Tri dana pre tvitovanja iz zarobljeništva, vojnik nižeg ranga koji ga je čuvao pokazao mu je mobilni telefon Nokia N70 koji nije znao kako da koristi. Tsuenoka mu je objasnio kako telefon funkcioniše, i nakon što mu je konfigurisao pristup internetu i pokazao kako da ode na sajt Al Jazeere, rekao mu je da bi trebalo da koristi Tviter. Objašnjavajući mu kako servis funkcioniše, novinar je poslao dva tvita, obaveštavajući pratioce da je i dalje živ i objašnjavajući svoju lokaciju.

Kosuke Tsuneoka nestao je prvog aprila.

izvor slike: www.pocketberry.com

Ljudi ne razumeju Tviter. Mnogi mu pristupaju kao Majspejsu ili Fejsbuku, nekako progutaju što zapravo ne mogu da naprave profil na kakve su navikli, ali onda mu pristupaju kao društvenoj mreži – dodaju grupicu prijatelja, koju verovatno poznaju lično, i apdejtuju status, iliti tvitnu, jednom u tri dana. Ili, gore, tvituju malo češće od toga, ali se uglavnom to svede na odgovor na status, iliti tvit, jednoj određenoj osobi, najčešće nečim besmislenim za posmatrača sa strane. Koleginica s posla je drugoj pokušala da objasni da je Twitter kao Facebook, samo nema igrica i više se piše po zidu. A?! Tviter nije društvena mreža sam po sebi. Ako ne pratite dovoljno ljudi, verovatno ćete imati utisak da se tamo ne dešava ama baš ništa; ako ne tvitujete dovoljno sami nego „etujete“ ljude koje poznajete i komentarišete im statuse, opet ništa niste uradili. Drugim rečima, koristite Tviter da biste od njega imali koristi. I nemate pravo da se ljutite što vas niko nije stavio u FollowFriday (tradicija da tviteraši svojim pratiocima preporučuju zanimljive tviteraše, petkom), ako ste u prethodne dve nedelje tvitovali tri puta, a od toga su dva tvita bili linkovi za spotove sa Youtubea. Ne funkcioniše to tako.

Jedan od suosnivača Tvitera, Džek Dorsi, na prošlogodišnjoj Nedelji interneta u Njujorku, izjavio je da će smatrati da je Tviter postigao uspeh kada ljudi budu prestali da pričaju o servisu i njegovoj mogućoj primeni, već ga jednostavno budu – koristili, kao struju. Njihov cilj jeste da Tviter postane samo deo komunikacije, kao što su to već uspeli imejl [verovali ili ne, ovo je pravilna trankripcija], SMS poruke ili telefon.

Ako ćemo Tviter posmatrati kao, primarno, mikrobloging servis, naći će se ljudi koji će reći da je, recimo, Tumblr uspešniji mikrobloging servis od Tvitera. Ipak, budimo realni, Tumblr jednostavno nije dovoljno mikro! Ograničenje Tvitera na 140 karaktera, te, na primer, korišćenje eksternih servisa za upload slika ili snimaka, sve u svemu, nezahtevnost Tvitera kao takvog, čine ga dostupnim na najrazličitijim platformama. Mirne duše možete Tvitovati krljajući GPRS na nekom starijem mobilnom telefonu, a kada ste za računarom i Tviter vam izgleda previše jednostavno, tu su različiti dodaci za pretraživače (Power Twitter, na primer, koji vam, pored ostalog omogućava da klipove sa Youtubea ili fotografije pregledate direktno na Tviteru) ili namenske aplikacije (recimo, TweetDeck).

Da, pitaćete se zašto biste tvitovali sa telefona? Zato. Da biste iskusili realtime web. Zato što će neko da tvituje o saobraćajki kojoj je prisustvovao ranom zorom dok ide na posao mnogo pre prvih zvaničnih vesti. Zato što će Amanda Palmer javiti u kojem klubu otpada pa, ako ste fan, možete ići da pijete s njom. Zato što ćete tako videti da imate još šest sati da, zahvaljujući akciji, zgrabite, za promenu, legalan full antivirus. Na primer.

Kako, na kraju krajeva, koristiti Tviter? Kako hoćete. I pre no što sam video šta o tome misli Džek Dorsi, bio sam mišljenja da ga je najbolje koristiti kao komunikacioni kanal. Na vama je kako ćete taj kanal upotrebiti. Komunikacija nikako ne treba da bude jednosmerna, ali ni previše hermetična. O korporativnim nalozima na tviteru, to jest, kako ih treba ili ne treba koristiti, već su pisali mnogi. No, i običnim smrtnicima treba skrenuti pažnju da Tviter nije RSS feed! Treba pomenuti i upotrebu ovog servisa na konferencijama i sličnim događajima, kada su komentari na, recimo, predavanja, i važnije servisne informacije, trenutniji nego ikad.

A ja? ne mogu da odlučim kako, zapravo, koristim  Tviter. Cirkulacija važnijih vesti i komentara, frustracije u realnom vremenu, beležnica trenutka, čak i toliko naizgled nebitne stvari kao što su kretanje kiše kroz zemlju  i zastoji na železnici – nikada ne znate o čemu će ko da tvituje! Sigurno će se namena mog Tviter naloga menjati postepeno, zajedno sa životom ili karijerom, ali hej – to ga čini trenutnim.  Čak i ako ga koristite samo kao servis za neki vid (mikro)blogovanja, moje je iskustvo – tamo lakše možete pronaći kompatibilne ljude nego što se to mogli na, recimo, Majspejsu.

Uostalom, nešto što je nateralo i najveće smarače da se ograniče, i ceo internet da počne skraćivati linkove, sigurno treba videti izbliza.  Ako niste koristili ništa slično, nemojte očekivati ništa slično nečemu što ste koristili. Simple as that.

P.S. Neko mi je nedavno rekao kako smatra da će Tviter propasti jer, zbog svoje jednostavnosti ne može da se razvije. Ne slažem se, iako mi je nedavno „pofejsbučivanje“ Tvitera (Who to follow opcija) izgledalo kao nadogradnja zarad nadogradnje…

Počeo je.

Uvek kada pada kiša, a u septembru posebno, želim da me neko izvede u šetnju po istoj, i da nakon nje odemo na kolače. Dobrovoljaca ove godine nema, a i valjda se ljudi boje da me izvedu na bilo šta za jelo jer sam švorc ovih dana. Slanina se mora održavati, jebiga.

Jesen 2005, ma, i već jesen 2004, mirisala je ovako nekako. Prošlogodišnji septembar mirisao mi je na 1994. godinu, što svakako nije isto. Mirišljavi štapići upotpunjuju ugođaj.

Na godišnjem sam odmoru.

Odmor od blogovanja, hteo ne hteo, uzeo sam mnogo ranije. Kada nastupi sezona godišnjih odmora u Firmi Hraniteljki, uvek se ispostavim dovoljno multifunkcionalnim da menjam sve po spisku. Posle imam poriv da im sve po spisku zbog plate koja kasni i sličnih ugođaja, umesto kojih dobijemo samo tabele koje popunjavamo spiskom svega što smo radili u toku dana.

Zbog gorenavedenih zadovoljština, propada još jedan ispitni rok, a odmor ko šiša. Ekonomičniji sam kad sedim kod kuće, a i napokon ću moći da gledam serije do besomučnosti. U suštini, ja sam samo jedan mali neshvaćeni dečak koji nikad nije imao vremena da pogleda Futuramu. Ni Lost. I možete me mrzeti zbog toga.

Moj mesec je oduvek bio novembar, ali ni septembar nije za bacanje. Doba noćnih kiša (Denis&Denis intended) je odavno počelo. Klinci u školskim klupama pišu sastave na teme tipa Kako sam proveo raspust – stariji osnovci verovatno su se upravo naložili na deskripciju pa će raspomamljeno pisati o suncu, travi koja se njiše na povetarcu, šumama, gorama, plažama i morima… sve to opisujući sa po trideset epiteta, kao da celo leto samo oduševljeno stajaše na jednom mestu i širiše ruke ka prirodi kao kakvi hipici. (Da su bar krckali kakve zanimljive supstance, pa i da ih razumem.) Deca će pisati ogromne sastave o šetnjama u kojima se ne desi apsolutno ništa, da neki kontraš poput mene skonta da su oni celo leto blejali u jednu tačku i katastrofalno se dosađivali. Onda kontraš napiše nešto dinamično, a ostaci komunističkog nastavnog kadra pokušavaju da mu objasne razliku između doživljaja i događaja, te on mudro zaćuti, da ne bi tvrdio kako su događaji doživljaji, a puna pluća svežeg vazduha se ne dešavaju dovoljno intenzivno da bi bila jedina poenta sastava.

Za mesec dana, pisaće se teme o jeseni. Zlatni tepisi, krckanje lišća i grančica pod nogama u onome što je ostalo od parkova, kiša, naravno, uvek siva i ista, još da se izrodi i celi Sivi dan (Videosex intended) i milina. Šablonizovano, svi mrze jesen. Valjda tada moraju da mrdnu dupetom i urade nešto, nakon što su, tokom leta, plandovali ili barem letovali (odmora, realno, nikad dovoljno, iako letovanje prezirem kao instituciju). Društveno je prihvatljivo biti super raspoložen kad je sunčano i kada ima preko trideset stepeni, iako bi se svi najradije poizvrtali pod klimama (Moždani drnč intended). S jeseni, svi bi se popeli na neku baroknu sliku, obukli tešku večernju toaletu i hladili se lepezama, kmečeći kako im je teško i aristokratski kolutajući očima iako čak nije ni sparno.

Jesen kiši realnošću, pa tera na introspekciju. Psihičku, nadam se, ne bih voleo da me neko iznenadi sopstvenom kavurmom. Jesen, ujedno, znači, da je leto prošlo (ma je l’?!), kraj odmora, letnjih sezona, programskih šema sačinjenih od repriza… Sa’ će oglasi za stanove i kuće, sa’ će konkursi za posao, sa’ će poslednji voz za ostavljanje zimnice, sa’ će manje saplitanja o ljude po kući a više na ulicama, nova pozorišna sezona, nove kompenzacije, novo kašnjenje plata, strah od novih štrajkova…

Introspekcija mi baš i ne ide. Psihička. A društveno je prihvatljivo biti introspektivan u ovo vreme. Možda bi trebalo da pređem na fizičku introspekciju (Bojanova kavurma intended)?

Ovom septembru, pa i potonjoj jeseni, bolje bi bilo da budu dobri.

Za početak se treba naspavati.

I gledati serije.

Jer, ja sam samo jedan mali, neshvaćeni dečak koji nikad nije imao vremena da pogleda Futuramu. Ni Lost. I možete me mrzeti zbog toga.

Elem, reših da, kao neko ko se, iako je kontraš, hvali pregojenošću svog Google Readera, ispoštujem ovaj dan i preporučim pet blogova. Možda bi mi, kao kontrašu koji je ujedno i hejter, bolje leglo kritikovanje kolega blogera, ali ‘ajde da ne talasam, u ovom postu slede preporuke – takav je red.

Mirjana a.k.a. Mahlat bloguje gotovo na dnevnoj bazi; možda bi pojedini tekstovi, da su malo odležali, bili britkiji, ali onda ne bi bili aktuelni. Snažan stav i prepoznatljiv stil pisanja – a meni su omiljeni retrospektivni ili analitički postovi. Preporuka!

Na blog Nebojše Krivokuće naleteo sam tražeći jednu pesmu. Nekoliko društvenih mreža kasnije, počeo sam redovno pratiti Prešlicavanje. Zdravo izbalansiran odnos muzike i filma, ličnih beleški i književnosti, mrvica struke i fragmenata sećanja. Blog koji je ovde i sada, ali ne predstavlja gušenje popularnom kulturom već dobro odmerene gutljaje iste.

Vule, a.k.a. Nadžak, nije blognuo ništa skoro. Ipak, ja volim kada su blogeri dinamični hejteri – i zato jedva čekam nešto novo Stil pisanja me, iz nekog razloga, pomalo podseća na Dudarima, koji takođe ništa nije blognuo skoro, i neka se oseti prozvanim.

Ah, ta Džejn. Devojka sa stavovima… sa kojima se ne slažem uvek, ali progutaću sve što napiše. Ume prijatno da iznenadi potkovanošću iz različitih oblasti koje je zanimaju. Neko koga hoću da upoznam, ali kako – kad krije identitet?! Fnja. [ili je problem što ja ne umem da zaobiđem stalkovanje ljudi]

Mušmuličasto naklapanje. Dobro, možda nije fora, jer nju zapravo poznajem. Zavidim joj na odmerenom stilu: vidi se da dobro ukrčka svoje postove (a ne kao ja, dum tras pabliš), ali… ne piše ih dovoljno često. Lična beležnica koja možda posluži i za nešto veće, jednom kad se ugoji.

Izabrati ovih pet bilo je teže nego što sam očekivao. Ako se predomislim, predomislio sam se.

Imam drugaricu koja je, kao i njena sestra, preko koje sam je upoznao, oduvek bila stava da neće da menja broj telefona jer joj ga je žao. No, tu i tamo se štekala za poruke sa kevinog mobilnog. Memorišem ja i taj. Ode da studira i nakon nekog vremena promeni broj telefona, zbog besplatnih čuda. Memorišem ja i taj. Pređe na postpejd, nakon više godina mog nagovaranja, eto ga još jedan broj, ali kombinovaće ga i sa nekim od prethodnih, siguran sam, tim pre što, svičujući kartice, izbegava koga treba. Nedugo potom, neka od mreža je imala promociju, pa – eto još jedne kartice, to nam je baš tada odgovaralo. Novi broj svoje majke uzima zato što je na pripejdu, kada odlazi u Španiju na mesec dana. Vraća se i koristi naizmenično taj, i još neki broj; počinje da radi pa potpuno novi broj uzima kao poslovni, koristi još jedan – s kraja fakulteta, kupuje neki pripejd jer joj je zatrebao, i na kraju uzima i još jedan postpejd, sa svojim datumom rođenja kao brojem, a koji kombinuje sa nekim od prethodnih, kad istroši saobraćaj uračunat u pretplatu. U nekom trenutku, šalje mi poruku sa onog prvog pripejd broja svoje majke, i ljuti se što neću da memorišem najnoviji.

Imam drugaricu koja je imala običan i muzički profil na Majspejsu. Onda su svi, eto, prešli na Fejsbuk, gde je imala jedan profil. Onda je izgubila šifru, napravila drugi, okačila sliku za koju bi trebalo da skontamo da je novija nego ona sa prošlog. Potom je izgubila šifru i za taj profil, kao i za tada aktuelan mejl, za koji se u međuvremenu ispostavilo da je na njemu bila samo u prolazu. Otvorila je i treći profil, rikvestovala sve prijatelje, a nekim čudom je frendovala i samu sebe, sa prvog profila valjda. Nakon nekog vremena, dodao me je nekakav pseudonim ženskog roda. Nakon nekoliko razmenjenih poruka, kapiram da je to ona, i da je opet isfejlovala sa šiframa. ‘Ajde, postoji neko smotaniji od mene. Nakon nekog vremena uobičajene Fejsbuk komunikacije, vidim da se vratila i na jedan od prethodnih Fejsbuk profila. Onda nestane sa sva četiri. Potom joj umre majka a meni ne pada na pamet da pišem na šest profila i dve društvene mreže da bih joj izjavio saučešće. I tako se nismo kuckali već godinu dana jer meni sve njene slike izgledaju isto.

Imam četiri broja telefona a znam samo jedan, onaj koji je stalno uključen. Ostala tri ne rade već godinu dana, a nemam ni telefone u koje bih ih stavio. Izvučem jedan od njih iz fioke kad mi ovaj isključe (kasni plata u poslednje vreme), i to onaj koji je na istoj mreži, jer mi je telefon kodiran.

Je li problem u meni?

Društvo za zaštitu životinja i životne sredine Smedereva osnovano 19. januara 2004. Jedan od osnivača i prva predsednica Društva bila je moja majka, Vesna Arsenović. U pokušaju da budem geeky (nikada dovoljno), 2005. godine sam zbudžio prvi sajt Društva, koji jeste bio suv HTML, ali je pružao osnovne informacije o organizaciji. Naslovna strana bila je ažurirana barem jednom nedeljno, budući da sam tada bio u geografskoj poziciji da teram ljude da pišu vesti (a i, ruku na srce, tada bejah malo integrisaniji i upućeniji u sve što se oko tog udruženja dešavalo).

Prečeste selidbe i meseci bez Interneta uslovile su da odustanem od sajta. Budimo realni, menadžment organizacije bi se setio da zapravo ima internet prezentaciju tek kada bi ih neko gnevno pozvao i rekao im da ga nisu ažurirali poodavno, ali to se dešavalo tek dva ili tri puta godišnje. Njima to nije trebalo, jer se u njihovo vreme moglo i bez toga. Yeah, sure.

Knjiga je, ubrzo, spala na dva slova, jer, uprkos akciji masovnog učlanjivanja ljudi u Društvo, koja je svojevremeno, zajedno sa potpisivanjem peticije za  izgradnju Azila, sprovedena na gradskom trgu, novi članovi mahom na pristupnice nisu upisivali svoje imejl adrese, već uglavnom telefone i to – mobilne, pa sazivanje članova na sastanak nikome nije padalo na pamet (Jeste, još i račun da pravim?!).

Budimo realini, u godinama koje su usledile, ono malo ljudi koji su nenametljvo talasali smederevsku opštinu, ipak je postiglo nešto. Ukinut je šinteraj, o jezivim stvarima vezanim za napuštene pse u Smederevu pisale su novine (ranga „Kurira“), uslovi u Azilu – na mestu nekadašnje kafilerije – poboljšani su, doduše, ne preterano, ali sistem je ipak, sistem.

U međuvremenu, ponovo se stvorila potreba za prisustvom na Internetu. Jedna devojka je, tražeći svog psa, obišla Azil, skandalizovala se viđenim uslovima i napravila grupu na Fejsbuku koja se isprva zvala „Azil u Smederevu“, a sada joj je promenjen naziv u ime Društva. Prošlog leta, nakon što sam postavio nekakav začetak prezentacije Društva na arsenovic.net, tadašnja predsednica je dala novac za domen, hoteći da se sajt zove Lunja – da bi asociralo na psa koji lunja i traži dom. Od starta koncipiran kao mesto gde bi se smenjivale vesti vezane za azil i aktivnosti društva i fotografije pasa za usvajanje, Lunja je bio sporadično ažuriran. Jednom u dva meseca, predsednica bi napisala kakav politikantski proglas gde bi bilo boldovano više od 50% teksta, sa fokusom ili na opšte (uslovi su loši, uslovi su užasni), ili na previše pojedinačno (dobili smo dobermana – doberman je uginuo, čestitamo bivšem gazdi), od čega nije bilo, realno, nikakve vajde. Devojka sa početka paragrafa imala je ideju kako da sakupi priloge za Azil, ali, nemavši dovoljno vremena, nudila je pomoć mahom u organizaciji volontera. Pošto se najpre nije javljala na telefon (ne zovem brojeve sa kojih imam propuštene pozive osim ako nisu iz Smedereva, a svaki poziv je propušten jer su mi isključeni tonovi), a potom uspešno izbegavala moguće radne kafe i sastanke, trebalo mi je nekoliko meseci da joj objasnim da volontera, zapravo, nije bilo, već je postojala samo ogromna tabela sa imenima članova od pre tri-četiri godine. Predsednica (ili tada već bivša predsednica?), nakon što joj je objašnjeno da zapravo postoji lozinka, a ne može bilo ko na internetu da piše po bilo kom sajtu (nisam video da ona piše na sajtu Njujork Tajmsa, zar ne?), izjavljuje da je ona platila domen i da je sajt, stoga, njen, te joj šaljem šifru za WordPress i sajt tone u mrak, ponovo.

Potom se pojavljuje još jedna aktivistkinja, i Azil postaje jedna od tema emisije Mire Adanje-Polak, krajem januara. Ljudi reaguju, okupljaju se na Fejsbuku (u grupi „Savest“), organizuju se odlasci do Azila, sa odnošenjem hrane i posuda za vodu… Stariji članovi društva kukaju kako su, zapravo, očekivali da se manje protestuje, a više zasuku rukavi i fizikališe po psećem izmetu, ali ne dozvoljavam im da budu glasni u tome jer se, zaboga, nešto napokon pokrenulo i jer ni ja ne bih ono malo slobodnog vremena (uglavnom jedan dan vikenda) trošio na nešto što, ruku na srce, ni ne znam da radim. Retroaktivno rešavam da pogazim principe i, u saradnji sa aktivistima, kačim vesti na sajt relativno redovno, do perioda kada nisam imao vremena ni da spavam. Uz to, ljudi nisu mogli da shvate da ne mogu da pratim dve ili tri fejsbuk grupe svakodnevno, već da mi moraju slati vesti za sajt na mejl. Valjda im zahtev nije zvučao dovoljno razumno. Trećoj aktivistkinji, koja je obećavala, pravim pablišerski akaunt i dogovaram se sa njom  koje bi stranice sajt još trebalo da ima. Ona kači nekoliko vesti a potom nestaje, i otvara novu imejl adresu Društva umesto da me pita za postojeću.

Fejsbuk aktivizam je, u međuvremenu, došao dotle da na Fejsbuku postoji nalog Smederevski psi. Koliko pratim, zaštitarka iz Beograda koja vodi ovaj nalog, posredstvom njega, zapravo, i uspeva da udomi poneku životinju. Ipak, više stvari je problematično u vezi sa konceptom. Objave o psima koje treba udomiti trebalo bi da za cilj imaju ljude izvan one grupe koja je već nešto uradila ili je povezana sa Društvom ili Azilom na bilo koji način. Šta znači što me ona taguje u note-u o tome kako su Azilu potrebne kućice za pse?! Mislim, ja to već znam, i sigurno bih javio, ako ništa drugo, svojoj kevi, ako bih mogao nabaviti koju. Za takve objave treba da postoji sajt. Onaj ko hoće da se informiše o bilo čemu u vezi sa Azilom sada na raspolaganju ima dve grupe na Fejsbuku i jednog korisnika suludog imena (Smederevski Psi wants to be friends with you on Facebook?!) a sva tri entiteta vode različiti ljudi, koji, opet, nemaju direktne veze sa menadžmentom Društva za zaštitu životinja, i između njih je transfer informacija veoma selektivan!

I onda me još majka, koja je barem upućena u problematiku hostinga i domena do određene mere, pozove da mi kaže kako joj je neko rekao kako sajt mogu da otvore kao blog i onda ne bi plaćali ništa. Postojeći sajt jeste blog, samo je instalacija WordPressa kod mene na serveru, a domen biste i ovako i onako plaćali, tu-tu-tu

Znam, neko će reći – kada toliko pametujem, neka odem i sredim stvari sam. Razmišljao sam o tome, i verovatno bih to uradio da mogu da uzmem par meseci slobodno.  Dokle god je najveći problem pojedinih što je kuče koje je otišlo za Novi Sad imalo buve, ovu priču smatram iluzornijom no pre nekoliko godina.

Edit: Domen nije obnovljen iako sam ih uredno obaveštavao prethodnih mesec dana. Poslednje što sam čuo je da hoće da menjaju ime sajta.

Umesto obećanog, a nikad napisanog, nastavka prvog (i, zapravo, jedinog) posta o novosadskom filmskom festivalu, evo intervjua sa scenaristom i rediteljem filma „32. decembar“, Sašom Hajdukovićem, te Nikolinom Đorđević, glavnom glumicom u ovom filmskom ostvarenju.

„32. decembar“ je na ovododišnjem „Cinema City“-ju dobio nagrade za režiju i glavnu žensku ulogu u selekciji „Nacionalna klasa“.

Intervjui su izašli u julskom dvobroju elektronskog časopisa „Raš“. Došlo je vreme da budu objavljeni i na ličnom mi sajtu (svrhe i dalje nepoznate), tako da ih možete pročitati – ovde.

Izvori slika: depo.ba, Fejsbuk stranica filma i ljepota.ba, respectively.

Naslovna strana dnevnog lista „Blic“ od četvrtka, i na njoj izjava patrijarha Irineja. O Kosovu. „U ovim teškim trenucima preživljavamo najteži deo istorije od postojanja srpskog naroda. Danas preživljavamo da hoće da nam uzmu nešto najsvetije, najdraže, što volimo i više od samog života. “ I, razgovor je krenuo…

- Najteži deo istorije? Nije bilo teško ni kad su nas porobili Turci, ni…?

- Izgleda.

-  I otkud on zna šta ja volim više od samog života? Neka priča u svoje ime. Ja Kosovo stvarno ne volim toliko.

- Upravo! Mislim šta, Kosovo je… čokolada? Između čokolade i Kosova, biram čokoladu.

-  Slažem se.

- Između sira i Kosova, biram sir.

- I ja.

- Između punjenih paprika i Kosova, odabrao bih Kosovo.

- Ja bih odabrao punjene paprike.

- Ja ne znam nikoga ko ume da napravi dobre punjene paprike, pa mi je svejedno.

Sad, Irinej je to rekao na molebanu, što na naslovnoj strani nije pisalo. Tamo okupljeni vernici, čim su mu prisustvovali, verovatno su i želeli da čuju tako nešto. Ali nije to poenta.

Otpadao sam  toga dana na poslu čekajući odluku Međunarodnog suda pravde, da bih kompletirao vesti za radio. ‘Ajde, rekoh, da ne verujem svojoj intuiciji baš toliko. Rupa na mestu prve vesti, prva sledeća – MMF odobrio zajam Kosovu, što je tada bilo već pola dana staro. I, meni sasvim dovoljno.

Onomad, kada je Kosovo proglasilo nezavisnost, jedan bloger napisao je da je našoj zemlji amputirana jedna noga.

Da li smo se na tu nogu uopšte oslanjali, već dvadeset-trideset godina? Ja mislio, odavno se sasušila.  Mačka koja se dovuče kući nakon što joj je nešto slomilo zadnji deo kičme od tada ni ne poživi više od dve godine.

Zanemarimo zvanično i datume… Bivša južna srpska pokrajina je odavno bivša, mnogo pre no što je to postalo slovo na papiru.

Srpstvo? Rudna bogatstva? Prosuto mleko?

Razumem ja „Ne lomite mi bagrenje“… ali je o nekim stvarima stvarno trebalo misliti kojih pedeset godina ranije.

- Pustio sam da se stvari raspadnu.

- Spremao sam morske plodove.

- Skupljao sam sitninu sa poda.

- Nisam uključivao računar jer mi je internet postao retardiran.

- Lažem, uključivao sam drugi računar koji je, nakon višegodišnje verne službe, rešio da izađe iz ormana i objavi da je celog života želeo da bude… televizor. I Italijan, ali ta priča je prilično hard(verska).

- Našao sam tokene od prošlog Exita tek kad je ovaj Exit prošao.

- Pustio sam da se moj život susretne sa samim sobom. Pozdravili su se u zagušljivom haustoru, a onda su razmenili brojeve telefona i nastavili da se pretvaraju da gledaju svoja posla.

- Tvitovao sam.

-  Eksportovao sam sve kao PDF i ljudi su me psovali zbog toga.

- Stekao sam utisak da neko živi ispod mog kreveta.

- Bio mi je isključen mobilni telefon i osećao sam se kao da sam nag.

-  Propustio sam prijavu ispita.

- Stavio sam mikser na listu za kupovinu.

- Prestao sam da se radujem krastavcima jer ih to čini gorkim.

I tako, ponekad se pitam čemu Paramparčad[dot]kom zapravo služi. Nekad imam toliko ideja da hoću da otvorim zasebne tematske blogove, ali za početak pišem tekstove unapred i scheduleujem ih, a nekad ne pišem ništa nedeljama. Onda ubodem neki tekst kao onaj članak o blogovanju [hvala svima za RT-ove i ostale sitne radosti], a u međuvremenu zaboravim da, pošto sam promenio temu, dodam i kod za Google Analytics i onda pik u posećenosti ne ostane zabeležen a unapred sam se radovao da će barem blog da mi pruži koji gram ego boosting-a. No, i takvi tekstovi ostanu praćeni ovim nepoentiranima…

Vodim jutarnji program ovih dana. Indeksi i Kemal Monteno su zvučna kulisa. Ja jedva dočekao da ponovo vidim žarku crvenu lampicu podignutog reglera, pa se ne žalim. Samo mi listanje štampe ponekad ide na nerve. Šuškam njom da bi se čulo da radimo uživo. U Kuriru pisalo da, ako jedemo pljeskavice, naši potomci neće imati poneki organ. Nadam se da moje potomstvo neće nemati bubrege, ako naslede moju preduzimljivost samo prodaja dotičnih organa može da ih izvuče.

I ozbiljno razmišljam da počnem ozbiljno da razmišljam. Ali to nije zdravo.

Sagovornici su već poznati domaćim blogerima: Tatjana Vehovec, Marko Stjepanović, Nebojša Radović, Slavko Ilić, Miloš Petrović i Dudarim (tačka kom).

Nedavno sam (Marfi je hteo – čim je tekst zapravo otišao put štamparije) čuo, doduše, trač da „BlogOpena“ ove godine najverovatnije neće biti Ima li ko informacije na tu temu?

Moram i, kao kakav disklejmer, napisati i da sam tradicionalista – no, kako je tekst pisan za juče, biće prilike da one sagovornike kojima sam pitanja postavio putem imejla ili društvenih mreža, nešto pitam i uživo.

Tekst možete pročitati ovde.

Eventualne komentare ostavite na ovom postu