Archive for the ‘Popkulturalizam’ Category
januar 28th, 2010
Kako sam shvatio da su mi se škljocajuće navike promenile, zašto je dobro biti Keri Bredšo a zašto voziti se gradskim prevozom, zašto su nam mediji tu gde jesu i čemu ovaj blog, pobogu, služi…
Odmalena su me učili da ne otkrivam bubrege. Kako su me, takođe, naučili hipohondriji, rezultat je što i leti spavam pokriven – što je sigurno, sigurno je. U srednjoj školi imali smo profesorku biologije koja nas je (pored zanimljivih jezičkih zavrzlama kao što su zglafkari ili patuljas ras) naučila i paranoji za ženske genitalije, tako da sam zaključio da bi, da ih posedujem, sedenje na ladan beton bilo potencijalno duplo loše. Ipak, rukovodeći se svojom krilaticom da je bolje umreti od Kokakole nego u saobraćajki, interpoliranom na neki prilično opšti nivo, tu i tamo sedim na betonu (baš sam buntovnik)… Tako sam radio i u novogodišnjoj noći. Više sati. Sutradan ujutru, pre nego što sam, po običaju, trijumfalno konstatovao kako mi nije ništa (in your face!), hteo sam da pogledam slike od sinoć i skontao da vidim samo… fleke. Fotoaparat je, elem, bio u zadnjem džepu pantalona u kojima sam sedeo na ‘ladnom betonu (nije da je temperatura istog bitna, ali mi se dopada simbolika), i stradao mu je displej. 
U početku sam ispustio nekoliko neartikulisanih zvukova, a nakon što sam se otišao daviti u doručku od ostataka večere i još nekoliko doručaka koji su usledili, shvatio sam da mi fotoaparat ne nedostaje. Bio je to matori Kulpiks El Četiri, škripav i polusvestan od zanimljivih padova godnama starih, koji u poslednje vreme nisam koristio osim kada se Tamara i ja slikamo dok jedemo. Uslikati nešto njime odavno je sporije no što je ikada bilo, i da bih u realtimeu reagovao realtime, a i kako je web vrlo realtime, te kako sam se (@vukalter zaključio) navukao na Twitter… u poslednje vreme ako slikam, slikam mobilnim i odmah uploadujem makar preko GPRS-a! Sad se pitam ko, zapravo, diktira tempo i da li sam ranije više vremena gubio na nešto iste trivijalnosti, ali u stanju kognitivne rastočenosti na kraju radnog dana – bolje da ne mrsim vijuge nad ovim pitanjima. Pozabaviću se time kasnije. Evo poslednjeg pomena mom ipak prerano neupotrebljivom idiotu, šifru za fliker sam zaboravio.
Keri Bredšo mi je oduvek bila kul. Radila je od kuće, imala je nekakvo Mekintošče, kupovala je cipele sa istim žarom sa kojim bih ja kupovao… pa… bilo šta što bi mi se kupovalo da zarađujem toliko i radim od kuće. (Da, gledao sam Seks i grad – koliko su ga reprizirali, čudno bi bilo da sam ga propustio pa makar gledao tek petinu sezone po emitovanju, i to jer je emitovanje bilo blizu vesti.) Ono što je Keri, takođe, unela u moj život, jeste insitucija zvana cab money. Za razliku od matoraca, koji umeju biti prilično tvrdokorni u usvajanju novih navika (naročito onih koje i nisu bile toliko zastupljene u njihovo vreme), smatram da su mlađi naraštaji sve – pa i ekspanziju taksija koja se dešava poslednjih desetak godina – prihvatile prilično brzo. Kako god, veoma brzo sam stasao za sopstveni cab money. A onda sam promenio posao pa više nisam mogao da trošim par stotina evra na prevoz u toku meseca. O_o I tako, blagodeti gradskog prevoza opet su me srdačno prihvatile (napisao bih oberučke, ali je ruku potencijalno previše). U autobusu je, ovih zimskih dana, svakako toplije nego u taksiju, ponekad toliko da poželite da otvorite i prozor. Body heat nikad nije za potcenjivanje. Sigurno ćete jednom mesečno sedeti pored neke osobe sa cegerom iz kojeg se šire opojni mirisi hrane (od sendviča do pasulja), podgrejane (kombinacijom erkondišninga i pomenute telesne toplote) toliko da izloženošću istima (mirisima, je li) možete najneposrednije uticati i na svoj apetit. Ako biste da se ugojite, čim osetite – bež’te, da bi moglo tek da vam zagolica želudačne sokove. Ako, pak, želite da smršate, gledajte da se približite izvoru užeglih mirisa toliko da narednih nedelju dana nemate želju da stavite ikakvu hranu u usta (a da je potom ne povratite). Dok taksisti umeju da vas smore ponekad, u autobusu je potencijalno manje dosadno. Možete naučiti nove reči i dijalektizme (kao što je lerna), prisustvovati uzbudljivim razgovorima (na primer, dva vremešna putnika su se najpre pitala za godine, i pošto je jedan bio trideset i neko a drugi dvadeset i neko godište, valjda je bilo sasvim prirodno da u narednih sedam minuta razgovora zaključe kako im je celoga života najvernija bila Desanka Šakić, ah, te žene!), slučajnim otkrovenjima, klasnim sukobima, generacijskim jazovima… izbor je veliki. U krajnjoj liniji, možete nabiti slušalice u uši (kako je odvratno što u taksiju nikad ne svira nešto za šta ste u tom trenutku raspoloženi, zar ne?) i rešavati kvazienigmatske zadatke sa Jakobsovih print reklama (da, moja kafa nije dovoljno jaka, in fact nisam ni popio kafu ovog jutra, mrš)! Keri, ipak, radi od kuće i ima nekakvo Mekintošče, a ja se sa svojim Asusom ne mogu odvažiti da uđem u gradski. Ipak njega vodim u šetnju samo taksijem.
U nekim pisanijama davnim, pokušaju satire koji je na kraju satro samog sebe, te nekim internim auditivnim glupostima namenjenih izvozu u Grčku (drug studira tamo, prim. aut.), tu i tamo bih, u najavi programa ili kakvom fiktivnom reklamnom pravougaoniku, glamurozno najavljivao pregled žute štampe. Pratio bi ga pregled crvene, plave, zelene, te pregled štampe ostalih boja iz spektra (ako bi mi bilo baš dosadno). Thought it was a fun idea, tim pre što pojedine (i to, nažalost, gledane) emisije, kad se malo bolje pogleda, i nisu ništa drugo. Besides, program lokalnih radio stanica se neretko i svede, bar u nekom delu dana, na listanje štampe svud okolo, što elektronske, što u papiru. I mislio sam da sam superciničan, nenadmašni zajebant i ostali suhomesnati proizvodi – kako to obično biva u životnim dobima od pre nekoliko godina. Kako god… zanimljivo je kako, kad god uradimo nešto što se može okarakterisati kao karikiranje, možemo biti sigurni da će neko doći na tu istu ideju misleći je sasvim ozbiljno!!! Još je gore kada vi i ta osoba, a slučaj je kurva, radite u istoj firmi. Pa, šta reći… Pripala mi je čast da montiram pilot izdanje pregleda žute štampe. Da, dobro ste čuli – kolega to zapravo hoće da radi. I zastrašujuće je ponosan na sebe. Štaviše, ni ne čudi me što mislim da će biti gledano. Samo ne mogu da se otmem utisku da je nešto, u poslednje vreme, pošlo strašno naopako.
Imam tog jednog internet-ortaka koji me, otkako je prvi put, negde drugde, pre no što se skrasih na svom domenu, došao u dodir sa blogovanjem mojim, upoređuje sa Isidorom Bjelicom. Uz dužno poštovanje onome što je ona postigla, moram reći da me je to vređalo, ali me je još više uvredilo kada mi je rekao da… više ne pišem kao pomenuta. Prethodni tekst, veli, o audio plejeru, izgledao je kao da je iz Sveta kompjutera ili tako nečega (malo trešastijeg, svakako). Te odbojan mu bio onaj tekst zbog slike video kasete, te ono mu njanjavo, te… O, aman. Tim povodom imam da kažem (više sebi, nego njemu, a kamoli drugima) nekoliko stvari. Klasifikacija paramparčadi lepo stoji sa desne strane. Svaka od tih kategorija je tek načeta, a neke čak ni toliko. Da imam vremena (kao što ga nemam, a oni koji me poznaju lično će to i posvedočiti), sve bi bilo razrađeno. Budući da tekstove izbacujem veoma sporo, kakve su šanse da izbacim baš tip teksta koji želite da pročitate? Ne, nisam inicijalno zamislio ovaj blog kao toliku svaštaru, je#iga, ali pošto se ne radi o u startu usko definisanoj niši, blog posmatram kao nešto fluidno. Ujedno, kao jedino uvek dostupno mesto za iživljavanje, moram i ja ponekad da se igram sa stilovima… Zvuči kao da tražim izgovore, ali gomilu stvari oko bloga još uvek sređujem, kako mi padnu na pamet (opcija subscribe to comments, na primer, dolepršala je tek pre desetak dana, aljkav sam, znam). U svakom slučaju, poenta je – stay tuned, a ja ću se valjda setiti da platim hosting. Vremenom će se valjda iskristalisati čemu ovo čudo, zapravo, služi, i – nadajmo se da ću umreti od Kokakole pošto ću tako, valjda, to i dočekati. :iksde:
10 people like this post.
januar 9th, 2010
Nedostaju mi video klubovi.
Bolje – nedostaju mi video klubovi kakvih se sećaju oni koji odrastaše devedesetih. Možda mi nedostaje mesto koje su oni imali u mom životu, a možda i drugima nedostaju na isti način?
Prvu člansku kartu neke videoteke, sa svojim imenom i prezimenom, dobio sam davne 1993. godine. Kako (s obzirom na godine) – ne znam. Tada je video klub postojao u okviru lokalnog doma kulture, i iz njega sam, logično, uzimao mahom crtaće – ponekad bi, doduše, keva pogledala nekog Almodovara. Bledi katalozi štampani matričnim štampačem sadržali su nazive filmova i oznake žanra. Osim što su me tamo naplašili da premotavam kasete kada ih pogledam, od prve videoteke u mom životu nikakve veće koristi nije bilo. Nekoliko godina kasnije, a bar dve godine pre kraja devedesetih, taj video klub je propao, i iako su rafovi sa kasetama stajali tamo još neko vreme, nikome se nije kralo.
No, krajem decenije u kojoj je i počela ova priča, množe se privatne videoteke i lagano dovode ovaj vid zabave u Srbiji do renesanse. Video klubovi su često obezbeđivali i filmski program lokalnih televizija 
ali da ne pričamo o stanju u kojem su (bili) naši mediji… Konkurencija je (oduvek) opasna stvar, pa se tada period između petka i ponedeljka računao kao jedan dan, a na dve kasete, treća se iznajmljivala besplatno… Postkomunistički™ sistem u kojem je sve stajalo iza rafa odavno je zamenjen sistemom „otvorenih polica“, i zabava je mogla da počne!
Pored legalnih izdanja, ne smemo zaboraviti VHS pirateriju. Ipak, devojka koja je držala video klub je uredno odgovarala na pitanja o kvalitetu snimka, pa je i potencijalno razočaranje bilo dovedeno do minimuma. A i legalna i nelegalna izdanja – to su stariji članovi i radili – bilo je najbolje rezervisati negde u četvrtak, kako se u petak ne bi razgrabilo baš ono što smo planirali iznajmiti. Išlo se tada i u bioskop, no, ipak su piratske kopije bile brže. Jeste da sam nekoliko puta morao čistiti glavu dragog mi videa, ali i to se dalo istrpeti zbog trunke prestiža (;
Ne znam kada je tačno počeo sumrak video klubova u Srbiji. Najjači su opstali, svakako. DVD mi nema šmek koje su imale kasete (ah, nazovite me konzervativnim). Dostupnost, koliko mi godi kada govorimo o muzici, u ovom slučaju postaje pomalo demotivišuća. Drugarica iz srednje je filmove uzimala iz DVD kluba koji je imao pretežno piratske kopije, zato što je tako mogla da ih kopira bez previše muke. Video klub iz ove priče je, u međuvremenu, najpre doživeo još jednu lokaciju, a onda je nestao. Smenio ga je još jedan video klub, u koji već tada nisam imao poriv da uđem, a na čijem se mestu godinu dana kasnije našao prosečni STR…
I tako. Dok sam bio član video kluba (ili dok sam imao čega da budem član?), sve je imalo dušu. Jeste da su filmovi bili malo komercijalniji (dobronamerni savet vlasnice: Nisam baš sigurna da li treba da gledaš Linča), ali ipak sam gledao bar tri filma nedeljno. Ponekad i pet! Sada mi je kompjuter redovno pun filmova koje nakrcam u Kriptloud pa često i zaboravim šta skidam, a naterati se pogledati ih… je neka posebna priča. Uz to, tada sam pratio film mnogo više nego sada (kasnije sam imao fazu kada sam išao u bioskop po tri puta nedeljno, ali ni tada ga nisam pratio nego puštao da me iznenadi), i mnogo mahnitije i nestrpljivije čekao loše piratske snimke… Kasete više, naravno, nemam na čemu da puštam, i trebalo bi nekad barem prebaciti na diskove ono što je preživelo od moje video arhive (mislim na privatne snimke i crtaće sa RTS-ovom sinhronizacijom, raditi to sa filmovima bilo bi prilično iluzorno)…
Is it just me, ili su ljudi generalno više gledali filmove back then?
11 people like this post.
jul 26th, 2009
Sinoć, u roku od jednog (podužeg) alkoholisanja, i negde nakon ili za vreme gubljenja uz Reverend and the makers, skontao sam da sam stavio naočari na sto… Ne, nije moja krivica što su one skočile u smrt, apsolutno. Samo, sada imam utisak da se krećem kroz loš piratski VHS iz devedesetih. Ili ne, pošto se ne sećam da su vehaesovi bili blurovani, mada sigurno je bilo takvih, hm… Svejedno, ako me poznajete u stvarnom životu, i ovih dana vas ne budem gledao u oči, to je zato što nisam baš siguran gde su… Nije strašno, mislim, ne udaram u stvari i tako to, ali ne terajte me da pročitam price tags ili da vas prepoznam ako ste mi od očiju dalji nego sopstvene noge. Moje, ne vaše. Malopre, u Idei, pazarim neko vino pred sam fajront – ide se na pijančenje kao propratni efekat svadbe brata koleginičinoga, pa valja ukrutiti neki prezent, i na kasi se setih da treba da ga, s oproštenjem, stavim u nešto malo dekorativnije od plastične kese. I reče meni kasirka (kojoj po defaultu persiram jer imam trip da me ljudi više vole ako se pravim da ih poštujem) gde stoje poklonaste kese za vino, ali izeš ga, fleka… I tako ona uslužuje ostatak reda a ja pokušavam da skrenem pažnju na sebe ne bih li je još koji put pitao gde to tačno stoji, ona mi pokaže ponovo i pita „je l’ vidiš“ a ja promrsim „mmmne“ i odem da bauljam jer sam već imao all eyes on me osećaj. Bio sam i kod frizera potom, pravio sam se da vidim šta mi je urađeno s kosom. Mada, gore od prethodnog stanja ne može da bude – kolega mi je pre neki dan rekao da izgledam kao da mi se rakun popeo na glavu i zaspao tamo… Što je, opet, napredak – pre nekoliko godina imao sam neku golubije plavo pufnasto gore + smeđe i repato sa strane frizuru, i kad bi je neko uporedio sa životinjom, dotična bi bila odavno uginula. Okej, rakun spava – to mu dođe slično, možda nekad budem imao nešto što izgleda malo življe na glavi. Eto, napraviću šubaru od još polužive lisice, to će ućutkati sve koji mi animalizuju pufnu…
Nego, šta sam ono hteo… Mrzim Tviter! Ne zato što su mi sankcionisali jedan akaunt zbog sumnjive aktivnosti (pa da, tri tvita za četiri meseca, to i jeste sumnjiva aktivnost), već… Uh. Odakle da krenem…
1. Ja i statuse na Fejsbuku apdejtujem na dva do tri dana, aman.
2. Nije mi dovoljno 140 karaktera da se izrazim. Kad imam šta da napišem, pišem blog ili tako nešto…
3. Ako hoću da poručim nekome nešto, napisaću mu poruku (160 karaktera) ili sedam, naći ću ga na MSNu, poslati mejl ili poruku na Fejsu, pozvati telefonom ili čak napisati pismo… A neću otkucati status @nekitamokomplikovanijuzerjnejm, 140 karaktera me dovoljno muči…
Dobro, ‘ajde. Blogovanje nije za svakoga, mikrobloging kakav nudi tviter je to donekle demokratizovao, ali čak i blog kao forma je previše demokratizovao neke stvari, ako mene pitate (a o čemu ću pisati… jednom). Svi tvituju i svaka šuša ima tviter, što donekle dovodi do povećanja količine smeća na koje možemo naleteti dok blejimo po internetu… Ili je 140 karaktera nedovoljno za smeće? Šta se uopšte može sa 140 karaktera?! A ako sam u pokretu pa arčim džipiares, sigurno neću otići na mobilnu varijantu Tvitera… kad postoji mobilna varijanta Fejsbuka, pa mobilna varijanta mejla, i naravno RSS feedovi… Razmišljao sam o tumblelogu, doduše, mada mi je i to malo besmisleno, jer ću zanimljiv sadržaj pre šerovati na Fejsbuku nego što ću smarati ljude da dolaze još i na moj тамбл… Ne postojiš ako nisi na Fejsbuku, to je svima jasno, ali to i mogu razumeti… Tviter i ouvrhajp? Da mi je neko pre godinu dana rekao…
Petar me je svojevremeno terao da otvorim akaunt na Tviteru, pre nego što isti nasele naloženi klinci (od čije mi Fejsbuk-invazije još uvek klecaju kolena)… Otvorio, ukinuli, otvorio iz inata opet. Ako iko želi da ne radi ništa sa mnom tamo, samo nek izvoli! www.twitter.com/ouemdzhi
jul 18th, 2009
A-ha izdali novi album još pre mesec dana, a ja se tripovao da će u avgustu. Jeste, lepo je upakovan, dakako – zvuči appealing, ali nakon onih a la Coldplay eksperimenata (i to veoma uspešnih) iz 2005. godine, stvarno sam očekivao nešto što neće da bude samo pop. I da li je moja fascinacija ranijim varijantama njih osnovana? Pa, sa sobom se slažem, a i moralo mi je nešto postaviti ovoliko velik horizont očekivanja… Elem, da, ja sam frik. Diskografija, lajvovi, demoi, narukvica… Nažalost, najkomercijalnije stvari su prežvakane i obesmišljene, one manje poznate… su nepoznate. Preporučujem album East of the Sun(…), ako je neko zainteresovan…
Počinje da mi se dopada ogranak nam MTV-ja, iako sam oduvek rolajzovao na ljude kojima pomenuti predstavlja jedini izvor muzike. Ali hej, u istom satu sam čuo i Petrol i Ženekese, i neke izvođače koji su, začuda, dobri, a sa ex-yu prostora, te koji su me podstakli da guglam. Dovoljno. Plus top forti popić i tako to, a i u Densflor čartu uživah uglavnom. Videćemo šta će rebrendiranje i nova koncepcija uraditi, ali ovo za sada obećava. Kad je krenula adrijatička ispostava, pljuvao sam po Emtiviju, ali realno, iritantni voditelji koji skakuću u hromi mi, uprkos celoupnim viz-id zezalicama koje su bile vrlo… pokupljene iz centrale, nisu ulivali utisak perspektivne stanice, pa makar i začete u takvoj mega-hiper-visokobudžetno-uspešnoj kuhinji. Jedino što me smara je ponavljanje spotova, ali dobro, bolje da mi se ponavljaju Grindej i Plasibo na svaka dva sata nego Džejson Mraz i Džejms (S)Morison kao na VH1…
Dan žalosti juče, nakon par sati baroka nam krenuo Vangelis, a onda je došao direktor koji je rekao koleginici da ponovi prethodnu plejlistu jer niko ne sluša radio duže od dva sata… Ljudi su se ranije baš tripovali oko dana žalosti, sećam se, kad bejah klinac, keva bi mi branila da slušam muziku uopšte, plašila se da će neko iz komšiluka, čuvši nešto veselo (i po mogućstvu glasno) iz sobe mi, pozvati policiju… Kada je u jednoj od bivših mi radio stanica, od raka, umrla koleginica, privatni dan žalosti je pretio da bude trodnevan. Nije da je iko, u tako malom kolektivu, bio raspoložen za rad, ali hej – plejliste ne ujedaju… I uglavnom mogu da idu same. Pet sati domaćih njanjavuša se ripitovalo tih dana, kada sam došao i ubacio neki jako lagan i posthumni strani evergrin (tipa Tell Laura I Love Her), popio sam pridiku jer je strana muzika po difoltu neprikladna? Valjda ljudi ne razumeju reči pa upiru prstom u suznu laganicu i govore Aha, ovo mora da je veselo, bogohulnici?…
Kanali se gube i kad pada kiša i kada je pretoplo. Savršeno. SBB.
Dokle god internet radi, u redu je.
Izgoreo mi je nos.
Vikend je.
1 person likes this post.
