jan

16

Zašto sam ostavio „Studenta“?

Life(less) / Ljudizam / Medijstvo / Rad

„Student nije zapalio žito“ je studentska emisija nesrećno odabranog naziva koja se emituje na frekvenciji novosadskog „In“ radija jednom nedeljno. Radio ima lokalnu dozvolu, te je „Student“ fokusiran na Univerzitet u Novom Sadu.

Pre nešto manje od godinu dana, emisiju su preuzeli studenti tadašnje treće godine novosadske žurnalistike.

Priključih se. Pozvali me jer sam, s obzirom na iskustvo, mogao biti od koristi. Meni je to bio period pred otkazni rok, pa sam rezonovao – ok, ako završim radeći u trafici, hajde da imam radio bar sat vremena nedeljno. Uz to, možda će projekat da se razvije, možda bude odskočna daska, možda sve ono kako se dešavalo pre koju deceniju, kada su u Beogradu postojale nekakve studentske, ne samo emisije, nego i radio stanice!

Emisija tog tipa, tada, nije bilo mnogo: koju godinu nakon gašenja studentskog B(eogradski)U(niverzitet) radija, koji je emitovao sa Fakulteta političkih nauka, na Studiju B se (iz, ako se ne varam, istog studija) zaorila „Slušaonica 6″, u čijim dnevnim izdanjima se kale studenti praveći prilično raznovrsne i kulturiška sadržaje. „Student nije zapalio žito“ je emisija koju je, kao projekat jedne od novosadskih studentskih organizacija, finansiralo Izvršno veće, a ugnezdila se u program večito nedefinisanog radija koji, verovatno, ni sam sebi nije ciljna grupa. Izvedba beše katastrofalna, umjetnički dojam – još katastrofalniji. Jedan jedini (i to loše smontiran) džingl, voditelji koje, dok ih slušate, zamišljate s nogama na stolu, kilometri praznog hoda i nekoncipirana priča iz studija (u maniru dragi gosti, a ko ste vi?).

Ja entuzijastično dođem na sastanak. Nekada sam hteo da pravim studentski radio (!), samo nikad nisam napisao projekat do kraja. Hakovali mi GDocs. A onda sam ostao bez para pa sam otišao da ispunjavam muzičke želje. No, ovo nije priča o tome.

Na sastanku, predstavnici organizacije i grupa onih ljudi sa fakulteta koje sam tu i očekivao da zateknem. U suštini, muve bez glave, da ne kažem nešto o ludima i zbunjenima. Na tom i sledećem sastanku, kreću planiranja. Naravno, oni su se sve dogovorili još pre neki dan, na kafi, imaće dva priloga od po deset minuta, što sa najavama i odjavama priloga i najavom emisije treba da traje ravno pola sata, pa će onda ići jedna pesma (dogovorili su se i koja!), i onda sledi pola sata priče sa gostima.

Ne radi se to tako, kažem. A zašto ne, pitaju. Pa, gde su vam muzičke pauze? Odgovoriše pitanjem – zašto nam uopšte trebaju muzičke pauze?!

Jer ste zanimljivi, mrmljam ja sebi u bradu, pa kretoh nešto da petljam – te komercijalni, muzički radio, te formatirani ulazi (šta znači formatirani? šta znači ulazi?!!), te pažnja slušalaca, te… pa, količina materijala za priloge od po deset minuta… Ubedim ih nekako. Logično, onda smo se raspravljali oko muzike koja će se puštati u emisiji, je l’ ćemo domaću (na radiju koji pušta stranu muziku), je l’ ćemo Miladina Šobića, pošto je, je li, bio student…? Zašto bismo morali da emitujemo i reklame tokom emisije (zato što je za te reklame neko platio radiju na kojem ćemo raditi, možda)? I tako, u nedogled. Njima smeta što sam ja nadobudan, meni smeta što im se poznavanje radija kao medija svodi na spoznavanje crvenog REC u SaundFordžu. No, nije ostalo na tome.

Stignemo, nekako, i do studija. Najpre, uradim paket džinglova za emisiju, koji se i danas koristi. Od početnog dogovora da se u svakom izdanju emisije smenjuju voditelji (o ne!) ipak ostane manje-više stalna ekipa ljudi koji će pred mikrofon. To što ga vide prvi put u životu, nema veze. Ovo ti svetli kad si u programu, ovo ti svetli kad imaš fono uključenje, ovo pritiskaš ako ćeš da kašlješ ali NE DOK IKO PRIČA!, i sve tako. Sednem ja za miksetu, ko će bolje da ih prati. Shvatim da ne vredi da ih puštam u program bez instrumentala, jer – pogube se, ponekad, čak i ako imaju da kažu dve rečenice od kojih obe imaju napisane. Šta ćemo s muzikom, ja bih elektropop ali glavešine hoće pop, a koordinatorka (par godina mlađa od mene) i Lejdi Gagu i Rijanu zabranila, a stavljala ih u isti koš sa TingTingsima, koje stavlja u isti koš sa Kešom. Onda je htela emisiju u kojoj će biti samo džez, jer to nije hipsterski, ali nije ni ono što su šefovi hteli.

No, uigrali smo se. Nekako. Bilo je tu dobrih i loših trenutaka, dobrih i loših tema, pritajenog koškanja i nepritajenog hejta, kao i u svakom iole većem kolektivu. Ljudi su hteli da rade priloge o menzi, i radili su ih. Ljudi su kapirali da je stvarno svejedno ako prilog snime na mikrofonu za MSN, cene od 300 dinara, i da se razlika zapravo neće čuti u etru. Naročito ako ni ne pojačaju snimak. Ljudi su mislili da je muzika na levom a glas na desnom kanalu, ili obrnuto. Ljudi su hteli da rade skečeve, i mislili da mogu da ih čitaju sporije od vesti, i čitali su ih tako. Ljudi su, u anketama, mislili da, posle svake izjave, treba da ostavljaju sekund tišine, i ostavljali su je. Zapravo – ljudi su mislili da mogu sami da montiraju svoje priloge, nakon što su, eto, spoznali crveno REC u SaundFordžu, i montirali su ih. Tako su uvek tekstove priloga čitali negde iza podloge, puštali izjave sa diktafona da probijaju, koristili cele pesme kao muzičke podloge pa je u prilozima obično neko pevao, ostavljali „ooovaj“ i slične poštapalice da bi izjave bile autentičnije (i onda ja ne budem lenj i izbacim ih, kad ono dva minuta kraće)… Istovremeno, ljudi su se bunili što sami treba da saseku izjave, jer, citiram, nije to njihov posao. A zašto su to onda i uzimali da rade?

Ljudi su se, takođe, skandalizovali kada su videli da preko noći na radiju radi, zamislite, plejlista, i nisu razumeli zašto jedan mali, lokalni, pretežno muzički radio, nema novinarsku redakciju od nekoliko desetina ljudi.

Deo redakcije hteo je da piše projekat za novu emisiju. Hteli su na drugi radio, pa smo im objasnili da na Inu, ipak, imamo slobodu koju, na nekoj od ostalih, svakako strože isformatiranih radio stanica u gradu, ne bismo imali. Ja sam predlagao da uzmemo par diktafona, oni su hteli flajere. Predlagao sam putne troškove, pa da pokrijemo i poneki događaj u Beogradu (zašto bi to zanimalo nekog u Novom Sadu, pitali su, nemojte mi reći da vas ne zanimaju koncerti i promocije, odgovorio sam), ali ni to nije naišlo na dobar odjek. Jer, promocija je, zapravo, bila najbitnija. Najveći deo projektovanog budžeta otišao bi na bilborde. Grad bi, dakle, bio izlepljen bilbordima koji reklamiraju emisiju o… studentskoj menzi? Iz čisto administrativnih razloga, taj projekat nikome nije podnet, što ne znači da neće biti. Na promociji se radilo i mimo toga, iako smo se neprekidno koškali oko toga za šta služi fejsbuk grupa, a za šta stranica, negujući obe paralelno.

I tako, umesto ugledanja na „Slušaonicu“ kao starijeg brata, novosadski studenti dobili su ćušpajz, koji nije poslužio čak ni kao trenažer – studenti, eventualno možda ali samo prividno osposobljeni za rad u većim mašinerijama nalik javnom servisu (i dalje diskutabilnih sposobnosti, ali naučeni da kažu nije to moj posao), i dalje nisu shvatali kako šta funkcioniše u praksi, a kamoli kakvo je realno stanje na tržištu. Emisija je, sama po sebi, uglavnom bila zabavna, iako se nikada nije znalo kome se obraća.

Na jesen 2011, tokom studentskih protesta, reakcija emisije „Student nije zapalio žito“ stala je na stranu – fakulteta, čime je dokazala kome se obraćala da je daleko od bilo kakvih ideala koji su me i privukli da joj se priključim.

Srećom, ja sam tada već bio daleko. Otišao sam negde u vreme kada sam shvatio da sam prestar za klinačke maštarije – a i za volontiranje.

Jebiga.

 

 

Disklejmer: ako ovo bude pročitao neko iz redakcije „Studenta“: ima među vama odličnih ljudi i meni dragih kolega. O svemu izrečenom ću rado popričati na kafi. Od srca vam želim da vam ovo ne bude vrhunac karijere. :)

Posted by | 2 comments
okt

09

BlogOpen 2011 – veliko.

Geekstvo / Netstvo / Rad

BlogOpen. 

Ono kad prvi put nemaš snage da ostaneš na TvitApu, kad od 25 jedinih (šatro) boljih baterija od 9V, za mikrofone, više od polovine ne radi (a neke i otpakuješ nagrižene korozijom), kad poneseš fotoaparat a ne slikaš apsolutno ništa, kad umoran pokušavaš da rifrešuješ TvitDek sedeći za miksetom a laptop ti kaže da treba da mu zameniš bateriju, kad mikrofon za pitanja iz publike promeni frekvenciju i samim tim nestane sa radara (pa gledaoci viču na binu ali oni na strimu i dalje ne čuju ništa), kad čekaš džinglove i na kraju ne stignu pa se zavučeš u mrak iza spuštene zavese i prepustiš PauerPointu, i kad u prilično nezgodnom trenutku ponovo potvrdiš da ceo svemir ove godine želi da raskine sa tobom – sve to nije BlogOpen.

Nije BlogOpen ni kad baterija od 9V ničim izazvano… eksplodira i pri tome prozviždi kroz pola režije, očeše se o nekoga i ostavi te privremeno gluvim na levo uvo – povređenih, na sreću, ne bude – i Roman ti ne dozvoli da tvituješ o tome, iako je to kod tebe već gotovo refleksna akcija .

Ok, znamo šta BlogOpen nije.
A šta jeste?

Velik.
Pre desetak dana sam otišao da pogledam salu za konferenciju. Nikada pre, zapravo, nisam bio u Nisovoj sali. A-ha. Ovo je ovde, ono je onde, projektori su ovde i tamo, evo režije, evo još jedne režije, evo i treće režije. OMG. Dobro, a kako ćemo ovo? A kako ćemo ono? A koliko je ovo, jebote?! Dimenzije sale i njena tehnička opremljenost prvi put su mi dale fizičku predstavu o tome koliko je BlogOpen porastao u prethodnih godinu dana. Iako sam znao ko su keynote predavači, njih bih već mogao, ‘nako profesionalno, da iskuliram. Sala me je, već ostavila bez teksta.

Internacionalan.
Prošle godine je, eto, biti iza kulisa bilo mnogo opuštenije. Ne, ništa nije fejlovalo, no – u komjuniti-za-komjuniti atmosferi, ne bi to, realno, ni bilo uzeto za zlo. A ove godine… zju.  Svakako smo radili za komjuniti, ali, iskreno, komjuniti se i tako okuplja i interaguje sve češće. Internacionalizacija konferencije doprinela je raznovrsnosti.

Novosadski.
Kada mi je Mooshema svojevremeno rekla da će BlogOpen ostati u Novom Sadu kako bi mogao da se razvija, iskreno, nisam mogao pretpostaviti da će se razvijati ovako brzo. Sad sam već radoznao koliko će evoluirati do naredne godine.

A sad, nabacano.
Papazjanija, daklem, iz pomešanih perspektiva:

Infrastrukturu smo ukrotili. Prezentacioni laptop imao je slika/ton vezu sa režijom, odakle je išao na projektor za prednje, odnosno bioskopsko, platno. Sa Mekovima je, drugog dana, bilo problema, za šta, smatram, treba kriviti isključivo gremline. Imali smo i Tviter-vol, zapravo, čak tri, ponekad i istovremeno, u zavisnosti od onoga što se dešavalo na sceni; one plazme jesu, verovatno, bile premale da bi se videle iz cele sale, ali konferencije na našim prostorima uglavnom još uvek nemaju tviter-volove po difoltu, tako da je ovo bio sasvim nice touch. 

Vreme je ukrotilo nas. Reče Mooshema da za BlogOpen, u Novom Sadu, nikad nije lepo vreme. Sada kada je to već na nivou činjenice, sledeće godine bi baš moglo i nešto da se promeni. Mislim, ja obožavam kišu, ali imam utisak da celokupno raspoloženje na konferenciji malčice padne ako je napolju oblačno.

Predavači su ukrotili našu pažnju. Što se mene tiče, prvog dana bih izdvojio Natashu Friis Saxberg, a drugog - Ricka Falkvingea (ne zbog sklonosti ka pirateriji već se dotakao tema u vezi sa strukom mi) i Hasana Elahia. Ovo ne znači da su ostali bili loši (naprotiv), samo bih, recimo, neka predavanja stavio u drugačije termine. No…

Koncept je ukrotio sve. Propisana a različita minutaža za različite tipove prezentacija i dovoljan broj pauza učinili su BlogOpen, bar sa moje tačke gledišta, prilično pitkom konferencijom sa dobro odmerenim uzimanjem daha između zalogaja informacija.

Sve u svemu, smatram da je ovo bio win. Čekam feedback – šta je za vas (bio ovogodišnji) BlogOpen?

Posted by | 2 comments
avg

28

Smena 8M – Uputstvo, na neki način

Rad

Smena 8M je prvi fotoaparat sa kojim sam se ikada susreo. Zato sam mu se vratio, posle toliko godina. Smena 8M je fotoaparat koji svaka druga kuća ima, a malo ko zna da ga koristi. Smena 8M je nešto za šta se uputstvo i dalje traži, s vremena na vreme. Kako nigde nisam našao dobro uputstvo na srpskom jeziku, ovaj blogpost je moj pokušaj kreiranja istog –  možda nekome bude značio. Ovaj fotoaparat datira iz druge polovine sedamdesetih.

Izvor slike: http://articoka.wordpress.com

Smena 8M je, u osnovi, plastikaner, ali poseduje odličan trokomponentni objektiv, a blenda ima premaz koji neutrališe odsjaj. Svaki aspekt funkcionisanja objektiva je podesiv (iako je malo ko, čak i  od njegovih starijih korisnika, petljao po svim aspektima). A Smena može svašta…

Ubacivanje filma

Da biste ubacili film, izvadite fotoaparat iz futrole (koju imate u 90% slučajeva) – zavrtanj koji je pridržava nalazi se sa donje strane, velik je i okrugao. Prstom premotajte brojač snimaka na nulu, ili što bliže njoj. Nije da će vam on biti od koristi – jer na Smenama obično nije, ali neka je bar orijentir. Vratanca fotoaparata ćete lako otvoriti; kasetu sa filmom ubacite kao na slici i… ne očekujte da Smena sama zgrabi film, niti da isti momentalno nalegne, to su vas razmazili oni kineski idioti na baterije, krajem devedesetih. Film prevucite preko zupčanika i njegov kraj provucite kroz prorez na valjku sa suprotne strane. Premotajte malo, okinite snimak ili dva, i – kada budete sigurni da je film legao kako treba, zatvorite fotoaparat i vratite ga u futrolu. Čim ste ga držali u ruci bez nje, shvatili ste koliko je tanan. Držanjem u futroli štitite ga od spoljnih uticaja, a i činite lakšim za nošenje.

Objektiv

Glavna mana ovog fotoaparata jeste što, dok fotografišete, gledate kroz tražilo, koje je potpuno nezavisno od objektiva i služi samo za orijentaciju. Da li ovo znači da ne treba obraćati pažnju na objektiv? Naravno da ne. Smena 8M ništa neće uraditi sama, a objektiv je iznenađujuće podesiv. Nećete, nažalost, nikada videti šta ste, zapravo, uradili, sve do razvijanja filma, ali ovaj fotoaparat, ako naučite njime rukovati kako treba, ume dati i više nego dobre rezultate. Zapravo, fotografije koje možete dobiti Smenom 8 u ponečemu su i bolje nego produkti prosečnih kompakt digitalaca. Samo treba imati živaca.

Prvi prsten, direktno oko stakla na objektivu, nećete prečesto okretati. On reguliše apertutu, a kolika vam apertura treba – zavisi od osetljivosti filma. Uglavnom. U prosečnoj fotografskoj radnji naći ćete film od ASA200 – gledajte da izbegnete ASA100, čisto sebe radi. Filmovi koštaju stotinak dinara – oni bolji koštaju i preko 5€, ali ih u Srbiji ima sve manje. Kodak Portra, na primer, koštala je oko 8€, ali ne znam gde je (u Srbiji) ima. Davno ju je, valjda, bilo u Beogradu, u Staklencu, a sada kažu da boljih filmova ima samo iznad Buhe, još nisam proverio. Ako idete za Budimpeštu ili Ljubljanu, svakako ćete naći nešto bolje od proseka. No, elem, što se tiče aperture, a kako vam brojke utisnute u taj prsten ne znače ništa, da biste odredili ovo podešavanje, koristite sledeću tabelu:

F/4 – GOST 16 – ASA 25
F/5.6 – GOST 32 – ASA 50
F/8 – GOST 64 – ASA 100
F/11 – GOST 125 – ASA 200
F/16 – GOST 250 – ASA 400

Dakle, unutra je film od 200ASA, pomalo sam odokativan.

Sve ovo su tek generalna podešavanja. Aperturom se možete igrati koliko želite, ali o tome ću nešto kasnije :)
Ostali segmenti objektiva lako se kapiraju. Prsten sa ispisanim razdaljinama određuje fokus, a onaj sa simbolima vremenskih prilika – dužinu ekspozicije. Simboli se odnose na stepen osvetljenosti, od najsjajnijeg (osunčanost) do najslabijeg („kišni oblak“), a levo od najslabijeg, obeležena sa B, jeste ekspozicija koja traje dokle god držite pritisnut okidač.
Moguće je naći i blic za Smenu, no – u teoriji, ako slikate unutra, tj. u osvetljenoj prostoriji, to biste mogli da uradite sa „kišni oblak“ podešavanjem ekspozicije.
No, ne možete samo da naciljate i okinete! Sa desne strane objektiva nalazi se kočnica okidača. Povucite tu polugu na dole, dok ne klikne, i onda pritisnite okidač. Ovo morate uraditi hitro, jer ako zakasnite – blenda će ponovo krenuti da se zakoči i slike će ispasti mutno. U praksi, ponekad možete i do sekunde i po pauzirate između povlačenja kočnice i okidanja, ali bi poželjno bilo da budete brži od toga. Pazite i da vam se prsti ne nađu na putu kočnici, koja će kliknuti na gore kada budete fotografisali.
Potom premotate film, pa sve ispočetka – osim ako želite duplu ekspoziciju, za koju samo ponovo otkočite blendu i – slikajte!
Pazite i da vam ne ostane otkočena blenda kada ne koristite fotoaparat, to može da ošteti mehanizam.
Igranje? A može i to. Recimo, ako stavite veću aperturu (4, odnosno 1/4), ona je dobra za portrete izbliza sa zamagljenom pozadinom. Male aperture (one s većim brojevima) su odlične za dubinu fotografije, tj. slikanje udaljenih objekata. Ako povećavate aperturu, ekspoziciju podesite na za nijansu slabije osvetljeno.

Izbacivanje filma

Izvucite kotur sa leve (gornje) strane fotoaparata. Njime ćete namotavati film nazad u kasetu… ALI tako što ćete ga najpre otpustiti pritiskom okidača, koji ćete potom pritiskati na svakih nekoliko okreta, odnosno – čim osetite otpor. Sami ćete zaključiti kada je film namotan.

A čemu ovo?

Zabavno je. Uz to, ako dobro ovladate Smenom 8M, može vam davati sasvim zadovoljavajuće slike, odličnog fokusa, još boljeg kontrasta, i, uz odgovarajuću ekspoziciju, suludo intenzivnih boja. U neko dogledno vreme, napraviću galeriju najuspelijih, no, do tada, evo nekoliko slika načinjenih ovim fotoaparatom [klik za veće]:

Posted by | 4 comments
jun

22

Komitenti i oni, komitenti i ja

Medijstvo / Rad

Tamo negde, u svetu velikih igrača i marketing agencija, gde se obrću cifre sa mnogo nula u sebi, stvari bi barem trebalo da budu malo drukčije.

Ipak, u svetu malih elektronskih medija – televizija koje glume da su velike jer su pokrale templejte za After Effects sa torenata, te ljupkih, lokalnih radio stanica od trista vati, njihov odnos sa komitentima je odavno mutirao.

Devedesetih, množile su se privatne radio stanice. Bilo je tu uspelih i neuspelih pokušaja; radio je bilo jeftino posedovati [a i sada je, ako izuzmemo naknade koju biste plaćali RRA ako biste, zapravo, imali dozvolu], a prezasićenost tržišta [samo u Beogradu bilo je, početkom dvehiljaditih, preko stotinu radio stanica] dovela je do devalvacije reklamnih sekundi.

Na smederevskoj, vazda autonomnoj, ispostavi Radija S, o kojoj sam već pisao, svojevremeno je uveden programski segment Folk vikend, da bi se ubirale pare od, tada i tamo veoma popularnih, muzičkih želja, te prigodnih sponzorstava. Još ako uleti narezivanje želja na disk, mašala! 2005. godine, kada se razmišljalo da li da vraćamo alternativniji noćni program ili da i tu ubacimo narodnjake, pobedili su narodnjaci i tada još uvek svež i aktuelan SMS servis. Da se razumemo, ovi programski segmenti bili su mi izvor neizmerne zabave, ali ne mogu da ih ne smestim u kontekst degradiranja i deplasiranja radija kao medija. No, to je neka druga priča, kao i to da mi se dešavalo da vodim hroniku Exita pa, za sat vremena, izbor za narodnjački hit noći, ili Dnevnik u pet, pa odmah potom nekome čestitam krštenje.

Ovo je priča o marketingu i malim igračima.

Šta se promenilo u poslednjih deset godina? Prestao sam bivati ičija ciljna grupa. Pirata još uvek ima, i prilično su podgojeni – jeste da ih ima manje ali šteta koju čine tržištu je možda čak i veća nego pre deset godina. Postoje istraživanja slušanosti – agenciji Scan se slabije veruje nego Strategic Marketingu, i emiteri koji su u prva tri mesta mogu se nadati većim advertajzing zalogajima. Kod onih koji nisu, reklamni sekund je kudikamo jeftiniji nego što je to bio kada je bio i zvanično devalviran. „Krizni reklamni paketi“ su odavno dobro poznati, a marketing menadžeri, koji neretko rade samo na procenat, toliko su razmazili svoje komitente da odavno niko u lancu ne zna gde mu je mesto.

Depra uvod, a?

Na smederevskom S-u imali smo jedan stvarno dobar vokal. Koleginica se zvala Mirjana Stanojević, i, nažalost, preminula je od kancera pre nekoliko godina. Njen glas se naveliko izvozio, sve dok nije počelo da nas nervira što je svaki komitent želeo reklamu sa njenim glasom. Na stanici gde je u programu bilo uvek oko sedam različitih glasova (što je za lokalne uslove veoma dobro), dešavalo se da nam reklamni blok budu tri minuta Mire. Uz ujednačen kvalitet produkcije, ponekad ni ne primetiš granicu između reklama. Ok, ovo je i pitanje etike: komitenti plaćaju, može im se da izvoljevaju, a tamo negde postoji i zanimanje čitač reklama. Ipak, jedno je kada, recimo, ja kažem da stvarno ne umem da pročitam reklamu za magnetnu rezonancu a da to zvuči ozbiljno pa je prosledim koleginici, a drugo je kad mi otvoreno kažu „e, ne možeš  da pročitaš ovu reklamu“. Kako da se taj voditelj [ne nužno ja, ja ni nisam voditelj već neko vreme :)] oseti u tom trenutku?

U malim, lokalnim, okvirima od trista vati, kreativnost je odavno umrla. Komitenti su ubeđeni da će opšta mesta nekoga privući; a kad neko uradi nešto drugačije, to je negde drugde već postalo opšte mesto. U jednom trenutku, u jednom reklamnom spotu, rekao sam „obratite pažnju“ – onda sam se pokajao jer sam shvatio da u satnicama imamo već jednu reklamu koja počinje sa „Pažnja, pažnja!“, kao i jednu čija je prva rečenica –  “Čujte i počujte, ova reklama zaslužuje vašu pažnju!“ O_o Bez samoironije.

Glavni deo reklama za manje komitente radi se po modelu iščitanog oglasa preko neke, nadajmo se vesele, muzičke podloge. I, ruku na srce, koliko god da je to dosadno, bolje je raditi i tako nešto, nego različite pokušaje kreativnosti. Ako se fino ispegla glas i lepo smiksa sa podlogom, zvuči barem pristojno.

A šta reći za prodavnicu čarapa koja zrači toplinom u srcu grada [što bi možda bilo ok da je ostatak reklame tako njanjav i poetičan, ali nije], roštilj koji je kao nekad, ukusan, pravi, prepoznatljiv i primamljiv, i poručuje da nije zlato sve što sija već da je u njemu pravi luksuz, frizerske salone koji svi do jednog nude najjeftinije šišanje, i, za promenu, feniranje, te firme koje nude vrhunsku uslugu i kvalitetno šta-već… Najpovoljnije je jedan od omiljenih prideva oglašivača, još ako može da se dvaput ponovi broj telefona kao na malom oglasu, bombonica! Je l’ može superije?

Update: može, ako radiš TV emisiju o Ohridu, i u njoj reklamiraš hotele. A svaki do njih gleda na jezero i šumu i ima dvokrevetne i trokrevetne sobe, i veoma je povoljan. Samo se kadrovi razlikuju.

Podilaženje komitentima je dovelo i do reklama od po jednog minuta gde je prvih pola minuta čisto šlihtanje, koje, dragi moji, treba obavljati telefonom, a ne bacati u (v)etar. Jedan frizer je želeo reklamu sa svih pet adresa i, po mogućstvu, po dva broja telefona za svaku, sa umetnutim (zamislite) najpovoljnijim feniranjem u gramatički i semantički neispravnoj rečenici sopstvene izrade negde posred nabrajanja… i Bilijem Ajdolom kao podlogom, a koji je na kraju smontiran tako da sve vreme peva (pa je kompletan utisak da je spot, zapravo, monstruozna maska -> koja je pogazila celu pesmu).

Ok, nisu svi komitenti loši – veleprodaja ribe Vasović prihvatila je, nakon dosadne reklame s nabrajanjem i laganom muzikom, ipak pomalo nesvakidašnji blueprint na osnovu kojeg je nastalo pet spotova, za Novi Sad i Čačak; jedna stomatološka poliklinika reklamiraće se spotom gde mi kolega zaneseno priča kako ga je neka devojka zaslepila zubima… :)

Nedavno je u redakciju stigao mejl od jedne veoma bitne komitentkinje, kojoj se reklama (rendering čaršava od teksta koji nam je poslala) dopala, samo bi, eto, muzika trebalo da bude pet oktava niža jer se, wait for it… čuje glasnije nego što bi ona želela?! Pozvao sam devojku i uljudno joj objasnio da je oktava mera za visinu a ne za glasnoću, gledajući kako ostatak ofisa pada pod stolove od smeha i verovatno kapira da sam sebi, tog trenutka, potpisao smrtnu presudu. Finalni proizvod, po njenom, ipak sam uradio, i iako je nalikovao maski od 45 sekundi, toliko joj se dopao da ga je otkupila za emitovanje na drugim stanicama. Lepi ekvilajzeri, valjda :P

U prošloj firmi, koleginica iz marketinga mi je rekla da nije moj posao da razmišljam.

U ovoj firmi, bar mogu da se iživljavam po studiju, pa mi nekad i upali :)

Nekad mi se dogodi i ovo.

A najbolje je kad komitent pokušava da mi objasni šta po njegovom mišljenju ostavlja efekat. A to je uglavnom reklama od preko jednog minuta.

Posted by | 2 comments
maj

22

East Weekend Fest, zakasneli post

Geekstvo / Netstvo / Računarijum / Rad

Intro

Priznajem, trebalo je ovo napisati pre dve nedelje, ali – šta ćeš. U trenutku povratka iz Bora još nisam imao normalan internet, stigle obaveze sa sviju strana, u’vatilo me i da menjam izgled bloga (i zar nije lep?), i – eto. Imajući distancu u vidu, biću subjektivniji nego inače kad pišem o konferencijama koje sam uveličao upropastio propratio.

Znamo da je program bio poznat još od jesenas, i delovao je obećavajuće – baziran na sociološkom pogledu na korišćenje interneta u svakodnevnom životu, a što smo mogli i očekivati od blogerskog grada kakav je Bor :)

Put

Najpre je trebalo da idem onim čuvenim organizovanim prevozom u 05:30, što je bio problem jer je trebalo da radim svoju smenicu u petak od 21h do ponoći. Mislim, ok, ne bih spavao verovatno, i pravo iz busa bih uzeo mikrofon, taman da proverim jesam li mator za tako nešto, ali… onda se ispostavilo da nema prevoza iz Novog Sada za Beograd između ponoći i pet ujutru. Nakon malo jurcanja s kim ću, kada i kako, koji dan pre konferencije, padne dogovor da, ipak, dođem u sopstvenoj režiji. Ja to pozdravim i isplaniram da iz Novog Sada krenem u 14:10, da bih iz Beograda pošao u 16:00 (direktnih linija nema) i stigao na odredište nešto pre osam. Špicu zahvaljujući, u Beograd sam stigao u 16:01, a sledeći autobus za Bor išao je u 17:30 – i to… preko Žagubice i Crnog Vrha. Negde oko Požarevca, reče mi kondukter da do Bora može još šest puta da mi cepa kartu, a ja se ponadah da to neće i činiti, jer sam ipak želeo da spavam. Nisam uspeo. Iz sasvim drugih razloga. U Bor sam stigao oko jedanaest uveče (!), propustivši šansu da se išta dogovorim sa Nenom oko sutrašnjeg nam „nastupa“, ali mi je ona pazarila najbolji sendvič-sa-slaninom-u-domaćoj-lepinji koji sam ikad jeo. Pitajte je gde ga je kupila. Nećete se pokajati.

Konferencija

Utisci – predavanja

Najbolje predavanje je, definitivno, bilo prvo predavanje prvog dana (koje je, ergo, moglo da bude malo bolje pozicionirano). O IT sceni u Rumuniji govorili su Bobby Voicu i Christian Manafu. Saznali smo da su rumunski korisnici interneta stariji od naših, da je Avon tamo napravio sopstvenu društvenu mrežu za svoje saradnike, da je Majkrosoft tamo radio tweetbook o prvim susretima sa internetom i brauzerima… Naj-mindblowing bila je priča o projektu Rediscover Romania, sa dvadesetak blogera koji su u realnom vremenu ponovo otkrivali Rumuniju i blogovali o tome. Klik klik!!

Javne ličnosti i društvene mreže pokazali su da je Gordana Čomić baš onoliko kul kako smo je zamišljali, ako ne i kulja. Branislav Lečić je predstavljao zlatnu sredinu, a Marko Vidojković… pa, nisam baš razumeo njegovu svrhu. Previše minuta je potrošio na priču kako je ugasio svoju fan stranicu da bi otvorio profil (ili tako nešto), a izlaganje (u caps locku) nije predstavljalo čak ni nešto nalik studiji slučaja, što bi se očekivalo u skladu sa temom govora, već više privatni rant koji je mogao stati u dve proširene rečenice. Palac dole.

Crkva i internet… Najpre, trebalo je da to ima moderatora. Drugo, dogovorena struktura izlaganja nije ispoštovana. Treće, neizbežno je bilo, i to mi je jasno, proširiti priču. Ipak je to crkva, i ipak su ljudi znatiželjni. Zaključci bi, otprilike, bili: crkva bi verovatnije bila prisutnija na netu da nije tolike hijerarhije, strategiju nema, a ni zvaničan stav o internetu kao takvom. Ljudi nisu još zreli za internet, i vera treba da nam bude alfa i omega. Probijen termin (ali o terminima ću kasnije), i dobra prilika da ateisti zavire u taj paralelni svet. Nedinamično i mahom nepoentirano (zbog letenja sa teme na temu).

A onda, seks! Panel za starije od šesnaest godina imao je sve što je obećavalo: Danicu (kreatorku portala o seksu dare2speak), Dijicu kao doktora medicine, psihologa Dragana Jovanovića i začin u vidu Voodoo Popeyea, ali… Kada je Danica tvitovala, dva-tri dana uoči konferencije, da nije sigurna da će stići da se pripremi, stvarno nisam razumeo kako je to moguće, ako imamo u vidu da su predavanja i predavači bili poznati mesecima unapred. Sve u svemu, ona je na početku rekla šta je imala i, iako je objasnila neke stvari, bilo je iluzorno očekivati od publike ikakvu interakciju odma-sada-odma. Diskusija bez koncepta, od koje se očekivalo mnogo više.

Kvazielitizam na blogovima smatram kvalitetnim ali presporim predavanjem. Vidi se da su izlagači bili potkovani, ali izgleda da su baš zato i bili nedinamični.

Politika i internet jedna je od boljih stavki na programu EastWeekendFesta. Najzanimljivija je bila statistika, prema kojoj jedino birači SPS-a koriste Krstaricu i Yahoo mail, te čitaju Novosti. Uostalom, pogledajte snimak.

Ubuntu zajednica Srbije jeste imala svoju publiku, ali ako budem prisustvovao još jednom njihovom predavanju sa toliko opuštenim predavačima,  pucaću sebi u glavu. [Ne hejtam Ubuntu, ne hejtam zajednicu, hejtam to što oni uvek imaju neizmerno jednolična predavanja i što mi svaki put uspeju smanjiti entuzijazam za prelazak na pomenuti operativni sistem.]

Snimci svih predavanja i panel diskusija dostupni su na sajtu Live-ETV-ja.

Utisci – organizacija

Pa, ok je to sve bilo, ali sledeće godine stvarno mora mnogo bolje. Klizni raspored ne odgovara svakome (naročito ako je neplanirano klizni), a stvari nalik „e, deo je otišao na jezero, pomeramo sve za sat vremena“ stvaraju i više nervoze nego što bi bilo dozvoljeno. Takođe, utisak je da je EWF organizovalo premalo ljudi, samim tim, u naletima niko nije znao gde mu je glava. Dešavalo mi se da satima ne vidim organizatore, te ni ne znam šta se dešava i ima li ikakvih promena.  Ipak, funkcionisalo je to, samo… na leru. Zameram, takođe, što, osim kafane, mnogi nisu ni videli ništa od Bora – možda je trebalo imati i tu stavku u rasporedu.

UPDATE: Zaboravio sam da napišem da je hotel „Albo“ zaista sjajan!

Sa tehničke strane, standardna boljka domaćih konferencija je što se niko ne seti da ubode kabl u zvučni autput računara s kojeg se puštaju prezentacije. Sa sledeće konferencije gde se zvuk iz njega sprovodi po principu stavim mikrofon uz zvučnik i čudim se kako se loše čuje, izlazim, definitivno. Trebalo je, takođe, za strim vući zvuk iz miksete, ali, koliko sam čuo, ton na snimcima je sređen.

I, još nešto… Ako praviš regionalnu konferenciju… ako imaš goste iz inostranstva… ako Hrvat sedi iza mene u publici… nemoj da, ko Boga te molim, sa zvaničnog naloga konferencije tvituješ ćirilicom!

Utisci – ja

Da, priznajem da sam egomanijak. Elem, svojim učinkom mahom nisam bio zadovoljan. Autopilot je odradio dobar deo posla, usled slabe potkovanosti, koja takođe zavisi od komunikacije sa organizatorima i broja ljudi u lancu. Ovde lanca nije bilo. Sledeći put očekujem malo definisaniji zadatak ;) i nadam se da nisam previše razočarao.

Ljudi

Loša strana, skoro nikoga novog nisam upoznao. Ekipa je bila prilično tweetupolika. Sa druge strane, međuljudska interakcija jeste jedan od bitnijih razloga posećenosti konferencija nalik ovoj, a to je, svakako, ispoštovano. Očekivao sam više blogera sa borske scene. Ispričao sam se sa Flajkom. Upoznao sam Ivanu. Upoznao sam i čuvenu Mahlat, u trenutku kada sam bio toliko crknut da sam samo seo pored nje i ćutao dva sata. Sledeći put ću biti društveniji, obećavam.

Sve u svemu

Vidimo se sledeće godine. Nadam se da su moje zamerke bile konstruktivne, a ne destruktivne :)

Posted by | 7 comments
mar

21

Sing Equality – Bring Equality

Rad

Trening pod nazivom „Sing Equality – Bring Equality“ održan je prethodnih dana u Novom Sadu.

Tokom protekle sedmice, učesnici iz deset zemalja (Italije, Makedonije, Crne Gore, Albanije, Mađarske, Hrvatske, Izraela, Turske, Gruzije i Srbije) napisali su tekst za pesmu sa porukom mira, tolerancije i različitosti na svojim maternjim jezicima; vokali su snimani u profesionalnom tonskom studiju, a nakon toga pristupilo se izradi spota.

Host organizacija bila je „Gej strejt alijansa“, a projekat je finansirao program „Youth In Action“.

Muziku je napisao Ivan Marković (koji je na sebe preuzeo i dobar deo postprodukcije), kamera je bila poverena Milošu Andrejeviću, a yours truly je montirao spot.

Sve ovo ne bi izgledalo ni zvučalo ovako da nije bilo nesebične pomoći Igora Stepanovića, te Andree Đordana i njegovog stop-moušna.

O ličnim utiscima, drugom prilikom. Za sada – tu je video. Uživajte! :)

Ako nekoga zanima, većina učesnika je bila strejt. :P

Posted by | 1 comments
feb

24

Masovna kultura, drugi deo

Podcast / Rad

Evo i drugog dela radijske priče o masovnoj kulturi. O zastupljenosti kulture u medijima i potrebnoj reformi kulturne politike govore urednik izdavačke kuće Vega media Tatjana Vehovec, urednik kulturne rubrike u Nacionalnom građanskom Sanja Zlatković, novinar-kulturolog Nemanja Vuković i anketirani Novosađani.

Prilog je, budimo realni, izmontiram dinamičnije nego njegov prethodnik – vreme, kao faktor, čuda čini.

Audio clip: Adobe Flash Player (version 9 or above) is required to play this audio clip. Download the latest version here. You also need to have JavaScript enabled in your browser.

download mp3

Autori priloga: Dušan Miletić i autor bloga.

Posted by | 1 comments
© Copyright paramparčad tačka kom?!