„You’ve got to make me feel so wicked“

I tako je, pre četrdeset godina, američki scenarista i reditelj (mahom televizijskih serija) Ričard Li Ber, došavši, dok je posmatrao auto-put, na ideju pravljenja filma sa split-screenom tokom celog mu trajanja, te našavši pisaću mašinu koja je mogla da podnese kucanje paralelnih scenarija na istom listu papira, počeo rad na filmu koji danas niko ne shvata ozbiljno.

A verovatno nije ni tada.

Split-screen, koji nije bio nepoznat, do tada se nije primenjivao tokom apsolutno celog filma. Tehnika je nazvana, pompezno, anamorphic duovision, verovatno sa svešću da se pravi nešto i za to vreme prilično campy, te je i u trejleru to rešenje (ironično?) predstavljeno kao nešto revolucionarno poput zvuka ili boje. Na filmu, razume se.

Nakon inicijalnog prikazivanja, i film „Wicked Wicked“ i tehnika pali su u zaborav.

Iako je originalno bilo procenjeno da će rad na filmu trajati kao rad na dva celovečernja filmska ostvarenja, samo montaža je trajala četiri puta duže.

Priča je, nažalost, gotovo potpuno vidljiva iz trejlera.

Činjenica je da su tada trileri bili sporiji od današnjih. Nažalost, čak i da niste videli trejler, saznali biste ko je ubica već na polovini filma, i onda biste… čekali rasplet, koji se i predugo ne dešava. Ubica vam je simpatičan i ne možete da ga mrzite (što jeste donekle klišeizirano – ali, hej, u međuvremenu je sve postalo klišeizirano). Film dobro izrabljuje neka opšta mesta, a njegovoj namernoj kičastosti doprinosi originalna pratnja na orguljama iz nemog „Fantoma iz opere“. Split-screen, pardon, anamorphic duovision ume da zamori, ali je olakšavajuća okolnost što dijalozi gotovo uvek idu samo sa jedne slike. Tehnika uspešno poentira kod flešbekova ili ilustrovanja onoga o čemu se priča; nažalost, ne jednom se dešava trenutak sa „nemam šta da stavim s ove strane, ‘ajde statičnu panoramu hotela“.

Zbog tehnike u kojoj je snimljen, film nikada nije zvanično izašao na kaseti ili DVD-ju; može se, kako god, uz malo sreće, videti na nekom specijalizovanom TV kanalu, ili pronaći na internetu.

A da li ga treba pogledati? Apsolutno. Jeste spor, ali tako je još veći izazov primetiti parodiranje ili intertekstualnost. Anamorfna duovizija traži donekle veću koncentraciju, uprkos tome što ponešto u filmu izgleda jeftinije nego što bi trebalo. Ipak, punchlineova je sasvim dovoljno (treba obratiti pažnju, recimo, na demistifikaciju muzike u filmu).

Što se mene tiče, smatram da bi ovaj film trebalo remasterizovati i premontirati.

Ovde možete videti i kako je sve to izgledalo u praksi. Insert sadrži i jednu od najboljih seks scena koje sam ikad video!

Desi se da neko i danas napravi ceo film u split-screenu, ali niko to ne naziva anamorphic duovision.

Tifani Boling, glavna glumica u filmu, uklonila ga je iz biografije.

Temom iz filma mi je zvonio telefon.

The Cinema City Chronicles, part 1

Disklejmer: Ovo je, na mahove, prilično subjektivno viđenje festivala. Ukoliko želite da me čitate objektivnijeg, sačekajte tekstove u kojima ću praviti zvaničan, da ne kažem – novinarski – osvrt na ovogodišnji Cinema City.

Ili se sve dešava istovremeno, ili se ne dešava ama baš ništa. Iako sam u početku planirao da blogujem o Cinema City-ju svakog dana, to u praksi nikako nije bilo izvodljivo. Ići na posao, pisati tekstove za drugi posao, spremati ispite i, ponekad, izaći na koji, pa onda još pratiti i filmski festival – killer combo! No, trenutno oduzimam vreme od spav… ovaj, učenja, ne bih li se zapljunuo ovako, posred srede.

Danas je sreda, deveti jun. Peti dan festivala filma i novih medija Cinema City, koji se ove godine održava treći put. Ujedno, dan kada apstiniram od festivala ne bih li, teška srca, spremao ispit za sutra ujutru.

U kratkim crtama, budući da me kartica sa natpisom PRESS obavezuje da na festivalu, zapravo, radim, ove godine najpredanije pratim selekciju Nacionalna klasa, i – ni najmanje se ne kajem.

Fejlovi?

U početku je bilo određenih glitcheva u organizaciji i usaglašavanju termina. Tako sam u subotu ujutru na sajtu festivala video da se kapije na tvrđavi otvaraju  u 20:30, te da svirka kreće tek u 21:30, iako je ranije najavljivano da žurka na tvrđavi počinje već u 20:00 – što je i bio razlog da potpuno izostavim prijavljivanje za ulaz na otvaranje koje je bilo u Katoličkoj porti od 20:30… Za nerazumevanje su i ekipe pojedinih filmova koje ne daju ulaznice za novinare – ali žele cinema cafe sa njima. Moj privatni fejl je to što na neke projekcije ne mogu da stignem: iako me zanima novi hrvatski film, projekcije su u popodnevnim satima kada sam ili na festivalskim konferencijama, ili na poslu, ili, kukumajko, na ispitima.

Prvi dan

Uvodna konferencija održana je u 18h. Nakon najave dešavanja i opštih pitanja u vezi sa ovogodišnjim festivalom, pojavila se i Džulijet Luis.  Ozbiljniji pregled ove konferencije naći će se u ozbiljnijim mi tekstovima o Cinema City-ju, ne zamerite. Svečanost otvaranja počela je u Katoličkoj porti u 20:30, a u Dunavskom parku, sa malim zakašnjenjem u odnosu na najavljenih 21:15, okupljenim gledaocima se, pre projekcije filma „Natural Born Killers“, obratila – Džulijet Luis, koja je izlaganje započela rečima What a wild and adventurous city this is! [Eh, neka barem neko tako misli... Znamo da život u Novom Sadu lagano prestaje nakon Exita, a do tada nije ostalo još mnogo vremena.] Na tvrđavi, lagano su atmosferu zagrevali Svi Na Pod!, E-Play uživo zvučaše bolje no što ih se sećam, a Džulijet… Džulijet je razbila! Iako njen (pod)žanr smatram na mahove previše… običnim (da ne kažem dosadnim), ne može se poreći energija koju ona ima na sceni. Iako sam je prošli put slušao sa bendom The Licks, na Exitu pre dve godine, ne mogu reći da sam čuo neku razliku u zvuku sada, kada je svirala sa sastavom The New Romantics – ipak, svirali su tek dve nove pesme, pa je bolje da sačekamo album. Purgatory Blues uživo, ponovo, seča vena! Pivo je, kako god, bilo skupo (220 dinara), a blato do čukljeva je bilo čak i zanimljivo. The Good Guys sam rešio da ipak slušam kod kuće, pošto je trebalo ustati relativno rano sledećeg dana.

Drugi dan

Bio sam pomalo skeptičan kada sam shvatio da ću gledati nešto što se zove „Plavi voz“… Ipak, prijatno sam se iznenadio. Film je pitak, dinamičan taman koliko treba, sa solidnom fotografijom, finim saundtrekom i nekim svetlim momentima u montaži. Kako god, prvi deo filma previše podseća na „Lajanje na zvezde“ (svaka čast „Lajanju na zvezde“, ali složićete se da taj film baš i nije bio nešto epohalno). Trenutak kad „Plavi voz“ postane brutalniji i ironičniji je mogao doći mnogo ranije. Kraj, dopisivan kako su se dopisivale stranice istorije tadašnje Jugoslavije ili onoga što ju je činilo, doprineo je aktuelizaciji i ostavlja pomalo gorak ukus u ustima. S tim u vezi je i pitanje – koliko je priča razumljiva potencijalnom gledaocu izvan regiona? Tendencija bežanja od lokalnog u domaćim filmovima u proteklih deset godina gotovo da me je odvikla od ovoliko lokalnih boja; ipak, drago mi je što je film uspeo pobeći od nekih stereotipiziranih predstava određenih detalja naše istorije – koji su, pak, u većem delu „Plavog voza“, tek kulisa. Reditelj i scenarista filma, Janko Baljak, na konferenciji je rekao da je priča primenljiva na bilo koju diktaturu ili poludiktaturu, ali odgovor opšteg tipa u šablonu kulta ličnosti nije bilo ono što sam želeo da čujem. „Plavi voz“ okuplja uglavnom mlade glumce, od kojih je mnogima ovo prvo pojavljivanje na velikom platnu.

Treći dan

Uzaludno je bilo i pokušati naći karte za „Đavolju varoš“ (mnogo toga je bilo rasprodato unapred, od toga sedam premijera), pa je ovaj dan protekao u znaku filma „32. decembar“. Ovo filmsko ostvarenje za sada je moj favorit na festivalu, i plašim se da ću otići u prepričavanje fabule – a to nikako nije nešto što želim da uradim. Svaka preporuka čitaocima ovog bloga, pogledajte kada budete u prilici. Ideja Nove godine koja je pošla naopako sigurno vam nije strana – ipak, „32. decembar“ je film koji poentira na mnogim nivoima. Film čereči uglavnom malograđanštinu, tako da u njemu gotovo da i ne postoje likovi koji bi meni bili simpatični. Uspešno bežeći od neke vrste bodrećeg hepienda šablonizovane poruke koji je u ovoj tematici čak i očekivan (seća li se neko romana „Poslednja Nova godina“ Nikola Amanitija – ne govorim o ekranizaciji?), scenarista i reditelj Saša Hajduković priča priču ne prevelike pretencioznosti a ironičnih, gorkih i na mahove suludih a opet – realnih obrta. Za to vreme, publika u sali u jednom trenutku prestaje da reaguje smehom – i tek tada kao da „32. decembar“ tek počinje.

Četvrti dan

Da je neko bio samo na konferenciji za novinare koju je ekipa filma „Neke druge priče“ držala, a nije, pre toga, pogledao film, sigurno bi imao mnoge pogrešne zaključke. Da ne duljim, „Neke druge priče“ je omnibus. Dobar. Pet zasebnih priča povezuje motiv majčinstva, odnosno, trudnoće. Od ove tačke, učesnici konferencije su, iako zaista informativni u izlaganjima o radu na filmu, nekako uspeli razviti podzaplet (?) zahvaljujući kojem je, na njoj, sve zvučalo mnogo… njanjavije nego što je zapravo bilo. No, ne zameram. Možda i promenim mišljenje kada budem preslušao snimak sa diktafona. Sve u svemu, srpska priča je najpredvidivija, ali i takva – stoji. Hrvatska priča je fragmentirana, odlično snimljena, i jedina koja je svoje trajanje odlično iskoristila sa stanovišta strukture. Slovenačka – ubedljivo najestetiziranija i najneobičnija. Kod omnibusa je jedini problem što neki segmenti ostaju u senkama onih drugih. Ove tri su mi se, kao običnom gledaocu, više dopale. BiH – pričanje na različitim jezicima je tako jednostavno, a tako gađa u metu; makedonska priča je pažljivo motivisana ali ostala je u senci prateće slovenačke. Sve u svemu, preporuka, mada ne onolika kao za „32. decembar“. Ipak je on, za sada, favorit.

Toga dana sam i intervjuisao scenaristu i reditelja „32. decembra“, Sašu Hajdukovića.

Nastaviće se…