Zašto sam ostavio „Studenta“?

„Student nije zapalio žito“ je studentska emisija nesrećno odabranog naziva koja se emituje na frekvenciji novosadskog „In“ radija jednom nedeljno. Radio ima lokalnu dozvolu, te je „Student“ fokusiran na Univerzitet u Novom Sadu.

Pre nešto manje od godinu dana, emisiju su preuzeli studenti tadašnje treće godine novosadske žurnalistike.

Priključih se. Pozvali me jer sam, s obzirom na iskustvo, mogao biti od koristi. Meni je to bio period pred otkazni rok, pa sam rezonovao – ok, ako završim radeći u trafici, hajde da imam radio bar sat vremena nedeljno. Uz to, možda će projekat da se razvije, možda bude odskočna daska, možda sve ono kako se dešavalo pre koju deceniju, kada su u Beogradu postojale nekakve studentske, ne samo emisije, nego i radio stanice!

Emisija tog tipa, tada, nije bilo mnogo: koju godinu nakon gašenja studentskog B(eogradski)U(niverzitet) radija, koji je emitovao sa Fakulteta političkih nauka, na Studiju B se (iz, ako se ne varam, istog studija) zaorila „Slušaonica 6″, u čijim dnevnim izdanjima se kale studenti praveći prilično raznovrsne i kulturiška sadržaje. „Student nije zapalio žito“ je emisija koju je, kao projekat jedne od novosadskih studentskih organizacija, finansiralo Izvršno veće, a ugnezdila se u program večito nedefinisanog radija koji, verovatno, ni sam sebi nije ciljna grupa. Izvedba beše katastrofalna, umjetnički dojam – još katastrofalniji. Jedan jedini (i to loše smontiran) džingl, voditelji koje, dok ih slušate, zamišljate s nogama na stolu, kilometri praznog hoda i nekoncipirana priča iz studija (u maniru dragi gosti, a ko ste vi?).

Ja entuzijastično dođem na sastanak. Nekada sam hteo da pravim studentski radio (!), samo nikad nisam napisao projekat do kraja. Hakovali mi GDocs. A onda sam ostao bez para pa sam otišao da ispunjavam muzičke želje. No, ovo nije priča o tome.

Na sastanku, predstavnici organizacije i grupa onih ljudi sa fakulteta koje sam tu i očekivao da zateknem. U suštini, muve bez glave, da ne kažem nešto o ludima i zbunjenima. Na tom i sledećem sastanku, kreću planiranja. Naravno, oni su se sve dogovorili još pre neki dan, na kafi, imaće dva priloga od po deset minuta, što sa najavama i odjavama priloga i najavom emisije treba da traje ravno pola sata, pa će onda ići jedna pesma (dogovorili su se i koja!), i onda sledi pola sata priče sa gostima.

Ne radi se to tako, kažem. A zašto ne, pitaju. Pa, gde su vam muzičke pauze? Odgovoriše pitanjem – zašto nam uopšte trebaju muzičke pauze?!

Jer ste zanimljivi, mrmljam ja sebi u bradu, pa kretoh nešto da petljam – te komercijalni, muzički radio, te formatirani ulazi (šta znači formatirani? šta znači ulazi?!!), te pažnja slušalaca, te… pa, količina materijala za priloge od po deset minuta… Ubedim ih nekako. Logično, onda smo se raspravljali oko muzike koja će se puštati u emisiji, je l’ ćemo domaću (na radiju koji pušta stranu muziku), je l’ ćemo Miladina Šobića, pošto je, je li, bio student…? Zašto bismo morali da emitujemo i reklame tokom emisije (zato što je za te reklame neko platio radiju na kojem ćemo raditi, možda)? I tako, u nedogled. Njima smeta što sam ja nadobudan, meni smeta što im se poznavanje radija kao medija svodi na spoznavanje crvenog REC u SaundFordžu. No, nije ostalo na tome.

Stignemo, nekako, i do studija. Najpre, uradim paket džinglova za emisiju, koji se i danas koristi. Od početnog dogovora da se u svakom izdanju emisije smenjuju voditelji (o ne!) ipak ostane manje-više stalna ekipa ljudi koji će pred mikrofon. To što ga vide prvi put u životu, nema veze. Ovo ti svetli kad si u programu, ovo ti svetli kad imaš fono uključenje, ovo pritiskaš ako ćeš da kašlješ ali NE DOK IKO PRIČA!, i sve tako. Sednem ja za miksetu, ko će bolje da ih prati. Shvatim da ne vredi da ih puštam u program bez instrumentala, jer – pogube se, ponekad, čak i ako imaju da kažu dve rečenice od kojih obe imaju napisane. Šta ćemo s muzikom, ja bih elektropop ali glavešine hoće pop, a koordinatorka (par godina mlađa od mene) i Lejdi Gagu i Rijanu zabranila, a stavljala ih u isti koš sa TingTingsima, koje stavlja u isti koš sa Kešom. Onda je htela emisiju u kojoj će biti samo džez, jer to nije hipsterski, ali nije ni ono što su šefovi hteli.

No, uigrali smo se. Nekako. Bilo je tu dobrih i loših trenutaka, dobrih i loših tema, pritajenog koškanja i nepritajenog hejta, kao i u svakom iole većem kolektivu. Ljudi su hteli da rade priloge o menzi, i radili su ih. Ljudi su kapirali da je stvarno svejedno ako prilog snime na mikrofonu za MSN, cene od 300 dinara, i da se razlika zapravo neće čuti u etru. Naročito ako ni ne pojačaju snimak. Ljudi su mislili da je muzika na levom a glas na desnom kanalu, ili obrnuto. Ljudi su hteli da rade skečeve, i mislili da mogu da ih čitaju sporije od vesti, i čitali su ih tako. Ljudi su, u anketama, mislili da, posle svake izjave, treba da ostavljaju sekund tišine, i ostavljali su je. Zapravo – ljudi su mislili da mogu sami da montiraju svoje priloge, nakon što su, eto, spoznali crveno REC u SaundFordžu, i montirali su ih. Tako su uvek tekstove priloga čitali negde iza podloge, puštali izjave sa diktafona da probijaju, koristili cele pesme kao muzičke podloge pa je u prilozima obično neko pevao, ostavljali „ooovaj“ i slične poštapalice da bi izjave bile autentičnije (i onda ja ne budem lenj i izbacim ih, kad ono dva minuta kraće)… Istovremeno, ljudi su se bunili što sami treba da saseku izjave, jer, citiram, nije to njihov posao. A zašto su to onda i uzimali da rade?

Ljudi su se, takođe, skandalizovali kada su videli da preko noći na radiju radi, zamislite, plejlista, i nisu razumeli zašto jedan mali, lokalni, pretežno muzički radio, nema novinarsku redakciju od nekoliko desetina ljudi.

Deo redakcije hteo je da piše projekat za novu emisiju. Hteli su na drugi radio, pa smo im objasnili da na Inu, ipak, imamo slobodu koju, na nekoj od ostalih, svakako strože isformatiranih radio stanica u gradu, ne bismo imali. Ja sam predlagao da uzmemo par diktafona, oni su hteli flajere. Predlagao sam putne troškove, pa da pokrijemo i poneki događaj u Beogradu (zašto bi to zanimalo nekog u Novom Sadu, pitali su, nemojte mi reći da vas ne zanimaju koncerti i promocije, odgovorio sam), ali ni to nije naišlo na dobar odjek. Jer, promocija je, zapravo, bila najbitnija. Najveći deo projektovanog budžeta otišao bi na bilborde. Grad bi, dakle, bio izlepljen bilbordima koji reklamiraju emisiju o… studentskoj menzi? Iz čisto administrativnih razloga, taj projekat nikome nije podnet, što ne znači da neće biti. Na promociji se radilo i mimo toga, iako smo se neprekidno koškali oko toga za šta služi fejsbuk grupa, a za šta stranica, negujući obe paralelno.

I tako, umesto ugledanja na „Slušaonicu“ kao starijeg brata, novosadski studenti dobili su ćušpajz, koji nije poslužio čak ni kao trenažer – studenti, eventualno možda ali samo prividno osposobljeni za rad u većim mašinerijama nalik javnom servisu (i dalje diskutabilnih sposobnosti, ali naučeni da kažu nije to moj posao), i dalje nisu shvatali kako šta funkcioniše u praksi, a kamoli kakvo je realno stanje na tržištu. Emisija je, sama po sebi, uglavnom bila zabavna, iako se nikada nije znalo kome se obraća.

Na jesen 2011, tokom studentskih protesta, reakcija emisije „Student nije zapalio žito“ stala je na stranu – fakulteta, čime je dokazala kome se obraćala da je daleko od bilo kakvih ideala koji su me i privukli da joj se priključim.

Srećom, ja sam tada već bio daleko. Otišao sam negde u vreme kada sam shvatio da sam prestar za klinačke maštarije – a i za volontiranje.

Jebiga.

Disklejmer: ako ovo bude pročitao neko iz redakcije „Studenta“: ima među vama odličnih ljudi i meni dragih kolega. O svemu izrečenom ću rado popričati na kafi. Od srca vam želim da vam ovo ne bude vrhunac karijere. :)