Godina je 2008. Neki martovski dan, 06:15h.
Ulazim u zgradu jedne radio-televizijske stanice. Regionalne, bar kada govorimo o radijskoj dozvoli. Prošao sam konkurs i sada bi trebalo da šljakam probno neko vreme, što mu dođe i kao obuka. Smatram da mi obuka ne treba, i zapravo sam u pravu, ali se trudim da budem poslušan i ponizan i da ih zasenim.
Ulazim u režiju i ništa mi nije jasno. Jesam ja došao iz manjeg grada i sa manjeg radija, ali tamo je sve izgledalo nekako… smislenije. Imali smo miksetu koja je posedovala još dva paralelna ogzilijarija gde smo mogli da puštamo šta smo hteli – u praksi, ovo bi značilo da, ako ste uživo u programu i imate, osim svog glasa, muzičku podlogu, telefonsko uključenje i džinglove sa drugog zvučnog izvora – možete da izdvojite samo kanal ili dva (sebe i telefon, na primer) i snimate ih za kasnije, recimo. Imali smo i drugi studio iz kojeg se takođe moglo emitovati. Imali smo sasvim pristojne Berindžere i jako lepo odrađenu dinamičku kompresiju na produkcijski spakovanim stvarima. Imali smo računare sa po dve zvučne kartice, jer je lakše koncentrisati se na jedan računar koji funkcioniše kao dva zvučna izvora, nego na dva odvojena računara. Imali smo drvetom obloženi, prostrani studio visokog plafona.
Ulazim, dakle, u radijsku režiju, i vidim tamnoplavu, rukom budženu mikseticu, koja ne da nema ogzilijarije, nego nema ni ekvilajzere. Dva računara na suprotnim krajevima stola, s jednog ide muzika a sa drugog samo reklame (!) i to iz nekakvog namenski pisanog programa koji izgleda kao nevešto sklopljena forma u VisualBasicu, i koji pušta samo .wav, .mp3 mu šušti. Vidim reglere napanjene do maksimuma jer, niti prcvoljak od miksete pokazuje jačinu dobijenog miksa (pogaženo joj pola dioda), niti regleri imaju više od 10cm hoda, pa je svako preciznije miksovanje zapravo nemoguće. Ispeglaće to kompresor, valjda.
Gluva soba obložena tepihom, vrata blago nakrivo, nizak plafon, stona lampa kao osvetljenje, ‘ajde dobro, nekako je cosy, bitnije je da ljudi znaju šta rade. Ipak su regionalni, ne?
Ulazimo u studio, ovo nije spikerski pult, ovo je kutija koja landara na žici, slušalice piskave. Zvučnika ni nema, samo sluške. „Može jače kontrola programa?“, pitam, a devojka za miksetom me pogleda belo. „Slušalice jače?“, kažem, i ona isprobava dva-tri potenciometra dok ne potrefi koji treba. To je, valjda, u redu. Najavimo jutarnji nekako. E sad, zaboravili smo vremenske podatke. Kažem ja, pa hajde sad u petnaest do sedam da uđem u program i isparlam samo njih, a oni me pogledaju zgranuto, jer, pobogu, niko godinama ništa nije pričao između najave, koja je u 06:30, i vesti, koje su u 07:00. Razmišljaju je l’ bi to moglo, ja ne razumem šta tu ne bi moglo, zaključimo da može, sednem ja, sa zapisanim vremenskim parametrima, čekam da mi zasija crvena lampica, i čujem džingl – „Dobro jutro, pred vama je tmuran kišni dan a trenutna temperatura u glavnom gradu Vojvodine jeee…. plus – dvanaest – stepeni Celzijusa“. Ja se mrštim, oni kažu tako mora, odmah posle džingla pali se lampica i ja sam u fazonu „paaa… čuli ste kolika je trenutna temperatura…?“, dodajem joj ostalo sa cedulje i u glavi počinjem da se spremam za vesti.
Ali vidi, vesti idu snimljene.
Kao i, zapravo, sve ostalo u tom jutarnjem programu.
Dakle, ok, tonac me snimi i…
Ne snimi me tonac, snimim se sam, eno ga računar u ćošku gluve sobe. Mislim, može i tonac da me snimi uživo iz programa, da, ali na mini-disk.
Ali na… šta?
U mom selu se mini-disk nije koristio već desetak godina. Znao sam kako to izgleda i koje su mu, na papiru, opcije, ali… Ko, brate, koristi mini-disk? I zašto sam očekivao nešto tehnički smislenije u jebenom Novom Sadu?!
Ali, eto, mi se snimimo i smontiramo sve, objašnjava mi lik radeći najodvratniji drag and drop u Saund fordžu, onaj gde se instrumental čak ni ne stišava postepeno no onako, kao sekirom na minus deset decibela, i prebacimo im u računar s kojeg idu reklame, pošto onaj iz kojeg ide muzika ne vidi te fajlove, odnosno, vidi, ali svi se zovu Untitled.
Ja shvatim koliko je sati – svaka empetrojka zapravo ima id3 tag koji se niko ne seti da izbaci, a softver u računaru odakle ide muzika čita samo id3 tagove. Uradim jedan klik u Saund fordžu kako se to ne bi dešavalo, a niko ni ne shvati šta sam uradio.
Džigericu kreću da mi obasipaju žmarci.
No, eto, radićemo uživo sve, čisto zbog nas novih. Hajde! Volim ja da pričam uživo, bolje se koncentrišem nego kad znam da se snima, a i tako mogu da govorim one uobičajene kopče u vidu tačnog vremena i najave pesama. O muzici još ne razmišljam previše. I tako čitam ja servisne informacije i listam štampu u programu, instrumentali su katastrofalni – predleg štampe ide preko Otpisanih, tu je negde i Grlom u jagode, džinglovi su komunističke reference… I tako sam ja u fazonu ostanite sa nama, u narednim minutima slušamo Bitlse i Hej Džud, pa 15-20 minuta kasnije sa ??,?MHz će nam svirati Bitlsi, pa još 15-20 minuta kasnije …no, sada slede legendarni Bitlsi…, i već izađem iz studija u fazonu „koji moj sa Bitlsima“, i bi mi objašnjena muzička koncepcija jutarnjeg programa.
Dakle, Indeksi pa Kemal Monteno. Uvek. Dobro. Pa Zdravko Čolić i Bijelo Dugme. Aha. Pa onda filmska muzika, evo ga spisak dozvoljenih pesama, znaš već, Srećni Ljudi, Crni Bombarder, Salaš u malom ritu? Doooobro? E, tamburaši! Pa etno, evo ga spisak od desetak pesama, a ide ih po dve u bloku, pa svakog jutra puštaš isto. I svaka četvrta pesma je strana, ali od strane muzike, i to samo u jutarnjem, na našem radiju idu samo Bitlsi i Aba!
Iako sam radikalni ateista došlo mi je da se prekrstim tako snažno, da ostavim sebi prostrelne rane na telu.
Ne, nisam se zadržao u toj firmi. Otišao sam tri nedelje kasnije, ali iz razloga koji nemaju veze s jutarnjim programom na radiju.
Slučaj je hteo da sam se, godinu dana kasnije, vratio u istu, da radim neke sasvim druge stvari. Ili ne…
O ishodu tog perioda sam već pisao, a o stvarima kojima sam svedočio između ću tek pisati.
Plan je, u narednom periodu ću sve svoje profesionalne frustracije okačiti na blog. Bar će biti smešno, jednom. :) Stay tuned, u narednim minutima… ne slušajte Bitlse.
Posted by Bojan
