Tri dana pre tvitovanja iz zarobljeništva, vojnik nižeg ranga koji ga je čuvao pokazao mu je mobilni telefon Nokia N70 koji nije znao kako da koristi. Tsuenoka mu je objasnio kako telefon funkcioniše, i nakon što mu je konfigurisao pristup internetu i pokazao kako da ode na sajt Al Jazeere, rekao mu je da bi trebalo da koristi Tviter. Objašnjavajući mu kako servis funkcioniše, novinar je poslao dva tvita, obaveštavajući pratioce da je i dalje živ i objašnjavajući svoju lokaciju.

Kosuke Tsuneoka nestao je prvog aprila.

Like

Unlike

izvor slike: www.pocketberry.com

Ljudi ne razumeju Tviter. Mnogi mu pristupaju kao Majspejsu ili Fejsbuku, nekako progutaju što zapravo ne mogu da naprave profil na kakve su navikli, ali onda mu pristupaju kao društvenoj mreži – dodaju grupicu prijatelja, koju verovatno poznaju lično, i apdejtuju status, iliti tvitnu, jednom u tri dana. Ili, gore, tvituju malo češće od toga, ali se uglavnom to svede na odgovor na status, iliti tvit, jednoj određenoj osobi, najčešće nečim besmislenim za posmatrača sa strane. Koleginica s posla je drugoj pokušala da objasni da je Twitter kao Facebook, samo nema igrica i više se piše po zidu. A?! Tviter nije društvena mreža sam po sebi. Ako ne pratite dovoljno ljudi, verovatno ćete imati utisak da se tamo ne dešava ama baš ništa; ako ne tvitujete dovoljno sami nego „etujete“ ljude koje poznajete i komentarišete im statuse, opet ništa niste uradili. Drugim rečima, koristite Tviter da biste od njega imali koristi. I nemate pravo da se ljutite što vas niko nije stavio u FollowFriday (tradicija da tviteraši svojim pratiocima preporučuju zanimljive tviteraše, petkom), ako ste u prethodne dve nedelje tvitovali tri puta, a od toga su dva tvita bili linkovi za spotove sa Youtubea. Ne funkcioniše to tako.

Jedan od suosnivača Tvitera, Džek Dorsi, na prošlogodišnjoj Nedelji interneta u Njujorku, izjavio je da će smatrati da je Tviter postigao uspeh kada ljudi budu prestali da pričaju o servisu i njegovoj mogućoj primeni, već ga jednostavno budu – koristili, kao struju. Njihov cilj jeste da Tviter postane samo deo komunikacije, kao što su to već uspeli imejl [verovali ili ne, ovo je pravilna trankripcija], SMS poruke ili telefon.

Ako ćemo Tviter posmatrati kao, primarno, mikrobloging servis, naći će se ljudi koji će reći da je, recimo, Tumblr uspešniji mikrobloging servis od Tvitera. Ipak, budimo realni, Tumblr jednostavno nije dovoljno mikro! Ograničenje Tvitera na 140 karaktera, te, na primer, korišćenje eksternih servisa za upload slika ili snimaka, sve u svemu, nezahtevnost Tvitera kao takvog, čine ga dostupnim na najrazličitijim platformama. Mirne duše možete Tvitovati krljajući GPRS na nekom starijem mobilnom telefonu, a kada ste za računarom i Tviter vam izgleda previše jednostavno, tu su različiti dodaci za pretraživače (Power Twitter, na primer, koji vam, pored ostalog omogućava da klipove sa Youtubea ili fotografije pregledate direktno na Tviteru) ili namenske aplikacije (recimo, TweetDeck).

Da, pitaćete se zašto biste tvitovali sa telefona? Zato. Da biste iskusili realtime web. Zato što će neko da tvituje o saobraćajki kojoj je prisustvovao ranom zorom dok ide na posao mnogo pre prvih zvaničnih vesti. Zato što će Amanda Palmer javiti u kojem klubu otpada pa, ako ste fan, možete ići da pijete s njom. Zato što ćete tako videti da imate još šest sati da, zahvaljujući akciji, zgrabite, za promenu, legalan full antivirus. Na primer.

Kako, na kraju krajeva, koristiti Tviter? Kako hoćete. I pre no što sam video šta o tome misli Džek Dorsi, bio sam mišljenja da ga je najbolje koristiti kao komunikacioni kanal. Na vama je kako ćete taj kanal upotrebiti. Komunikacija nikako ne treba da bude jednosmerna, ali ni previše hermetična. O korporativnim nalozima na tviteru, to jest, kako ih treba ili ne treba koristiti, već su pisali mnogi. No, i običnim smrtnicima treba skrenuti pažnju da Tviter nije RSS feed! Treba pomenuti i upotrebu ovog servisa na konferencijama i sličnim događajima, kada su komentari na, recimo, predavanja, i važnije servisne informacije, trenutniji nego ikad.

A ja? ne mogu da odlučim kako, zapravo, koristim  Tviter. Cirkulacija važnijih vesti i komentara, frustracije u realnom vremenu, beležnica trenutka, čak i toliko naizgled nebitne stvari kao što su kretanje kiše kroz zemlju  i zastoji na železnici – nikada ne znate o čemu će ko da tvituje! Sigurno će se namena mog Tviter naloga menjati postepeno, zajedno sa životom ili karijerom, ali hej – to ga čini trenutnim.  Čak i ako ga koristite samo kao servis za neki vid (mikro)blogovanja, moje je iskustvo – tamo lakše možete pronaći kompatibilne ljude nego što se to mogli na, recimo, Majspejsu.

Uostalom, nešto što je nateralo i najveće smarače da se ograniče, i ceo internet da počne skraćivati linkove, sigurno treba videti izbliza.  Ako niste koristili ništa slično, nemojte očekivati ništa slično nečemu što ste koristili. Simple as that.

P.S. Neko mi je nedavno rekao kako smatra da će Tviter propasti jer, zbog svoje jednostavnosti ne može da se razvije. Ne slažem se, iako mi je nedavno „pofejsbučivanje“ Tvitera (Who to follow opcija) izgledalo kao nadogradnja zarad nadogradnje…

Elem, reših da, kao neko ko se, iako je kontraš, hvali pregojenošću svog Google Readera, ispoštujem ovaj dan i preporučim pet blogova. Možda bi mi, kao kontrašu koji je ujedno i hejter, bolje leglo kritikovanje kolega blogera, ali ‘ajde da ne talasam, u ovom postu slede preporuke – takav je red.

Mirjana a.k.a. Mahlat bloguje gotovo na dnevnoj bazi; možda bi pojedini tekstovi, da su malo odležali, bili britkiji, ali onda ne bi bili aktuelni. Snažan stav i prepoznatljiv stil pisanja – a meni su omiljeni retrospektivni ili analitički postovi. Preporuka!

Na blog Nebojše Krivokuće naleteo sam tražeći jednu pesmu. Nekoliko društvenih mreža kasnije, počeo sam redovno pratiti Prešlicavanje. Zdravo izbalansiran odnos muzike i filma, ličnih beleški i književnosti, mrvica struke i fragmenata sećanja. Blog koji je ovde i sada, ali ne predstavlja gušenje popularnom kulturom već dobro odmerene gutljaje iste.

Vule, a.k.a. Nadžak, nije blognuo ništa skoro. Ipak, ja volim kada su blogeri dinamični hejteri – i zato jedva čekam nešto novo Stil pisanja me, iz nekog razloga, pomalo podseća na Dudarima, koji takođe ništa nije blognuo skoro, i neka se oseti prozvanim.

Ah, ta Džejn. Devojka sa stavovima… sa kojima se ne slažem uvek, ali progutaću sve što napiše. Ume prijatno da iznenadi potkovanošću iz različitih oblasti koje je zanimaju. Neko koga hoću da upoznam, ali kako – kad krije identitet?! Fnja. [ili je problem što ja ne umem da zaobiđem stalkovanje ljudi]

Mušmuličasto naklapanje. Dobro, možda nije fora, jer nju zapravo poznajem. Zavidim joj na odmerenom stilu: vidi se da dobro ukrčka svoje postove (a ne kao ja, dum tras pabliš), ali… ne piše ih dovoljno često. Lična beležnica koja možda posluži i za nešto veće, jednom kad se ugoji.

Izabrati ovih pet bilo je teže nego što sam očekivao. Ako se predomislim, predomislio sam se.

Društvo za zaštitu životinja i životne sredine Smedereva osnovano 19. januara 2004. Jedan od osnivača i prva predsednica Društva bila je moja majka, Vesna Arsenović. U pokušaju da budem geeky (nikada dovoljno), 2005. godine sam zbudžio prvi sajt Društva, koji jeste bio suv HTML, ali je pružao osnovne informacije o organizaciji. Naslovna strana bila je ažurirana barem jednom nedeljno, budući da sam tada bio u geografskoj poziciji da teram ljude da pišu vesti (a i, ruku na srce, tada bejah malo integrisaniji i upućeniji u sve što se oko tog udruženja dešavalo).

Prečeste selidbe i meseci bez Interneta uslovile su da odustanem od sajta. Budimo realni, menadžment organizacije bi se setio da zapravo ima internet prezentaciju tek kada bi ih neko gnevno pozvao i rekao im da ga nisu ažurirali poodavno, ali to se dešavalo tek dva ili tri puta godišnje. Njima to nije trebalo, jer se u njihovo vreme moglo i bez toga. Yeah, sure.

Knjiga je, ubrzo, spala na dva slova, jer, uprkos akciji masovnog učlanjivanja ljudi u Društvo, koja je svojevremeno, zajedno sa potpisivanjem peticije za  izgradnju Azila, sprovedena na gradskom trgu, novi članovi mahom na pristupnice nisu upisivali svoje imejl adrese, već uglavnom telefone i to – mobilne, pa sazivanje članova na sastanak nikome nije padalo na pamet (Jeste, još i račun da pravim?!).

Budimo realini, u godinama koje su usledile, ono malo ljudi koji su nenametljvo talasali smederevsku opštinu, ipak je postiglo nešto. Ukinut je šinteraj, o jezivim stvarima vezanim za napuštene pse u Smederevu pisale su novine (ranga „Kurira“), uslovi u Azilu – na mestu nekadašnje kafilerije – poboljšani su, doduše, ne preterano, ali sistem je ipak, sistem.

U međuvremenu, ponovo se stvorila potreba za prisustvom na Internetu. Jedna devojka je, tražeći svog psa, obišla Azil, skandalizovala se viđenim uslovima i napravila grupu na Fejsbuku koja se isprva zvala „Azil u Smederevu“, a sada joj je promenjen naziv u ime Društva. Prošlog leta, nakon što sam postavio nekakav začetak prezentacije Društva na arsenovic.net, tadašnja predsednica je dala novac za domen, hoteći da se sajt zove Lunja – da bi asociralo na psa koji lunja i traži dom. Od starta koncipiran kao mesto gde bi se smenjivale vesti vezane za azil i aktivnosti društva i fotografije pasa za usvajanje, Lunja je bio sporadično ažuriran. Jednom u dva meseca, predsednica bi napisala kakav politikantski proglas gde bi bilo boldovano više od 50% teksta, sa fokusom ili na opšte (uslovi su loši, uslovi su užasni), ili na previše pojedinačno (dobili smo dobermana – doberman je uginuo, čestitamo bivšem gazdi), od čega nije bilo, realno, nikakve vajde. Devojka sa početka paragrafa imala je ideju kako da sakupi priloge za Azil, ali, nemavši dovoljno vremena, nudila je pomoć mahom u organizaciji volontera. Pošto se najpre nije javljala na telefon (ne zovem brojeve sa kojih imam propuštene pozive osim ako nisu iz Smedereva, a svaki poziv je propušten jer su mi isključeni tonovi), a potom uspešno izbegavala moguće radne kafe i sastanke, trebalo mi je nekoliko meseci da joj objasnim da volontera, zapravo, nije bilo, već je postojala samo ogromna tabela sa imenima članova od pre tri-četiri godine. Predsednica (ili tada već bivša predsednica?), nakon što joj je objašnjeno da zapravo postoji lozinka, a ne može bilo ko na internetu da piše po bilo kom sajtu (nisam video da ona piše na sajtu Njujork Tajmsa, zar ne?), izjavljuje da je ona platila domen i da je sajt, stoga, njen, te joj šaljem šifru za WordPress i sajt tone u mrak, ponovo.

Potom se pojavljuje još jedna aktivistkinja, i Azil postaje jedna od tema emisije Mire Adanje-Polak, krajem januara. Ljudi reaguju, okupljaju se na Fejsbuku (u grupi „Savest“), organizuju se odlasci do Azila, sa odnošenjem hrane i posuda za vodu… Stariji članovi društva kukaju kako su, zapravo, očekivali da se manje protestuje, a više zasuku rukavi i fizikališe po psećem izmetu, ali ne dozvoljavam im da budu glasni u tome jer se, zaboga, nešto napokon pokrenulo i jer ni ja ne bih ono malo slobodnog vremena (uglavnom jedan dan vikenda) trošio na nešto što, ruku na srce, ni ne znam da radim. Retroaktivno rešavam da pogazim principe i, u saradnji sa aktivistima, kačim vesti na sajt relativno redovno, do perioda kada nisam imao vremena ni da spavam. Uz to, ljudi nisu mogli da shvate da ne mogu da pratim dve ili tri fejsbuk grupe svakodnevno, već da mi moraju slati vesti za sajt na mejl. Valjda im zahtev nije zvučao dovoljno razumno. Trećoj aktivistkinji, koja je obećavala, pravim pablišerski akaunt i dogovaram se sa njom  koje bi stranice sajt još trebalo da ima. Ona kači nekoliko vesti a potom nestaje, i otvara novu imejl adresu Društva umesto da me pita za postojeću.

Fejsbuk aktivizam je, u međuvremenu, došao dotle da na Fejsbuku postoji nalog Smederevski psi. Koliko pratim, zaštitarka iz Beograda koja vodi ovaj nalog, posredstvom njega, zapravo, i uspeva da udomi poneku životinju. Ipak, više stvari je problematično u vezi sa konceptom. Objave o psima koje treba udomiti trebalo bi da za cilj imaju ljude izvan one grupe koja je već nešto uradila ili je povezana sa Društvom ili Azilom na bilo koji način. Šta znači što me ona taguje u note-u o tome kako su Azilu potrebne kućice za pse?! Mislim, ja to već znam, i sigurno bih javio, ako ništa drugo, svojoj kevi, ako bih mogao nabaviti koju. Za takve objave treba da postoji sajt. Onaj ko hoće da se informiše o bilo čemu u vezi sa Azilom sada na raspolaganju ima dve grupe na Fejsbuku i jednog korisnika suludog imena (Smederevski Psi wants to be friends with you on Facebook?!) a sva tri entiteta vode različiti ljudi, koji, opet, nemaju direktne veze sa menadžmentom Društva za zaštitu životinja, i između njih je transfer informacija veoma selektivan!

I onda me još majka, koja je barem upućena u problematiku hostinga i domena do određene mere, pozove da mi kaže kako joj je neko rekao kako sajt mogu da otvore kao blog i onda ne bi plaćali ništa. Postojeći sajt jeste blog, samo je instalacija WordPressa kod mene na serveru, a domen biste i ovako i onako plaćali, tu-tu-tu

Znam, neko će reći – kada toliko pametujem, neka odem i sredim stvari sam. Razmišljao sam o tome, i verovatno bih to uradio da mogu da uzmem par meseci slobodno.  Dokle god je najveći problem pojedinih što je kuče koje je otišlo za Novi Sad imalo buve, ovu priču smatram iluzornijom no pre nekoliko godina.

Edit: Domen nije obnovljen iako sam ih uredno obaveštavao prethodnih mesec dana. Poslednje što sam čuo je da hoće da menjaju ime sajta.

Sagovornici su već poznati domaćim blogerima: Tatjana Vehovec, Marko Stjepanović, Nebojša Radović, Slavko Ilić, Miloš Petrović i Dudarim (tačka kom).

Nedavno sam (Marfi je hteo – čim je tekst zapravo otišao put štamparije) čuo, doduše, trač da „BlogOpena“ ove godine najverovatnije neće biti Ima li ko informacije na tu temu?

Moram i, kao kakav disklejmer, napisati i da sam tradicionalista – no, kako je tekst pisan za juče, biće prilike da one sagovornike kojima sam pitanja postavio putem imejla ili društvenih mreža, nešto pitam i uživo.

Tekst možete pročitati ovde.

Eventualne komentare ostavite na ovom postu

I tako, domen paramparcad.com je krajem prošlog meseca napunio godinu dana. Kažem domen, ne i blog, pošto je blog postojao i ranije u različitim formama i na različitim adresama: štaviše, nemam blage da li da ovo računam kao novi blog ili samo pretakanje starih…

Prvih nekoliko godina svog druženja sa mrežom svih mreža, uglavnom sam koristio samo imejl. Leta gospodnjeg 2003. počinjem da visim po forumima, a blog kao formu izražavanja počinjem ozbiljno da shvatam tek 2006. godine. Tome su doprinele i fantastičan interfejs i opcije koje je nudio My Opera Community, gde su u blogove inkorporirani i foto albumi te razni korisni servisi. Uz to, dotično mesto je i dalje jedna od oaza normalnih blogova na internetu, ako gledamo raznolikost ljudi i o čemu oni pišu. No, mana: gomila stvari o kojima bih pisao ne bi bila zanimljiva nikome van srpskog govornog područja, a blog je, iz očitih razloga, od starta bio na engleskom. Tamo i dalje postoje blogovi koje redovno pratim, a sa nekim od tih ljudi sam (bio) i dalje u kontaktu putem različitih instant mesindžera i društvenih mreža. Obitavah na tom komjunitiju bar dve-tri godine, i bila je to prva stvar na koju sam se logovao kada asistent na Informatičkoj pismenosti nije gledao u mom pravcu. Eh, to su bili dani…

Kako god, falilo mi je čerečenje reči i na srpskom jeziku. Na nadlanu.com ekipica je bila fina, ali moj tamošnji blog nije doživeo više od trećeg posta, kao ni raniji pokušaj blogovanja na blog.hr, gde sam takođe želeo da se zamislim nakon čitanja bloga jednog svog prijatelja, koji i dalje preporučujem iako nije ažuriran dosta dugo.

Četvrti blog je ponovo bio na srpskom, ali sam, prilično isfrustriran i blago neurotičan, u tamošnjim tekstovima  prosipao intimu u većim dozama; blog je menjao lokacije i, na kraju, kao nešto previše emo, pao u zaborav (barem moj). No, nešto je preživelo: najstariji tekstovi na Paramparčadi zapravo su kopi/pejstovi najmanje prsnutih tekstova sa četvrtog bloga, a mislim da sam sačuvao čak i originalne datume.

Ovaj blog egzistira od pre dve zime, kada mi je na poslu bilo dosadno, pa sam, u trećoj smeni, krenuo budžit’ sajtić gde bih kačio stvari koje uradim pa ih mislim ozbiljno (što se, po svemu sudeći, ne dešava previše često), najpre na besplatnom domenu. Kao poddomen toga, nastao je i blog, koji je, nakon izlaska iz faze testiranja i cimanja sa prolupalom bazom i transferom na plaćeni hosting, postao poddomen na mom, šatro gistro ovo ono, zvaničnom/matičnom sajtu. Ipak, kako se to vezivalo za prezime, a ja sam hteo da se opustim, se#em i hejtujem, trebalo je smisliti zaseban domen. Tu su usledili problemi. Stari nickname (neću ga navoditi) kao domen nije registrovan ni u jednoj varijanti, ali nisam želeo da ga koristim zato što je iskompromitovan (i to ne od strane moje malenkosti, ali to je već neka druga priča). Setivši se Lososa sumnje, nažalost nezavršenog romana Daglasa Adamsa, čiji naziv mi je, inače, postao korisničko ime na mnogim mestima (jer je knjiga blejala na stolu dok sam pokušavao da, nakon masivnog hakovanja, pootvaram nove naloge svuda gde me je bilo – opet druga priča), palo mi je na pamet da bi blog mogao da mi se zove „Žestoki vetrovi“. Tako se zove mačka kojoj fali polovina, a to piše i na tabli pored puta u Rouzvelu, u Novom Meksiku – dobro, iznad toga, malim slovima piše „mogući“. Sad, ljude je to asociralo na digestivne probleme mnogo više nego mene, pa sam od zamisli odustao… I vraga, gustywinds je skoro svuda bilo zauzeto. Jedino što bi oslikalo moju viziju sopstvenog života (ah) je odneto… žestokim vetrovima, i onda se čekalo još nekoliko nedelja. Sebi sam za rođendan poklonio domen koji nije trebalo da ima nikakve veze sa grupom Darkwood dub, a koji mi je ipak namestio određenu dozu samoprojekcije (patetika, jebiga).

I, evo nas ovde. Ne hejtam koliko bih želeo, ne teoretišem koliko bih želeo, ne kuvam koliko bih želeo… tako da mislim da ovo mesto čeka bolje dane. Tipična je svaštara, tako da ga ljudi ne mogu pronaći ni po čemu posebnom, ali uvek ima bisera. Evo najzanimljivijih upita koje su ljude na ovo mesto doveli sa pretraživača – bilo bi ih i više da sam se setio Google Analyticsa malo ranije, ali ne, koristim ga tek od februara…

nekrofilija
pa, dobro. ima nas raznih? samo neka je kulturna.

danijela gudovic
danijelu gudović pomenuo sam samo u tekstu koji je predstavljao čistu fikciju i iskaljivanje frustracija hlebom i igrama u izvedbi savremenih srpskih medija. malo potom pročitah da bloger ne sme neistinu da piše pa se ujedoh za sve prste korišćene u kucanju tog unosa i ponadah da će ljudi da shvate da je reč o… pa, samo frustracijama. protiv pomenute danijele nemam ništa, osim što je, zaista, u svakoj emisiji, barem kod nas,  govorila nek sluti na radost i strpljen-spašen… ali dobro, to joj je trejdmark.

seks sa konjima
nikad me zapravo nije privlačio ni u kom obliku, mada, otkud znam… možda bi trebalo? O_o ako je neko probao, neka javi.

bari sta znaci na englekom
kako „bari“… kao bury ili…?

da li su pirati preziveli
jesu, svakako, eno ih u somaliji. o piratima u srpskom etru bih, doduše, imao reći štogod, ali to planiram i da uradim u nekom trenutku…

fejsbuk od milana dajeli jovan
ne znam da li ga daje, i kome…

idea bus koji vozi
meni ne treba bus do idee…

kišna glista diše
u to ne sumnjam.

ksenija pajcin nekrofilija
neki dan nakon ksenijine smrti, ušao sam u tv realizaciju firme hraniteljke. išla je emisija u kojoj je gostovala ksenija pajčin. u trenutku kada je dotična izgovorila „kazaću te kod filipa“, okrenuo sam se i otišao. jezivo. bre. mrš.

lesinari video

napupila

nekrofilija video
da bude najgore, pitam se kako meni nikad nije palo na pamet da tražim ovako nešto O_o i’ve seen things. i’ve seen them with my eyes. na snimcima, da…

sta ad stavim kao status na fejsu
ok, da li ljudi zaista postavljaju sebi ovo pitanje?!
i zašto bi tražili statuse za svoje profile na društvenim mrežama – po internetu?!
nikad neću razumeti mlađe generacije…

sta je bosiljak

sta je drustvena moc

sta je tviter
moram priznati da sam se ogrešio o tviter. ipak, odgovor na pitanje šta je, k vragu, to nije lako dati, i svoje viđenje tog problema ću takođe obnarodovati u zasebnom tekstu…

sta znaci ever

sta znaci ime amanda
latinskog porekla, znači „voljena“. valjda. davno bila srednja škola.

sta znaci majspejs

treba li mi plejer da bih slusala muziku sa interneta
hiperpragmatično, bre.

u srbiji se trosi belog luka
ne znam da li me uznemiruje činjenica da je ovo verovatno bilo u vreme neke od gripastih nam panika (sećam se i serijala fotografija gde se na nekoj nalazio beli luk kao univerzalni lek)… ili me uznemiruje genitiv.

treba mi neko da mi pokaze dalji put
to treba i meni, zapravo. O_o ko prvi nađe, neka javi.

statusi za lepe veze
čekaj… molim?

miki i sila crtani rtes
hm… er-te-es može zadati ljudima probleme da ga zapišu… no, ovo „sila“, iako je u pitanju šilja, podseća me na hi-mena sa titlom koji je bio toliko spljošten da je moj deda, kada bi mi ga čitao, ši-ru, koja je nekim slučajem transkribovana kao še-ra, usled spljoštene kukice, uvek čitao kao – sera…

ne podnosim ove fejsbuk veze
ni ja! a one tamo su još gore!

prica o kmetu i simeonu
slatko

toliko za sada. nek mi je srećan blogerski rođendan sa zakašnjenjem.

Redizajn Youtube-a sam očekivao mnogo ranije. Realno, Google ima  vrlo prepozatljiv, minimalistički i funkcionalan dizajn svega što poseduje a Youtube je pod njegovim krovom od novembra 2006. godine. Svi su ishtejtali redizajn kada smo ga, konačno, dočekali, iako je, uz malo privikavanja, praktičniji u nekim aspektima. Kako god, nisam mogao da verujem kada sam video da je sistem ocenjivanja klipova zvezdicama zamenjen… dugmetom LIKE! Moja omiljena vlogerka, Natalie Tran, koja je klipove na svom Communitychannelu završavala natpisom Your mum rates me, promenu je ispratila sledećim:

Navikli smo da neka mesta na netu, Failblog na primer, imaju rating sistem po principu zvezdica u obliku palčeva (kompromis?), Youtube jeste stare rejtove preinačio u broj palčeva gore, ali mi sada možemo da damo samo po palac, a to mi, nekako, ne deluje fer. Kada je utisak o bilo čemu mogao da bude jedna od sviđa mi se /ne sviđa mi se krajnosti?

Nedavno je i opcija Become a fan na Facebook stranama određenih proizvoda, ljudi ili pojava zamenjena opcijom… LIKE, čime je i Fejsbuk pokazao težnju da postane Fejsbuk.

Fejsbukova Fejsbuk stranica

Zanima me da li će uskoro i naši profili moći da se lajkuju?

Ko hoće da se šeta po netu i lajkuje, samo napred. Ja ću ipak lajkovati stvari u stvarnom svetu, jer tu barem mogu i da ih seksualno napastvujem ili umrem pokušavajući.

Sa institucijom misheard lyrics video klipova upoznao sam se pre nekoliko godina (u vreme kada ni na dramatic readings niko nije obraćao pažnju). Youtube je prepun i jednih i drugih, no, nisu svi podjednako uspeli. Viđao sam mnoge loše pokušaje da se napravo misheard za potpuno razgovetnu pesmu. No, ma šta fanovi nekih od bendova koji su postali žrtve ovog vida humora o tome mislili – neke pesme se zaista sa pravom nalaze u toj grupi. Meni su, do sada, u vrhu sledeće:

Pesma Od Koje Je Sve Počelo – Whishmaster (Nightwish)

Ovo svakako nije prvi misheard na ovu pesmu, ali po skromnom mi utisku, jeste najreprezentativniji. U određenim društvenim krugovima, i najpoznatiji. Ooooh, L’Oreaaaal. Maiden elf calling with her cunning soap. Hard porn will find a whip! Lasica i njene svilenkaste ruke. Čujem zov uragana, lol. Utisak kvari poslednja strofa, budući da je sugestivnost misheard stihova opala (to što je Tarja nerazgovetna ne znači da ću kupiti bilo šta, naročito ako se vokali razlikuju). Uživajte!

Pesma Koja Je Potpuno Genijalno Odrađena – Call me when you’re sober

Postoje dva fejla u vezi sa ovom pesmom. Iz nekog razloga, kome god da pomenem ovo, ne zna Call me when you’re sober! Samim tim, razloga za smeh uglavnom nema. Drugi fejl, čak i kada gledam reči sa akordima (mislim, prave reči), i sviram, po automatizmu ću barem početi pesmu sa Should I lick your ball…? Najgenijalniji momenti: Majkl Džekson, vuk, kožna mina, kečap-bliznakinje. Slobodno pojačajte, ton klipa je slabiji.

Pesma Koja Je Whaaaa? – This ain’t a scene (Fallout boy)

Iz nekog razloga, čini mi se da mnogi pokušavaju da naprave misheard za bilo koju pesmu ovog benda. Međutim, kako ne ostavljaju sve podjednako mesta za manipulaciju, jbg. Ovaj klip je prilično rendom, ali mom veselom skičanju nije bilo kraja kada je, u evoluiranju pogrešno čutog stiha, na red došao Our Space! – da, jesam majspejs generacija, da, tada sam ga koristio i da, profil prosečnog slušaoca ovog benda jeste da ima spejs, složićete se. It’s funny cause it’s true. A i, uostalom, ko da ostane ravnodušan prema I’m a little man, and I’m also evil, also into cats, also into caaats…

Pesma Koja Dolazi I Odlazi (Nažalost) – BYOB (SOAD)

Od svih misheard spotova koje znam, jedino je ovaj skidan (ako me sećanje ne vara, više puta), zbog autorskih prava i ostalih čuda. Wtf? Elem, zanimljiv pristup, kakav je izrabljivan i u prethodnom klipu: ako imaš reči koje se ponavljaju, zašto misheard mora svaki put da bude isti? Nisu sve fore podjednako uspele, ali se dovoljno brzo smenjuju da izmame barem woooah! Obratiti pažnju na Why do they… i Yet you…, ako ništa drugo. Stihovi su toliko random da su mi svojevremeno bili imena na mesindžerima. Da, zvao sam se Marchin’ for my hippo. Pa šta? Embedovanje je zabranjeno, tako da, za užitak u ovome uzbudljivome uzbuđenju (?!) morate pratiti ovaj link.

Dakle, ako uđete u Help Centre i igrate se sa opcijom za pretragu… Uh, pa i tako ćete morati da se pomučite. Ako otkucate „delete“, naći će vam 47 rezultata. Ako pokušate sa „delete account“, biće ih ravno sto! No, kada iskopate ono što tražite, zapravo ćete dobiti [i sada zauzimam ulogu velikog vizionara koji vas spasava muka] – OVU STRANICU!

Potom je samo potrebno da se ne logujete na Facebook dve nedelje.

Eto, prosvetljenje, rekoh. Možda sam ja bio glup što nisam pokušao to da nađem ranije, ali – hej, kopah ja po helpu odavno još, ali kada hoćeš da odeš, prilično su zadrti da te zadrže

U nadi da će neko imati hrabrosti da ovo zapravo i uradi, želim vam sreću.

If you do not think you will use Facebook again…

spadam u one kojima je gtalk stalno uključen. sedim, tako, ovog popodneva za kompom i petljam oko jednog sajta koji je odavno trebalo da bude ažuriran, te u prvi mah ne pridajem  previše značaja notifikacijama o primljenoj pošti koje iskaču sa strane. ljudi s vremena na vreme prokomentarišu taj klip, ali nikada ne napišu ništa dovoljno zanimljivo. no, negde kod trećeg r.i.p, nešto mi bi čudno te podigoh tweetdeck da vidim šta se desilo.

odavno važi ono da pre na tviteru nego kroz prozor vidim kakvo je vreme napolju. tako sam u roku od nekoliko sekundi bio informisan o događaju koji me je ostavio bez teksta.

reakcije su se zahuktavale.

neki forumi su već kopirali po tri-četiri verzije iste vesti, sa različitih sajtova, ne bi li podigli broj svojih posetilaca sa pretraživača.

nikla je i stranica na fejsbuku, što je bilo i očekivano. [uzgred, je l' samo ja smatram da bi bilo bolje da je ovo otvoreno kao grupa? nekako mi to becoma a fan of r.i.p. ksenija pajčin zvuči previše pogrešno]

potom su ljudi na tviteru negodovali što je stranica napravljena pre no što su se pajčinova i kapisoda ohladili.

-.-

uprkos vrlini tvitera koju sam gore naveo, to jest doprinosu širenju informacija, bilo je i onih koji su negodovali što svi šire baš tu informaciju.

bilo je onih koji su negodovali što je ona uopšte i postojala, to jest, što je sama ksenija postojala, tvitujući jedna budala manje i slično. [more, daj da vidim tebe, kapisoda je bio tvoje godište!]

na stranu neke zanimljive morbidarije, zapravo mi neće biti jasno što postoje ljudi koje je ova vest zabavila! ne smatram sebe čovekom odavno, ali neljudi me… pa, iznenađuju. čak i ako ste je mrzeli, zar nije ljudski živeti i pustiti druge da umru?

u moru svega i svačega tvitnuo sam:

RIP Ksenija Pajčin O_o ma koliko bi trebalo da rolajzujem na ovo kao neko sa boljim muzičkim ukusom, nekako sam… potpuno zatečen.

nešto kasnije pojavila se i tamara sa

@paramparce zatechen si zato shto je u pitanju chist primer zlostavljanja. ostali komentari su u krajnjem sluchaju neukusni.

nažalost, tek još nekolicina ljudi delila je ovo mišljenje.

ima tu još stvari koje ne razumem…

smrt tošeta proeskog donela je mnogo više internet halabuke, proglašavanje dotičnog pevača anđelom, mogu se zakleti da se sada i sluša mnogo više no dok je bio živ… ipak, nikad ne mogu sebe uhvatiti kako, čim čujem da je neka poznata ličnost koju jesam (ili, izgleda da je isto, veoma nisam) gotivio umrla, krenem po youtubeu da joj na svakom snimku poželim da počiva u miru (ili nemiru, zavisi da li je jesam, ili nisam gotivio). no, ‘ajde.

što se ksenije tiče… pa, sve sam već rekao. na kraju krajeva, da li je bitno da li ćemo je se sećati onako ili ovako, ili je se nećemo sećati uopšte?

siguran sam samo da bi, da mene ili tebe sutradan neko, na primer, ubije… negde na netu, neko sigurno ostavio pokušaj duhovitog komentara.

sve što kažem, može biti upotrebljeno protiv slobode govora.