Paramparčad

Priznajem, nedostaje mi.

Ponekad.

Tvrdoglavo je bio tu i kada su svi uveliko kupovali „Stojadine“ i „Jugiće“, i kada su oni elitniji vozili „Lade“. Sve troje sam mrzeo. Izgledali su mi previše natmureno, dok su njegove oči, mislim, farovi, i branik – gotovo pravili smešak. Da, i danas ponekad automobilima zamišljam lica.

Oni iskusniji hvalili su se kako su iz njega, svojevremeno, dok su svi zajedno – uključujući i njega – bili mlađi, izvlačili – za to vreme, i te uslove – basnoslovne brzine. Ja nikada nisam mogao da ga zamislim kako juri autoputem, kada ne bih to posmatrao sa suvozačevog sedišta. Oni malo viši kukali su kako, kada sednu, nikada nemaju gde da stave noge, ali ipak bi se primirili kada bi se našli u njegovoj blizini. Zahtevniji su mu zamerali što ga obično nisu mogli pretovariti koliko su hteli, pa su se neprestano raspitivali ko mu može nakačiti krovni gepek. Oduvek zamišljah stvari kako ispadaju sa njega, ma koliko dobro privezane bile.

Generalku je doživeo tek u dvadesetoj. Vala, i zaslužio ju je. Komšijske „peglice“, kojima je, laici su smatrali, bio glavni konkurent, odavno su već bile na nekom otpadu. I one su bile ružne. Mrštile su se. No, nijedna generalka nije mu mogla srediti prozore. Pucala je, vele, sajla, ali to ni sada ne mogu da zamislim. Vrelih letnjih dana, jedinu ventilaciju pružala su leptir-stakla. Nekako sam očekivao da se ti delovi prozora – ili ćemo ih posmatrati kao prozore same po sebi? – otvaraju i na svim drugim automobilima, ali… džabe. Zato je on u mojim očima bio još superiorniji. I još uvek se smešio. Pričalo se kako je mogao do Italije ili Grčke, i nazad, nekada. Sigurno bi mogao i tada. Po Srbiji se odlično snalazio.

No, bio je odveć star, i, priznajem – ali ponekad – trebalo mu je pridavati više pažnje, a za to nije bilo dovoljno vremena, a ni para. U svojoj dvadeset četvrtoj godini, kasnog proleća 2004, uveliko u prvoj deceniji dvadeset prvog veka – kojem se dugo trudio da pripada – i oko dvadeset godina nakon što je i poslednji njegove sorte proizveden, zvanično nas je napustio.

Ulice su pune nečeg boljeg i novijeg. Naučili smo i šta znali leasing. Aktuelnog „Fijata“ izvozimo. Ali ponekad, samo ponekad, ulicom prođe neka veoma sređena „Zastava 750“. „Fića“ nekog zaljubljenika, koja, verovatno, sada izgleda bolje nego što je izgledala kada ju je kupljio. Osmehne mi se i ja joj uzvratim.

I onda se zanosim kako ću i ja kupiti jednog. Da me želja mine. Neka stoji, pa ću doterivati jedno po jedno.

I onda – odustanem.

Ali, nedostaje mi.

Priznajem.

Ponekad.

7 people like this post.

Unlike

Technotise: Edit i ja je nešto što sam veoma dugo čekao. Kao redovan čitalac Politikinog zabavnika, još otkako je rad na tom filmu počet, sa nestrpljenjem sam osluškivao dalje vesti, ali ih nije bilo. Izrada filma trajala je šest godina; pre tri godine sam, u Beogradu, pogledao izložbu artworka, i nadao sam se da će sve biti ubrzo gotovo – ali, nije bilo tako. Hvala sponzorima, ili već koje sile da stoje iza završetka radova, ovo ostvarenje sedme umetnosti ugledalo je svetlost dana na prošlogodišnjem Cinema City-ju. Kako su projekcije na koje se ulaz plaćao (jedna od njih na samom otvaranju festivala) odavno bile rasprodate, film sam pogledao na kraju Cinema City-ja, u Dunavskom parku. Fejl je bio jedino što je nakon njega bila projekcija Beogradskog fantoma, koji je, u svom poludokumentarističkom maniru (za koji i inače ne smatram da je bio najbolje rešenje), nakon Technotise-a izgledao strahovito dosadno. Elem, mene je Technotise oduševio. Ljudi mu uglavnom zameraju pravolinijsku radnju (šio mi ga Đura) i lokalne fore (uključujući i onu sa Miloševićevom stolicom, koja mi je sasvim genijalna i nedorečena taman koliko treba) – pa aman, je li ovo domaći animirani film ili nije – koje su, budimo realni, daleko inteligentnije od opštih mesta u domaćoj kinematografiji u poslednjih dvadeset godina. U svakom slučaju, ko ga nije pogledao, preporučujem: dinamično, osvežavajuće, odličnog saundtreka, zanimljivih (steampunk?) beogradskih momenata… ma, naći ćete razlog, siguran sam. E, sad. Nakon gledanja filma, naravno, poželeo sam i da ga imam u privatnoj kolekciji. Kontao sam da neće žuriti sa tim, kako je zvanična premijera, beogradska, bila tek jesenas; ipak, najaviše oni DVD sa filmom za decembar. Srećasrećaradost behu kratkog veka, jer diska ne beše ni od korova. Kao što to obično biva, krenule su urbane legende, među kojima najjača beše da se film može nabaviti samo u Leskovcu?! Kako god, filma nije bilo, i sve se svodilo na uskoro i samo što nije. Sredina marta bila je sledeći termin, ali se ni tada nije pojavio. Na Uskrs, ili dan posle, na zvaničnom sajtu piše, disk se pojavio u prodaji, ali ni to nije bio slučaj: sve je, očigledno, bilo gotovo, ali se sada još čekalo na distributera, a to je bio City Records… DVD sam kupio u subotu, 24. marta, uzevši pretposlednji primerak iz izloga – bolje bi im bilo da toga bude još… Za cenu od 299 dinara dobija se srpski standard, prilično tanka i krta plastika omota koji je, uz to, ne previše jasno odštampan. Sadržaj samog diska je korektan, osim filma tu su i muzički spotovi, zanimljivo izmontirani Making Of od dvadesetak minuta, kao i soundtrack, koji je izvandredan (i na kojem je samo jedna komercijala, ali i ona je simpatična). Svestan sam ja da je ovo ipak Srbija, ali nekako… čekanje je umanjilo oduševljenje. Jednom ću, kao novinar, verovatno pitati autora filma šta se, pobogu, sada desilo… A povoda će biti, ako ništa drugo – pominju se reizdanje stripa i još neke zadovoljštine.

A sada, opet film sa dobrim saundtrekom! Ko me poznaje u stvarnom životu, verovatno zna da sam, pre nekoliko godina, veoma želeo da pogledam film Hannah Med H. Ko je slušao The Knife, verovatno i razume zašto. Elem, budući da sam soundtrack imao (u Knifeovoj diskografiji, prim. aut.),  zanimalo me je kakav je film. Problem su bili titlovi – ma koliko da se snalazim sa čitanjem skandinavskih jezika, ne razumem ih! Iako postoji internacionalni naslov filma, imao sam utisak da je to bilo jedino što postoji… dok, pre neki dan, nisam našao titl na engleskom. Pošto pretpostavljam da ima još ljudi koji žele da vide ovaj film, neću otkrivati o čemu se radi. Gledaoci sa ovih prostora su u blagoj prednosti u odnosu na ostatak sveta, jer razumeju delove na srpskom [ja sam ipak rođen u SFRJ i tako i dalje pišem na dokumentima, dok neko ne podvikne, i niko me neće ubediti da srpski iz Bosne nije srpski], koji su na nekim mestima stvarno odličan detalj… Film donosi prirodnu švedsku fotografiju (što je veoma dobra karakteristika, za neupućene) i radnju koja je vrlo realna, ne prebrza i sasvim stoji do… poslednjih deset minuta. :S Za one koji su gledali: mišljenja sam da bi čak i ovako bilo mnogo efektnije završiti ga kada ona skine ogrtač i crvena lampica ponovo zasija, umesto vrlo šablonizovanih scena koje uslede i ubiju i ono malo utiska koji ostaje. Dakle, od 90 minuta, 80 bi svakako valjalo videti Ništa epohalno, ali ni ništa loše. Lepo snimljena priča društvene tematike. A i, kao što rekoh, fotografija ftw! Kraj bi trebalo ponovo napisati. Nažalost.

Da dođemo i do sahrane iz naslova. Moja biljka mesožderka, Rebeka, koju sam dobio pre godinu dana, na jedan veoma bitan datum… zvanično više nije sa nama. Ne znam šta se desilo, nisam našao ni lukovicu u zemlji. Izgleda da je samo… istrulila.

4 people like this post.

Unlike