Cvikeraj, frizeraj, tviteraj…
Sinoć, u roku od jednog (podužeg) alkoholisanja, i negde nakon ili za vreme gubljenja uz Reverend and the makers, skontao sam da sam stavio naočari na sto… Ne, nije moja krivica što su one skočile u smrt, apsolutno. Samo, sada imam utisak da se krećem kroz loš piratski VHS iz devedesetih. Ili ne, pošto se ne sećam da su vehaesovi bili blurovani, mada sigurno je bilo takvih, hm… Svejedno, ako me poznajete u stvarnom životu, i ovih dana vas ne budem gledao u oči, to je zato što nisam baš siguran gde su… Nije strašno, mislim, ne udaram u stvari i tako to, ali ne terajte me da pročitam price tags ili da vas prepoznam ako ste mi od očiju dalji nego sopstvene noge. Moje, ne vaše. Malopre, u Idei, pazarim neko vino pred sam fajront – ide se na pijančenje kao propratni efekat svadbe brata koleginičinoga, pa valja ukrutiti neki prezent, i na kasi se setih da treba da ga, s oproštenjem, stavim u nešto malo dekorativnije od plastične kese. I reče meni kasirka (kojoj po defaultu persiram jer imam trip da me ljudi više vole ako se pravim da ih poštujem) gde stoje poklonaste kese za vino, ali izeš ga, fleka… I tako ona uslužuje ostatak reda a ja pokušavam da skrenem pažnju na sebe ne bih li je još koji put pitao gde to tačno stoji, ona mi pokaže ponovo i pita „je l’ vidiš“ a ja promrsim „mmmne“ i odem da bauljam jer sam već imao all eyes on me osećaj. Bio sam i kod frizera potom, pravio sam se da vidim šta mi je urađeno s kosom. Mada, gore od prethodnog stanja ne može da bude – kolega mi je pre neki dan rekao da izgledam kao da mi se rakun popeo na glavu i zaspao tamo… Što je, opet, napredak – pre nekoliko godina imao sam neku golubije plavo pufnasto gore + smeđe i repato sa strane frizuru, i kad bi je neko uporedio sa životinjom, dotična bi bila odavno uginula. Okej, rakun spava – to mu dođe slično, možda nekad budem imao nešto što izgleda malo življe na glavi. Eto, napraviću šubaru od još polužive lisice, to će ućutkati sve koji mi animalizuju pufnu…
Nego, šta sam ono hteo… Mrzim Tviter! Ne zato što su mi sankcionisali jedan akaunt zbog sumnjive aktivnosti (pa da, tri tvita za četiri meseca, to i jeste sumnjiva aktivnost), već… Uh. Odakle da krenem…
1. Ja i statuse na Fejsbuku apdejtujem na dva do tri dana, aman.
2. Nije mi dovoljno 140 karaktera da se izrazim. Kad imam šta da napišem, pišem blog ili tako nešto…
3. Ako hoću da poručim nekome nešto, napisaću mu poruku (160 karaktera) ili sedam, naći ću ga na MSNu, poslati mejl ili poruku na Fejsu, pozvati telefonom ili čak napisati pismo… A neću otkucati status @nekitamokomplikovanijuzerjnejm, 140 karaktera me dovoljno muči…
Dobro, ‘ajde. Blogovanje nije za svakoga, mikrobloging kakav nudi tviter je to donekle demokratizovao, ali čak i blog kao forma je previše demokratizovao neke stvari, ako mene pitate (a o čemu ću pisati… jednom). Svi tvituju i svaka šuša ima tviter, što donekle dovodi do povećanja količine smeća na koje možemo naleteti dok blejimo po internetu… Ili je 140 karaktera nedovoljno za smeće? Šta se uopšte može sa 140 karaktera?! A ako sam u pokretu pa arčim džipiares, sigurno neću otići na mobilnu varijantu Tvitera… kad postoji mobilna varijanta Fejsbuka, pa mobilna varijanta mejla, i naravno RSS feedovi… Razmišljao sam o tumblelogu, doduše, mada mi je i to malo besmisleno, jer ću zanimljiv sadržaj pre šerovati na Fejsbuku nego što ću smarati ljude da dolaze još i na moj тамбл… Ne postojiš ako nisi na Fejsbuku, to je svima jasno, ali to i mogu razumeti… Tviter i ouvrhajp? Da mi je neko pre godinu dana rekao… 
Petar me je svojevremeno terao da otvorim akaunt na Tviteru, pre nego što isti nasele naloženi klinci (od čije mi Fejsbuk-invazije još uvek klecaju kolena)… Otvorio, ukinuli, otvorio iz inata opet. Ako iko želi da ne radi ništa sa mnom tamo, samo nek izvoli! www.twitter.com/ouemdzhi
Like
Tako sam, iako sam, ‘fala na pitanju, srećno zauzet već preko godinu dana, uoči četrnaestog februara dobio poziv da se pridružim grupi Jadni mi, niko nas neće – kojoj se ne bih džojnovao ni da sam singl, kao prekaljeni serijski masturbator i mizantrop… Među benignije stvari spada i grupa Ja sam zmija, a ti si žaba žaba, iako Oskara ne puštam čak ni kad mi traže… Ne, ne spadam u Sve nas koji gledamo nindža ratnike, štaviše, dotičnu emisiju smatram bljuvotinom, a nisam gledao ni Operaciju trijumf, ali me je ipak na Fejsbuku čekalo mnooogo invitejšna za sve moguće i nemoguće grupe u vezi sa dotičnim šouom – a najzanimljivije je bilo kada su se kolajdovale pro- i kontra-Adnan grupe, eh… Pozvan sam i u Grupu branilaca veronauke i pravoslavlja, i to od strane devojke sa kojom sam konstantno u religijskim sukobima upravo zato što sam ja radikalni ateista a ona voli Boga i Merilina Mensona… O grupama koje propagiraju nacionalnu ili neki drugi vid netrpeljivosti da ne govorim: one me čak ni ne zabavljaju, a ko me pozove u neku takvu… em me ne poznaje, em neka se nosi. Eto. I, znam da je Medo Brundo plagijat ali ne želim u grupu koja implicira da sam zapravo preslušao tu pesmu [što i nisam, čuo sam samo refren], ne podnosim Milana Kalinića, ni Eurosong, ni Velikog brata…
