ozbiljno da razmišljam. Ali to nije zdravo.

Mrzim telefon

kad sam bio mali, posao iz snova mi je bio – sekretar(ica). zamisli, uvek si nasmejan i javljaš se na telefon i imaš onaj panasonik sa dugmićima koji svetlucaju i, ako si do guše u poslu možeš da podigneš slušalicu i kažeš „trenutak“, i možeš da ljudima pustiš temu iz „žaoke“… još ako imaš kompjuter (bez interneta, ipak govorimo o postkomunizmu) i znaš da ga koristiš – a imaš i radio u kancelariji, i fascikle, i sve…

dobro, greške u koracima desile su se u prethodnih deset godina. budući da mahom radim po radio i tv stanicama, ako ne slušam program, slušam nešto potpuno drugačije, tako da ne, ne slušam radio, ne na poslu; dnevno sednem za bar tri računara a kod kuće imam dva,  pun mi ćumez fascikli ali me toliko smara administracija koju trpam u njih da hoću da poludim, i ne, nisam sekretar(ica), ali se, igrom slučaja, javljam na telefon. ne uvek, falabogu, ali dovoljno često.

to je ono kad nasmejano i što predusretljivije, blago pognute glave da bih zvučao malo, pa, šmekerskije, dignem slušalicu pa zapevam iime fiiirme i onda pokušavam da zadržim osmeh kolutajući očima tokom najčešće nesuvislog ili barem preopširnog monologa pozivaoca.

pre neki dan je zvala neka žena i pitala da li sarađujemo sa pinkom. ne, ne sarađujemo. a da li smo? nikada ni nismo. ne može da nađe njihov broj telefona. pa dobro. i šta onda? … e, onda mi je narednih dvadeset minuta objašnjavala kako gleda jutranji program na pinku i kako jelena, je li, nije dovoljno pristojno obučena, te kako srđan jeste, i kako nema smisla, kako je to nacionalna televizija, kako gledaju i mlađi i stariji, kako izgleda kao da je pošla na ubacite oličenje bluda i nemorala ovde, kako je ona živela na zapadu godinama ali tako nešto nije videla, kako bi neko trebalo to jovani da kaže, i ne, mi stvarno nismo sarađivali sa pinkom, gospođo, jesmo sa foksom, pre više godina, ali ona mora da kaže da je to strašno, voditelj je ozbiljan a voditeljka je takva, i to nema smisla, to nema nigde, sramota – mislim se ja da li da joj spustim slušalicu, glupo mi; da li da podignem regler pa barem da je snimim, glupo mi; a stvarno je povređena i uvređena i kakav je to način i… jeste probali da nađete pinkov broj preko 988? – pa nisam. – doviđenjaprijatno. [klik]

među omiljene telefonske pozive spada i dobar dan, je l’ znate kolika je temperatura? kaže kolega da je fina žena, ali nekad je stvarno krvnički odjebem. o aman! ako sedim u realizaciji pa znam, nije problem. ne verujem da nema televizor. ne verujem da ne može, u krajnjoj liniji, sama nazvati rimske šančeve pa čuti. a toplo joj je. ili joj je hladno. hoće da potvrdi. ili opovrgne. naročito u vreme kada pokušavam da krenem kući.

najviše volim da mi neko vikne da se javim umesto njega zato što on doručkuje. da, to što ja takođe doručkujem u tom trenutku i što mi je majonez svuda, nikom ništa. valjda je manje nepristojno kad ja pričam punim ustima?

u stanu, telefon zvoni i u cimerovoj i u mojoj sobi. kako ja avetinjam, a ostatak stana ne, naposletku sam izdresirao ljude da ne zovu bez najave, ili, bolje, ne zovu uopšte – nakon što mi se više puta dogodila situacija hvala što si mi probudio/la celu kuću, idi jebi se. jednom mi je telefon bio iskopčan pa je neko probudio mog cimera i nisam imao hrabrosti da mu otvorim vrata od sobe kada je na ista spavajući pokucao da me obavesti da me neko zove. nije insistirao, hvala mu.

na prošlom poslu, imadoh direktora koji je gledao sopstvenu televiziju po celu noć, onda zajebeš nešto u pet ujutru i odmah će te zvati, aman čoveče ni poruke niko ne šalje trenutno, koga briga? bitno da nije zvao kad je mlađem kolegi stajao program na svakih sat vremena, pritisni start čoveče, pritisni start… onda smo natovarili neku psihotičnu gledateljku koja je došla do fiksnih brojeva koje nikada nismo objavljivali javno, najnapornija je bila kada sam dao otkaz pa je na svakih dvadeset minuta zvala da plače…

ima tu još priča o telefonu, nisu za javnost, a onih koje jesu, ne mogu da se setim. dragi čitaoci, ako planirate da imate snošaj sa mnom, pre čina isključite tonove na svom mobilnom telefonu. hvala.

ne, ne mrzim mobilne telefone, još uvek. jednom kada budu počeli da se ponašaju kao fiksni, počeću. za sada im je prednost što ne mogu da puste nikome muziku iz „žaoke“.