Face[palm]

Juče, na poslu, krknuo reklame i kroz realizaciju prolazi koleginica.

- E, da te pitam, je l’ imaš devojku?
- Zašto?
- Pa, vidim da imaš Fejsbuk…
- ??! Ermh… neeeću da odgovorim na to pitanje, plaši me. Kakve veze ta dva imaju jedno s drugim?

I objasnila mi je. Njen momak otvorio profil na Fejsbuku i ona je, jadna, ljubomorna.

I ne, nisam joj odgovorio na pitanje. Umesto toga, objasnio sam joj za šta meni služi Fejs i rekao da nema zašto da bude ljubomorna. Prećutao sam nekoliko inteligentnih pitanja u stilu – pušta li ga samog da izađe iz stana, a onda sam ga vizualizovao zavezanog za krevet, a koleginicu u kompletnoj sado-mazo opremi, pa sam skontao da mi je ipak previše dosadno i odustao od zamisli te se predao samo vrlo uspešnom WTF-u.

Dobro. Činjenica je da se ljudi mnogo lakše upoznaju na netu – to kaže neko ko na istom bleji još malo pa deset godina, te ni ne ume da upoznaje ljude bez neta [retard sam, znam] – ali to sam pominjao u nekom prethodnom postu. Ipak, sve zavisi od pristupa: ako će momak da joj muva šta stigne, to će raditi i bez Fejsbuk profila, ne? Ja ne dodajem u frendove – osim u izuzetno retkim slučajevima – ljude koje ne poznajem, ali… ponekad se zapitam poznajem li dovoljno ljude koje dodam, to jest – poznaju li oni mene… Komentari i statusi me ponekada mogu iznenaditi – ali to i nije toliko strašno. Ukoliko ste agilan korisnik Fejsbuka, užasi zapravo stižu u vidu poziva za najrazličitije korisničke grupe. E sada, znam ja da se invitejšni šalju prilično napamet, tipa, otvorim pa isklikćem sve koje vidim, ali granice zaista treba da postoje. Tako sam, iako sam, ‘fala na pitanju, srećno zauzet već preko godinu dana, uoči četrnaestog februara dobio poziv da se pridružim grupi Jadni mi, niko nas neće – kojoj se ne bih džojnovao ni da sam singl, kao prekaljeni serijski masturbator i mizantrop… Među benignije stvari spada i grupa Ja sam zmija, a ti si žaba žaba, iako Oskara ne puštam čak ni kad mi traže… Ne, ne spadam u Sve nas koji gledamo nindža ratnike, štaviše, dotičnu emisiju smatram bljuvotinom, a nisam gledao ni Operaciju trijumf, ali me je ipak na Fejsbuku čekalo mnooogo invitejšna za sve moguće i nemoguće grupe u vezi sa dotičnim šouom – a najzanimljivije je bilo kada su se kolajdovale pro- i kontra-Adnan grupe, eh… Pozvan sam i u Grupu branilaca veronauke i pravoslavlja, i to od strane devojke sa kojom sam konstantno u religijskim sukobima upravo zato što sam ja radikalni ateista a ona voli Boga i Merilina Mensona… O grupama koje propagiraju nacionalnu ili neki drugi vid netrpeljivosti da ne govorim: one me čak ni ne zabavljaju, a ko me pozove u neku takvu… em me ne poznaje, em neka se nosi. Eto. I, znam da je Medo Brundo plagijat ali ne želim u grupu koja implicira da sam zapravo preslušao tu pesmu [što i nisam, čuo sam samo refren], ne podnosim Milana Kalinića, ni Eurosong, ni Velikog brata…

U totally pointless grupe pozive uglavnom prihvatam, ali samo ako su zaista totalno pointless i, naravno, ako me zabavljaju: recimo, Hajde da u jednu grupu skupimo više ljudi no što ih ima na Fejsbuku! Apsolutno prajslejs.

I tako, čudna stvar ti soušl netvorksi… Ne možeš s njima, ne možeš bez njih. Skraćuju razdaljine i smanjuju vreme, a i ne jedu ‘leba. Samo… to isto vreme. Paradoks, ajea. I ne zanima me da li sam krompir, ni koja sam pesma, ni kakve sam gaće… Odem na Blogthings ako mi se rešava tako nešto, mada i to jednom godišnje.

Čime poentirati? Nemam pojma. Sedim na poslu, imam ispit za sat vremena [pa ću ostaviti kompjuter da šljaka koji sat] i, osim što tipkam ovo… visim na Fejsu i razmišljam da li da prihvatim poziv za grupu Aj slikaj me  za Fejsbuk, pošto mi se čini da se, eto, ne slikam ni zbog čega drugog. Kačenjem slika na Fejsbuk dokazujemo sebi i drugima da imamo život van Fejsbuka, ali o tome nekom drugom prilikom…

Ždrebac

Bilo je mnogo lakše kada sam blogovao na nekim od postojećih, te mnogobrojnih servisa za takvo što. Zaista. Bez razmišljanja o serveru, enkodingu, bazi, bez ručnog prčkanja po lejautu [u šta se ič ne razumem, ali obično ubadam šta hoću] koje nosi rizik da se uprpasti sve… Ali ne, hoće Bojan svoj domen, to je sad in, moderno i kul, a i narasle mu potrebe, besplatno mu nepouzdano, te želi da sopstvenodomensku blogosferu ne čine sve sami informatičari… I tako otpoče ovo.

„Zvanična“ prezentacija beše prvi korak, samo što je ažuriranje iste malo posustalo do većeg naleta slobodnog vremena. Bez bloga se nije moglo. A negde u međuvremenu, začelo se i ždrebe. [Seks sa konjima? Ne.]

Dok ga ne postavimo na sopstveni domen, da ga testiramo, šmirglamo i elegantno započnemo.

Dvoglavo ždrebe. Beta verzija.

http://arsenovic.net/zdrebe/about/