Sagovornici su već poznati domaćim blogerima: Tatjana Vehovec, Marko Stjepanović, Nebojša Radović, Slavko Ilić, Miloš Petrović i Dudarim (tačka kom).

Nedavno sam (Marfi je hteo – čim je tekst zapravo otišao put štamparije) čuo, doduše, trač da „BlogOpena“ ove godine najverovatnije neće biti Ima li ko informacije na tu temu?

Moram i, kao kakav disklejmer, napisati i da sam tradicionalista – no, kako je tekst pisan za juče, biće prilike da one sagovornike kojima sam pitanja postavio putem imejla ili društvenih mreža, nešto pitam i uživo.

Tekst možete pročitati ovde.

Eventualne komentare ostavite na ovom postu

Ili se sve dešava istovremeno, ili se ne dešava ama baš ništa. Iako sam u početku planirao da blogujem o Cinema City-ju svakog dana, to u praksi nikako nije bilo izvodljivo. Ići na posao, pisati tekstove za drugi posao, spremati ispite i, ponekad, izaći na koji, pa onda još pratiti i filmski festival – killer combo! No, trenutno oduzimam vreme od spav… ovaj, učenja, ne bih li se zapljunuo ovako, posred srede.

Danas je sreda, deveti jun. Peti dan festivala filma i novih medija Cinema City, koji se ove godine održava treći put. Ujedno, dan kada apstiniram od festivala ne bih li, teška srca, spremao ispit za sutra ujutru.

U kratkim crtama, budući da me kartica sa natpisom PRESS obavezuje da na festivalu, zapravo, radim, ove godine najpredanije pratim selekciju Nacionalna klasa, i – ni najmanje se ne kajem.

Fejlovi?

U početku je bilo određenih glitcheva u organizaciji i usaglašavanju termina. Tako sam u subotu ujutru na sajtu festivala video da se kapije na tvrđavi otvaraju  u 20:30, te da svirka kreće tek u 21:30, iako je ranije najavljivano da žurka na tvrđavi počinje već u 20:00 – što je i bio razlog da potpuno izostavim prijavljivanje za ulaz na otvaranje koje je bilo u Katoličkoj porti od 20:30… Za nerazumevanje su i ekipe pojedinih filmova koje ne daju ulaznice za novinare – ali žele cinema cafe sa njima. Moj privatni fejl je to što na neke projekcije ne mogu da stignem: iako me zanima novi hrvatski film, projekcije su u popodnevnim satima kada sam ili na festivalskim konferencijama, ili na poslu, ili, kukumajko, na ispitima.

Prvi dan

Uvodna konferencija održana je u 18h. Nakon najave dešavanja i opštih pitanja u vezi sa ovogodišnjim festivalom, pojavila se i Džulijet Luis.  Ozbiljniji pregled ove konferencije naći će se u ozbiljnijim mi tekstovima o Cinema City-ju, ne zamerite. Svečanost otvaranja počela je u Katoličkoj porti u 20:30, a u Dunavskom parku, sa malim zakašnjenjem u odnosu na najavljenih 21:15, okupljenim gledaocima se, pre projekcije filma „Natural Born Killers“, obratila – Džulijet Luis, koja je izlaganje započela rečima What a wild and adventurous city this is! [Eh, neka barem neko tako misli... Znamo da život u Novom Sadu lagano prestaje nakon Exita, a do tada nije ostalo još mnogo vremena.] Na tvrđavi, lagano su atmosferu zagrevali Svi Na Pod!, E-Play uživo zvučaše bolje no što ih se sećam, a Džulijet… Džulijet je razbila! Iako njen (pod)žanr smatram na mahove previše… običnim (da ne kažem dosadnim), ne može se poreći energija koju ona ima na sceni. Iako sam je prošli put slušao sa bendom The Licks, na Exitu pre dve godine, ne mogu reći da sam čuo neku razliku u zvuku sada, kada je svirala sa sastavom The New Romantics – ipak, svirali su tek dve nove pesme, pa je bolje da sačekamo album. Purgatory Blues uživo, ponovo, seča vena! Pivo je, kako god, bilo skupo (220 dinara), a blato do čukljeva je bilo čak i zanimljivo. The Good Guys sam rešio da ipak slušam kod kuće, pošto je trebalo ustati relativno rano sledećeg dana.

Drugi dan

Bio sam pomalo skeptičan kada sam shvatio da ću gledati nešto što se zove „Plavi voz“… Ipak, prijatno sam se iznenadio. Film je pitak, dinamičan taman koliko treba, sa solidnom fotografijom, finim saundtrekom i nekim svetlim momentima u montaži. Kako god, prvi deo filma previše podseća na „Lajanje na zvezde“ (svaka čast „Lajanju na zvezde“, ali složićete se da taj film baš i nije bio nešto epohalno). Trenutak kad „Plavi voz“ postane brutalniji i ironičniji je mogao doći mnogo ranije. Kraj, dopisivan kako su se dopisivale stranice istorije tadašnje Jugoslavije ili onoga što ju je činilo, doprineo je aktuelizaciji i ostavlja pomalo gorak ukus u ustima. S tim u vezi je i pitanje – koliko je priča razumljiva potencijalnom gledaocu izvan regiona? Tendencija bežanja od lokalnog u domaćim filmovima u proteklih deset godina gotovo da me je odvikla od ovoliko lokalnih boja; ipak, drago mi je što je film uspeo pobeći od nekih stereotipiziranih predstava određenih detalja naše istorije – koji su, pak, u većem delu „Plavog voza“, tek kulisa. Reditelj i scenarista filma, Janko Baljak, na konferenciji je rekao da je priča primenljiva na bilo koju diktaturu ili poludiktaturu, ali odgovor opšteg tipa u šablonu kulta ličnosti nije bilo ono što sam želeo da čujem. „Plavi voz“ okuplja uglavnom mlade glumce, od kojih je mnogima ovo prvo pojavljivanje na velikom platnu.

Treći dan

Uzaludno je bilo i pokušati naći karte za „Đavolju varoš“ (mnogo toga je bilo rasprodato unapred, od toga sedam premijera), pa je ovaj dan protekao u znaku filma „32. decembar“. Ovo filmsko ostvarenje za sada je moj favorit na festivalu, i plašim se da ću otići u prepričavanje fabule – a to nikako nije nešto što želim da uradim. Svaka preporuka čitaocima ovog bloga, pogledajte kada budete u prilici. Ideja Nove godine koja je pošla naopako sigurno vam nije strana – ipak, „32. decembar“ je film koji poentira na mnogim nivoima. Film čereči uglavnom malograđanštinu, tako da u njemu gotovo da i ne postoje likovi koji bi meni bili simpatični. Uspešno bežeći od neke vrste bodrećeg hepienda šablonizovane poruke koji je u ovoj tematici čak i očekivan (seća li se neko romana „Poslednja Nova godina“ Nikola Amanitija – ne govorim o ekranizaciji?), scenarista i reditelj Saša Hajduković priča priču ne prevelike pretencioznosti a ironičnih, gorkih i na mahove suludih a opet – realnih obrta. Za to vreme, publika u sali u jednom trenutku prestaje da reaguje smehom – i tek tada kao da „32. decembar“ tek počinje.

Četvrti dan

Da je neko bio samo na konferenciji za novinare koju je ekipa filma „Neke druge priče“ držala, a nije, pre toga, pogledao film, sigurno bi imao mnoge pogrešne zaključke. Da ne duljim, „Neke druge priče“ je omnibus. Dobar. Pet zasebnih priča povezuje motiv majčinstva, odnosno, trudnoće. Od ove tačke, učesnici konferencije su, iako zaista informativni u izlaganjima o radu na filmu, nekako uspeli razviti podzaplet (?) zahvaljujući kojem je, na njoj, sve zvučalo mnogo… njanjavije nego što je zapravo bilo. No, ne zameram. Možda i promenim mišljenje kada budem preslušao snimak sa diktafona. Sve u svemu, srpska priča je najpredvidivija, ali i takva – stoji. Hrvatska priča je fragmentirana, odlično snimljena, i jedina koja je svoje trajanje odlično iskoristila sa stanovišta strukture. Slovenačka – ubedljivo najestetiziranija i najneobičnija. Kod omnibusa je jedini problem što neki segmenti ostaju u senkama onih drugih. Ove tri su mi se, kao običnom gledaocu, više dopale. BiH – pričanje na različitim jezicima je tako jednostavno, a tako gađa u metu; makedonska priča je pažljivo motivisana ali ostala je u senci prateće slovenačke. Sve u svemu, preporuka, mada ne onolika kao za „32. decembar“. Ipak je on, za sada, favorit.

Toga dana sam i intervjuisao scenaristu i reditelja „32. decembra“, Sašu Hajdukovića.

Nastaviće se…

Ponekad.

Tvrdoglavo je bio tu i kada su svi uveliko kupovali „Stojadine“ i „Jugiće“, i kada su oni elitniji vozili „Lade“. Sve troje sam mrzeo. Izgledali su mi previše natmureno, dok su njegove oči, mislim, farovi, i branik – gotovo pravili smešak. Da, i danas ponekad automobilima zamišljam lica.

Oni iskusniji hvalili su se kako su iz njega, svojevremeno, dok su svi zajedno – uključujući i njega – bili mlađi, izvlačili – za to vreme, i te uslove – basnoslovne brzine. Ja nikada nisam mogao da ga zamislim kako juri autoputem, kada ne bih to posmatrao sa suvozačevog sedišta. Oni malo viši kukali su kako, kada sednu, nikada nemaju gde da stave noge, ali ipak bi se primirili kada bi se našli u njegovoj blizini. Zahtevniji su mu zamerali što ga obično nisu mogli pretovariti koliko su hteli, pa su se neprestano raspitivali ko mu može nakačiti krovni gepek. Oduvek zamišljah stvari kako ispadaju sa njega, ma koliko dobro privezane bile.

Generalku je doživeo tek u dvadesetoj. Vala, i zaslužio ju je. Komšijske „peglice“, kojima je, laici su smatrali, bio glavni konkurent, odavno su već bile na nekom otpadu. I one su bile ružne. Mrštile su se. No, nijedna generalka nije mu mogla srediti prozore. Pucala je, vele, sajla, ali to ni sada ne mogu da zamislim. Vrelih letnjih dana, jedinu ventilaciju pružala su leptir-stakla. Nekako sam očekivao da se ti delovi prozora – ili ćemo ih posmatrati kao prozore same po sebi? – otvaraju i na svim drugim automobilima, ali… džabe. Zato je on u mojim očima bio još superiorniji. I još uvek se smešio. Pričalo se kako je mogao do Italije ili Grčke, i nazad, nekada. Sigurno bi mogao i tada. Po Srbiji se odlično snalazio.

No, bio je odveć star, i, priznajem – ali ponekad – trebalo mu je pridavati više pažnje, a za to nije bilo dovoljno vremena, a ni para. U svojoj dvadeset četvrtoj godini, kasnog proleća 2004, uveliko u prvoj deceniji dvadeset prvog veka – kojem se dugo trudio da pripada – i oko dvadeset godina nakon što je i poslednji njegove sorte proizveden, zvanično nas je napustio.

Ulice su pune nečeg boljeg i novijeg. Naučili smo i šta znali leasing. Aktuelnog „Fijata“ izvozimo. Ali ponekad, samo ponekad, ulicom prođe neka veoma sređena „Zastava 750“. „Fića“ nekog zaljubljenika, koja, verovatno, sada izgleda bolje nego što je izgledala kada ju je kupljio. Osmehne mi se i ja joj uzvratim.

I onda se zanosim kako ću i ja kupiti jednog. Da me želja mine. Neka stoji, pa ću doterivati jedno po jedno.

I onda – odustanem.

Ali, nedostaje mi.

Priznajem.

Ponekad.

A sada, opet film sa dobrim saundtrekom! Ko me poznaje u stvarnom životu, verovatno zna da sam, pre nekoliko godina, veoma želeo da pogledam film Hannah Med H. Ko je slušao The Knife, verovatno i razume zašto. Elem, budući da sam soundtrack imao (u Knifeovoj diskografiji, prim. aut.),  zanimalo me je kakav je film. Problem su bili titlovi – ma koliko da se snalazim sa čitanjem skandinavskih jezika, ne razumem ih! Iako postoji internacionalni naslov filma, imao sam utisak da je to bilo jedino što postoji… dok, pre neki dan, nisam našao titl na engleskom. Pošto pretpostavljam da ima još ljudi koji žele da vide ovaj film, neću otkrivati o čemu se radi. Gledaoci sa ovih prostora su u blagoj prednosti u odnosu na ostatak sveta, jer razumeju delove na srpskom [ja sam ipak rođen u SFRJ i tako i dalje pišem na dokumentima, dok neko ne podvikne, i niko me neće ubediti da srpski iz Bosne nije srpski], koji su na nekim mestima stvarno odličan detalj… Film donosi prirodnu švedsku fotografiju (što je veoma dobra karakteristika, za neupućene) i radnju koja je vrlo realna, ne prebrza i sasvim stoji do… poslednjih deset minuta. :S Za one koji su gledali: mišljenja sam da bi čak i ovako bilo mnogo efektnije završiti ga kada ona skine ogrtač i crvena lampica ponovo zasija, umesto vrlo šablonizovanih scena koje uslede i ubiju i ono malo utiska koji ostaje. Dakle, od 90 minuta, 80 bi svakako valjalo videti Ništa epohalno, ali ni ništa loše. Lepo snimljena priča društvene tematike. A i, kao što rekoh, fotografija ftw! Kraj bi trebalo ponovo napisati. Nažalost.

Da dođemo i do sahrane iz naslova. Moja biljka mesožderka, Rebeka, koju sam dobio pre godinu dana, na jedan veoma bitan datum… zvanično više nije sa nama. Ne znam šta se desilo, nisam našao ni lukovicu u zemlji. Izgleda da je samo… istrulila.

Redizajn Youtube-a sam očekivao mnogo ranije. Realno, Google ima  vrlo prepozatljiv, minimalistički i funkcionalan dizajn svega što poseduje a Youtube je pod njegovim krovom od novembra 2006. godine. Svi su ishtejtali redizajn kada smo ga, konačno, dočekali, iako je, uz malo privikavanja, praktičniji u nekim aspektima. Kako god, nisam mogao da verujem kada sam video da je sistem ocenjivanja klipova zvezdicama zamenjen… dugmetom LIKE! Moja omiljena vlogerka, Natalie Tran, koja je klipove na svom Communitychannelu završavala natpisom Your mum rates me, promenu je ispratila sledećim:

Navikli smo da neka mesta na netu, Failblog na primer, imaju rating sistem po principu zvezdica u obliku palčeva (kompromis?), Youtube jeste stare rejtove preinačio u broj palčeva gore, ali mi sada možemo da damo samo po palac, a to mi, nekako, ne deluje fer. Kada je utisak o bilo čemu mogao da bude jedna od sviđa mi se /ne sviđa mi se krajnosti?

Nedavno je i opcija Become a fan na Facebook stranama određenih proizvoda, ljudi ili pojava zamenjena opcijom… LIKE, čime je i Fejsbuk pokazao težnju da postane Fejsbuk.

Fejsbukova Fejsbuk stranica

Zanima me da li će uskoro i naši profili moći da se lajkuju?

Ko hoće da se šeta po netu i lajkuje, samo napred. Ja ću ipak lajkovati stvari u stvarnom svetu, jer tu barem mogu i da ih seksualno napastvujem ili umrem pokušavajući.

Nekoliko meseci kasnije, četovah tako sa jednom prekookeanskom blogerkom, Amanda se zove, ako me sećanje služi. Rekoh joj ja kako mi je u Novom Sadu dosadno i kako gledam da sam stalno u Beogradu, a ona je na razdaljinu između Novog Sada i Beograda reagovala sa: „Nije to ništa, to je kao meni najbliži tržni centar!“

Još nekoliko meseci kasnije, otvoren je Delta Siti. Klesi, trendi, raznovrsno, što samo Njujorker mogu da si priuštim – to je već moj problem. Ljudi s kojima iđah u dotični mol kukaše što ima previše veštačkog svetla (mis’im… prirodno? kako?!), ali, očekivano, veći animozitet nisam susreo.

Hteli mi to da priznamo ili ne, tržni centri su (čak i pre ovih izvikanih) gospodarili našim životima i više nego što smo bili voljni da priznamo. Odavno govorim, kao (prinudni) Novosađanin, da ono što ne nađeš na Spensu – ni ne postoji. Gradovi su nastajali oko tržnica, cenkanje je i dalje umetnost, a hteli mi to ili ne – kupujemo barem po jedan artikal, neka je i prehrambeni, dnevno.

Otac mi je pričao o nekom čoveku koji je ostavio sve i otišao u neko selo kojem sam zaboravio ime, gde živi bez struje, nameštaja i ostalih blagodeti potrošačkog društva, jedući sirove semenke i povremeno odlazeći na književne večeri.

Ostatak Srbije još nije postao potrošačko društvo poput Amerike, ali, iskreno, između semenki i života u tržnom centru…

Hm.

Odmalena su me učili da ne otkrivam bubrege. Kako su me, takođe, naučili hipohondriji, rezultat je što i leti spavam pokriven – što je sigurno, sigurno je. U srednjoj školi imali smo profesorku biologije koja nas je (pored zanimljivih jezičkih zavrzlama kao što su zglafkari ili patuljas ras) naučila i paranoji za ženske genitalije, tako da sam zaključio da bi, da ih posedujem, sedenje na ladan beton bilo potencijalno duplo loše. Ipak, rukovodeći se svojom krilaticom da je bolje umreti od Kokakole nego u saobraćajki, interpoliranom na neki prilično opšti nivo, tu i tamo sedim na betonu (baš sam buntovnik)… Tako sam radio i u novogodišnjoj noći. Više sati. Sutradan ujutru, pre nego što sam, po običaju, trijumfalno konstatovao kako mi nije ništa (in your face!), hteo sam da pogledam slike od sinoć i skontao da vidim samo… fleke. Fotoaparat je, elem, bio u zadnjem džepu pantalona u kojima sam sedeo na ‘ladnom betonu (nije da je temperatura istog bitna, ali mi se dopada simbolika), i stradao mu je displej.   U početku sam ispustio nekoliko neartikulisanih zvukova, a nakon što sam se otišao daviti u doručku od ostataka večere i još nekoliko doručaka koji su usledili, shvatio sam da mi fotoaparat ne nedostaje. Bio je to matori Kulpiks El Četiri, škripav i polusvestan od zanimljivih padova godnama starih, koji u poslednje vreme nisam koristio osim kada se Tamara i ja slikamo dok jedemo. Uslikati nešto njime odavno je sporije no što je ikada bilo, i da bih u realtimeu reagovao realtime, a i kako je web vrlo realtime, te kako sam se (@vukalter zaključio) navukao na Twitter… u poslednje vreme ako slikam, slikam mobilnim i odmah uploadujem makar preko GPRS-a! Sad se pitam ko, zapravo, diktira tempo i da li sam ranije više vremena gubio na nešto iste trivijalnosti, ali u stanju kognitivne rastočenosti na kraju radnog dana – bolje da ne mrsim vijuge nad ovim pitanjima. Pozabaviću se time kasnije. Evo poslednjeg pomena mom ipak prerano neupotrebljivom idiotu, šifru za fliker sam zaboravio.

Keri Bredšo mi je oduvek bila kul. Radila je od kuće, imala je nekakvo Mekintošče, kupovala je cipele sa istim žarom sa kojim bih ja kupovao… pa… bilo šta što bi mi se kupovalo da zarađujem toliko i radim od kuće. (Da, gledao sam Seks i grad – koliko su ga reprizirali, čudno bi bilo da sam ga propustio pa makar gledao tek petinu sezone po emitovanju, i to jer je emitovanje bilo blizu vesti.) Ono što je Keri, takođe, unela u moj život, jeste insitucija zvana cab money. Za razliku od matoraca, koji umeju biti prilično tvrdokorni u usvajanju novih navika (naročito onih koje i nisu bile toliko zastupljene u njihovo vreme), smatram da su mlađi naraštaji sve – pa i ekspanziju taksija koja se dešava poslednjih desetak godina  – prihvatile prilično brzo. Kako god,  veoma brzo sam stasao za sopstveni cab money. A onda sam promenio posao pa više nisam mogao da trošim par stotina evra na prevoz u toku meseca. O_o I tako, blagodeti gradskog prevoza opet su me srdačno prihvatile (napisao bih oberučke, ali je ruku potencijalno previše). U autobusu je, ovih zimskih dana, svakako toplije nego u taksiju, ponekad toliko da poželite da otvorite i prozor. Body heat nikad nije za potcenjivanje. Sigurno ćete jednom mesečno sedeti pored neke osobe sa cegerom iz kojeg se šire opojni mirisi hrane (od sendviča do pasulja), podgrejane (kombinacijom erkondišninga i pomenute telesne toplote) toliko da izloženošću istima (mirisima, je li) možete najneposrednije uticati i na svoj apetit. Ako biste da se ugojite, čim osetite – bež’te, da bi moglo tek da vam zagolica želudačne sokove. Ako, pak, želite da smršate, gledajte da se približite izvoru užeglih mirisa toliko da narednih nedelju dana nemate želju da stavite ikakvu hranu u usta (a da je potom ne povratite). Dok taksisti umeju da vas smore ponekad, u autobusu je potencijalno manje dosadno. Možete naučiti nove reči i dijalektizme (kao što je lerna), prisustvovati uzbudljivim razgovorima (na primer, dva vremešna putnika su se najpre pitala za godine, i pošto je jedan bio trideset i neko a drugi dvadeset i neko godište, valjda je bilo sasvim prirodno da u narednih sedam minuta razgovora zaključe kako im je celoga života najvernija bila Desanka Šakić, ah, te žene!), slučajnim otkrovenjima, klasnim sukobima, generacijskim jazovima… izbor je veliki. U krajnjoj liniji, možete nabiti slušalice u uši (kako je odvratno što u taksiju nikad ne svira nešto za šta ste u tom trenutku raspoloženi, zar ne?) i rešavati kvazienigmatske zadatke sa Jakobsovih print reklama (da, moja kafa nije dovoljno jaka, in fact nisam ni popio kafu ovog jutra, mrš)! Keri, ipak, radi od kuće i ima nekakvo Mekintošče, a ja se sa svojim Asusom ne mogu odvažiti da uđem u gradski. Ipak njega vodim u šetnju samo taksijem.

U nekim pisanijama davnim, pokušaju satire koji je na kraju satro samog sebe, te nekim internim auditivnim glupostima namenjenih izvozu u Grčku (drug studira tamo, prim. aut.), tu i tamo bih, u najavi programa ili kakvom fiktivnom reklamnom pravougaoniku, glamurozno najavljivao pregled žute štampe.  Pratio bi ga pregled crvene, plave, zelene, te pregled štampe ostalih boja iz spektra (ako bi mi bilo baš dosadno). Thought it was a fun idea, tim pre što pojedine (i to, nažalost, gledane) emisije, kad se malo bolje pogleda, i nisu ništa drugo. Besides, program lokalnih radio stanica se neretko i svede, bar u nekom delu dana, na listanje štampe svud okolo, što elektronske, što u papiru. I mislio sam da sam superciničan, nenadmašni zajebant i ostali suhomesnati proizvodi – kako to obično biva u životnim dobima od pre nekoliko godina. Kako god… zanimljivo je kako, kad god uradimo nešto što se može okarakterisati kao karikiranje, možemo biti sigurni da će neko doći na tu istu ideju misleći je sasvim ozbiljno!!! Još je gore kada vi i ta osoba, a slučaj je kurva, radite u istoj firmi. Pa, šta reći… Pripala mi je čast da montiram pilot izdanje pregleda žute štampe. Da, dobro ste čuli – kolega to zapravo hoće da radi. I zastrašujuće je ponosan na sebe. Štaviše, ni ne čudi me što mislim da će biti gledano. Samo ne mogu da se otmem utisku da je nešto, u poslednje vreme, pošlo strašno naopako.

Imam tog jednog internet-ortaka koji me, otkako je prvi put, negde drugde, pre no što se skrasih na svom domenu, došao u dodir sa blogovanjem mojim, upoređuje sa Isidorom Bjelicom. Uz dužno poštovanje onome što je ona postigla, moram reći da me je to vređalo, ali me je još više uvredilo kada mi je rekao da… više ne pišem kao pomenuta. Prethodni tekst, veli, o audio plejeru, izgledao je kao da je iz Sveta kompjutera ili tako nečega (malo trešastijeg, svakako). Te odbojan mu bio onaj tekst zbog slike video kasete, te ono mu njanjavo, te… O, aman. Tim povodom imam da kažem (više sebi, nego njemu, a kamoli drugima) nekoliko stvari. Klasifikacija paramparčadi lepo stoji sa desne strane. Svaka od tih kategorija je tek načeta, a neke čak ni toliko. Da imam vremena (kao što ga nemam, a oni koji me poznaju lično će to i posvedočiti), sve bi bilo razrađeno. Budući da tekstove izbacujem veoma sporo, kakve su šanse da izbacim baš tip teksta koji želite da pročitate? Ne, nisam inicijalno zamislio ovaj blog kao toliku svaštaru, je#iga, ali pošto se ne radi o u startu usko definisanoj niši, blog posmatram kao nešto fluidno. Ujedno, kao jedino uvek dostupno mesto za iživljavanje, moram i ja ponekad da se igram sa stilovima… Zvuči kao da tražim izgovore, ali gomilu stvari oko bloga još uvek sređujem, kako mi padnu na pamet (opcija subscribe to comments, na primer, dolepršala je tek pre desetak dana, aljkav sam, znam). U svakom slučaju, poenta je – stay tuned, a ja ću se valjda setiti da platim hosting. Vremenom će se valjda iskristalisati čemu ovo čudo, zapravo, služi, i – nadajmo se da ću umreti od Kokakole pošto ću tako, valjda, to i dočekati. :iksde:

Bolje – nedostaju mi video klubovi kakvih se sećaju oni koji odrastaše devedesetih. Možda mi nedostaje mesto koje su oni imali u mom životu, a možda i drugima nedostaju na isti način?

Prvu člansku kartu neke videoteke, sa svojim imenom i prezimenom, dobio sam davne 1993. godine. Kako (s obzirom na godine) – ne znam. Tada je video klub postojao u okviru lokalnog doma kulture, i iz njega sam, logično, uzimao mahom crtaće – ponekad bi, doduše, keva pogledala nekog Almodovara. Bledi katalozi štampani matričnim štampačem sadržali su nazive filmova i oznake žanra. Osim što su me tamo naplašili da premotavam kasete kada ih pogledam, od prve videoteke u mom životu nikakve veće koristi nije bilo. Nekoliko godina kasnije, a bar dve godine pre kraja devedesetih, taj video klub je propao, i iako su rafovi sa kasetama stajali tamo još neko vreme, nikome se nije kralo.

No, krajem decenije u kojoj je i počela ova priča, množe se privatne videoteke i lagano dovode ovaj vid zabave u Srbiji do renesanse. Video klubovi su često obezbeđivali i filmski program lokalnih televizija ali da ne pričamo o stanju u kojem su (bili) naši mediji… Konkurencija je (oduvek) opasna stvar, pa se tada period između petka i ponedeljka računao kao jedan dan, a na dve kasete, treća se iznajmljivala besplatno… Postkomunistički™ sistem u kojem je sve stajalo iza rafa odavno je zamenjen sistemom „otvorenih polica“, i zabava je mogla da počne!

Pored legalnih izdanja, ne smemo zaboraviti VHS pirateriju. Ipak, devojka koja je držala video klub je uredno odgovarala na pitanja o kvalitetu snimka, pa je i potencijalno razočaranje bilo dovedeno do minimuma. A i legalna i nelegalna izdanja – to su stariji članovi i radili – bilo je najbolje rezervisati negde u četvrtak, kako se u petak ne bi razgrabilo baš ono što smo planirali iznajmiti. Išlo se tada i u bioskop, no, ipak su piratske kopije bile brže. Jeste da sam nekoliko puta morao čistiti glavu dragog mi videa, ali i to se dalo istrpeti zbog trunke prestiža (;

Ne znam kada je tačno počeo sumrak video klubova u Srbiji. Najjači su opstali, svakako. DVD mi nema šmek koje su imale kasete (ah, nazovite me konzervativnim). Dostupnost, koliko mi godi kada govorimo o muzici, u ovom slučaju postaje pomalo demotivišuća. Drugarica iz srednje je filmove uzimala iz DVD kluba koji je imao pretežno piratske kopije, zato što je tako mogla da ih kopira bez previše muke. Video klub iz ove priče je, u međuvremenu, najpre doživeo još jednu lokaciju, a onda je nestao. Smenio ga je još jedan video klub, u koji već tada nisam imao poriv da uđem, a na čijem se mestu godinu dana kasnije našao prosečni STR…

I tako. Dok sam bio član video kluba (ili dok sam imao čega da budem član?), sve je imalo dušu. Jeste da su filmovi bili malo komercijalniji (dobronamerni savet vlasnice: Nisam baš sigurna da li treba da gledaš Linča), ali ipak sam gledao bar tri filma nedeljno. Ponekad i pet! Sada mi je kompjuter redovno pun filmova koje nakrcam u Kriptloud pa često i zaboravim šta skidam, a naterati se pogledati ih… je neka posebna priča. Uz to, tada sam pratio film mnogo više nego sada (kasnije sam imao fazu kada sam išao u bioskop po tri puta nedeljno, ali ni tada ga nisam pratio nego puštao da me iznenadi), i mnogo mahnitije i nestrpljivije čekao loše piratske snimke… Kasete više, naravno, nemam na čemu da puštam, i trebalo bi nekad barem prebaciti na diskove ono što je preživelo od moje video arhive (mislim na privatne snimke i crtaće sa RTS-ovom sinhronizacijom, raditi to sa filmovima bilo bi prilično iluzorno)…

Is it just me, ili su ljudi generalno više gledali filmove back then?

Nego, šta sam ono hteo… Mrzim Tviter! Ne zato što su mi sankcionisali jedan akaunt zbog sumnjive aktivnosti (pa da, tri tvita za četiri meseca, to i jeste sumnjiva aktivnost), već… Uh. Odakle da krenem…

1. Ja i statuse na Fejsbuku apdejtujem na dva do tri dana, aman.
2. Nije mi dovoljno 140 karaktera da se izrazim. Kad imam šta da napišem, pišem blog ili tako nešto…
3. Ako hoću da poručim nekome nešto, napisaću mu poruku (160 karaktera) ili sedam, naći ću ga na MSNu, poslati mejl ili poruku na Fejsu,  pozvati telefonom ili čak napisati pismo… A neću otkucati status @nekitamokomplikovanijuzerjnejm, 140 karaktera me dovoljno muči…

Dobro, ‘ajde. Blogovanje nije za svakoga, mikrobloging kakav nudi tviter je to donekle demokratizovao, ali čak i  blog kao forma je previše demokratizovao neke stvari, ako mene pitate (a o čemu ću pisati… jednom). Svi tvituju i svaka šuša ima tviter, što donekle dovodi do povećanja količine smeća na koje možemo naleteti dok blejimo po internetu… Ili je 140 karaktera nedovoljno za smeće? Šta se uopšte može sa 140 karaktera?! A ako sam u pokretu pa arčim džipiares, sigurno neću otići na mobilnu varijantu Tvitera… kad postoji mobilna varijanta Fejsbuka, pa mobilna varijanta mejla, i naravno RSS feedovi… Razmišljao sam o tumblelogu, doduše, mada mi je i to malo besmisleno, jer ću zanimljiv sadržaj pre šerovati na Fejsbuku nego što ću smarati ljude da dolaze još i na moj тамбл… Ne postojiš ako nisi na Fejsbuku, to je svima jasno, ali to i mogu razumeti… Tviter i ouvrhajp? Da mi je neko pre godinu dana rekao…

Petar me je svojevremeno terao da otvorim akaunt na Tviteru, pre nego što isti nasele naloženi klinci (od čije mi Fejsbuk-invazije još uvek  klecaju kolena)…  Otvorio, ukinuli, otvorio iz inata opet. Ako iko želi da ne radi ništa sa mnom tamo, samo nek izvoli! www.twitter.com/ouemdzhi

Počinje da mi se dopada ogranak nam MTV-ja, iako sam oduvek rolajzovao na ljude kojima pomenuti predstavlja jedini izvor muzike. Ali hej, u istom satu sam čuo i Petrol i Ženekese, i neke izvođače koji su, začuda, dobri, a sa ex-yu prostora, te koji su me podstakli da guglam. Dovoljno. Plus top forti popić i tako to, a i u Densflor čartu uživah uglavnom. Videćemo šta će rebrendiranje i nova koncepcija uraditi, ali ovo za sada obećava. Kad je krenula adrijatička ispostava, pljuvao sam po Emtiviju, ali realno, iritantni voditelji koji skakuću u hromi mi, uprkos celoupnim viz-id zezalicama koje su bile vrlo… pokupljene iz centrale, nisu ulivali utisak perspektivne stanice, pa makar i začete u takvoj mega-hiper-visokobudžetno-uspešnoj kuhinji. Jedino što me smara je ponavljanje spotova, ali dobro, bolje da mi se ponavljaju Grindej i Plasibo na svaka dva sata nego Džejson Mraz i Džejms (S)Morison kao na VH1…

Dan žalosti juče, nakon par sati baroka nam krenuo Vangelis, a onda je došao direktor koji je rekao koleginici da ponovi prethodnu plejlistu jer niko ne sluša radio duže od dva sata… Ljudi su se ranije baš tripovali oko dana žalosti, sećam se, kad bejah klinac, keva bi mi branila da slušam muziku uopšte, plašila se da će neko iz komšiluka, čuvši nešto veselo (i po mogućstvu glasno) iz sobe mi, pozvati policiju… Kada je u jednoj od bivših mi radio stanica, od raka, umrla koleginica, privatni dan žalosti je pretio da bude trodnevan. Nije da je iko, u tako malom kolektivu, bio raspoložen za rad, ali hej – plejliste ne ujedaju… I uglavnom mogu da idu same. Pet sati domaćih njanjavuša se ripitovalo tih dana, kada sam došao i ubacio neki jako lagan i posthumni strani evergrin (tipa Tell Laura I Love Her), popio sam pridiku jer je strana muzika po difoltu neprikladna? Valjda ljudi ne razumeju reči pa upiru prstom u suznu laganicu i govore Aha, ovo mora da je veselo, bogohulnici?…

Kanali se gube i kad pada kiša i kada je pretoplo. Savršeno. SBB.

Dokle god internet radi, u redu je.

Izgoreo mi je nos.

Vikend je.